"СЛОБОДА", ПИРОТ, ИНТЕРВЈУ: ПРОФ. ДР СТОЈАН БОГДАНОВИЋ О ЗБИРЦИ ПЕСАМА "МАГЛА" И СВОМ СТВАРАЛАШТВУ

 

 

 

 

 НЕ ЗНАМ ДА ЛИ ДА 

СКИНЕМ МАСКУ ИЛИ 

НАОЧАРЕ?

Слобода: Ваша најновија  песничка збирка „Магла“ недавно је угледала светлост дана. Између њених корица је седам „засебних књига, о њима пише седморо поговарача.  Све у знаку седмице. Ваше седмице,  која препостављам има и Вашу симболику?

С. Б. : Дешавања су скројила симболику. Вероватно се то десило и са ситуацијама које су описане у Библији. Кад сам наумио да објавим своје записе када смо робијали ни криви ни дужни само зато што смо стари, замолио сам једног од највећих холандских сликара Живојина Ћелића да ми направи једна портрет за корице „Робије“. Он је прихватио и ускоро је портет стигао у Ниш. У међувремену, ја сам написао текст о Жилетовом сликарству под насловом „Филигрантски вез Живојина Ћелића“, а и посебну причу о слици коју ми је послао под насловом „Енергетски портрет Стојана Богдановића“. Успут сам пискарао, биле су то скице, или досетке, или шта ми је пало на памет гледајући Жилетове слике. Са њим сам имао живу комуникацију. Припремао је велики пројект, направио је скице за велики пројект, платно веће него Пикасова Герника, то би била Српска Герника, о страдању у Јасеновцу, али за то остварење је био потребан простор, а и новац, а слике се нису продавале, сви су били уплашени, сви су се стегли. Жиле је био у кризи, није се жалио, могао је неописиво много да трпи, пара нигде, а ни хлеба... Изненада сам добио од његове супруге Јевгеније вест да је Жиле пребачен у болницу. Шлог. За дан-два је испустио душу. Сахрањен је у месту рођења, у Нишу. Није било много времена за размишљање, убацио сам пет песама у књигу које су инспирисане делом и животом великог холандског сликара, српског песника, тако је настала Књига пета: Тачкасти Исус. Да ли је то симболика? Јесте. Изнуђена. Мислим да је и она прича о Постању, у Библији, изнуђена.

 

Тачкасти Исус

(фрагмент)

 

Гледам Живојиново чудо,

Тачкастог Исуса,

И не могу да верујем

Да му се Жиле придружио.

А било је овако,

Тачка по тачка,

И би,

Господ наш,

Исус Христос,

А онда се нагнуо мало

И Жилету шапнуо,

Колико је тешко

Бити човек.

 

И човек оде

Преко воде.

Слобода: Прва књига,  „Поезија“,  посвећена је песницима и поезији. Ни песници ни поезија не могу без магле, али они не продају маглу као политичари, испевали сте у својој седмоглавој „Магли“. Да ли зато што нису исте?

С. Б. : Није моје да тумачим своју поезију. Песник ће тумачити живот, а ми ћемо тумачити Песника. Но, у поеми Песници је вероватно изтресена горчина, а она се односи на награде које се додељују песницима. Има доста награда, али углавном се додељују клановски, мафијашки. Тако су код нас организоване и издавачке куће, а и часописи. Најбоље је ако чосопис организује круг људи са истом идејом, са истим ставом према књижевности, према уметности као што су били кругови надреалиста, симболиста... Наши су часописи организовани по систему „ја теби, ти мени“, а често и по партијској припадности... То је страшно, то је учасно за поезију, за културу уопште, дакле, и за нацију.

Слобода: Али Ви сте пишући песме о  поезији и  песмама и разгртали магле са песника и  поезије, часне и нечасне, ниске и узвишене од  којих  током читања видик постаје јаснији,  јер су постале светлост?

