Стојан БОГДАНОВИЋ: РОБИЈАМ, НИ КРИВ НИ ДУЖАН! (ПЕТИ ДЕО)

Стојан Богдановић

Стојан Богдановић, песник и математичар

                          

РОБИЈАМ, НИ КРИВ НИ ДУЖАН! (ПЕТИ ДЕО)

Пола сата ропства на слободи

У Библији се среће реч стадо, она тамо означава вернике који су следили Христа, а после смо дошли дотле да су људи ишли, или су морали да иду, за својим пастором као паства, или за својим свештеником, од јереја до архијереја као овце. Стадо може бити оваца, коња, коза, крава, а јато је реч резервисана за птице и рибе.

            Сада, у време короне, појављује се реч крдо. Кад је реч о имунитету чујем на телевизијама, говори се о имунитету крда. Мисли се на колективни имунитет, на имунитет већег броја људи у оквиру једне државе, па и на имунитет свих становника те државе, што је немогуће. Реч „крдо“ сам сретао и још док сам био мали, у каубојским филмовима. Тамо се њоме означавало крдо говеда, коња или бизона... Да ли ће корона која је зауставила велики део света успети да  промени имена народа? Да ли ћемо ми Срби које су често третирали као овце, као стадо, постати крдо Срба?

             Ако се у тексту некоме не допада реч Срби, нека уместо ње упише име своје нације. Измена назива неће битно утицати на тумачењa Библије.

              Занимљиво је како ће се крдо понашати након укидања „(из)ванредног стања“ = „(из)ванредног срања“. Претпоставка је да ће се понашати као крдо, те да ће се радовати и веселити када им хазјајин допусти пола сата ропства на слободи. Након тога, крдо ће наставити задовољно да мрциња!

               У финалу, свакој јединки крда Срба, није реч о личностима, реч личност је у Србији чиста измишљотина, хазјајин ће даривати 100 евра и крдо ће омамљено, намамљено, јурнути ка изборима. Урааа! После ће се годинама ударати. Али јбг! Још ће бити убеђени да су оних 100 евра добили због короне, а не због избора.

Фејсбук пријатељи

Многи моји Фејсбук пријатељи су ме између два Божића напустили. Неки од њих не својом вољом. Нису имали воље да се одупру Господу. Ако кажем да ми их је жао, наћи ће се и они који ће моје жаљење оспоравати. Свет је чудо и са друге стране. Морам пред собом признати да ми их је жао. Понекад седим поред прозора, иза завесе, све ми се чини да ме они тада не виде, и размишљам о њима. Ако ништа друго, пребројавам их. Не могу ни имена свих да се сетим. Али знам како изгледају њихове фотке. Знам њихове стихове. Знам њихове муке. Неки од њих су отишли, а сваког дана разговарам са њима. Пребирем по писмима. Преврћем поруке. Читам са сваке стране. Често се чудим шта је пријатељ хтео да каже. Знам поруку напамет, али не знам шта значи. А немам кога ни да питам. Болујем.

             За пријатељство није потребно лично познанство. Добро је, али није нужно. Имао сам неколико таквих пријатеља. Тугујем. Као мени је тешко, али знам да је њима тамо теже.

            Изанђале приче, о рају, које још протурају разбарушени и задригли попови, који се због своје гојазности једва искобељају из мерцедеса, у сиромашнијим праохијама возе ауди, не држе воду. Нарочиту одвратност изазивају приче о магарцу и слами које се причају из култног мерцедеса, коме не личи да се поред крста кочопери и да се бадњаком и Христовим именом кити.

            Неки Фејсбук пријатељи су ме напустили својом вољом. За поједене, веома мали број – епсилонтика, успео сам да установим њихове разлоге, копкало ме је, зашто су отишли од мене без поздрава, понекад је то била једна реч, а понекад и читава реченица, али то ћу ипак оставити њима на душу. Они су у праву. И због њих тугујем. Знам да им није лако.

