Савременик плус
297-298-299/2021
Стр.57-70.
 |
| Владимир Владимирович Набоков (1899-1977) |
Овај прилог је наставак текста Загранични руски писац[2].
Оба обрађују Сабране приче Владимира
Набокова[3].
По стилу, који је савршен, нема разлике између прича из прве и друге књиге.
Незгода књига које носе наслов Сабране...
јесте у томе што ће се ту провући и оне приче које аутор не би уврстио у књигу,
или које баш и нису на завидном нивоу. Aли,
коначну редакцију ових књига направили су Владимир Набоков и његов син Димитриј.
Сабране... може да значи збирштину.
Да не би реч „сабране“, означавала збирштину, боље је објавити књигу пробраних. То највећма зависи од
аутора. Каткад, „сабране“ се поклапа са „пробране“ или „изабране“. То се
дешавало, на пример, у случају Чехова.
У овом случају су приче истрпеле нове редакције Владимира и Димитрија
Набокова, потом и редакције преводилаца, па и уредника издања. Дакле, густо
сито. Али, и најгушће сито пропусти понешто.
 |
| Вера и Владимир Набоков |
Изненађење
Кад год човек нешто открије, било с намером или случајно, увек се
изненади. Неки мисле да је боље да не чачкају... Али, и они се изненаде, чак и
када у свом кревету затекну своју жену како сама спава. Изјаловила им се сумња.
Најчешће се не смире већ почну да измишљају небулозе како би изазвали ексцес.
Најбоље је прионути на посао. Човек се изненади и када му на ум падне неки
добар стих. Можда је то замена. Ако јесте, онда је он песник. Ако није, он ће
док жена спава сести да доручкује.
Изненађење је важно и у војсци. Изненађење је тотално када пуковник изненада наиђе и
нађе стражара како спава. У рату је права посластица за сваког официра, а и за
понеког обичног војника, да изненади
непријатеља. То не значи да почне да бежи, али може и то да значи. То би
значило да је непријатеља изненада напао. Ухватио га на спавању. А што се
бежања тиче, нико није успео да побегне
од себе.
Изненађење је и када се човек сети неке глупости. Чак се и диви себи, како
се само сетио. А после се љути.
Човек се изненади и када га препознају на улици, у трговини, на излету.
Једнога професора су Пироћанци препознали на Завојском језеру. Човек је био
обучен у бело одело. Имао је и шешир и машну. Њима је све то било чудно. За њих
је то било изненађење. Нису знали да, ако је неко господин, он је то и када је на излету.
И
миш може да изненади човека, али и мачку, ако се изненада из рупе појави његов
брк.
Грмљавина ће изненадити јачином праска, чак и када је очекујете после
муње.
Изненађења има пријатних и непријатних. Најнепријатније, може се рећи и
најгоре, а и најпознатије је издајство, а посебно издајство учитеља. Сетите се
Исуса и Јуде. За нас је то изненађење и кад год прочитамо ми се изнова
изненадимо и узнемиримо. Исуса то није изненадило. Пријатних се изненађења
сећајте сами. Пријатно!
Ових дана сам замолио познатог српског, а може
се рећи и холандског сликара Живојина Ћелића да ми уради портрет за књигу.
После неколико дана изненађење. Тотално. Затражио ми је адресу како би ми
портрет послао.
Изненађење се постиже и увођењем у причу неке ексцесне ситуације. Или,
увођењем веома лепог, веома ружног, опаког...
Не изненађује ламентирање Набокова за Русијом. Жалба и носталгија су главни
садржаји емигрантског живота. Али, чини се да је он то понекад намерно убацио у
причу јер је приче објављивао у емигрантским руским новинама и часописима. Не
заборавимо, Набоков је писао и драме.
Интересантно је да чим споменеш Набокова сви помисле на Лолиту. А у последње време га често
спомињу и као човека који је без разлога и нерагументовано напао великог писца
Достојевског. Да ли је и то изненађење?
Приче су му плишане, без обзира која је тема, без обзира на догађај над
којим се сав свет згражава. Ја лично више волим тврђе приче, да има човек шта
да загризе и да осети. Али, не могу рећи да приче Набокова, сем неколико, нису
врхунски језички и стилски дотеране. То је и био разлог да сам се подухватио да
нешто напишем о њима. Избећи ћу колико год је могуће да пишем о Набокову, као
што је он пиасо о Достојевском, писаћу о његовим причама. Изненађење је и када
од великог писца очекујете одличну причу, а оно јадац!
Каткад ми се чини да се све о чему пише Набоков дешава у позоришту. Као
да је живот представа у којој свако игра себе. Некад успешно, а има и
неуспешних. Али, то зависи од тумачења, од тога с које стране све то
посматрате. Ако у томе учествујете као редитељ, онда морате знати и шта који
глумац може да изнесе.
Сада се приче другачије пишу, имате и copy paste (исеци и залепи) и свашта још, а у првој половини двадесетог века
није тога било па је Набоков морао да конструише ликове, да се помучи око њих,
чак и за „кримиће“. У овој књизи већина прича има трилерску потку. Измишљотина
Лери Теслера (1945-2020) copy paste, што се Набокова тиче, касно је стигла. Copy paste је „прорадио“ тек 1983. године.
У појединим причама, (видети 18, 19) нема потребне дубине психолошког
приказа ликова који се у њој појављују, а на шта смо навикли у причама
Набокова, што иначе, сматрам да је обавезно. Изненађење. Не може се тамо
појавити неки лик, а да нико жив не зна шта он тамо тражи?!