С. Б. : Камо среће да је тако, али није. Није, нисам ја никакав месија, пророк, а и то колико сам песник све ће то историја поставити на своје место. Мада, ја верујем у поезију и у њену моћ, иначе се не бих бавио тим послом.

Слобода: Магле искреног родољубља и прозирне политичке, трговачке  и историјске подвале и преваре разгрнули сте у дргуој књизи  „Отаџбина“и  на шеретски и сатирични начин?

С. Б. :По неком старом тврђењу кога се ја још увек држим, постоје велике теме као што су: Бог, Бог Отац, родитељи, отаџбина, браћа... Све су то и библијске теме. Постоје заговарања да је о тим темама све речено, што је потпуно нетачно. Па пише се о отаџбини откад постоји отаџбина, пише се о љубави, и писаће се, пише се о Богу... Нека наклапала одавно тврде да је поезија у кризи. То тврде они који су немоћни пред новим таласима поезије, који су у заостатку, који су прилично заостали, а поезија иде даље. Има нових гласова, убедљивих, Сикимић, Везмар, Петровић, Вукановић... Недавно сам читао са великим одушевљењем књигу Сунце под језиком Јованке Стојчиновић Николић, ту су и изванредне песме Мирослава Тодоровића... Нико не може побећи од отаџбине. Ако се некоме чини да може, онда тај не зна шта је носталгија, тај је рођен да живи само у свом селу, у свом брлогу...

Наша отаџбина

 

Наша се отаџбина вратила из Албаније,

Наша се отаџбина вратила из Аустроугарске.

Наша се отаџбина неколико пута повратила.

 

Наша је отаџбина пролеће на Нишави,

на Тимоку, на Лужници...

Наша је отаџбина на Чегру,

Она је узидана у Ћеле Кулу.

Наша је отаџбина само наша.

Наша је отаџбина кренула са Космета,

Она је гола, боса и гладна неколико пута

Препешачила Балкан.

Њени су трагови дубоко утиснути

У српским душама.

Слобода: Нисте остали дужни ни академским, ходочасничким и туристичким путешествијима по Кини, Хиландару, Русији, Паризу...?

С. Б. : Не верујем да нисте приметили да овај циклус песама, илити Трећа глава, почиње поемом, прозаидом, „Хиландар“, па се наставља Путовањем за Бања Луку.... Хиландар је аманет Србима, он је задужбина. Он нас задужује и раздужује. Задужбина значи да је За-душу. Хиландар је ту да нас повезује, да нас спаја, да нас обогаћује, да нам пуни батерије, иако постоје људи који ту нашу светињу ваздан покушавају да искористе за своје нечасне работе, за освајање власти, за учвршћивање власти, а један се тамо склонио када је било густо,није било ових вируса, али је било бактерија... Нажалост, моја одбрана Хиландара је танка, али и мале речи преврћу велике мисли. Нада је на мојој страни.

Слобода: „Маске“  су наслов четврте књиге али, судећи по датумима  и време настанка  „Магли“  Коронавирус  је поред светске здравствене ујудурме и васколиких државних представа  везаних за Ковид 19 донео  и маске као обавезни реквизит за све вољне или невољне  „учеснике“ њима. Симболични потенцијал саме речи итекао је припомогао?

С. Б. : Маске су одвајкада употребљаване и то у свим културама, маске су носили врачеви, маске су носили глумци, прерушавање се ваздан изводило, а довољна је само маска, каткад  су доста црне наочаре... Али, постоје људи који никада не скидају маску, који се боје сами себе, који се боје духова, а и сами су утваре...

Маске

 

Маске, маске...

Па даске?

Респиратори, респиратори...           

Плућни вентилатори,

Доћи ће и вакцина,

А биће и мрцина.

Сви носимо маске да бисмо се сакрили од себе и целог живота се мучимо скидајући маску не бисмо ли некако допрли до себе. Ретко ко се открио. Сви се плаше неке зиме. Обузима их грозница коју откривамо у списима, у песмама, на сликама и увек се изнова питамо да ли је то права грозница и шта ће нам те маске кад вируси као мољци избуше сваки живот, сваку песму.

