ПРОЗРАЧНОСТ[1]
БРАНИСЛАВА СОЛОМУНА
Déjà vu. Знам да је то последње што је написано, ту је стављено да би се то прво читало. Али на почетку је наслов књиге а истога имена и циклус, па и песма Прозрачност. Ту сам почео.
Очито да је реч о аутобиографији. Шта је песника толико притисло да је сада после тридесет шест година морао све ово да излије на белу белегију. Рече: „...Три/ године нисам писао песме, и било ми је сасвим/ добро.“ Задатак је читаоца, да открије шта се десило.
Мали је број зналаца који ће схватити улогу прелома стихова, али и без тога песме из Соломунове књиге се могу читати. У том случају то бисмо прогласили поетском прозом.
Песме су суптилне и захтевају пажљиво читање јер овде се између редова може прочитати много више него што то изгледа. Читање „на први поглед“ овде ништа не вреди.
Из даљине звуци велеграда допиру до мене.
Болест, Београд, телефон, дрхтавица при
откривању, ведри глас пријатеља...
(„Безимена болест“, стр. 80)
 |
| Бранислав Соломун, песник |
Није могло проћи без ламента. Ни Црњански није издржао, па се нећемо чудити ни Браниславу Соломуну. Само ћемо се дивити стиховима и уживати, а, ево, и да их поделим са пријатељима.
... Моји пријатељи сад живе далеко. У
Берлину, Прагу, Риму, Јерусалиму. Лети се враћају
накратко у родни град. Доносе скромне поклоне.
Сваке године изговарају све мање речи, мада им је
акценат и даље савршено београдски. Ходамо
улицама и све чешће ћутимо. Срећемо се при
ретким заједничким вечерима и разговарамо о
другачијим животима, срећи. Након неколико
недеља напуштају град и враћају се „кући“.
Навикнути на нове обичаје, нови начин исхране и
располагање новцем. Онда прође пар месеци док
не стигне прво писмо или позвони телефон. И
њима је понекад , кажу, хладно и мрачно у ноћи.
Данима се сећам наших разговора, поново станем
на место поред књига, уз прозор. Прашину би
требало обрисати. Времена за читање је све мање.
Пријатељи ћуте.
(„Август“, стр.84)
Можда су ми се ови стихови допали зато што сам ово доживео у Паризу, Хонг Конгу или Банкоку, па и у Нишу, Панчеву... Свуда сам био дођош. Нажалост, пријатељи се све ређе оглашавају. Лондонска магла се уселила у душу.
Сећам се да сам се у Паризу „навукао“ на италијански еспресо. При повратку у Панчево донео сам два апарата за еспресо. А кафа за те апарате је у Србији била мислена именица.. Кад је моја жена Гордана почела да вади ствари из кофера и кутија појавио се апарат за еспресо. Пита она: „Шта је ово?“ Апарат за кафу – кажем. Мало затим, извади она други апарат и, гледајући ме зачуђено, упита: „А шта ће ти ово?“ Замисли, молим те, да се један поквари. – одговрих, онако, озбиљно.
А што се тиче „располагања новцем“, наша деца су схватила шта су то паре тек када су отишла на студије у Италију и када су остала без новаца, а да паре неће да пристигну нити падају са неба. Тај наук им је можда и најваљанији. Нарочито када су почеле саме да зарађују. Ниси могао ни кинту да им избијеш из џепа.
Надам се да нисам погрешно прочитао песму „Август“. Свака асоцијација зависи од доживљеног. Да није тога, рекао бих књига не ваља, а овако: КЊИГА „ПРОЗРАЧНОСТ“ ЈЕ ИЗВРСНА!
Соломун пише о окружењу, неки би рекли о периферним темама. Он може да пише о свему, зна да наговести и да остави читаоцу отворену песму. У његовој песми наилазимо на гаћице са рупицом. Не рече песник да ли се кроз рупицу виде божури како цветају. Али у његовим песмама срећемо кухињску вилу, како укротити свирепу јесен, а можда је преко тридесет година чекања било баш због ових стихова:
... домовина није оно што мислиш да јесте.
разнели су је оловом. домовина је у теби.
домовина је сад твој рукопис.
(Младом песнику
Усамљеном
У соби новоградње, стр. 44)
Центар књиге је последњи циклус, па и последња песма, која је у ствари потресна поема о путешествију људи без адресе. У њој су изложене све велике теме, о пријатељима, о родитељима, о отаџбини, о борби за опстанак, о људима који се увек роде у „Погрешно време“… Позајмићу термин из сликарства: Женски лик који је главни у поеми „Погрешно време“ Бранислав Соломун је насликао тачкастом техником. Он је дискретно, а то у овом случају значи ненаметљиво, али убедљиво маркирао тачке карактера, тачке у којима је лик боравио, базајући по Европи, деловима Азије и Блиског истока, ту су, Пољска, Беч, Праг, Берлин, Сарајево, Сегед, па Галиција, Палестина, Одеса, Лођ, Кечкемет, те Бостон, Литва, Русија, до Бухенвалда и Аушвица, па од Хамбурга до Хаифе. На том путу су тачке страдања јеврејског народа. Соломун је изврсно кроз поему промако тачку по тачку, као кроз иглене уши, део мрачне историје човечанства. На том путу срећемо имена којих волимо да се сетимо, а и она која не желимо да се сетимо. Та имена су симболи народа, симболи грозне истине, симболи судбине, а судбина је човекова непрестана борба за опстанак, или као у овој поеми од тачке до тачке, па ћемо се поново видети у Београду. Песник није поставио дилему да ли ту борбу, то страдање, треба поштовати. Волео бих да сам ја ово написао.
На Сретење, 2022.
