ТРЕШЊЕВИЦА, МОЈА АРКАДИЈА*
 |
| Мирослав Тодоровић, Божимир Пилчевић, Паја Павловић, Манастир Клисура |
Божимиру Божу Пилчевићу, за „Огледало душе“
Човек путује по свету да би нашао шта треба и враћа се кући да то нађе, записао је Црњански. Уверио сам се у истиноносност ове мисли у јесен мог живота. Схватио да је родно место божјим планом одређено. Да се у њему отвара, ...и затвара животни круг. Тема завичаја је универзална метафора која је присутна у свеколикој књижевности од памтивека. Завичајну арому човек носи у себи и она га прати кроз живот. То је оно што се не описује речима већ свако на свој начин осећа. И сећа се тренутака који као лампа у ноћи светле.
Трешњевица, моје родно
село са годинама ме све више привлачи. Боравак у њој ме вида од
градског живота и свега што се догађа.
Пејзажи, хуј ветра понад гора, небо жубор потока, стазе по којима сам некада
ишао... У песми: Елегија о немогућој
успомени Борхес каже: Шта не бих дао за сећање на
прашњав путељак са ниским оградама... 
Трешњевица
У јесени живота сећање оживљава. Јаве се успомене, и све постаје живо сећање. Прошлост на коју се садашњост ослонила. Ништа није нестало, променило је облик и сада је као светлост свица што се на трен појави у летњој тами. Сећам се оних који беху, гласова који у некој тајанственој тишини векују. Док седим у празној кући чујем те гласове, видим невидљиво. Видим метафизичко безмерје, оживотворују ликови.
Ко је то што одређује шта
ће бити запретано у сећању? Што сада испловљава из таме као жишке које ће
упалити ватру приче? Оживе они звуци, повици, чујем како клепће трлица. То у
Коритима стара Радунка трли конопљу.
Испод ње се гомила поздер. Тада су наше
мајке, мучене душе, правиле платно. Пртено.
Од вуне, сукнено. Преле и плеле уз лампу гасару. Уз коју сам читао. „Штеди гас“, и сада
чујем. 
Песник Мирослав Тодоровић под смреком
Када сам, 2019. читао рукопис Божимира Боже Пилчевића „Кад корени проговоре“[1] поново сам проживео детињство, прела и посела, чкиљаву лампу,... и све што је чинило оно време... оне бајковите дане у Трешњевици. Нама из тог времена детињство и одрастање је било готово исто. Појам сиромаштва није нам био терет, немаштина је била обележје живота на селу, али нам није сметало да будемо радосни, да волимо то што имамо. Мислио сам да је то тако, да друкчије не може бити. Наш свет је био ту, између хоризоната, где сунце излази, и где сунце залази...
„Пољуби хлеб, и остави на ћерту птицама“, казивала је моја мајка. Није се извољевало, јело је што се имало, и трудом од земље узимало.
...Са кочанкама од окруњеног кукуруза правио сам куле. Како је само ватра пуцкетала, како је.... Сећам се разбоја ткања. Огњишта, и верига. Драгове воденице у ријеци... Писањем све то сада оживљавам. Јави се и мирис хлеба из црепуље.
И себе дечака сада видим, иза затворених очију, како идем пртином у школу. Учитељ Јеврем Марковић, рачунаљка, табла, у торби чанак, у чанку комадић сира, парче хлеба. Таблица и крижуља. Вунене чарапе, поцепане пироћанке. Прут, ако не послушаш, прут ако паднеш, „што ниси пазио?“...
Сада, старац видим, да је то било богато сиромаштво. Шта не бих дао за то време? За голе пете, прашњаве стазе, чување оваца... За оно парче мурузног љеба из црепуље чији мирис сада осећам.
Сећања. Успомене. Које нема више ко да чува. Стихови као воштанице које палим на гробљу „за живе и мртве“ за њихове, и моју душу, да осветле животе који су прошли и мој који се над све надноси у апстракцији постојања.
Чини ми се да је све било јуче, а минуло је за трен, 70 љета. О томе роман реченица Божимира Пилчевића: Поред мене нешто протутња, а да не стигох да се окренем... Чини ми се да личи на живот...[2]
Док исписујем ове редове као да разговарам са свиме што је било.
