Изводи
 |
| Јовица Аћин, приповедач,есејиста и преводилац |
Кићун Зевзек, један од јунака мог новог романа Полазећи од краја
света, својевремено ми је причао како се све сналазио кад би се некад у свету
затекао у земљи где је било проглашено ванредно стање у оквиру којег је била и строго
ограничена слобода кретања у виду полицијског часа. А ја сам, на основу његових
искустава, покушао да размислим шта би мени било употребљиво.
Нисам излазио на улицу кроз кућна врата него сам се спуштао низ олук иза
куће, прескакао ограду и бежао у мрак.
Мени лично то није било изводљиво, јер станујем стотину метара изнад тла,
у високом поткровљу. Заправо код мене и нема олука него кишница директно с крова
цури у моју мансарду.
Кићун се својевремено дружио с Габријелом Гарсијом Маркесом. Овај га је,
прича ми мој јунак, подучио како може да се спусти чамцем нис светлосну бујицу.
Упали сва светла у стану, а онда се потоци светлости сјуре кроз прозоре све до земље.
Надува се гумени чамац, па се низ један од тих потока, у чамцу, слети на земљу као
низ тобоган и опет сместа одмагли у мрак који светлосна струја није растерала.
А ја могу само да жалим, иако је та идеја за бекство пред полицијском потером
прилично добра, пошто не само да немам одговарајући чамац него ми је, зато што сам
презадужен због неплаћених рачуна, ЕПС укинуо струју, па ми је у стану само лелујава
и нејака светлост од две-три свеће. Ако бих се спуштао низ светлост тих воштаница,
вероватно бих стрмоглаво доспео до тла, али бих се и смрскао. А сопствена смрт ми
још ипак није циљ.
Власти у некој од земаља с ванредним стањем наређују да грађани носе маске
као заштиту од непријатеља који вас држи у опсади. Непријатељи су, дабоме, најпре
они који су вам физички најближи: чланови породице, љубавни партнери, суседи… Али
управо зато маски у продавницама нема ни за лек. Кићун се, вели, досетио да је бојицама
нацртао на своме лицу маску и онда је слободно могао да шета улицама, без страха
од других и њихових непријатељских насртаја.
Невоља је за мене у томе што уопште немам дара за сликање и шминкање.
Кићун је, каже, једном приликом одлучио да усред полицијског часа стекне
највећу могућну слободу кретања. Полиције никад доста у време ванредног стања. Малтене
би свака кућа, свака породица морала да има полицајца задуженог да је надзире. И
тако је напросто отишао равно у полицијску станицу и запослио се као полицајац.
Осим пиштоља, пендрека и мобилне радио-станице, добио је бесплатно и маску против
отрова и вируса, затим алкохолни гел и хрпу ролни тоалет-папира. Наравно и пуну
шаку кондома. То је све било бонус уз задобијену слободу кретања по граду и ноћу
и дању.
Схватио сам да за тако нешто ја немам шансе. Нити сам висок, нити јак, нити
и тако даље, а и већ сам стара олупина. Ја падам кад полажем испит за вожњу бициклом,
а не да ме још приме под часну униформу у циљу заштите грађанства од њега самог.
Уз то, полицајци, на крају крајева, могу да имају само униформисану слободу кретања,
која зависи од нашег некретања. Не смеју ни да шапућу и мисле неке своје интимне
мисли, а ја се надам да тиме још располажем, мада не задуго, јер ванредно стање
значи и да све што није у реду, изричито је забрањено. Али у чему се састоји ред?
Управо у дисциплинованом поштовању свих забрана.
Међутим, нисам одолео. Учинио сам што и Кићун. Отишао сам и пријавио се у
полицију. Аха, дошла маца на вратанца, рекло ми је тамошње службено лице и под нос
ми потурило лист из мог досијеа у које је јасно писало да сам својевремено био осуђиван
због увреде наших органа. Тужио ме тадашњи министар полиције због мог давног текста,
а који је изгледао као да га је Хегел написао. Био сам осуђен на две године робије.
Па то је било давно, чак сам и ја заборавио, рекао сам снисходљиво. Чек, чек, одвратило
је службено лице, дошао си у станицу без икакве писмене дозволе. Чекај да
напишем пријаву да си напустио своју самоизолацију. Казна ће ти бити од једне до
три године. У најбољем случају 150.000 динара. Морао сам да узвикнем: Зар толико!
Осим што сам осуђен на кућни затвор као застарела особа која отуда мора да буде
посебно штићена од инфективних особа, сад хоћете и да ме сахраните!?
Све у свему, једва сам преживео покушај да се пресвучем у полицајца и надмудрим
ванредно стање. Ванредно стање можда јесте глупо, али је, данас сви у то верују,
добро утемељено.
