ПОСЛЕ ПОЗОРИШНЕ ПРЕДСТАВЕ МАЕСТРА РАНКА ПАВЛОВИЋА
Знао сам да је живот позориште,
Каткад ми се чинило да је циркус,
Онда је на позорницу изашао трећи човек,
Уместо крста подигао је мач
И прогласио пандемију.
Ону двојицу који су пре њега изашли
Понапоље пождерали су вируси.
Позорница је остала чиста,
Можете почети да се смејете,
Публика ће доћи касније.
Полицијски је час,
Није смешно,
Није!
„Дајте ми нож!
Крв мора потећи
Прије него што се спусти завјеса!“
*
Oд маестра Ранка Павловића позајмио сам
Песнички нож,
Видећу шта ћу с њим,
Биће крви
До колена песме.
*
Волим крваве песме,
Иако знам да то није исто што и
Гаћице Радмиле Петровић
У којима „божури цветају“.
Од тих њених гаћица не види се шума,
А ни косовски божури.
Признала ми је,
„Српкиња сам , ал' ми Косово није у срцу.“
Због тога дође ми да се убијем,
Одустанем само зато
Што после не би имао ко да вас брани
Од мене.