           О неким Фејсбук пријатељима никада ништа више нисам сазнао. Само су штукли. Распитивао сам се. Не могу да кажем да нисам. Али ништа. Нек иду с милим Богом.

               Занимљиво је да су неки од мојих негдашњих Фејсбук пријатеља однекуд изронили после неколико година. Једни су написали нешто немушто као оправдање што се нису појављивали на Фејсбуку. А нису ни морали да се правдају. Фејсбук није судилиште. На Фејсбуку сви одлучују, сви гласају, зато никада и нема одлуке. Други су били болесни. И то су документовали фоткама. Објашњавали су широком Фејсбук аудиторијуму нашироко како су их сецкали, шта су им хирурзи и психијатри извадили из бубрега, односно из главе. Размотавали су своја црева. Стискали су сфинктере да им не би прича изашла на нос.           

             Више жалим своје непријатеље. А још више непријатеље који су ми били пријатељи. Непријатељи су ти као мирођија. Без њих је све бљутаво. Шта бих ја без њих?

 Битанге

Према рекацијама Фејсбуковаца видим да у Србији постоји велико интересовање за битанге. Битанга је мађарска реч, а мангуп је турска. У нашем језику су синоними. Не могу да не приметим, мора да су постојали добри разлози да се ове две речи одомаће у Србији.

БИТАНГЕ

Почех јутро са битангама по Србији,

па ко велим да не претерам, направих паузу.

Сад кад сам се вратио установим,

има више него што сам мислио.

Иако сам доста путовао

по свету, нисам их тако запажао тамо.

Али отуда се ове наше још боље виде.

Као крмаче.

Као масне мрље на белом чаршаву.

Као карцином на јетри

који само ултразвук региструје.

Подгризају државу.

Подгризају ми душу.

Битанге једне!

Битанге очерупаше Србију

као покислу кокошку!

Битанга није мелем!

Битанга није псеудоним!

Битанге које су на власти мисле да су арома.

Битанге су обично у затвору.

             Србија никада није оскудевала у битангама. Србија је богата држава, погледајте какве све битанге издржава.

            Отимачина је стара колико и човечанство. Она се појавила одмах чим су се појавила жива бића. Одмах када и глад. Временом је мутирала и потпуно је независна од глади. Везала се за карактере који су познати под називима: Лопови, хохштаплери, разбојници... У међувремену се појавила изврсна човекова особина згрожавање. Не могу рећи да је ова особина угрожена. Она нестаје. Ретко се среће, а отимачина се размножава и усавршава. Битанге раде!

            Хазјајин припрема Србију за историјски споразум са Шиптарима. За предају Косова. Али они се неће на томе зауставити. То су овејане битанге.

              У Србији постоји велико интересовање за битанге. То није никаква тајна. Ја сам мислио да сам им јуче много пажње поклонио, али јутрос видим да оне не одустају од отимачине, а и неће, ако се ми не уразумимо. Битанге на власти може уразумити само народ. За то је потребна одређена количина беса. Да ли се то накупило?!

Пустили су и кишу

Синоћ сам изашао да робијам пола сата на слободи. Било је занимљиво видети, пустош, нигде никога, све затворено... Ни за време бомбардовања 1999. није тако било. Пустили су и кишу.

             Сећам се када сам ишао на војне вежбе, не као министар војни, јебеш Вулина, него као нишанџија, увек је било лоше време. На вежбе смо одлазили као војници, а враћали се као свиње. Још не могу да се оперем!

             Корона полако одлази, најбоље би било да и он оде!

Избори

      

О изборима би требало разговарати тек када лопови буду на сигурном, у затвору!

22.4.2020.

Гасна комора

Кад смо добили оно пола сата да робијамо на слободи,  после полицијског часа којим вас лече истакнути српски епидемиолози, већина су излапели, а који је трајао 84  (и словима: осамдесет и четири) сата, кренем ја, узгред да кажем, пустили су и кишу, обучем јакну, а преко јакне кишну кабаницу, ставим шал и капу, узмем и рукавице, не хируршке, обичне зимске, било је 7 ͦ , и кренем. Рекли ми да идем степеницама, јер, ко зна, можда се у лифту задржао неки вирус. У то сумњам. Лифт је страшно прљав. Смрди. Права гасна комора. Комшије које изводе кућне љубимце, мислим кучиће, заслугом власти не изведу их на време тако да чим се куца докопа лифта одмах подигне ногу, а понека и чучне.  Лифт је толико штрокав и тамо никакав вирус не може да издржи полицијски час који је прописан за људе.