1
Музика. Аутор
пише у Напоменама: „'Музика',
тричарија која је нарочито популарна код преводиоца, написана је почетком 1932.
У Берлину.“ И ова књига почиње са њом.
Човек среће некадашњу супругу. Приповедач
констатује и како га је оставила и како је те вечери ненадано отишла. Трице. Нема
разлога да мењамо оцену Владимира Набокова.
2
Савршенство. Тутора су замолили да
са својим ђаком отпутује на море. Приче из прве књиге Сабраних прича[4]
Набокова и двадесетак које сам прочитао из ове књиге су ме од почетка ове приче
наводиле на помисао да се ни ова прича неће срећно завршити. И заиста, крај
последње реченице ове приче је и потврдио моје очекивање: „...рибар је свечаним
гласом прорекао да ће проћи девет дана пре него што им таласи врате тело.“
Набоковљевски, прича се мора завршити трагично да би на читаоца произвела што
јачи утисак. На то је вероватно утицало и Набоковљево образовање у Кембриџу, а
и живот у емиграцији. Заплети, обрти, и иронија су редовно коршћени, тако да
Набоков „вози“ причу и до самог краја трагедије читалац очекује страдање
болешљивог тутора. Али, Набоков не би био Набоков да није извео још један обрт,
страда ђак.
3
Адмиралитетска игла.
„Запањен сам – како је и откуд мени непозната госпођа могла да киднапује моју
прошлост?“ и „да је поврх свега тога
тако непоправљиво унаказите?“ У позадини ове приче о љубавној афери, се крије
жалба за младост. Ако ћемо право, покушај скривања није успео. Младост као
најлепше доба свакога човека, чак и онога који је у младости лоше живео, овде је
„киднапована“. Прича је проткана меланхолијом, што код Набокова није први пут,
није ни једини. Срећом, не завршава се трагично. А то је у његовим причама
реткост.
Набоков негира поклапање ове приче са неким аутобиографским елементима.
Тврди да је Катја из нараторове приче потпуно измишљена девојка. Али, следећи
редови су написани од стране Набокова: „Чехов је сматран „имресионистом“,
стихоклепац надвојвода Константин истакнутим песником, а највећи хришћанин,
Александар Блок, злим Јеврејином који пише футуристичке сонете о умирућим
лабудовима и ликеру боје јоргована.“ Сасвим је сигурно да је овде у овој причи
Владимир Владимирович Набоков водио расправу о књижевности, спомињу се и проза
и поезија. „Блок је у једном од својих наступа далековидости, из сасвим
разумљивих разлога, записао све циганске песме којих је успео да се сети, као
да је журио да спасе макар нешто пре него што буде прекасно.“ Погледајте до
каквих невероватних детаља је стигао Набоков: „...придев који се ставља иза
именице само зарад елеганције довољан је да уништи и најлепша сећања.“ Овај пут
Владимир Владимирович није био груб као онда када се обрушио на Достојевског.
Прича има изванредну динамику. Монолог наратора је на моменте жустар, може се
чути и повишени глас. Али, све је то на нивоу џентлмена. И, наравно, завршава
се извињењем.
4
Шошкар. Романтовски се доселио. Суседи су му били
двојица грубијана. Мислим да би овде била добра реч битанге. Један од њих је
имао девојку. Одмах су почели да малтретирају комшију... Натерали су га да од
њих купи лулу. Дао им је колико су тражили. Једну новчаницу, десетицу. Морао је
чак и да води поменуту девојку у биоскоп, а то су му наместили да би могли да
га истуку. По изласку из биоскопа сустигли су га и убили. Полиција је вршила
увиђај. Том приликом су сазнали да је Романтовски био шошкар, што „у њиховом
жаргону значи фалсификатор.“ Десетица је, дакле, била фалсификат. Као да је и
наратор зажалио због преваре?! Ова је једна од малог
броја прича у којој нема ликова који су Руси. Романтовски који се провукао
скоро до краја приче као позитиван лик, на самрти је „кашљао и говорио на
пољском“. Био је шошкар = фалсификатор, а друга двојица су били убице. Вешто,
нема шта, Руси нису негативци. Па сада, нека неко каже да је Набоков био
космополита.
5
У спомен на Л. И. Шигајева.
Можда је мото већине прича Владимира Владимировича Набокова следећи: „Мој живот
је непрекидно опраштање с предметима и људима који најчешће не обраћају ни
најмању пажњу на мој горки, лаконски, безумни поздрав.“ Непрекидно опраштање је
суштина живота, оно значи пролазност. А једино је она константа у сваком
животу. Хераклитовски, нема шта. Узгредне опаске су изврсне, делују као
шприцеви. Набоков је велемајстор да их уметне у текст и подигне тензију читаоцу,
пробуди га, „наши интелектуалци (најнепроницљивији народ на свету) држе да су
највећи познаваоци.“ Или, „ништа тако не стари и не претвара се у прах као
совјетски журнали.“
6
Круг. Инокентије, син сеоског учитеља, још као
студент заљубио се у Тању, кћи локалног племића. Одлазак племићке породице на
Крим, потом револуција, раздвојили су их. Срели су се после двадесет година у
Паризу. „И Инокентије одједном би испуњен дивним сазнањем: ништа не пропада,
баш ништа; блага се таложе у сећању и пуне скровите ризнице у тами и прашини; и
гле, једног дана неки намерник неочекивано од библиотекара тражи књигу која
није издавана двадесет и две године.“ Носталгија почиње првом реченицом. И,
наравно, класична жалба за младост. Прича можда на први поглед изгледа као да
је сладуњава. Међутим, реч је о питкој суптилној причи, психолошкој анализи,
односа младих из различитих слојева друштва у различитим ситуацијама.
