НАЈЈЕФТИНИЈЕ
Мој професор Светозар Милић и ја враћајући се из Новог Сада смо због гужве у возу кренули према бифеу воза, није било места за седење. Често смо путовали возом због рестрикција у продаји бензина, а у то време у нашој држави било је сваквих рестрикција, рестрикција струје, рестрикција меса, рестрикција млека... Воз је био много конфорнији од аутобуса, у аутобусу ако ниси на првом или на задњем седишту не можеш нигде да сместиш колена, тесно је, као да су аутобуси прављени само за мале људе, за кикирезе. Но главни разлог нашег заједничког путовања је био тај да смо успут могли да размењујемо мишљења о разним математичким и филозофским проблемима, којима смо се професор Света и ја бавили. Често смо објављивали заједничке радове. Био сам млађи, амбициознији и вреднији, а професор искусан научник, образован, прави ерудита, онакав каког сам ја замишљао. Јасно да сам ја профитирао путујући са професором.
У бифеу је било много људи, много се пушило, просецајући дим набасасмо на Брану и Ацу, познате српске песнике и београдске боеме, сви смо се обрадовали сусрету, било је грљења и љубљења, по српском – три пута, знали смо и ми и они да ће пут до Београда бити кратак. Згурасмо се поред шанка и поручисмо пиће. Уобичајено питања при таквим сусретима су одакле путујете, докле идете. Света и ја им рекосмо да се враћамо из Новог Сада где смо тада радили на ПМФу и узвратисмо питањем, А ви, они нам одговорише, Не идемо никуда, Како? Тако, ту смо ми од јутрос, овде је најјефтиније.