Не знам, у дилеми сам, да ли да скинем маску или наочаре.

Наочаре иначе служе да човек види оно што не би требало. Ја, на пример, када немам наочаре, а сретнем неку своју стару пријатељицу видим је каква је негда била. Многима наочаре служе да се маскирају, али не морају да скину наочаре ако ће потражити нешто у унутрашњости. Тамо је ваздан магла, али не би требало чекати да се подигне јер се то неће ни десити ако не разгрћете.

Неке особе натакере наочаре на врх главе, изнад очију. Питање је: Шта оне рекламирају? Не верујем да је реч о сисама, мада има наочара које указују и на сисе и на гузицу, а очи се не виде, такве наочаре се обично носе на чело, а често служе човеку да замаскира мамурлук.

Слобода: Познанство са  песником и сликаром Живојином Ћелићем,  који је урадио Ваш „енергетски портрет“, није Вас оставило равнодушним. Написали сте  песму „Тачкасти Исус“и пету, истоимену књигу унутар „Магли“. Математички ум доктора математике спојио је религију,  ликовну уметност и поезију?

С. Б. : У одговору на Ваше прво питање сам спомињао великог српског сликара Живојина Ћелића који је прокњижен као један од највећих холандских сликара. Он заслужује да се више говори о њему него што сам ја написао у овој књизи. Ако сам мало пробушио ту Маглу изнад Жилетовог имена ја ћу бити задовољан. Ових дана ће у часопису Наше стварае у Лесковцу изаћи један блок песама и цртежа овога сликара, као и мој пратећи текст. Што се тиче споја математике, религије, цртежа и песме, мислим да то не би требало да изазива чуђење, је путеви уметности су несазнатљиви, као и Божји, и Његош рече: „Што је скупа ово свеколико/ до општега оца поезија?“ Да додам, много пута сам срео људе који не верују у Бога, али сам их видео у ситуацијама кад загусти и оне се крсте.

Слобода: Шеста књига „Субота“ и седма „Песме из Трешњевице“ даровале су читаоцима песме „Нос“  и песме  посвећене дрвету: „Творац мира и тишине“, „Дрво“ и „Човек се не прави од прашине,  нити од облака,  него од блата“. Седма књига и сведочанство о обострано  стваралачки подстицајном пријатељству између Вас и песника  Мирослава Тодориовића. С Мирославом у  Трешњевици сте „пронашли“ поменуте песме? 

С. Б. : „Песме из Трешњевице“ су посебна прича. На тај „грех“ ме је навео мој пријатељ знаменити српски песник и критичар Мирослав Тодоровић. Он и његова супруга Љиљана били су домаћини мојој Биљани и мени приликом посете Трешњевици и Ариљу, Он је сјајно организовао обилазак српских светиња. Пре свега, цркву Св. Ахилија у којој је чувени „Плави анђео“, манастир „Клисура“... То није могло да ме остави равнодушним, мислим на лепоте које смо видели, а и на душевност наших домаћина, те је тако настало неколико ходочасничких песама, оне су углавном посвећене песнику Мирославу Тодоровићу и манастирима које сам том приликом видео. О тим песмама се изјаснио Мирослав, али и наш заједнички пријатељ велики песник, академик Ранко Павловић. Разговарали смо Миркан и ја да ту књижицу објави библиотека у Ариљу, заједно са текстовима Миркана и Ранка. Али, када сам сконтао да од тога нема ништа, а онда ми се указала прилика да објавим Маглу, ја сам једноставно одглумио Бога и у Маглу додао седму књигу. Магла је комплетирана и то библијски. Једина разлика између мене и Господа је та што је он свој посао завршио за шест дана, а онда је отишао на годишњи одмор, амени моја деца кажу: „Па Ви сте отишли у пензију да бисте могли на миру да радите.“

Аутор интервјуа: Каја Панчић Миленковић

20-21, новембар 2021.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПОТРАГА ЗА ЧОВЕКОМ СЕРГЕЈА МУРАВЈЕВА