Е, неће га мајци!

             У време када није било корона вируса лифт је био у још горем стању. Радиле су кафане. Знате шта је кафана, да вам не објашњавам, то је једна од најзначајнијих институција у Србији. Није кафана српска измишљотина, али кад се нешто добро појави у свету наши људи који су по природи бистри, можда и најбистрији на свету, брзо то уоче и одмах то донесу у отаџбину. Тако је било и са кафаном, па потом и са кафићима. Дакле, у радно време кафане, и уопште у радно време, понеки комшија, млађи, раније се то дешавало комшијама средњих година, са пословним пријатељима сврати у кафану и поштено се ошљема. Зато што се много курчи, иначе не би био Србин, па на гладан стомак опали неколико вискија, не знам колико, нисам бројао, па тек кад се подгаси, он онда као нешто једе, у ствари трпа у мешину као у канту за смеће. Тако натоварен, притисне ту храну неким лошим вином и у то доба дође и фајронт. Комшија крене кући. Издржи некако до лифта и кад уђе у њега, некако притисне дугме, није сада важно да ли је погодио спрат, лифт се заљуља и нагло тргне, те комшији подигне стомак и овај избљује све оно што је попио и појео, а ви мислите да ће ту опстати некакви вируси. Е, неће га мајци!

Пуковник устукну

             Само што сам сишао до приземља, имао сам намеру да успут погледам у сандуче за пошту. Рачуни долазе и када је корона на снази. Кад отуд комшија. Маскиран, али сам га познао, пуковник. Није др Кон[1], човек је у пензији. Др Кон и није пуковник, али покушао је да устукне. Време је за пензију. Др Лаза није доживео! А стићи до пензије је велика привилегија - говорио је др Паравина, негдашњи професор Правног факултета у Нишу. Од Наполеона[2] на овамо нисам видео мањег пуковника. Угледавши ме он се трже, устукну, врати се уназад неколико корака. Видим, човек се уплашио. Укопчах да је то због тога што ја нисам имао маску. Прецепио се. Није ме познао. Није се човек уплашио од мене. Али, одузео се. Нисмо се ни поздравили. Узех свој рачун за грејање, код нас се грејање плаћа и када те нас не греју. Одох да протегнем атрофиране ноге. Напољу ромиња, нигде никога, ни трага од короне. Не сећам се да је Ниш некада био чистији.

              Познајем још једног пуковника који је мали. Дружили смо се док смо били млади. Али њега само зову пуковник. Мислим се, могли су га звати и генералом. Ја сам га звао Кинси, и он мене. Др Алфред Кинси[3] је давно већ био мртав када смо се Кинси и ја упознали. Јбг, има разних пуковника. У оно време као да није било вируса. А било је. Свачега је било. А да није било секса, нико се др Кинсија не би ни сетио. Ко је бре, тада имао времена да мисли на вирусе. Јебеш вирусе!

2.4.2020.

***

Постоји и ратна поезија,
па и ратна музика.
Борбене песме,
Маршеви...
Марш, бре!

 Писци и читаоци есеја

Ствари су све изврнуте, а неке су и уврнуте, и да бисте их видели онако како треба морали бисте да све видите наопако.

            Ако је реч о есеју, онда човек мора да избечи очи. Ако пак чита свој есеј, то је потпуно губљење времена, макар да су и други писали глупости. Боље је учити се на туђим мукама.

            Есеј мора да је луцидан. Писац есеја би требало да буде бар мало луцкаст. А читалац есеја би требало да буде закерало, џенабет, тврд и загуљен. А пожељно би било и да буде образован. Мислим на обојицу. Писцу је највећи непријатељ добар читалац. Зато га писац и воли.