7
Руска лепотица. Владимир Набоков се и
даље бави руском емиграцијом. Доказује да је Рус. Набоков прича класичну причу
о пропасти једне лепе руске аристократкиње после револуције. И када јој је
нашао „супруга“, када је навукао читаоца, изненада завршава причу: „а следећег
лета је умрла на порођају.“ У једну полуреченицу Набоков је сместио лето,
порођај и смрт. Шокантно, али ефектно. Можда је ова кратка прича и најбоља у
овој књизи.
8
Вест. Ко о чему, емигранти о емиграцији. Ни Набоков
није изузетак. Штавише, кад је реч о његовим причама емиграција је сушт и стил.
Јевгенију Исаковну Минц, емигранткињу,
писац је лоцирао усред Берлина, а њеног сина Мишу је послао у Париз.
Нажалост, син је погинуо на послу. Стари је проблем, тим тежи, како мајци
саопштити вест и ко би то требало да учини. Тога се подухватио Владимир
Набоков, да дочара психологију оних који би требали да мајци саопште најгору
могућу вест, да јој саопште смрт сина. Набоков вешто вози причу и до краја
приче стално појачава драму описујући снебивање Чернобиљског старог пријатеља
Јевгеније Исаковне који је требао да јој саопшти грозну вест. Чернобиљском је
Набоков натоварио и грижу савести јер је он Миши нашао тај посао у Паризу. Тај
инсерт би требало да буде „бибер“ у причи. Причу је завршио тако што је на
врхунцу екстазе допустио уплаканом Чернобиљском да пукне: „Шта ту има да се
објашњава... мртав је, мртав, мртав!“
9
Тешки дим. Прича је, такође, лоцирана у Берлину. Требало би да дочара кућну атмосферу у троуглу
оца, сина и кћери. Отац и кћер су у свађи. Кћер је довела познаника у кућу.
Нестале су им цигаре и сестра је замолила брата да од оца узме цигару. Видевши
га отац му је поставио три шкрта питања:
-
Шта хоћеш?...
-
Цигаре?...
-
Је ли отишао?...
Тако је Набоков лаконски дочарао атмосферу односа
оца и кћери? Феноменално. Набоков, иначе, није волео дијалоге. Али, стоји чињеница да у свакој причи мало драме није на одмет.
Занимљив је део приче у коме се спомињу књиге Гумиљова, Пастернака,
Газданова, Иљфа и Петрова, Хофмана, Хелдерлина, Боратинског, а нису изостављени
ни Зомбарт и Достојевски. Ово последње име је изненађење за сваког ко имало
познаје Набокова и његово не баш лепо мишљење о том великом руском писцу и
хришћанском мислиоцу. Не верујем да ће неко помислити како је Владимир Набоков
сасвим произвољно, без везе, навео ова имена. Он их је смишљено приписао
интересовању песника Грише, главног лика, ове приче. Али...
Прича
је лаганица. Владимир не личи на себе, а признао је да не личи ни на Гришу!
10
Врбовање. И шта мислите где је смештена ова прича? У
Берлину. Наравно. У центру руске емиграције. И кад вас Набоков одведе на
гробље, које по правилу изазива негативна осећања, он вас примора да се са тугом
присетите неког свог најмилијег? „Погребу професора Д.-а присуствовало је
отприлике туце старих избеглица помирених судбином, повезаних срамотом смрти и
њеном простачком једнакошћу.“ – каквом лакоћом Набоков пласира овако тешке
мисли: смрт је срамота и простачка једноставност. Томе се апсолутно треба одупрети. Није ваљда
да се проблем социјалне једнакости треба решавати смрћу, или пак, да човек треба
помирљиво, снисходљиво да чека испуњење своје судбине, смрт, те да ће на тај
начин, коначно остварити једнакост са онима који су га целог живота тлачили.
Ето, у томе је величина Владимира Набокова, што вас он наводи на размишљање.
Нема ништа више што би писац могао да учини за свог читаоца него да га наведе
на размишљање и да још у томе размишљању читалац ужива, да си пушта филмове,
не обазирајући се на чињеницу да је
Набоков презрео и смрт и једнакост коју она обезбеђује. Као сваки озбиљан писац
и Набоков је закључке остављао читаоцу, евентуалном критичару. То је учинио и у
овој причи у разговору са самим собом.
11
Случај из живота. Прича је једне жене,
Марије Васиљевне, која је била заљубљена у човека, Павела Романовича, кога је
сада оставила жена. Марија је у овој причи сада посредник, на наговор Павела
Романовича она пристаје да организује састанак у једној пивници Павела и његове
жене. Набоков је и у овој причи показао да је и виспреност значајна ставка у
његовом изванредном стилу. Причу је неколико пута окренуо наглавачке, да би
изненађењем, као у хорор филмовима, при сусрету са својом неверном женом Павел
Романович извадио пиштољ и запуцао... Марију Васиљевну је Набоков, због њених
не баш часних очекивања и намере да ће завести Павела Романовича у овим за њега
тешким психозом оптерећених тренутака, оставио једном Немцу из пивнице.