И шта ми ти саветујеш, шта да ја радим, запитао сам напослетку Кићуна.
И ти мене, рече Кићун, наглашавајући мене, мене питаш? Ма хајде, молим
те, пусти ме, окани се ћоравог посла, нашао си кога ћеш да питаш. Шта си ти, као
неки Трампазлин? Хваташ Зјале, је ли? Насмејао се и окренуо. Још се смејао одлазећи.
Тад смо се последњи пут видели. Убијен је на Звездари кад је у београдском подземљу
било заведено ванредно стање.
19-20. март 2020
ДНЕВНИК ВОЂЕН У КАРАНТИНУ
Дан 1: Први дан у
карантину, а као да нисам сигуран колико сам дана већ у карантину.
Дан
2: Могао бих нешто корисно да урадим, али мислим да сам рођен
да не будем користан, па не знам шта бих корисно могао да урадим. Мораћу да се помучим
и сетим шта би то могло бити.
Дан
3: Хм, хм. Не сећам се.
Дан
4: Случајно сам наишао на податак да Шекспир у карантину због
куге која је тада харала није престао да пише. Требало му је да заради за хлеб
кад куга прође. Написао је Краља Лира.
Можда бих и ја то могао да учиним. Дани би ми пролазили забавније. Ех, кад бих
боље знао енглески, не би био проблем. Покушавам да замислим како би то
изгледало: трагедија Краљ Лир,
написао Јовица Аћин. Некако ми не паше. Шекспир је светско име, а моје је
улично, припада овдашњој забити, а не светској позорници.
Дан
5: Карантин потиче,
претпостављам, из италијанског. Најзад, сетио сам се! Требало би да корисно
употребим ове дане у карантину и научим италијански језик. Онда ћу умети карантин да изговорим правилно, па се
нећу стидети док састављам своје записе из карантина. Кад год је неки од њих
објављен на Либрету, морам да ћутим
да не бих одао своје непознавање италијанског језика.
Дан
6: Немам довољно развијен смисао за драму. Почео сам ипак да
пишем Краља Лира, дабоме на
енглеском, јер заиста нема смисла писати ремек-дело на српском језику. Али ми
написани стихови делују као да су из комедије, иако се потпуно подударају са
Шекспировим.
Дан
7: Проклетство!
Дан
8: Не иде, па не иде. Можда да пишем на немачком језику.
Верујем да тај језик боље познајем. Да пишем нешто из филозофије? Смислио сам
чак два наслова, иако још не знам шта бих под њима могао да испишем. Колебам се
између тога који ми се наслов више допада. Sein
und Zeit или
Also sprach Zarathurstra. Немам кога да питам за мишљење, јер сам у самоћи, према
дефиницији, сам.
Дан
9: Данас сам донео тешку одлуку: одустајем од филозофије. Није
то за мене. Сувише је то лак задатак за мене и
тристотинак или чак четистотинак страница неће моћи да ми испуне ове
драгоцене карантинске дане. Доказ за то је да сам за трен ока јуче смислио два
одлична наслова. То је засад довољно за почетак.
Дан
10: На интернету сам наишао на текст о
уметности писања у доба епидемије. Ништа нарочито. Таквих текстова бих могао за
ноћ да произведем стотину.
Дан
11: Ех, да није корона него колера, могао бих
да потомству оставим подробан извештај о томе како сам волео у доба колере.
Корона, по свему судећи, не подстиче на љубав.
Дан
12: Док људи умиру, ваља забранити свако
завитлавање. Ако ноћас или сутра или прексутра или убрзо и ја загинем под
вирусом, мој завет онима који ће преживети биће да се завитлавају са мном.
Толико сам заслужио. Нарочито ако довршим Краља
Лира, а затим и Sein und Zeit и Also sprach
Zarаthurstra.
Дан
13: Да није пролеће него зима, да није среда
него петак, могао бих да прославим свој рођендан. Потпуно сам, јединствен
карантински рођендан. А, ето, одувек сам био худе среће и календар и епидемија
као и да не знају да постојим. Да ли уопште ико зна за мене?
Дан
14: Зајебан сам сопственом сујетом. А ови
дани управо изискују апсолутну смерност, апсолутну понизност и послушност.
Уосталом, као што државне и медицинске власти понављају, сами смо криви за
оволику заразу и смртност која прати епидемију, јер нисмо дисциплиновани. Сасвим
на месту. Размишљам о томе да би требало да властима будем сруке и да
систематски уходим недисциплиноване комшије и пријављујем их. Ово је најбоље
време за увећавање броја доушника.
Дан
15: Хм, јбга.