            Ако је писац образован, а читалац није, онда тиква одмах пукне. Али, може се наћи неки други читалац. Не треба журити. Ко жури пре добије боре. А и тешке мисли га савладају. Увек пред крај колабира.

            Ако је писац необразован, а читалац јесте, онда читалац може кад је расположен да утиче на писца, али му неће написати дело. Најчешће читалац и не чита такве писце. Мада има поводљивих читаоца. Нарочито оних који читају само на плажи. За ту прилику потребне су лажи.

             Веома је добра комбинација, необразовани и писац и читалац. Онда могу водити расправу до бесвести. Тако им и треба.

            Одлична комбинација је неписмен писац и неписмен читалац. Читалац може бити неписмен, а да зна да чита. Неки знају да читају мисли. Тако се причало по селу. Нико нема за то доказе. И сада се прича. Мој деда је био писмен човек, а баба га је читала као буквар.

              Најсрећнији су они који не знају ни да читају ни да пишу. Они су увек јебена странка у спору. Њих сви јебу и прејебу! Њих се есеји и не сматрају.

---

[1] Др Предраг Кон (1955- ), српски епидемиолог.

[2] Наполеон  I Бонапарта (1769-1821), француски цар.

[3] Др Алфред Кинси (1894-1956), амерички сексолог.

Стојан БОГДАНОВИЋ: РОБИЈАМ, НИ КРИВ НИ ДУЖАН (ЧЕТВРТИ ДЕО)

Стојан Богдановић
РОБИЈАМ, НИ КРИВ НИ ДУЖАН!

Власт и вируси

Стојан Богдановић, песник и математичар

Власт и вируси би могли имати исти циљ, ако се договоре. Са слепцима нема договора. Они су са уметником склопили споразум да превозе вирусе до одређених дистрибутивних центара. Ту ће се вршити претовар, истовар и утовар. Даље ће вирусе преносити камиле. Кад могу да преносе дрогу, могу и вирусе. Зарада је већа и биће исплаћена у два дела. Прву половину одмах исплаћује фармако мафија. Другу половину исплаћује такође, фармако мафија. Али, тек када се увери да је пацијент потпуно сјебан. Потребно је стрпљење, а времена нема.

            Земља је једна, али људи тешко схватају! Мисли се да ће неки људи набавити другу. Та је мисао на дугом штапу. Боље се осећам када верујем у Бога.

Горко време лечи горка трава

Горки лист служи

за испирање грла

после воде.

 

Стиховима се испирају

уста и поган језик!

 

Обрнуто

Било је током историје разних епидемија. Куга, колера, тифус, дифтерије, грип, богиње, маларија... увек су изоловани болесници. Епидемија короне је прва епидемија где је обрнуто!

6.4.20.

Идиоти и 5Г

Све више је оних који ме позивају да се прикључим протестима против 5Г. А видим да су у Великој Британији незналице и руља срушили неколико антена да би спречили инсталирање 5Г технологије, само зато што је кинеска. Идиоти су тако онеспособили мрежу којом се кординира борба против вируса Корона. Немам ништа против 5Г, а волео бих да видим и 6Г.
 

За и против

Код нас у Србији чим нешто кажеш против, одмах си државни непријатељ. Ја сам против и не мислим да сам било чији непријатељ.

Против сам НАТО-а, који ми је бацао бомбе,
против сам ЕУ која нас мрцвари, која је финансирала бомбардовање, против сам паразитских, тзв. невладиних организација, педерских и других, које влада финансира од пара које је од нас отела,

против сам диктатуре,
против сам суспендовања Народне скупштине,
против сам корупције,
против сам лоповлука,
против сам...

Нисам против старих људи, али сам против старе памети.

Лако је оним педерима из владе, они немају школске другове, али ми имамо школовану децу.

Студенти су после демонстрација почистили смеће. Када ће Напредњаци почистити своје смеће?