 

ПОТРАГА ЗА ЧОВЕКОМ СЕРГЕЈА МУРАВЈЕВА

      

            Сергеј Муравјев се повремено врати својим располућеним личностима, чини се да у данашњем свету других и нема, али овај пут, мора се признати лакшом руком, (у)савршеном, која препознаје изванредну композицију. У центру је прозорче кроз које се види свећа, а сећате се да је Диоген свећом тражио човека. Овај сликар се упустио, одавно већ, у потрагу за човеком. Реч је о психолошким анализама које су изванредно пренесене на платно. Трага се за човеком. Наравно, та се потрага дешава још када се појавио човек-риба, што је симболички представљено у човеку са десне стране слике, где се истиче око рибе, а друга половина човека је у сенци, јер једна свећа није довољна да би осветлила сваку личност. Рекли бисмо да је на другој страни слике био свитак, али свитак који има око, или који отвара очи, што је и улога свакога свитка, сваке књиге. Прозор је ту да споји ова два лика, или да их раздвоји, да један другога ставе на нишан. Књига јесте прозор у свет. Муравјев нам отвара очи. Он тврди да је уметност прозор, али да једна свећа није довољна. У сваком случају, звирните, можда вам се посрећи, можда прогледате. Разгрните мрак, можда нађете свог човека. Човек је луча која најдуже светли. Човек пали лучу у име Господње. Човек осветљава васиону. Само напред, можда се сретнете. Уметност је ту да човеку отвара очи.

            Може се слика посматрати и овако, оба су ока у једној глави, а у истој глави је и прозорче у коме тиња свећица, опет је реч о тражењу човека, али овај пут је тражење себе. Копање по унутрашњости је давнашња опсесија филозофа и уметника. Ни Сергеј Муравјев му није одолео. Песник је овако рекао, Ко нађе себе, нашао је цео свет. Из тог света, из тог рудника, Муравјев износи на светлост дана своје слике, своје снове, своје ноћне море.

20.11.21.

Мићо ЦВИЈЕТИЋ: ПИСАЊЕ КАО ПОСЛУШАЊЕ

 

ПИСАЊЕ КАО ПОСЛУШАЊЕ

 

О спомен књизи и поводом књиге: Мирослав Тодоровић: Добрило Ненадић неопозиво, Разговори, 1999 – 2013...(Ариље, Вигоште, Трешњевица, Ариље...), Библиотека Ариље, 2020.

 

У свету књижевности знани су неки аутори и њихове књиге, у којима су портретисани велики светски писци. То су обично радили њихови савременици и сапутници, са књижевним великанима на блиској људској и књижевној вези. При чему се одвијала носредна и трајнија стваралачка комуникација, успостављено високо узајамно разумевање и поверење. Кад је реч о таквим људима, из евокативне  орбите први васкрсавају ликови Јохана Петера Екермана и Јохана Волфганга  Гетеа, креативних сапутника из Вајмара. Наравно, различитих улога, капацитета и домета. Екерман је Гетеу био близак човек, као дугогогодишњи секретар и пријатељ горостасног писца и мислиоца. У таквим околностима је и могла настати његова незаобилазна књига Разговори с Гетеом. У овом обимном делу непосредно и изнутра се осветљавају светски писац и његово дело, обликује целовит портрет. Ово је књига успомена, разговора, записа и белешки, у којима се осветљавају Гетеов живот и рад, људска и стваралачка природа, време и прилике, догађаји и сусрети са другима. Забележено је и кад је у јесен 1823. године срдачно дочекао нашег Вука Караџића, у његовој кући на Фрауенплану, и кад су велике речи разменили. Наш неуморни Вук се управо враћао из Јене, где је за велике заслуге од чувеног универзитета овенчан звањем почасног доктора. Својевремено сам посетио Вајмар, био у Гетеовој кући, где ме посебним сјајем привукао свечани салон у коме је примао госте. Наког тога су ми се шире отвориле странице Екерманове књиге,  блиско ме дотакла духова арома дома генијалног писца.