Дан
16: Данашњи дан почињем с лошим вестима:
изгубио сам свеску у којем сам водио свој карантински дневник. Више се и не
сећам шта сам све до јуче записивао у том дневнику, па не знам како ћу се снаћи
у његовом наставку који је лишен почетка. Надам се да је сутрашњи дан паметнији
од данашњег, иако томе противречи моје свеколико искуство током актуалне
епидемије.
Дан
17: Ноћас сам успео да завршим роман. Наслов:
Das Schloss.
Накратко сам се двоумио између два дијаметрална наслова. Други који сам
одбацио, јер ми је деловао сувише старински, гласио је Das Schloß. Запео сам да га завршим до јутра, јер сам обавештен да
је истоимени роман написао извесни Франц Кафка у доба шпанске грознице, која
је, истина, већ била на измаку, али није успео да га заврши. Ја јесам, и док је
свањивало остало ми је само да ставим последњу тачку, али ми је перо испало из
руку, па је и мој роман остао незавршен. Вероватно је тај роман уклет, али
сматрам да је изузетно лековито у овим данима писати књиге које су настајале у
време епидемија, а чији аутори су успели да их преживе. То се за мене назива
уметност писања. Уметност која је и уметност лечења и вакцинисања.
Дан
18: Могао бих сваког дана да напишем по
књигу, али одустајем од тога, јер данашњи суверени, тиме што сами не читају, у
земљама које је поплавио вирус врло убедљиво доказују поданицима да књиге воде
у недисцлиплину, хаос и пропаст. Немам избора. Морам да им верујем. Јако сам
поводљив, посебно кад су ми речени владари недоступни баш као у моме Замку. У њему, ако памтим, написао сам
да нисам изгубио наду, премда та нада није намењена мени. Ако би то неко
прочитао, несумњиво је да бих заглавио на робији, која се, замишљам, не
разликује сувише од овог карантина. Очигледно је да тај увид уноси панику међу
народ.
Дан
19: Чим сам се пробудио, иако нисам ни
спавао, одмах сам донео неопозиву одлуку да ми дан буде празан. Ионако су ми
сви дани празни, али одлучио сам да ми данашњи дан буде празнији од других.
Празнина опоравља. Ништина ништи свако ништаство у мом ништавилском бићу.
Благодети карантина очигледно сјајно делују на мене.
Дан
20: Коначно да се неко досетио ефикасног
решења! Даноноћни полицијски час! Тај потез ће нас све призвати памети.
Дан
21: Позивам све телефонске бројеве који су
нам понуђени као прва помоћ. Нико се не одазива. Све су заузети. Штета! Имали
би прилику да сазнају ко је непобитни нулти пацијент. Признао бих им своју
тајну коју сам дуго и строго чувао: ја сам изворник заразе.
Дан
22: Лепршам крилима. Волим ноћ. Мој природни
радар је стално укључен.
Дан
23: Налазим се у пећини. Она је између неба и
земље. Одједном налећем на камене зидове. Изгубио сам оријентацију, изгубио сам
појам ко сам ја, одузет ми је мој положај у космосу. Ударам у зидове,
покушавајући да погодим излаз из пећине. Крила ми се ломе, и то ме уверава да
излаза нема. Никад га није ни било. За мене је с карантином готово. Он је био
само замка. Преварен сам. Све време ништа осим карантина и не постоји. Све
време сам у карантину, од првог дана до свог последњег дана. Нема живота осим у
карантину. Ко год буде тврдио да сам полудео, неће бити у праву. Живи били па
видели.
(Април 1, 2020)
НЕМА ПРОПАСТИ
У овим тешким ноћима, псима је опет
додељена најцрња судбина: могу да шетају, а људи не.
*
Из Кризног комитета Удружења спадала управо су ме званично
обавестили да су Републичке резерве националне глупости безбедне и да
непрестано нарастају. Нема страха да ће наступити оскудица. Амбари су
препуњени, па ће због растерећења вишкови чак морати да се праведно разделе
народу. Од сутра, у апотекама, свако може бесплатно да преузме свој део уместо
маски и рукавица. Ни у овим тешким данима одсудне битке с војском коронског
вируса, производња глупости не застаје. Док је тако, нашој економији се пише
светла будућност и која већ сад блиста попут луче. Многе земље, у страху од
катастрофе, обраћају нам се за помоћ, молећи нас да им откријемо свој рецепт.
„Е, неће га, мајци, добити“,
заверенички ми је прошапутао секретар Комитета, „он је само наш. За њега смо поднели
невиђене жртве и још их подносимо. За рецепт нека се опросте, али сировину
можемо да им извеземо.“
(Април 4, 2020)
П.С.
Захваљујем господину Јовици Аћину који је овај текст поделио са нама.