Изненађење које нам је наместио Набоков је да је Шваба хомић. У овој причи
Владимир Владимирович током целе приче држи читаоца на готовс. Не дозвољава му
да заспи. Стално му обртима приређује изненађења. Интересантно је Набоковљево
инкорпорирање у причу, ан пасан, извесних запажања, ситне дигресије, које причи
дају посебну арому интимности, а којима он износи свој став: „... мој газда,
извесни Плеханов (који није био ни у каквом сродству са социјалистичким
филозофом)...“ У овом „случају из живота“ Владимир Набоков се дистанцира од
социјалиста.
12
Пролеће у Фијалти. Прича почиње
сладуњавим описима, не волим описе – развлачења!, и онда креће у прошлост „тако
се у руским бајкама оно што је већ исприповедано изнова сабере на гомилу при
сваком новом обрту у причи.“. У Русији смо, 1917. година. Има сјајних описа.
Прича се дешава у троуглу Виктора, Нине и њеног мужа Фердинанда. Све је у назнакама,
у флерту, мучењу, тако се у овој романси одржава тензија и фина драмска радња
приче. Фердинанд је по оцени Виктора био неуспешан писац и Виктор га није
подносио, није га ни ценио... Било је то на ивици мржње. Класична љубомора. Крај
је изненађујући, што би се рекло уобичајен за Набокова. У саобраћајној несрећи
лупеж Фердинанд се извукао „с локалним и привременим озледама на крљуштима“ док
је Нина настрадала. Прича ме је подсетила на један тзв. амерички виц који су клинци
педесетих година двадесетог века препричавали пљуцкајући уз неки стуб на нишком
корзоу. Срели се Џо и Џек, а преко пута испред салуна стајала су тројица
разбојника. Џо рече Џеку, Онога мрзим, Џек зачуђен упита, Кога? Онога са
шеширом – настави Џо, Па сви носе шешире – опет се зачуди Џек, Џо извади
пиштољ, уби двојицу разбојника и показа Џеку разбојника који је остао жив,
Онога – рече, и гурну свој пиштољ у футролу. Сигуран сам да нисам покварио
причу о љубавним ишчекивањима. Прочитајте. Нећете се покајати.
Зна се да Владимир Владимирович Набоков потиче из богате аристократске
породице. Да је био веома образован. Али, и овде, он примећује за Нину да се
њена „прилагодљивост показала као чудесно добра замена за мањак опште културе.“
Дакле, она доза охолости коју је испољио према Достојевском (о коме је рекао да
је био „наиван, неугледан и слабо упућен у добро понашање“, а није пропустио ни
да се похвали како је извесни генерал Набоков био командант Петропавловске
тврђаве у којој је Достојевски чекао суђење) избијала је непрестано. Морам
приметити да поглед са велике висине бива често замагљен. Добро је понекад
погледати поново када се магла разиђе.
Набоков је правећи ранг листу великих светских
писаца (Лав Толстој, Гогољ, Чехов...) написао и да Достојевски још увек чека
пред вратима његовог кабинета. Ако се којим случајем у овом свету појави
Набоков изненадиће га чињеница да је Фјодор Михајлович Достојевски постао цар.
13
Облак, језеро, кула. Радња
почиње у Берлину. Скромни Василиј Иванович добио је на лутрији наградно
путовање. Покушао је да га избегне, али је ипак кренуо на пут. По обичају,
сапутници су се као руља, осетивши човека благе нарави, брзо острвили на њега.
Малтретирали су га на сваком кораку, да би га успут и тукли, сви редом. По
повратку, одлучио је да дâ отказ и да оде „јер више не може, више нема снаге да
и даље буде човек.“ Сјајно! Није лако бити човек. Изгледа да је лакше бити у
чопору, човек звер.
14
Истребљивање тирана.
Реч је о диктаторима који су се острвили на отаџбину, на Русију. Покушао је
Набоков да нађе шта је заједеничко за најпознатије тиране који су оперисали на
тлу Русије. Зачуђујуће је како су људи без педигреа, па и скромних
интелектуалних могућности као што су
Хитлер, Лењин или Стаљин успели да се докопају титуле вође, величанства, а сви
су се представљали као жртве које „робијају“ заради добра свога народа. Набоков
је у седамнаест причица покушао да нађе начин како да их ликвидира. Разматрао
је различите начине, од пиштоља до арсена да би у последњем даху ове приче
закључио:
„Смех ми је, заправо, и донео спас. Пошто сам прошао кроз све
стадијуме мржње и очаја, досегао сам оне висине с којих се као на длану види смешно. Тутњава васколиког весеља
излечила ме је, као оног господина у дечјој причи, 'који се ослободио чира у
грлу док је гледао смешне лудорије једне пудлице'. Читајући поново ове своје
записе, видим да сам га, у настојању да га учиним страшним, само учинио
смешним, и на тај начин га уништио – стари, опробани метод.“
Прави закључак би, у ствари, био да ће „бити
задовољан уколико плод мојих бесаних ноћи буде дуго служио као нека врста
тајног лека против будућих тирана, тиграстих чудовишта, умно ограничених
мучитеља човека.“ Али, сви смо сведоци да се то није десило, а по свој прилици,
неће се ни десити.
