СНАГА УНИВЕРЗАЛНОГ
ИСКУСТВА
Анђелко Анушић: Легенда о в(ј)етром
вијанима, Бања Лука, Удружење књижевника РС, 2019.
Приповедања
о ратним страдањима и поратним батргањима житеља страдалног српског народа
доноси нова књига
приповедака „Легенда о в(ј)етру
вијанима“ Анђелка Анушића аутора
импресивног опуса. Тематизација отвара шире наративне просторе, сугерише дубље
садржаје које заокружује разуђеном линијом нарације што се још од библијског времена одржава. Оном што
обликује велика дела о усуду људске
врсте. „Крв праведна што је давно
проливена“ којом је земља натопљена нема мира, као што нема мира на овим,
балканским, просторима. Приповести не
говоре само о оном о чему писац пише „о
прогнанима из Хрватске у лето 1995“, већ опомињу да оно што је било као да је
још Ту, и да се дешава Увек и Сад. Понавља
се историја морија све
свирепија. Чује се ехо проповедникових
речи: „Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново
под сунцем“.
Нема ништа доли тог ветра што вија и не престаје као
Све то чини епску фреску са
које читамо да се ништа у „овоземаљском животу није променило упркос толиким
вековима који су прошли“. „Господ је
уредио догађаје тако да дирну у срце“
(Борхес) мото је прве приповести „Источна, на западним капијама“. А она је на овом месту, на којем су и „календари у завади и оно што је од неба
завјештано, што је алфа и омега наше приче“. Све што се догађало је ткање које
писац мајсторски сплиће, на давно
постављеној основи, ововременом пређом, с алузијама на библијско што прожима ововремено. Јер „Сви смо ми Лазар до Лазара,
из кољена у кољено. И не престаје никад онај благи позив: Устани, Лазаре!“ То је
наративна визура што одликује причања
које нам писац предаје. Смештене су у време прогона српског народа из
Хрватске казују о судбинама појединаца кроз које се прелама судбина народа.
Мото
приче „Потерница“ стиховима из
псалама укорењује се у дубину времена, и постаје алегорија што казује о прогоњеном и прогонитељима. И ма колико је
наративна мапа ововремена тема је свевремена чиме се продубљује
уметничка вредност приче. Она је
метафоричка тканица есенцијалног набоја, високог напона и мучнине због хајке на човека
који је у овој причи Србин именом Митар.
Њега су дојучерашњи другови шиканирањем
присилили да побегне из творнице. Отишао је Митар остала прича као фрагмент на
фрески коју велики писац судбина и овог времена Анђелко Анушић осликава.
Испричана је сугестивно тако да и читаоц осећа набој мржње у атмосфери
нарације. Фабулативна грађа указује на
романексност теме.
Приповетка „Вешала на старом губилишту“ тематизује удес Рајка Стокрпе. Казује: „Небројено
омчица вребало је са земље и из неба,
клатећи се у ваздуху. Из часа у час невидљиво уже се запетасто стезало, и дах
се у плућима смрзавао. Мисао ледила. А сећање, у старијег света који је већ
памтио један рат у своме веку, оживело је у тужним успоменама.“
Оживљава
епском снагом Анушић и прошло што одзвања у садашњем, пише о људским судбинама и злу нетрпељивости које уткано у
стварност и традицију етноса и поднебља
има снагу универзалног приповедања. Нит потресне сторије се провлачи кроз
причања које читаоцу скоро да оживљава описано.
Приповедач
песник успева да причама обезбеди снагу универзалног искуства, да јунаци
причања буду симболи и метафоре. О томе „Легенда о човеку кога је ветар вијао.“
И
прича,
и песма,
особене поетике говори о унутрашњој динамици
времена јер „Пола часа доцније, а
то је оном другоме човеку који је чекао
протекло као пола века…“ Прича се ефектно завршава, а писац препушта читаоцу да
је домисли и доврши чиме му на тај начин, ако је са простора где се дешава,
омогућује да и своју причу у ову утка.
Антологијска прича – песма „Човек са шибицама“ је симбол што светли у овом времену и простору. И жижа
је кроз коју се преламају приповедања о ратовима (пожарима) са
одјецима дешавања у претходним годинама и деценијама.
