НЕ ЗНАМ ДА ЛИ ДА
СКИНЕМ МАСКУ ИЛИ
НАОЧАРЕ?
С. Б. : Дешавања су скројила симболику. Вероватно се то десило и са ситуацијама које су описане у Библији. Кад сам наумио да објавим своје записе када смо робијали ни криви ни дужни само зато што смо стари, замолио сам једног од највећих холандских сликара Живојина Ћелића да ми направи једна портрет за корице „Робије“. Он је прихватио и ускоро је портет стигао у Ниш. У међувремену, ја сам написао текст о Жилетовом сликарству под насловом „Филигрантски вез Живојина Ћелића“, а и посебну причу о слици коју ми је послао под насловом „Енергетски портрет Стојана Богдановића“. Успут сам пискарао, биле су то скице, или досетке, или шта ми је пало на памет гледајући Жилетове слике. Са њим сам имао живу комуникацију. Припремао је велики пројект, направио је скице за велики пројект, платно веће него Пикасова Герника, то би била Српска Герника, о страдању у Јасеновцу, али за то остварење је био потребан простор, а и новац, а слике се нису продавале, сви су били уплашени, сви су се стегли. Жиле је био у кризи, није се жалио, могао је неописиво много да трпи, пара нигде, а ни хлеба... Изненада сам добио од његове супруге Јевгеније вест да је Жиле пребачен у болницу. Шлог. За дан-два је испустио душу. Сахрањен је у месту рођења, у Нишу. Није било много времена за размишљање, убацио сам пет песама у књигу које су инспирисане делом и животом великог холандског сликара, српског песника, тако је настала Књига пета: Тачкасти Исус. Да ли је то симболика? Јесте. Изнуђена. Мислим да је и она прича о Постању, у Библији, изнуђена.
Тачкасти Исус
(фрагмент)
Гледам Живојиново чудо,
Тачкастог Исуса,
И не могу да верујем
Да му се Жиле придружио.
А било је овако,
Тачка по тачка,
И би,
Господ наш,
Исус Христос,
А онда се нагнуо мало
И Жилету шапнуо,
Колико је тешко
Бити човек.
И човек оде
Преко воде.
Слобода: Прва књига, „Поезија“, посвећена је песницима и поезији. Ни песници ни поезија не могу без магле, али они не продају маглу као политичари, испевали сте у својој седмоглавој „Магли“. Да ли зато што нису исте?
С. Б. : Није моје да тумачим своју поезију. Песник ће тумачити живот, а ми ћемо тумачити Песника. Но, у поеми Песници је вероватно изтресена горчина, а она се односи на награде које се додељују песницима. Има доста награда, али углавном се додељују клановски, мафијашки. Тако су код нас организоване и издавачке куће, а и часописи. Најбоље је ако чосопис организује круг људи са истом идејом, са истим ставом према књижевности, према уметности као што су били кругови надреалиста, симболиста... Наши су часописи организовани по систему „ја теби, ти мени“, а често и по партијској припадности... То је страшно, то је учасно за поезију, за културу уопште, дакле, и за нацију.
Слобода: Али Ви сте пишући песме о поезији и песмама и разгртали магле са песника и поезије, часне и нечасне, ниске и узвишене од којих током читања видик постаје јаснији, јер су постале светлост?
С. Б. : Камо среће да је тако, али није. Није, нисам ја никакав месија, пророк, а и то колико сам песник све ће то историја поставити на своје место. Мада, ја верујем у поезију и у њену моћ, иначе се не бих бавио тим послом.
Слобода: Магле искреног родољубља и прозирне политичке, трговачке и историјске подвале и преваре разгрнули сте у дргуој књизи „Отаџбина“и на шеретски и сатирични начин?
С. Б. :По неком старом тврђењу кога се ја још увек држим, постоје велике теме као што су: Бог, Бог Отац, родитељи, отаџбина, браћа... Све су то и библијске теме. Постоје заговарања да је о тим темама све речено, што је потпуно нетачно. Па пише се о отаџбини откад постоји отаџбина, пише се о љубави, и писаће се, пише се о Богу... Нека наклапала одавно тврде да је поезија у кризи. То тврде они који су немоћни пред новим таласима поезије, који су у заостатку, који су прилично заостали, а поезија иде даље. Има нових гласова, убедљивих, Сикимић, Везмар, Петровић, Вукановић... Недавно сам читао са великим одушевљењем књигу Сунце под језиком Јованке Стојчиновић Николић, ту су и изванредне песме Мирослава Тодоровића... Нико не може побећи од отаџбине. Ако се некоме чини да може, онда тај не зна шта је носталгија, тај је рођен да живи само у свом селу, у свом брлогу...
Наша отаџбина
Наша се отаџбина вратила из Албаније,
Наша се отаџбина вратила из Аустроугарске.
Наша се отаџбина неколико пута повратила.
Наша је отаџбина пролеће на Нишави,
на Тимоку, на Лужници...
Наша је отаџбина на Чегру,
Она је узидана у Ћеле Кулу.
Наша је отаџбина само наша.
Наша је отаџбина кренула са Космета,
Она је гола, боса и гладна неколико пута
Препешачила Балкан.
Њени су трагови дубоко утиснути
У српским душама.
Слобода: Нисте остали дужни ни академским, ходочасничким и туристичким путешествијима по Кини, Хиландару, Русији, Паризу...?