Интересантно је да људи препознају Хитлера и Стаљина по њиховим
брковима, а не по њиховим злочинима. Лењина познају по ћелавој глави украшеној
козјом брадицом, а то што је потаманио онолике недужне људе као да је чињеница
без значаја. Лењин је заслужан и за ликвидацију целе царске породице Романових.
Да подсетим, то је онај цар који је помогао Србима у Првом великом рату.
15
Лик. Није уобичајено да писац коментарише своје
дело, али кад већ јесте навешћемо тај коментар из Напомена: „Лик осликава
нестварно окружење Ривијере у ком сам је писао и покушава да створи утисак
позоришне представе која опседа неуротичног извођача, мада не баш на начин на
који то глумац у невољи очекује када сања о таквом искуству.“
Читајући ову причу Набокова, ја сам у ствари одгледао представу драме Лик, која се завршава трагично. Други,
не мање значајан лик него што је неуротични глумац Лик, јесте
његов рођак Колдунов који је извршио самоубиство. Набоков га је сјајно описао,
инсистрирајући на паралели ликова Лика и Колдунова. Колдунов је негативац који
је рекапитулирао свој промашени живот. Та се рекапитулација, и оцењивање, увек
врши са неке позиције, а позиција су одређене друштвене прилике, у овом случају
емигранстке, на шта смо већ навикли у Набоковљевим причама. Негативац, је по
схватању аутора приче проблем разрешио самоубиством. Можемо ставити примедбу да
то није хришћански. Али, можемо дозволити и друкчија мишљења.
Лик је сав збуњен, а и задовољан што се некако искобељао из канџи
озлојеђеног Колдунова, који му је говрио о свом промашеном животу и о свом
сиромаштву, питајући себе, зашто је то тако, сматрајући да ту постоји нека
неправда. У тој пометњи Лик је заборавио беле ципеле које је тога дана
купио имајући намеру да их обује у вечерњој представи. Када се вратио по
ципеле: „Полицајац, који је мислио да је Лик лекар, увео га је у собу. На поду,
окружен крхотинама земљаног посуђа, лежао је покојник, лица разнесеног пуцњем у
уста, широко раскречених ногу у новим, белим...
-
То су моје – рече Лик на француском.
Сјајно, мислим на књижевно решење, не верујем да
ће неко помислити да подржавам самоубиство. Као у добром трилеру, морате ваздан
бити напети и пазити на сваку изговорену реч, да бисте могли да пратите радњу,
и овде, Набоков је као узгред навео епизоду са пиштољем. Колдунов га је нудио
Лику, хтео је да му га прода...
16
Мадмоазел О. Ако није у свести,
онда је у подсвести. Свеједно, дошло је из прошлости, из сећања. То је један од
начина грађења књижевног лика. Можда други начин и не постоји, а нама се нешто
чини да може и друкчије. Изгледа да нам се само чини. Или, ако и постоји други
начин, он није дорастао овоме. Ево и Набокова: „Након што ликовима својих
романа подарим неке драгоцене појединости своје прошлости, често приметим да
оне ископне у вештачком свету у који сам их изненада сместио.“
„Мучи ме то што патња, сама по себи, није довољна да створи бесмртну
душу.“ – вајкао се Набоков, завршавајући причу о гувернанти за коју је написао:
„Читав живот провела је у патњи.“ Али да је тако ми не бисмо имали ову дивну
причу.
17
Василиј Шишков. Ова је прича
објављена после неслане шале (у Напоменама В.Н. пише „безазлене“) на рачун најчувенијег
критичара у емиграцији Џорџа Адамовича. Нећу овде наводити ништа из опширног
коментара у Напоменама, који садржи и
песму под насловом Песници.
Навешћу део текста из приче за који сматрам да ће послужити данашњим а и
будућим песницима: „Поезија је била ужасна – равна, разметљива, неподношљиво претенциозна. Њена апсолутна
осредњост била је наглашена извештаченим алитерацијама и привидним богатством
неписмених рима. Довољно је навести да су се оне од речи попут наратор – гладијатор, Јасмина – ужас мина, ноктурни – брат одурни.“ Занимљиво,
Набоков је ово против чега је био у овој причи примењиво у следећим двема
својим причама.
18
Ultima Thule[5]. Ова прича је планирана као прво поглавље
незавршеног романа који је Набоков писао на руском пре него ће се преселити у
Америку. Наратор прича покојној супрузи о сусрету са свезналцем Фалтером који
је разрешио мистерију света. Фалтер је то своје откриће саопштио једном
италајинском доктору, који је наводно због тога одмах „умро од запрепашћења“ и
то је био разлог да свезналац заћути... Морао сам поново да читам. Нисам
веровао да је Набоков способан за овакво силовање текста. Схватио сам зашто је
одустао од романа. Није ишло. Али нисам схватио зашто је овај текст објавио као
причу, и то у неколико редакција. Можда је био мишљења да је прича књижевно
дело мање вредности. Знам поуздано да је веома ценио Чехова. А Чехов је синоним
за кратку причу. Дугачке реченице, бесомучно низање, кобасице. Потом се нижу и
пасуси који су празни.
Тога има и у његовој првој књизи Сабраних прича[6].
Убедљив пример је прича Благотворност.