„Ваљда се књиге и пишу и читају да човјеку буде лакше“, записао је Михаило Лалић у књизи „Старачке посланице“ (Epistolae senilis[3]). Понео сам ту књигу да је у тишини Трешњевице прочитам. Када ју је Лалић писао имао је година колико ја, сада. Његов читалац. Потврђује се библијско да свему има време. И време за теме. Колико је истине у тврдњи да старци подетиње?
Лалић пише: „Кажу да човјеку, у смртном часу, читав прошли живот бљесне скраћен, збијен у тренутак.“ У тренутак, у Реч из које се извија прича. Као младица из трулог пања. Док седим под смреком, наднет над артијом, видим све што је било, чујем оно што се само кроз стихове чује.
Што је кључ за причу, шифра за стихове који ће се јавити.
Као зрела јабука будимка када падне у траву. Тако треба писати. Када стих сазри, и сам се напише. Трешњевица је мој стих, неисцрпно извориште за све што пишем.
Трешњевица као прозор кроз који сам видео свет. Трешњевица као врата кроз која сам изашао и кренуо на пут да би сада записао: Пут сам који се вратио кући. Схватио да је живот као пуцањ који се чуо понад завичајних гора...
Седим за столом, под смреком коју сам негда са оцем засадио. Oвде се најбоље осећам, дишем и пишем. Разговорам с дрвећем, јабукама које иако старе још рађају и све више ми личе на родитеље.
Драг ми пријатељ, математичар, песник и филозоф, Стојан Богдановић је боравећи у Трешњевици доживљај преточио у Песме из Трешњевице. Песме су објављене као седма књига књиге „Магла“[4]. Трешњевица и ариљски крај као инспирација. Пишући о тој збирци Ранко Павловић истиче како је „Стојан Богдановић у Трешњевицу донио дјелић свог родног села Великог Боњинца, који иначе увијек носи у себи, заправо у свом пјесничком бићу, увјерен као и други пјесници да без сећања на детињство и завичај нема истинског умјетника. Није тешко претпоставити какав емотивни набој букне када се два родна села двојице врсних поета сретну у заједничком им, језичком и пјесничком завичају.“[5]
 |
| Мирослав Тодоровић, Стојан Богдановић, Црква Св. Ахилија, Ариље |
Књижевник Светолик Станковић, из села Бабичко моју књигу „пОгледи из Трешњевице“ је проткао својим коментарима, потврдио да књига рађа књигу. Трешњевица се тако уписала у летопис његовог родног места, указала шта све уметност може.
Dr. Sreten Bozic –који живи у Аустралији и пише на енглеском под псеудонимом Wongar јавио ми се поводом текста о Малинама штампаном у „Политици“:
„Odlicno dragi kolega Todorovicu. Zivim u Australiji ali sam rodom iz Tresnjevice kod Arandjelovca. Pratim sudbini malinara. Ostace upamceni verni selu i plodnoj zemlji od koje se nazalost Beograd davno odrekao . Selo ce ipak preziveti ali mozda ne i Beograd u nadi da ce EU da ih hrani. Bilo bi dobro ako neko pise o njihovoj sudbini. Molim za Vasu adresu, hteo bih da vam posaljem neku od svojih knjiga. Nazalost, ja pisem na Engleskom...“
Тако Трешњевица све више постаје, и јесте, метафора за родно место. Бреково, Вигоште, Вирово, Миросаљци....Топонимија која је за ме у именима људи који су тамо рођени: : Божимир, Пајо, Добрило, Милан, Ана...
Песник Томислав Мијовић у посвети на збирци песама „Одсјаји изнутра“ је написао: Драгом песнику Мирославу Тодоровићу ова јављања изнутра, из моје Трешњевице.“
Оно што носимо у себи, што смо наследили од предака у крви, у генетичкој шифри. Свему што се спознаје у старости...
Јесењи дани у Трешњевици, јесен шуми у мени, и Андрићеве речи: Све је познато, а ново. Брда која гледам, и која ме гледају, букова шума у Раковићима што се из дана у дан све више злати. Пејзаж Белог Камена који сваког јутра гледам, у коме се огледам, Корита, Остреш - мој Олимп, гробље на Свеловини, моја задња пошта. Изађем повише куће: Градина, Малич, Мучањ обриси врхова Голије у Јавора у плавет неба уронили....Тамо је Овчар, Каблар...