Ако сте одлучили да једете оно што се не једе, добро би било да то радите у свом брлогу. Не морамо сви да вас гледамо како мљацкате и како вам испадају старе протезе зато што немате кинту за нове. Зато што сте све своје поћердали па сада хоћете да проћердате и туђе. Гласали сте. Проћердали сте своје гласове. Сада пустите омладину. Неко мора да извади кестење.

Против сам да робијам, ни крив ни дужан!

Против сам и да други робијају само зато што су стари(ји). Против сам зликоваца који су их затворили. Против сам болесника на власти.

Здравље особа који учествују на изборима мора бити доказано. Како физичко, тако и психичко.

Здравље људи на власти мора бити контролисано од стране лекара током трајања  мандата. И о томе се мора редовно обавештавати јавност.

Народна скупштина може током манадата тражити проверу здравстевног стања и способности за обављање јавних послова сваког ко је на власти и о томе обавештавати јавност. Уколико би постојала сумња у способност лица које је на власти право на тражење провере здравстевног стања тога лица могло би се реализовати и путем петиције.

Здравље људи који су на власти не може бити тајна.

Рукавице у канту или у ташну

             У једној провинцијској болници сестра је потрошила 100 пари рукавица док је прегледала једног пацијента. Када су надлежни посумњали у то, затражили су од ње да им покаже канту у коју је бацила те рукавице након употребе. Испоставило се, након прегледа, да је канту промашила па је рукавице (у)бацила у своју ташну. Ништа боља ситуација није ни у клиничким центрима.

8. 4. 2020.

 

Пријатељство човека и пса

Кад помислим на ова псета из власти, згади ми се та стара идеја о пријатељсту пса и човека. Ако томе додам још и псе рата, онда ми се повраћа. Не мислите ваљда да су пси тек тако повлашћени. АВ!

Сачувај нас Господе од лудака и манијака!

Данас је још једна пошаст задесила Ниш: Александар Вучић је само два дана пошто је објављено да је члан његове породице заражен Ковидом-19. посетио Клинички центар у Нишу.

10.4.20.

Негативни и позитивни

Дошло је време да је негативан најпозитивнији.

Писци којима је Корона ударила у главу!

И велики писци, бар они извикани, мисле да од велике муке могу нешто да направе, да могу да напишу неко велико дело. Од велике муке можете да добијете чир. Можете да паднете у депресију, нема везе што је ви зовете блага меланхолија. А велика дела се праве од мале муке. Такорећи ни због чега и ни из чега. Велика мука тера сваког човека на размишљање, а мала мука тера само онога који има осетљиве сензоре. Важно је и да је човек на време почео да учи, а да никада није престао. Писање уме да зарђа. И није довољно да се на њега помокрите, па да се рђа скине. Није. Кад се то деси, онда је потребна јака киселина. Мора жуч да проради.

             Видим да су се неки залетели на Корону као муве. Падао им је на памет чак и Шекспир... а један се одметнуо у шуме Њу Хемпшира, не знам који су Индијанци тамо живели, од којих је земља отета, то сада у време пандемије страха и лажи није ни важно, најважније је да свет мисли како ће он из тих шума нешто ново донети. Зна се, поуздано, да се медведи никада нису бавили књижевношћу, ни филозофија им није јача страна. Али мед, али мед! Нико се није дрзнуо да напише Беснило. Боје се Пекића. Један песник пише овако: „Заточен: пребирам по мислима, слушам шум мора из љуштуре шкољке, слушам музику, читам, али неће. Па се сетим оне снаше што је мушку кошуљу облачила па рекла: Неће, само кошуља.“ Други мисле: „Сада је најважније бити негативан.“ Критичари сматрају „за одговор уметности је наравно прерано“. Један озбиљан писац, и он се бави Короном!, саветовао ме је: „Чувај се и терај зајебанцију!“ Као да то двоје иду заједно.