Кад је Мирослав Тодоровић писао књигу Добрило Ненадић неопозиво, не знам да ли је као узоран образац имао у виду Екерманово дело. Такође, од знаменитијих могли су му инспиративни бити и разговори Макса Брода са Францом Кафком, Предрага Матвејевића са Мирославом Крлежом, а посебно  Љуба Јандрића са Ивом Андрићем. Познавао сам ранопреминулог Јандрића (1934-1990), скромног човека, сарајевског културног прегаоца и писца. Овај потомак страдале Крајине, аутор је романа Јасеновац (1980), другог по реду романескног дела о злочиначком логору, након истоименог књижевног  дела Ћамила Сијарића.

Управо таквав човек и писац стекао је код Андрића, по природи веома затвореног човека, невероватно поверење. Какво нико није имао. Они су се готово цело десетљеће наменски сусретали (1969-1975), водили књижевне и људске разговоре, на разним местима и у различитим приликама. У Београду, Сарајеву, Вишеграду, Травнику, Мостару, Соко Бањи и другде. Андрић је смерном, пажљивом и стрпљивом слушаоцу душу отворио, приповедао о своме животу и делу; у шетњи, на терасам уз кафу, на путовањима, а највише у своме београдском дому. Рецимо, највише су се сусретали 1972. године, чак 15 пута, што је очигледно сведочанство узајамног уважавања и посвећености будућем делу. Тек захваљујући Јандрићевој књизи Са Ивом Андрићем (1977), изнутра је суштински осветљена људска и стваралачка природа изузетног писца.

У читалачком и итерпретативном приступу књизи Мирослава Тодоровића Добрило Ненадић неопозиво, асоцијативна полазишта су највише усмерена према поменутом Јандрићевом делу о Иви Андрићу. С обзиром на време и поступак у настајању књиге, књижевну вокацију саговорника, узајамно поверење и пажња. Као и у животу, у овом делу сусрела су се два врсна писца, земљака и пријатеља, Мирослав и Добрило. Овом књигом продужени су њихови људски и књижевни разговори на два света. Дело повезује овострано и онострано, стварност и метафизику. Разговори између Мирослава Тодоровића (1946), који још, упркос отровној стрели пандемије, још усправно хода, разборито мисли, говори и пише, и Добрила Ненадића (1940 – 2019), који, могуће, на све нас мотри са неке далеке звезде. Два блиска човека, песник и романописац, преко невидљивих космичких антена још воде никад довршене заједничке послове. Знам, да je изван корица ове књиге остало, засад, много тога необелодањеног, из њихових плодних и густих људских друговања. Јер, чести су дани, а причилно је и заједничких  година у њиховом збиру. Али, имали би још много тога један другом поверити и испричати. Или, једноставно, у ћутању са Добриловог балкона заједно посматрати древни храм Светог Ахилија, промишљати светове и векове, као и своју људску пролазност у њима.

Знани песник Мирослав Тодоровић, близу пола века страсно обликује песнички свет, у чему налази основни смисао свога битија. Обимна је и композитна његова творевина, она је најупечатљивији одраз његовог унутрашњег бића, људског и песничког. Промишљања човековог постојања, искушења, пролазности и неумитног краја. Збир је великог животног и стваралачког искуства. Добрило Ненадић слови као писац изузетног романескног опуса и специфичне наративне поетике. Уз Добрицу Ћосића,  аутор је највише романа у српској књижевности. Прилично касно, као потпуни анонимус из дубоке провинције, објавио је романескни првенац Доротеј (1977). Свој култно дело, којим се враћа у српски средњи век. Да би потом парадигматично подизао своју епску кулу, обликовао два паралелна романескна тока и две поетике. Један грађен на артефактима давне прошлости, а други на постулатима савременог живота. У чему је оригиналан и једниствен.