Све што је претходило
казивању о збеговима, колонама у људском зверињаку добија универзалну симболику
човековог суноврата и психичких стања о
чему казује прича „Тајно теслино
оружје“. И сам писац се појављује као
лик своје приче, „дели судбину свог
рода“ што доприноси уверљивости казивања о судбини човека
на крајинској ветрометини. Протерани,
избегли и добегли у причању „о в(ј)етром вијанима“ имају симболику и потврда су Буњинове мисли да Пси и људи – једно су, у дивљаштву и памети и да је Страшан
и недокучив живот. Са истанчаним
слухом за битно Анушићев јунак каже:
„Живот је кратак посао. Само што си га започео – истом си га завршио“. У причи се огласи и порука старе приче: „Живот је крвав посао“.
Причања
доносе знане истине које се кроз
тематску оствареност синтетизују у
симболе овог времена, и свих времена. Зато су и насловљене речима које
памте и кроз чији се фокус тема универзализује и постаје општа.
Приче: „Купац“,
„Човек из временске машине“, „Човек који
се извињава,“ „Старица која чита забрањену књигу“ „Човек који се затворио у
кућу са цртежом јежа, лисице и вука“остварене су на матрици стварних дешавања и потврда су моћи овог
писца да битне теме свог времена саопшти на пријемчив начин. Његове приче су рамови слојевитих прича
палимпсеста. У арки из које нема излаза смењују се приповедања, чују се
избегли, листају худе судбине прогнаника.
Људи од „ветрове клице“ које је ветар развијао и развијава.
Од тешке стварносне јапије гради списатељ Анушић приче. Шта
све може овај списатељ песник речима да опише и допише, да докучи како се душе отварају а приче сплићу? Чита са немих усана, чује из мртве тишине,
преписује са згаришта. Писцу је наклоњен Сведржитељ
речи. Њему се прича прима, чује се у
њој сустајало време, промичу колоне излоканим
путем српске историје и судбине, виде и
Титини војници.
Сплиће
у трнов венац причања „Стицање душе“, казује „Како је за срећу мало
потребно“. Пише о неспоразумима кроз
које се осликава прича о народу. О томе „Муке по језику, Панета Ножинића“. Јер и речи су на овом простору у завади.
Вавилонско пометеније у балканском
казану се не смирује. Исто казују али не желе да се разумеју. Неће ни човек,
иако је свима усудно одређено. „Земља
да је проклета због тебе...са знојем лица свога ћеш јести хлеб, докле се не
вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити".
Драгуљ прича „Перо и Петар“ казује о човеку и псу. Казује о сусрету
прогнаника и пса који је свог господара, после четири месеца, на другом крају земље пронашао.
Мајсторски је описана једна из низа
драма из хронике страдања
прогнаног народа.
Допуњује је завршна прича
„Олуја над арком за кућне љубимце“. У првој пас налази господара у другој су
позиције промењене, угао гледања и
оквири збивања са иронијским призивима имају
друго значење. И релације. Животне и усудне. Схватиће се да је „Свака нова власт гора од претходне,
и да се стално стоји у истом блату“ чиме се указује на друге наративне перспективе. Описано и у арку причања унето
постаје невероватније од сваке имагинације. Призива Достојевског „Стварност је
фантастичнија од маште!“
Казује се о Олуји. О томе
како је „председник државе тада био на
мору.“ А остали? Ко их се сећа? Остале
су приче страшне олује. Колоне. Колонаши.
А у колони су они што их је ветар из тла
ишчупао. О томе Анушићева „Легенда
о в(ј)етром вијанима.“ Она казује о
судбинама прогнаних и повратника
чиме потврђује да „Св'јет
је овај тиран тиранину, а камоли души благородној!“
Анушић је остварио
драмски заокружене и уверљиве приче,
„преписане из стварности“ (Андрић) које
наслов „Легенда о в(ј)етром
вијанима“ повезује у целину која, поред
његових до сада објављених дела, чини епску фреску – снажно књижевно
сведочанство – овог, и прошлих, времена.
Нема сумње реч је о делу једног од најзначајнијих писаца нашег
времена у чијем се причању објављује и Хомер, о писцу који наставља и допуњује дела
претходника: Матавуља, Кочића, Радуловића… Као писац свог рода написао је завештајну посланицу потомцима. Јеванђеље по колонама које су стално у
покрету.