Набоков није послушао Чехова који је стално саветовао, кратко и јасно! Може се запазити некаква шаховска конструкција, разговор
са Фалтером личи на партију шаха. Али, ако потези имитирају пасусе који су
празни, онда се дуго тапка у месту и прича постаје досадна. Набоков не личи на
себе. И за ову причу је Набоков оставио запис да је недовршена, али то није
никакво оправдање. Омакло се и најутицајнијем прозном писцу из друге половине
прошлога века се омакло.
19
Solus rex[7]. Ова
прича је фрагмент незавршеног романа који је писан на руском. Објављена је у
емигрантском часопису. Превод на енглески је начинио Владимиров син Димитриј. У
причи се говори о краљу који је на престо дошао дворским интригама у којима
није ни учествовао. Иако се може видети да је Набоков познавао ситуацију и систем дворске владавине уз неизбежне сплетке може
се приметити да је прича на енглеском „тврђа“ него на српском, а да је
„најмекша“ на руском. За оне који не знају српски то ништа не значи. Чини ми се
да је Набоков с правом одустао од романа, јер ту нешто није ишло. Негде, где је
требало нешто да буде смешно то се није десило. Тако да иронија којом се у
другим причама Набоков изврсно служио, овде није била ефикасна. Има мишљења и
да је ова прича, а и претходна, на нивоу осредњег гимназијалца. Таква мишљења
се срећу и код нас. Ако је тако, онда је заиста незахвално штампати књиге чији
наслов почиње са Сабране... Нисам
рекао да је то некорисно.
У Напоменама
В.Н. каже да прича није детаљно обрађена, да је практично незавршена. Али, то
не оправдава њене мањкавости. Она је објављена. И у поновновљеној редакцији
могла је бити поправљена. Међутим, то се није десило. Упоређивањем текстова
може се приметити да је при превођењу са руског на енглески било „шминкања“,
али то није допринело побољшању текста. Можда ће то бити занимљиво за
компаратисте.
20
Помоћник продуцента. „Па
чујте, живот понекад и јесте само то – помоћник продуцента.“ Закључак овог
Набоковљевог трилера је као што видите на почетку приче. Шпијунска прича говори
о борби за (пре)власт у белогардејским емигрантским круговима. Реч је о
међусобним обрачунима белогардејских генерала. Шпијунирању за Совјете и против
њих, и против свих. О подметачинама. О убиствима
и отмицама. Главни ликови су певачица и генерал, који су били у вези. Она је
завршила у затвору, а генерал предаје тајна документа агенту стране силе. „Како
год било, представа је завршена.“
*
Није јасно кога је Набоков хтео да импресионира
својим знањем математике: „'Ла Славска' – тако су је звали Французи. Стил: једна
десетина цыганщины, седмина руске сељанчице
(и сама је то испрва била) и пет деветина популарног – а кад кажем популарног,
мислим на бућкуриш од вештачког фолклора, војничке мелодраме и званичног
патриотизма. Оно мало што је остало непопуњено чини се довољним да представи
физички сјај њеног надземаљског гласа.“
21
Кад у Алепу једном… Прича је изванредна. Aли, Набоков је претпоставио врхунско образовање читаоца, тј. његово познавање Шекспира,
односно Отела, једне од најпознатијих
Шекспирових трагедија. Дакле, и Набоков је писао за мањину.
Већ сам спомињао у овом тексту да Владимир Владимирович није подносио мање
образоване, у разним контекстима се појављивао тај његов анимозитет. То је каткад ишло и до охолости. Али, то и није тако лоше, ако би
охрабрило читаоца да се образује. У причи се наратор писмом обраћа В. Очито је
реч о Набокову. Наратор, руски емигрант, копа на све начине како би се он и
његова жена бежећи од нациста домогли Америке. Успут, уз разне догодовштине,
Набоков обрађује љубомору и неверство. При крају приче наратор као да се тргао:
„Све може да заврши као у Алепу ако
не будем пажљив.“
Смех и сузе су ваздан били лекови за душу.
22
Заборављени песник.
Прича је испредена о песнику Константину Перову који је после свађе са оцем
нестао. Али када су из Друштва за унапређење руске књижевности хтели да му
подигну споменик и да подсете на његову поезију, на свечаности се појавио
старац који је тврдио да је он Константин Константинович Перов. Ту почиње
замешатељство... Набоков је мајстор инсерта. Говорећи о Перову председавајући
је рекао: „...Тјутчев је рекао да ће наша земља Пушкина увек памтити као што се
памти прва љубав.“ Нарочито је занимљива
реченица из закључка:
„Млади совјетски грађани знају исто тако мало о његовим делима као
и о мојим.“
Тако је било. Али, руски грађани знају за
Набокова, а име Константина Перова су срели само они који су читали одличну
Набоковљеву причу Заборављени песник.
Набоков је често износио свој став о књижевности, па и о књижевницима, и
то директно, у својим есејима. Али још чешће је то чинио убацујући поједине
своје мисли, ан пасан, тако и у овој причи говори о „песмама које изазвивају
мучнину услед гротескног покушаја да се споје истински лирски грч и метафизичко
објашњење свемира...“. Набоков пише: „Лично више волим чистије и истовремено
мање избрушене стихове...“ Ја, такође.
23
Време и мéне. Ову реалност,
сенилности или Алцхајмера, обично иду заједно, Набоков није хтео да преузме на
себе, па је искористио Артура Фримана: „Кажу да је Артур Фриман рекао за
мемоаристе да су то људи који немају довољно маште да би писали романе, али ни
добро памћење да би писали истину. У том сутону самоизражавања и ја сам
принуђен да пливам.“ Време се као феномен појављује у филозофији, у физици,
психијатрији и психологији, у књижевности... И овај аутор се бавио временом[8].