„Више ти вреди тај поглед, него ׳иљаде сати пред телевизором“, говорио ми је Стеван Бошњак у редакцији „Унус мндуса.“
...Ћутим. Нигде никог...
„Где неста народ? Нико путем да прође, одавно не чух да неко запева?“, јави се из сећања мајка...
„Они гласови који се чули дигли и у небу изгубили.“
Поново Андрић: „Сигурност је у ћутању“.
Гракне врана понад воћњака и изгуби се у шуми Светиње.
Чехов каже да је „драма у човеку“. Осећам у мени драму која се одвија, за коју нема/м речи.
Како да опишем Трешњевицу? У свим овим пејзажима су остали погледи предака, као што су стопе на стазама по којима су ишли, и које их памте, по њивама које су орали, и које је шума већ запосела. Ове пејзаже су у очима „однели“, и сада ми се јављају у бојама које гледам и у које се и сам утискујем. Сви ми остајемо у ономе што посматрамо. То је оно што нас вуче ка месту рођења, где је почетак и крај. Што се именује као завичајна носталгија. Она је у низу снимљених фотографија...и у текстовима штампаних у „Политици“, Магазину. На жалост, Туристичка „организација“ Ариља није имала слуха за ове текстове који су природне лепоте преносили читаоцима. Који су позив да се ариљски крај обиђе, посети, буде у њему...
Милош Црњански вели: „Завичај је оно што осећате у свом срцу. Углавном, сви одговори се своде на филозофско и искуствено, на метафоричко и симболичко, на асоцијативно.”
Осећам Трешњевицу да пулсира у мени док старац седим на буковом пању и и настојим да то осећање заточим у речи. Да међу речима настави да куца, увек. Да их нове речи допуњују. Пусто је у селу, али за мене је све ту. Стих Христићев који је мото песми о Трешњевици чујем из ових предела:
„Нигде ниси био, ништа се није догодило.“ Овде си живео , и када си по свету ходио.
Мудраци кажу да сви уметници различитим делањима казују исте ствари. О себи, и завичају. Сада знам да сам увек писао о Трешњевици, драги Милане Пајевићу, и када сам писао о другим темама. Сада се све то уобличило у кристал кроз који „видим цео свет“ и све оно што се догађа. Као и овај текст у покушају да се опише неописиво, оно што је све више сећање.
„Можда ће о нама преузети бригу нека сећања, као анђели“, записа Маргерит Јурсенар, а ја њеном мишљу завршавам овај Запис о Трешњевици.[6]
_____________
Трешњевица – Ниш, 5. нов. 2023. - 15. март 2024.
Мирослав Тодоровић
*Скраћена верзија текста штампана у Годишњаку (Завичајно друштво Ариљаца и пријатеља Ариља), Год. 13. дец. 2023. Текст иницирао Милан Миодрагов Пајевић, машински инжењер, (пројектант васионских бродова који не лете), књижевник аутор више књига.
[1] Свитак, Пожега, 2021.
[2] Божимир Божо Пилчевић: Стазе којих више нема, у: Огледало душе, СВЕН, 2022.
[3] Mihailo Lalić: Epstolae senilis (staračke poslanice) SKZ Beograd 1995.
[4] Стојан Богдановић, „Магла“ Наис принт, Ниш, 2021. Директорки Народне библиотеке Ариље М. А. сам у разговору казао за ову збирку уверен да ће је штампати. У свету се то ради другачије. Штампа се књига, користи за глас о месту... Није била заинтересована ни за рукопис „Завештајно“ (Критичарска рецепција књиге „Добрило ненадић, неопозиво). Књигу је штампао НКЦ, 2023.
[5] Ранко Павловић „Богдановић и Тодоровић неопозиво“, поговорни текст књизи „Магла“, у Народне новине, Ниш
[6] Својевремено сам песникињи из Јапана, на Међународном фестивалу поезије, у Смедереву 2016., казивао како су из (моје) Трешњевице трешње пренете у Јапан...
Први помен овог села се налази у попису Смедеревског санџака из 1476. по имену Преканац (Пре клисуре). Помиње се и други назив Чрешњевица. За трешњу се каже и чрешња. У ово село стиже се са свих страна.
Нема коментара:
Постави коментар