                Мото државе Њу Хемпшир је „живи слободно или умри“. Овај други део мотоа се односи на Индијанце, а онај први део на зликовце који су их истребили. Интересантно је са историјске дистанце, и то је нека социјална дистанца, да су и тадашњи зликовци, окупатори индијанске земље имали у свом речнику реч „слободно“, а никад се није сазнало шта је то слобода. Али, веома добро се зна шта је то ропство. Нарочито, ако човек робија, ни крив ни дужан.

               Увек је било, и биће, да је за неке писце емигрантски статус најбоље решење за њихову мазохистичку душу. Или, за њихову хејтерску душу, ако мрзе и државу маћеху. Неки од тих се дрогирају екранима. И једни и други гледају своју земљу преко плота и ко бајаги брину за своје родитеље, а у неким случајевима су са родитељима у пакету и унуци, па је брига већа, и по некима, и значајнија.

                Не могу рећи да сви они писци којима је Корона ударила у главу, неки су већ били ударени, нису у грозници. Грозница је њихово природно стање. Некада, у време боемије, известан број добрих писаца је био у алкохолу, није било обрнуто, не. А сада у време пандемије страха и лажи већина је у грозници. И као такви, грозничави, устају у четири сата ујутру, тако је наређено, и грозничаво јуре не би ли се домогли хлеба и још које чега. Када стигну на одредиште, установе да нису понели новац. А нису га ни могли понети, јер га немају. Када се око седам сати приберу и врате својим кућама грозница је почела да јењава. Док се распашу, она је већ сва ишчилила. Дакле, од писања нема ништа, али остаје им прозор. Могу до миле воље да посматрају пролеће. И робија има своје дражи. Куд баш мени да западне?!

               Песник Миркан тврди  „и небо је море“. Небо је дубље од мора, зар се не сећаш Миркане да је риба зато скочила у небо. Море је огледалце. У њему се огледа небо.

                 Писци који пишу, тешила ме је Јелена, није она Андрћева, има и других и то врлих Јелена, остају, или што би Швабе рекле на немачком: „Wer schreibt, der bleibt.“ Имала је енглески нагласак. Мени је то увек фалило, а и сад ми фали. Џабе сам остарио. Морам нешто да мењам у приступу.

                 Док ја робијам и србијам Магични рока и кока ли кока: „Не пишу рокери књиге о себи да би обожаваоци сазнали на колико дана мењају гаће, већ да би покренули отпор код својих слушалаца против сувопарне, малограђанске, академске књижевности.” Замисли!

                  Не разумем писца који брине за рецесију. Уопште га не разумем. Пустите рецесију, нека иде својим путем, она највише погађа оне незајажљиве, похлепне, то није песничка брига.

                 Гледам кроз прозор, свет је коронирао, нигде  живо пиле. Било је раније голубова који су вршљали по симсу. Бесрамно су се љубили и гучали. Нису поштовали европско време. Имали су свој сат. Почињали су игру тачно у пет. Нестао је читав један свет. Моји сељаци би рекли, шта да се ради, мора да се живи. То је најбољи одговор, али то ми је објаснила тек корона. Зашто сам чекао корону, то не знам. Али, знам да мора да се живи, а то значи, мора да се ствара. Нисам Тома, али не верујем да ће се писци овајдити од короне. Њима фали нешто друго.

            Јуче, на Цвети, комшика и ја пописмо по један „Горки лист“. Чисто, да себи мало загорчамо!

            Свакога је изабрала његова срећа!

12.4.20.

Болесници шетају и разносе Ковид-19 и респираторе

             Србија је школовала лекаре. Потрошене су силне паре, личне, родитељске и народне, да би се по завршетку школовања лекари нашли у списковима Завода за запошљавање.  Главни посао тим младим и школованим људима био је да се редовно јављају Заводу. За то време, запошљавали су се они који су на разним бувљацима куповали дипломе. Они школовани су почели да одлазе у Немачку, Италију, Аустрију... Најзад се и држава досетила да би могла „решити“ проблем вишка доктора, који су се повлачили, неки и више од деценије, по заводским списковима, основала је државну Агенцију која је посредовала у запошљавању наших лекара у иностранству. Красно!

