Ранко ПАВЛОВИЋ: ДВОЈИЦА, И ТРЕЋИ

Ранко ПАВЛОВИЋ

ДВОЈИЦА, И ТРЕЋИ

Ранко Павловић, песник

Ранку Прерадовићу.
и Рисојевићу, наравно

Она два тек обркатила младића
што журе преко Градског моста
да у дијелу града званом Преко Врбаса
у два иза поноћи купе лепиње с кајмаком
у пекари на дрва покрај ријеке
што се од вајкада спомиње по кајацима
и о чијим дајацима је Јован Јоцо Бојовић
написао збирку пјесама „Дајак Пантократра“,
оно смо нас двојица,
само се тешко препознајемо.

Она два тек обрадатила младића,
с кључевима од улазних врата Дома културе
чије копије је за нас и за Клуб младих писаца
направио директор Драго Радовановић,
та дакле два младића што журе у Господску
да у четири послије подне
поједу по једну још топлу кајмак баклаву,
оно смо ми, само нам корак отежао.

Она двојица тек дорасла до чокањчића са шљивовицом
што у раздање у станичној кафани званој „Тексас“
читају из Београда тек пристигли „Свет у сунцокрету“
чудесног Добрице Ерића и што зачуђени посматрају
„девојке које се провлаче испод чаробнице дуге /
не би ли и оне постале јунице“ и допале се бику Лабуду
кога је Пјесник повео на вашар у Тополи
„да би му нашао невесту јуницу“, оно смо нас двојица,
само нам ракија постала некако горка.

Онај сто на спрату ресторана „Козара“
за који нико не сједа јер чека два голобрада младића,
резервисан је за нас двојицу, али ми не умијемо
мермером, држећи се за месингане рукохвате, до њега да дођемо,
а ни одавно већ нема новина и часописа
из Сарајева, Загреба, Сплита... да их листамо.

Ни Милоша Милојевића одавно нема
да змијањску крв разлије војвођанским венама
и крене у сусрет оној чији муж продаје лубенице у Шапцу.

Али, ми смо још ту, пријатељу,
наше козаре и сутјеске,
књижевне омладине и сусрети,
прва издања књига које си доносио из Сарајева и Београда,
наши „ловци у житу“, „странци“
и „црвени петлови који лете према небу“,
наше Стевке и Славице,
и наш Рисојевић који нам је донио дух Марије Теофилове
лијечећи „насљедну болест“ „трпећи ово драгање“.

И сигуран сам да су још негдје она два чокања ракије,
и још сигурнији да их можемо наћи.
26. 8. 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: АКО СЕ ОБЕСИШ, КАЈАЋЕШ СЕ!

Есеј Серена Кјеркегора „Или-или, Екстатично предавање" би требало да појасни наслов књиге зато се на њега посебно осврћем. Кјекегор пише о том фамозном Или-или:

              "Ако се ожениш, кајаћеш се; ако се не ожениш, исто ћеш се кајати, ако се ожениш или не ожениш, кајаћеш се и због једног и због другог; или ћеш се оженити или се нећеш оженити, кајаћеш се због обе ствари. Ако се смејеш лудости света, кајаћеш се; ако плачеш због њега, исто ћеш се кајати; ако се смејеш или плачеш због лудости света, кајаћеш се због обе ствари; или ћеш се смејати лудости света или због тога плакати, кајаћеш се и због једног и због другог. Ако поверујеш девојци, кајаћеш се; ако јој не поверујеш, исто ћеш се кајати; ако поверујеш или не поверујеш девојци, кајаћеш се због обе ствари. Ако се обесиш, кајаћеш се; ако се не обесиш, такође ћеш се кајати; ако се обесиш или се не обесиш, кајаћеш се и због једног и због другог. У томе се, господо, садржи сва животна мудрост.“

            „Или-или“ означава ексклузивну дисјункцију. Али у тексту углавном нису дисјунктивне реченице већ условне, а уз то реченице које су наведене нису искази (судови). Ове условне реченице се могу довести на дисјунктивну форму. На пример, реченица „Ако се ожениш, кајаћеш се.“ у дисјунктивној форми гласи овако: „Не ожениш ли се или ћеш се кајати.“ И она је незграпна и бесмислена. Разлог томе је што реченица коју смо преводили у дисјунктивну форму није исказ (суд).

            Одличан је поднаслов ове тачке, Екстатично предавање. Мислим да је Кјеркегор ово писао у заносу, али његова реченица „Ако се обесиш, кајаћеш се.“ потврђује да се много заносио. Можда овде и није био потребан коментар. Просудите сами! Кјеркегор је све време био против Хегелове логике, али се мора признати да и логика понекад није на одмет. Бар у филозофији. А ако не прихватамо постојећу логику, онда бисмо морали да створимо своју. Не могу рећи да он то није покушавао. Сигуран сам да би Серен сада то прихватио. Не може се истом логиком обрађивати свака филозофија. Мора се изаћи и погледати искоса, или се попети и погледати одозго. Али најпре би требало сачекати да се разиђе магла.

            Можда ће се неком читаоцу учинити да сам обрађујући овај есеј Серена Кјеркегора из његове књиге Или-или потрошио много времена и заузео велики простор, те да ћу због тога изоставити, не намерно, многе важне ствари из Кјеркегорове изврсне књиге, али нека не брину, то ће се сигурно десити. Реч је о есеју по коме је књига насловљена. Још мало. „Не само да у појединим тренуцима посматрам, како каже Спинoза aeterno modo (са тачке гледишта вечности),[1] већ сам и ја сам стално aeterno modo. Многи верују да су у том истом стању када, учинивши ово или оно, спајају или измирују супротност. Али то је неспоразум. Јер, истинита вечност не лежи иза или-или, већ му претходи.“  Тако је Кјеркегор осигурао егзистенцију вечности. Додајмо, вечност свему претходи – Бог је вечност.

---

[1] Ову сам фусноту преузео од приређивача књиге, она је у књизи под бројем 42. Кјеркегор меша Спинозину формулу да се до правог сазнања долази sub speciae aeternitatis (под стубом вечности) са Спиозиним ставом да је мишљење aeternus modus (вечни модус) божанске супстанце.