Мирослав Тодоровић је у финалној форми обликовао књигу оданости своме пријатељу Добрилу Ненадићу, мада је она, што је њен садржај показује, плод удружене замисли и рада на будућем делу. Али, тако је било суђено, да велики романсијер не дочека њено појављивање. Означено време од петнаестак година њеног настајања, сматрам да је само њен оквирни временски рам. Јер, у књизи Добрило Ненадић неопозиво густо су проткана два људска и стваралачка живота, проживљена на завичајној земљи и под ариљским небом. За разлику од Мирослава, који је по налогу професије видео прилично света, Добрило је као дипломирани инжењер  агрономије цео живот провео у своме родном крају. Али, књига сведочи, да су били на сталној вези, као људи и писци. И на великим или мањим раздаљинама повезивале су их чудесне завичајне антене. Најбитније под завичајним небом, у малинарском рају и на заједничкој ариљској земаљској стази.

Дирљив је људски и песнички Тодоровићев уводник „Доротеј међу малинама“, с поднасловом „Разговори који недостају“. Написан је постхумно, као емотивно-лирска порука пријатељу и писцу на ономе свету. На који се Добрило преселио 15. августа 2019. године.  У дирљивој пролегомени идентификује Добрила  са његовим најпознатијим јунаком  и указује на његову малинарску професију и страст. „Јер, овом свету и људском роду увек ће бити потребан његов Доротеј. Онај што ће видати биљем и речју, што ће мирити, и тешити, поражене и победнике. Онај што га је уписао у велике писце. У чијој је сенци по столећа исписивао романе за сва времена“. С разлогом поентира Ненадићеву поетику историјског романа, чија је круна управо Доротеј, као лик и књижевно дело. И наставља:  „У његовом Доротеју се оваплотио Син Божји, отуда она благост и прича што плени и оплемењује наше душе. Књига која нас позива да јој се враћамо. Књига у којој су се објавиле и посланице из Свете књиге, које се кроз Доротејеве речи и ћутање објављују“. Он вели, да је Добрило био Доротеј, који се објављивао у ликовима његових дела.

Уводник је написан  о Спасовдану у родној Трешњевици, 2020. године, на велики празник Господњи, који еманира посебну духовну енергију и поруку. Леп је и пун душе, у коме портретише Добрила као писца и човека. Указује на његове муке с речима и мислима, о писању као одбрани, великом читаоцу и великој лектири, пре свега руских романа. Сведоку  и саучеснику времена, коме је оставио неизбрисив траг и на блистав начин испунио своју судбину. Два писаца и пријатеља повезивала је и опсесија малинама, без које приче није прошао ниједан њихов сусрет, истиче Мирослав. Сваки према својој мери и могућностима, бавили су се на својим поседима њиховим узгојем. Оне су Добрилово друго дело, „у које је уткао своју душу“, а  он је „имао своју малинарску парохију, и мисију“. Добриловим одласком његов пријатељ је много изгубио, недостају му, пре свега, непоновљиви сусрети и дуги разговори. „Зато ова књига у спомен на њега, и у славу Књиге“, апострофира Мирослав. Што је велики и достојанствен дар.

Ово је разноврсна и сложена књига, коју је исписивао сам живот двојице земљака, писаца и пријатеља. Она покрива године њиховог друговања и различите видове комуникације, што је потврђено бројним документарним детаљима: садржајима у сусретима и разговорима, исповестима, књижевним и другим информацијама, посветама у дарованим књигама, људским и пријатељским епистолама... Било би сувишно, у оваком приступу и немогуће, у толике занимљиве појединости детаљније улазити. Уместо тога, ваља само на примерен начин прелистати књигу и нотирати, по властитом суду, најбитније у њеним деоница. У исповедном тексту „Ход по трњу“, који је аутобиографски и делом аутопоетички, Ненадић сведочи о перипетијама везаним за објављивање његовог првог романа Доротеј, његовог најславнијег дела. Сећа се  оних који су анонимног писца из провинције одбијали, али и оних који су га  подстицали и великодушније прихватали.