Одлазили су лекари, Србија је губила најбоље људе, лекаре и школоване људе и уложене новце, а неписмени су вршљали Србијом.

Онда је дошао Ковид-19. Дошао је ђаво по своје. Српске власти су брзо решиле проблем са недостатком лекара и запуштеним здравственим системом, оптужиле су народ и увеле досад невиђене драстичне мере. На сва уста промовисана је дикриминација према старијим особама. Власт је ускратила својим грађанима људска права и суспендовала Устав. Све је то „у интересу здравља грађана“!

Диктатура је почела да показује резултате. Све више грађана је одлазило на онај свет. Садизам је организовао он лајн суђења. Затварани су новинари. Коначно, отказане су конференције за новинаре. У „интересу“ новинара. Грађани се могу информисати само када могу да изведу куче и када ће се председник појавити на екрану да им га накрши што су непослушни и да их обавести како нису исцрпљене све мере, а то значи све санкције.

Болнице и затвори су ницали као печурке. Време страха и лажи се продужава. Затварају се и здрави људи. Болесници шетају. Разносе Ковид-19 и респираторе!

Миркане, да ли аршин свуда исти?

Физичко заточеништво може узроковати и психичко. Заточеници својих мисли уживају у својој робији. Не знам да ли би им то требало кварити. Они мисле да је читав свет њихов. Подсетимо се шта је писао Чехов: „Обично се каже да су човеку потребна само три аршина земље. Но три аршина су потребан за леш, а не за човека.“   

             Канаринцу је место у кавезу, а човеку је мали читав шар!

             Не знам на кога је песник Мирослав Тодоровић мислио када је записао, Ми смо ионако Господа на заласку. Употребио је и велико слово Г. Ових васкршњих дана, православних и католичких, било је добро размислити да ли и једни други мисле да постоји само један Бог. Ако је тако, онда је Он наш заједнички Бог. То тврди и Корона. Она показује целом свету да постоји само један Бог. А неразумни, свако има свог Бога, и на "добром" су путу да изгубе сваког од њих. Ствар је природе и оно што су људи начинили, они који су створени по Божјем лику. Или, како једном рече Песник, Мисао је Мајка Божја! А то значи, наш је читав шар. И то је мало. Шар се није случајно нашао на жезлу свакога цара. И још више, на глави!

14.4.20.

Илузија Шопенхауера

Да ли је Шопенхауер знао да се без илузије не може живети? Нема живота без жена, без ракије и без метафизике! Добро, може и водка!

Смрт се опет страшно обрукала!

             

Умро је др Миодраг Лазић, доктор Лаза, велики човек и велики доктор. Слава му! Ових дана сам, као сваки сужањ, често гледао како Србија цвета, а ми смо немоћни. Цветају шљиве и без нас. Сада гледам у компјутер. Зурим у фотографију доктора Лазе. Зурим, ћутим, нема никога. Лаза је решио да оде без нас. Изабрао је да се рве са Короном. Меч је трајао кратко неколико дана. Он је први хирург који је оболео од Короне.

            Др Лаза је био херој рата у Босни. Оснивач ратних болница. Човек који је оперисао неколико хиљада рањеника. Причао ми је доктор Панта, Лаза је био рањен и није могао да стоји на обе ноге. Тражио је да му подметну столицу, па је на једној нози стајао, а другом се коленом ослањао на столицу и оперисао. Други пут, он и Панта су засукали рукаве и на ледини оперисали рањеника, а дали су му и сопствену крв, јер је много искрварио, а резерве крви није било.  Др Лазу је орденом Св. Саве одликовао блаженопочивши патријарх српски Његова Светост Господин Павле.

              Др Лаза се неће љутити на своје пријатеље који нису у ситуацији да га испрате како је ред. Али, ја сам љут, што сам немоћан. Да ли је за све крив вирус, или народ, или има још нешто? Песник би овако рекао: „Смрт се опет страшно обрукала.“

               Слава нашем пријатељу др Лази.

               Вечнаја памјат!