С. Б. : Не верујем да нисте приметили да овај циклус песама, илити Трећа глава, почиње поемом, прозаидом, „Хиландар“, па се наставља Путовањем за Бања Луку.... Хиландар је аманет Србима, он је задужбина. Он нас задужује и раздужује. Задужбина значи да је За-душу. Хиландар је ту да нас повезује, да нас спаја, да нас обогаћује, да нам пуни батерије, иако постоје људи који ту нашу светињу ваздан покушавају да искористе за своје нечасне работе, за освајање власти, за учвршћивање власти, а један се тамо склонио када је било густо,није било ових вируса, али је било бактерија... Нажалост, моја одбрана Хиландара је танка, али и мале речи преврћу велике мисли. Нада је на мојој страни.
Слобода: „Маске“ су наслов четврте књиге али, судећи по датумима и време настанка „Магли“ Коронавирус је поред светске здравствене ујудурме и васколиких државних представа везаних за Ковид 19 донео и маске као обавезни реквизит за све вољне или невољне „учеснике“ њима. Симболични потенцијал саме речи итекао је припомогао?
С. Б. : Маске су одвајкада употребљаване и то у свим културама, маске су носили врачеви, маске су носили глумци, прерушавање се ваздан изводило, а довољна је само маска, каткад су доста црне наочаре... Али, постоје људи који никада не скидају маску, који се боје сами себе, који се боје духова, а и сами су утваре...
Маске
Маске, маске...
Па даске?
Респиратори, респиратори...
Плућни вентилатори,
Доћи ће и вакцина,
А биће и мрцина.
Сви носимо маске да бисмо се сакрили од себе и целог живота се мучимо скидајући маску не бисмо ли некако допрли до себе. Ретко ко се открио. Сви се плаше неке зиме. Обузима их грозница коју откривамо у списима, у песмама, на сликама и увек се изнова питамо да ли је то права грозница и шта ће нам те маске кад вируси као мољци избуше сваки живот, сваку песму.
Не знам, у дилеми сам, да ли да скинем маску или наочаре.
Наочаре иначе служе да човек види оно што не би требало. Ја, на пример, када немам наочаре, а сретнем неку своју стару пријатељицу видим је каква је негда била. Многима наочаре служе да се маскирају, али не морају да скину наочаре ако ће потражити нешто у унутрашњости. Тамо је ваздан магла, али не би требало чекати да се подигне јер се то неће ни десити ако не разгрћете.
Неке особе натакере наочаре на врх главе, изнад очију. Питање је: Шта оне рекламирају? Не верујем да је реч о сисама, мада има наочара које указују и на сисе и на гузицу, а очи се не виде, такве наочаре се обично носе на чело, а често служе човеку да замаскира мамурлук.
Слобода: Познанство са песником и сликаром Живојином Ћелићем, који је урадио Ваш „енергетски портрет“, није Вас оставило равнодушним. Написали сте песму „Тачкасти Исус“и пету, истоимену књигу унутар „Магли“. Математички ум доктора математике спојио је религију, ликовну уметност и поезију?
С. Б. : У одговору на Ваше прво питање сам спомињао великог српског сликара Живојина Ћелића који је прокњижен као један од највећих холандских сликара. Он заслужује да се више говори о њему него што сам ја написао у овој књизи. Ако сам мало пробушио ту Маглу изнад Жилетовог имена ја ћу бити задовољан. Ових дана ће у часопису Наше стварае у Лесковцу изаћи један блок песама и цртежа овога сликара, као и мој пратећи текст. Што се тиче споја математике, религије, цртежа и песме, мислим да то не би требало да изазива чуђење, је путеви уметности су несазнатљиви, као и Божји, и Његош рече: „Што је скупа ово свеколико/ до општега оца поезија?“ Да додам, много пута сам срео људе који не верују у Бога, али сам их видео у ситуацијама кад загусти и оне се крсте.
Слобода: Шеста књига „Субота“ и седма „Песме из Трешњевице“ даровале су читаоцима песме „Нос“ и песме посвећене дрвету: „Творац мира и тишине“, „Дрво“ и „Човек се не прави од прашине, нити од облака, него од блата“. Седма књига и сведочанство о обострано стваралачки подстицајном пријатељству између Вас и песника Мирослава Тодориовића. С Мирославом у Трешњевици сте „пронашли“ поменуте песме?
С. Б. : „Песме из Трешњевице“ су посебна прича. На тај „грех“ ме је навео мој пријатељ знаменити српски песник и критичар Мирослав Тодоровић. Он и његова супруга Љиљана били су домаћини мојој Биљани и мени приликом посете Трешњевици и Ариљу, Он је сјајно организовао обилазак српских светиња. Пре свега, цркву Св. Ахилија у којој је чувени „Плави анђео“, манастир „Клисура“... То није могло да ме остави равнодушним, мислим на лепоте које смо видели, а и на душевност наших домаћина, те је тако настало неколико ходочасничких песама, оне су углавном посвећене песнику Мирославу Тодоровићу и манастирима које сам том приликом видео. О тим песмама се изјаснио Мирослав, али и наш заједнички пријатељ велики песник, академик Ранко Павловић. Разговарали смо Миркан и ја да ту књижицу објави библиотека у Ариљу, заједно са текстовима Миркана и Ранка. Али, када сам сконтао да од тога нема ништа, а онда ми се указала прилика да објавим Маглу, ја сам једноставно одглумио Бога и у Маглу додао седму књигу. Магла је комплетирана и то библијски. Једина разлика између мене и Господа је та што је он свој посао завршио за шест дана, а онда је отишао на годишњи одмор, амени моја деца кажу: „Па Ви сте отишли у пензију да бисте могли на миру да радите.“
Аутор интервјуа: Каја Панчић Миленковић
20-21, новембар 2021.