24
Тема за разговор, 1945. Ова
прича се појављивала и под насловом Двосмислен
разговор. Набоков је очито хтео да одмах пробуди интерсовање и изазове
пажњу читаоца и овако је оценио Протокол
сионских мудраца: „Ова књига, којој се некада чезнутљиво дивио сам цар,
јесте лажни меморандум који је саставила полуписмена варалица, потплаћена од
стране тајне полиције; једина сврха тог дела било је потпомагање погрома.“ О
овој књизи се у даљем тексту не говори. Не кажем да ју је Набоков заборавио.
Тек, она се више не помиње. Прича је о томе како људи са разних страна виде
Други светски рат и покушајима правдања или осуђивања. Прича је изведена
коришћењем замене идентитета.
На питање „због чега се Немци нису дигли против Хитлера“ доктор Шу,
Немац иначе, је одговорио: „Немци су сањари.“ Можда ће следећи одломак из приче
дочарати разлог да је највећи део приче посвећен доктору Шу: „Такође, не смемо
да заборавимо – да нацизам, заправо, није немачко, већ страно уређење, које је
угњетавало немачки народ. Адолф Хитлер је Аустријанац, Лај је био Јеврејин,
Розенберг је био пола Француз, а пола Татарин. Немачки народ је патио под овим
ненемачким јармом исто толико колико су друге европске земље патиле од
последица рата вођеног на њиховом тлу.“ Слушајући овакве и сличне небулозе, супротна
страна је демонстративно напустила кућу у којој се водила ова расправа. Проблем
није до краја разрешен јер је дошло до замене шешира. На крају, један је шешир
излетео кроз прозор.
25
Знаци и знамења. Зову се она и он, имају
једног сина који је у азилу. У емиграцији су. Издражава их његов брат. По
причању доктора син је веома домишљат. „Његова жеља је, у ствари, била да
направи рупу у свом свету и побегне.“ Купују му поклон за рођендан. Смишљају
како да га изваде из азила. Она је помишљала... „на прелепе корове који не могу
да се сакрију од ратара и морају бепомоћно да посматрају како његова погрбљена
мајмунолика сенка оставља за собом траг унакаженог цвећа док се чудовишна тама
приближава.“ Он је смишљао како да га изваде из азила.
Набоков је у драму убацио узнемиравање звањем погрешног телефонског
броја. „Стигао је до дивље јабуке када је телефон опет зазвонио.“ Трећи пут!
Ону
„рупу у свом свету“ кроз коју би син побегао пожелео је да направи сваки син,
па и Владимир Владимирович. Досад је то успело Само Божјем Сину. Проблем је ту
што је свет опасан дебелим зидом и што промаја не прави рупе. Она их само
користи. Чак и када су у шупљој глави.
26
Прва љубав. Прича има три дела и прва два немају никве везе
са трећим у коме је испричана прича о првој љубави. Реч је о десетогодишњацима.
Набоков је истицао да нема приче без сећања, без прошлости. Запажа се да је
прича са аутобиграфским елементима из времена када је Набоков почео да јури за
лептирима. Познато је да су Владимира Владимировича нападали у вези са његовим
педофилским романом, амерички издавачи су чак одбијали да штампају Лолиту. У овој причи се говори о љубави
деце, али нема ни трага од педофилије. Штавише, могла би се ова плишана прича
која се бави чистотом прве љубави
препоручити и деци. Невешћу један скоро наивни цитат чистоте дечје љубави:
„У току нашег двомесечног боравка у Бијарицу, моја страст према
Колет скоро је превазилазила моју страст према лептирима. Пошто моји родитељи
нису жудели да се упознају са њенима, виђао сам је само на плажи; међутим,
стално сам мислио на њу. Ако бих приметио да је плакала, осетио бих налет
беспомоћног очајања од којег би и мени пошле сузе. Нисам могао да уништим комарце
који су оставили убоде на њеном тананом врату, али сам могао да се успешно
потучем са црвенокосим дечаком који је био непристојан према њој, и то сам и
учинио. Давала ми је тврде бомбоне које су биле топле од стиска њене шаке. Једног дана, док смо се
заједно нагињали над неком морском звездом и док су ми Колетини увојци голицали
уво, изненада се окренула према мени и пољубила ме у образ. Моје узбуђење је
било толико велико да ми је једино пало на памет да кажем: –Ти мајмунче једно.“
27
Призори из живота двоструког чудовишта. Жена је родила сијамске близанце што је „Имајући у виду каквим смо необузданим,
необразованим и страствено комуникативним народом били окружени, веома причљиви
укућани окупљени око граница њеног испретураног кревета свакако су јој
саопштили да је нешто страшно пошло по злу; и можемо бити сигурни да су јој
њене сестре, у махнитости свога страха и самилости, показале двоструку бебу.“
Овим речима Набоков је описао стање нације (необуздани, необразовани) и
психилогију паланачке породице. У даљем току приче Набоков нам је дочарао однос
деде и тече (лукави, мрачни, амбициозни, непринципијелни човечуљак!) према
сијамским близанцима и њихов искоришћавање... И поред ригидности чињеница и
ситуација прича је плишана. Стил
Набокова је учинио све што је било потребно.