14.4.2020.

                                             

Смирите се људи!

Амерички бискуп Џералд Глен (66), Нова Евангелистичка црква, преминуо је од коронавируса. Глен је говорио: „Бог већи од вируса.“ Био је у праву. Што се Бога тиче, Бог је највећи. Али, величина Бога се не преноси на човека. Још се није родио преносилац. Бог и човек немају исту „генетску“ структуру. Човек је физичко биће, па духовно. Дух излази из његове физике. Дух је могао и сам да вршља по свету. Али, када је физичко биће почело да јаше диљем шара, па и космоса, на леђима духа, дошли су „нови анђели“ да човека упозоре, па и да га смире.

15.4.2020.

Од Бога је људима да мисле и верују

Нико вернику не може да забрани да верује. И робијаши верују. Многи су за веру изгубили главу. Верујем да би били кориснији да нису. Ко год је био на робији никада се ње није ослободио. Бог је хришћане ослободио разних прогонитеља од Нерона до Диоклецијана, од Хитлера, Стаљина... али их није ослободио робије. Бог је људима дао велика права, да мисле и да верују. Та права нису ограничена ни временом ни простором. Она су ограничена животом и не могу се ограничити неким прописом. Она се човеку одузимају вољом оног ко им је то право даровао. А што се живота човека тиче једино га реч може продужити!

16.4.2020.

Пре два дана однесоше мог пријатеља др Лазу

Почео сам стално да мислим о вирусима. Они који од вируса живе то је и био циљ. Знају они докле су ме довели и због тога су радосни. Утеха би требало да ми буде то да нисам сам. Али, нити је то утеха, нити сам икада био сам. Увек сам био сам са собом, а каткад још са неким. Дакле, о самоћи нема збора и то није никакв аргумент који би ми олакшавао муку, нити би ме он могао ослободити вируса. Вируси су мисао само ако су далеко. Ако су близу, онда су стварност.

                  Пре два дана однесоше мог пријатеља др Лазу. Плакали су сви живи. Кога год сам срео плакао је. Сретао сам их само на Фејсбуку јер сам месец дана на робији. Робијам, ни крив ни дужан! Са некима се чујем телефоном. Углавном се обавештавамо о својој тескоби. О робији. Робија је одавно смишљена. Јер је самоћа грозна. Ако зликовци хоће над неким да се садистички иживљавају, онда га баце у самицу. А и судије воле да осуде некога да робија. Какви одвратни ликови, воле да суде.

                  Негде су самоћу сматрали и подвигом. Копали су по Синају рупе. Завлачили се у њих и мислили о Богу. Пацови. Смишљали су шта би Господ волео. После су о томе понешто и забележили и сада нам то неки попови подтурају као мудрости. Неки се усуђују да кажу и да су видели Господа, неки су се хвалили да су с њим разговарали.

                И ја сам с њим разговаро. И то више пута. Некад сам га молио. Сад га више не молим. Поразговарамо и ја се окренем послу. Запнем да решим проблем. Ако не могу да га решим до краја, онда одем да се истрчим поред Нишаве. Разговарам са Господом. У разговору учествују, не баш увек, зависи од расположења, и птице, славуји, вране, голубови, бубе и бубице и врбе обавезно... Нишава је тиха, не уземирава нас и не прекида наш разговор. Волео бих да сретнем неког свог пријатеља. Бар када се ово све заврши. Не зависи све ни од вируса. И људи су се искварили. Није као што је било.

             Сад мудраци тврде да ништа неће бити као јуче. То смо знали иако нисмо били мудраци. Јутрос је са мном био и Хераклит. Шетали смо дуго, виртуелно, наравно, гледали смо нетремице у Нишаву. Тече ли тече. Још увек тече. У неко доба наиђе Ниче и Хераклет се брже боље удаљи. Имао сам утисак да није желео да нам смета. 

                 Они који су увек у праву стално су у заблуди.

16.4.2020.

Подршка

Ви који подржавате Вучића, знате ли шта сте ви? Па, знате, дабоме!