Странице

уторак, 6. јул 2021.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ВРЕМЕ ЗА СМРТ

 

ВРЕМЕ ЗА СМРТ


             Гомила би била повелика ако бисмо све оне који су распредали о смрти, наравно неуспешно, покупили као лешине и натрпали на једном месту, не мора бити скровито, и не може, јер би то била планина, не брдашце, не ни брдо, масив.

             Нико још није успео да објасни смрт. Она је ту, напада све живо и мртво. Њен циљ је да дође до саставних делова, до елемната од којих је субјект/објект састављен. Смрт не разликује субјект од објекта. А можда и разликује, али о томе упорно ћути тако да су и тзв. научници збуњени, а неки су избезумљени, њушкају генерације, а ништа није изашло на видело. И њих је стигла смрт. Кажу да је то Господ удесио. Није му било довољно што је добио име Господ. Ни људима није доста што су постали људи из Библије. Они би на Небо, али спречава их извор живота, Сунце. Не кажу боњински сељаци тек тако, Сунце му Богово.

              Многи постављају питање времена смрти. Тим послом су се људи бавили одувек, од постанка. И Добрица Ћосић се бавио Временом смрти, али Постање, па и трајање није га интересовало, или је то била телећа глава. Далеко је Сунце. Углавном су то биле комесарске анализе. 

              Постоји време рађања, постоји радно време, постоји и оно истраћено време, време рата, време љубави, време када се праве деца, време када се чувају деца, време за удају, време за женидбу, време за војску, и време мемоара! и поред свег тог времена и даље касним. А сад кажу постоји и време за смрт.  Па да видимо шта је о томе забележила песничка душа:

 

ВРЕМЕ ЗА СМРТ[1]

 

Ооооом Јелоооо!

Зову моју мајку са Свеловине.

Ми вучемо плашће.

Озго јара туче као маљ.

-          Брат твој Љубо трећи дан у постељи лежи.

-          А што лежи, а овако леп дан?

 

-          Слаб је Јело, поручује да дођеш!

Изнад у зрењу шенице крили се глас.

-          Оће да мре, судњи вели стигао му час.

 

-          Иди кући, Душане, не дангуби.

Знам ја брата мога Љубу

Шта је навро, оће сад мрети

Домаћин је човек а ми нисмо докони

Шта извољева?

Није време за смрт љети...

 

              Сви знају шта је смрт, сви се нешто курче, а нико ништа не зна. Не знају ни шта је вирус, те ће знати шта је смрт. Боље је било да су (са)знали шта није смрт па да се на то баце. А они се ускопистили, хоће смрт. Па ко хоће добиће је. Брже ће је добити, преко реда, не мора да чека да га издају ноге испред неког диспанзера. Не мора никога да чека. Смрт чека свакога. Она никада не жури, као време, стигне свакога и престигне. Њу до данас није прешишао ниједан атлетичар, ниједан светски рекордер. Занимљиво је, и зачуђујуће да она стиже и оне који је не чекају. Раније су моји сељаци у Великом Боњинцу уз цујку Боњинку распредали приче о онима које је она испратила на Милков Дел. Сада сви ћуте. Разумем оне што су под земљом, катакомбе су испод Рима, ми имамо само земљу, уму, али не разумем оне који су отишли горе, шта им смета да се јаве, да зврцну, па у данашње време свака будала има мобилни телефон. 

 

3.6.21.



[1] Мирослав Тодоровић, Тамно и дубоко, Београд,  Апостроф, 2002, стр. 43.

 


Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕХО ТРАГЕДИЈЕ

Стојан Богдановић     Овде неће бити речи о трагедији као књижевном делу, нити о њеној структури, нити о њеном историјском усавршавању и...