28
Сестре Вејн. У Напоменама В. Н. Пише: „Требало би да у
овој причи наратор није свестан чињенице да се у његовом последњем пасусу две
мртве девојке служе акростихом како би потврдиле своје мистериозно учешће у
причи. Конкретно овај трик може се у белетристици покушати само једном у хиљаду
година. Друго је питање да ли је он успешан.“ Одговор на друго питање, јер
првог није ни било, је: – Не.
29
Ланс. И да ништа нисам досад нашао у причама
Владимира Владимировича следећи инсерт из његове приче Ланс би ми био довољан да задовољим душу:
„Коначно, потпуно се гнушам
такозване научне фантастике и одбацујем је. Позабавио сам се њоме и закључио да
је подједнако досадна као и часописи са детективским причама – то је иста врста
турбо незанимљиве прозе с небројеним дијалозима и обиљем хумора заснованог на
забунама. Клишеи су, наравно, прикривени; у суштини, они су исти у свим
јефтиним штивима, без обзира на то да ли покривају дневну собу или читав
свемир. Налик су оним „асортиманима“ колачића који се међусобно разликују само
по облику и нијанси, чиме њихови препредени произвођачи увлаче потрошача којем
цури пљувачка у тај луди павловљевски свет у којем, без додатних трошкова,
варијације у једноставним визуелним вредностима мењају и постепено потискују
укус, који тако доживљава исту тужну судбину као и даровитост и истина.“
Е, сад, упоређујући приче Руска лепотица, Вест, Наташа... не могу се ослободити утиска
да је Набоков радио супротно овоме што је изложено у цитату из његове приче Ланс. Да не бих оптерећивао овај текст
понављањем, читаоцу скрећем пажњу на мој коментар о причи Наташа (31).
30
Реч. Лик јадикује за својом отаџбином, за својом
земљом, то дуго траје, четири странице, прича има пет страница, на петој
страници појављује се анђео и каже му једну једину реч. Лик каже: „Ускликнуо
сам, уживао сам у сваком њеном слогу...“ да би му Набоков одмах подарио следећу реченицу: „О, Господе – зимска зора
зеленкасто сјаји на прозору, а ја се не сећам речи коју сам ускликнуо.“ Овим
апсурдом Набоков је изненадио читаоца. Али, прича није бог зна шта. Ова прича
спада у Накнадно откривене приче.
Можда би боље било да није откривена.
31
Наташа. Наслов поглавља је Накнадно откривене приче. А шта је откривено, приче из емиграције.
Дакле, нове приче на стару Набоковљеву тему, жал за родином. Рам је исти само
се огледала замењују. У огледалу се виде ликови оних који су испред њега. Болестан
отац који је изгубио два сина сада је са ћерком у емиграцији. Једнога дана
комшија позива ћеру да иду на излет. Наравно, да сиромашни емигрант, отац, одобрава.
Млади људи одлазе да фантазирају... Крај приче је исти као у неколико
претходних прича, мртав човек. То би требало да буде изненађење. Али, то би
било изненађење, ако би читалац прочитао, рецимо, у неким новинама, једну причу
Владимира Владимировича. Овако, читајући збирку прича, човеку се чини да је реч
о рутини, а што се тиче књижевности тешко да постоји нешто горе од маниризма.
32
Ускршња киша. Владимир Владимирович
Набоков није као „осиромашени богаташи“ крио своје сиромаштво које је стекао
напустивши Русију. Напротив, гласно је о томе ламентирао. Кукао је на сав глас:
„Да, и овог часа у Русији нема Ускрса... То је јадна Русија!“ Није ни сањао да
ће Русија васкрснути, те да ће се Господин Исус Христос вратити у Русију на
велика врата.
***
Већина прича из ове
књиге је из берлинско-париског периода (*), две трећине, и оне су, осим једне која
је написана на француском, написане на руском. Као и у првој књизи Сабраних прича Набоков не испушта
носталгију, а ни она њега, чини се као да је отуђење свеприсутна појава, као да
су сви на овом свету странци. Тескоба странствовања је дошла до изражаја у
готово свим причама Владимира Владимировича без обзира на коме језику их је
написао. И ламентирање иде уз то, као
блиски рођак носталгије. Неколико пута је то права жал за младос, али, то је ипак, признајем, испод нивоа поетике Боре
Станковића. Нема елемената ни за упоређивање са мајсторима приче какав је
Чехов. Руку на срце, у неким причама је толико развлачио реченице тако да су
каткад биле покидане јер су се од развлачења много истањиле. Видео сам да неки
спомињу Џојса имајући у виду да је Набоков вешто владао наизглед неважним
стварима и умешно их инкорпорирао у своје приповедачко ткиво. Али, да се не
лажемо, далеко је то од Џојса.
[2] Стојан Богдановић, Загранични руски писац, Београд, Савременик плус, 276-277-278/2019, 87-101.
[3] Владимир Владимирович
Набоков (1899-1977)
[8] Стојан Богдановић, Ехо,
Ниш, НКЦ, 2019, 67-78.
(*)
Набоков је за себе рекао: „Ја сам амерички писац рођен у Русији и школован у Енглеској, где сам студирао француску књижевност пре него сам петнаест година провео у Немачкој.“
(*)
Набоков је за себе рекао: „Ја сам амерички писац рођен у Русији и школован у Енглеској, где сам студирао француску књижевност пре него сам петнаест година провео у Немачкој.“