Мирослав Тодоровић објављује фрагменте занимљивих дневничких забелешки о прочитаним Ненадићевим делима („Прича, после свега“), шетњама и разговорима по Ариљу и о малинама; о топлој  људској причи за столом, ариљском пијачном дану и мирису јесени, што га је све више  везало за родни крај. Преноси садржаје из телефонских разговора, писама и веома густе мејл преписке, неретко изузетно непосредне, сочне и пикантне. Која се одвија, најчешће, на релацији између Ариља и Ниша, а  односи се  на свакодневне књижевне и друге послове, писање, поступак и смисао. Воде наменске разговоре за штампане медије и књижевну периодику, размењују мисли о објављеним текстовима, смислу награда и положају писаца из провинције („Лоша адреса“)...  Дописују се и договорају о овој књизи, а  у једној поруци Мирослав саопштава,  да већ неколико дана бди на сређивању „наше књиге“. Преписка потврђују непосредност и присност два човека. На такав начин, из миља, један другог ословљавају:  Миркане, Мире, Мирче, гроф Мирко; односно Чича Добрило,  Доле, лорд Добрило, Чича Горио... Често и са хуморном интонацијом, понека и са епским призвуком. Као што гласи ова (4. октобар 2013):  Миркане беже, од трешњева горја, Примих јавку и срдачне речи истом мером отпозрдаве шаљем. Добрило

Посебну вредносну носивост има серија разговора, које је различитим поводима са Добрилом Ненадићем водио Мирослав Тодоровић. Најчешће поводом објављивања нових романа или доделе  значајних награда. То су изузетни књижевни дијалози. Колико изузетно осмишљених питања и исто толико утемељених Добрилових одговора. О свему, а највише о књижевним делима којима је обухватио миленијуме, о темама и мотивима, лектири и изазовима стварања, књижевном универзуму, књижевним ликовима, себи и нашем времену. О поступку и писању, за кога је, вели Мирослав, књижевност „отисак света“. А Добрило се исповеда, како га је носила страст писања, „читаве четири деценије, готово из дана у дан, испада да сам писао само пола странице дневно“. Причају о заједничком ариљском завичају, животу у природи и са природом, на земљи и у изазовном ареалу малињака. Такође, о страсти читања, кад Добрило каже да чита све : „Ја сам фанатичаан читалац“. О магији писања као путовању кроз време. „Писао сам искључиво због тога што сам у томе уживао. И само  због тога и искључиво због тога“, исповедао се велики романсијер.

Колико је бисера у Ненадићевим умним беседама поводом великих књижевних награда и других признања, при чему га је она најпрестижнија, НИН-ова, неоправдано мимоишла. Није постао ни академик! Колико је Добрилових искричавих промишљања, филозофских варница. Речи мудрости из каталога  великог животног искуства човека из народа, понетих са горских кладенаца. Међу корицама књиге Мирослава Тодоровића, Добрило Ненадић неопозиво, много је других важних састојака, који осветљавају живот и дело великог романописца: факсимила рукописа,  дописа, посвета... Добрилових слика и цртежа, који је уметнички дар такође поседовао.  И фотоса са верном љубом Петканом, десном руком, која је бдела над његовим рукописима, записује Мирослав. Упознао сам је на прагу њиховог дома у Вигошту, крајем октобра 2020. Кад ми се указала част да суделујем на првим Данима Добрила Ненадића, и суделујем у промопцији књиге Добрило Ненадић неопозиво.  Лепа жена Петкана, необичног имена, блажени Божји створ. Већ је господарила пандемија корона, а време тмурно јесење подсећало ме је на атмосферу Добриловог Каравиља, из романа Киша.

Добрило Ненадић је отишао „међу своје књижевне јунаке“, бележи Мирослав Тодоровић. који је на свет донео ову спомен књигу о своме Ариљцу. „За њега је писање било послушање, спољашње и унутрашње“.  Ово дело заувек и даље повезује два блиска човека, писца и пријатеља, и две људске и књижевне судбине.