LE SANS PAREIL
Поводом књиге LA SANAS PAREILLE[1]
Љубавни роман са додацима
Милисава Савића
Предговор др Ана Стишовић Миловановић
Београд, Просвета, 2018.
Овај текст је писан поводом књиге La Sans Pareille.
Дакле, поводом, а не о њој. Бар, не само о њој. Ако буде и критике, онда значи да ме је Савић жестоко нагазио. А он је прилично тежак. Пише за елиту. Тражи се (пред)знање. Смета ми овај наслов на француском, а књига је на српском и то, хвала Богу, ћирилицом. Наслов се лако преводи као: Неупоредива, без премца, изузетна, посебна, нарочита...
Ако је намера била да асоцира на Симонету Веспучи, онда би требало да буде на италијанском: L'impareggiabile. Иначе, под истим
насловом постоји књига француске списатељице Françoise Chandernagor.
Ове две књиге нису упоредиве.
Савићева књига је много изнад, али наслов...
Дакле, Савић је неупоредив па сам се због тога одлучио да наслов овог текста буде Le sans pareil (коме нема равна,
без такмаца, без премца...). Што се критике тиче, критичари пишу за славу и за паре, а неки пишу и зато што их факултети приморавају, а ја пишем за душу. Овај текст није критика романа, није ни приказ. Текст је есеј о проблемима (питањима) који су истакнути у роману. Овде ћу изнети како сам одсањао Савићеве чудесне снове, голе, без прерушавања.
1.
Одмах је почело прерушавање. Србин је постао Хасан. Представљен је као другоразредни сликар. Од оних који штанцују слике за туристе који се не разумеју у сликарство, којима је важно да је из Фиренце, а што не ваља, то је мање важно. Постао је и Босанац, сад их зову Бошњаци. Шта ће све постати, редовно ћу извештавати читаоце. Онај Мешин Хасан и овај Савићев нису ни у каквим родбинским односима.
2.
Утувио је да је имао секс са мушкарцем, зове га Плавокоси. После му се учинло да је то био само сан. Просто му је било криво што је то био само сан. Појашњења су у фуснотама. То прилично замара. Права појашњења су у Есејима. Али треба дотле стићи. А нико не воли крај. Сама помисао на крај изазива страх, па и панику. Пише: „У сваком случају, желео је да се прича настави: у сну или на јави, свеједно.“ Да ли је ово само асоцијација, или је инсинуација. Овде би сада добро дошли, бар као гости, и Фројд и Јунг. Такав је Милисав Савић, мора човек док чита његов роман да отвара четворе очи.
3.
Читајући Савића заборавим да читам роман, мислим да је реч о поезији, у неким деловима књиге има и сијасет мудролија, личe на афоризме, есеји ми личе на Ничеа. Другима вероватно личе на некога другог, то зависи од живота и од образовања читаоца, а мени, право да вам кажем, највише личе на Савића.
4.
Глумци симболишу оне који се највише претварају, овде пише „прерушавају“, у ствари они само глуме, зато се за неке људи и каже, глуме. Моји учитељи поезије су ме учили да од новинара и од глумаца никада не могу постати песници. И једни и други нешто глуме. А поезија тражи искреност. Ко се са поезијом коцка, мора уложити целог себе. То се овде дешава. Савић је уложио целог себе. То што ће се овде појављивати Андрић и Црњански то је само одавање поште. И тако треба. Али, сваки народ, а зашто не и човек, мора за себе да мисли да је изабран. Они који тако не мисле, морају да пропадну. Није реч о величини народа.
Одавно сам покојни, али ове будале не знају. Немојте им рећи![2]
5.
Савић је одлучио да не кињи Хасана и да му открије да је онај Плавокоси хермафродит, андрогин... Значи, дупло голо. Плавокоси = Плавокоса, а успут ће добијати имена према ситуацијама и према локацијама. Опет су се јунаку гомилала питања тако да је уследила интервенција: „Ако ишта на свету мрзи, то су питања. Она су за причу смрт.“ (Стр. 85). Ово сам схватио као протест, као урлик, нисам уопште кијао, одлучио сам да проњушкам шта ми је писац написао, па не могу да верујем, ево: „Питања су живот, одговори су крај, смрт.“ Приметићете да у овом исказу не учествује реч „прича“. Дакле, питања су смрт за причу. Нећемо писца питати, питаћемо се сами, а узећемо његове закључке: „Приче се прво догађају, па тек причају!“ (Стр. 86). Овде можемо рећи да се могу причати и приче које се никада нису догодиле, „и свака прича има причу о себи“. Има, ако је неко исприча.
6.
„Време је да се овај свет доведе у ред. Ако не стварно, оно у сновима.“ (Стр. 88). Стварно, цивилизација покушава да свет доведе у ред, и свака нова цивилизација има свој ред, који траје онолико док човечанство не увиди да ту нема никаквог реда. И када се то деси, тај увиђај, тада почињу битке и ратови да би људи једни другима доказали да ће се све завршити миром. Мир свакога чека. Али то је неки други мир, није онај из наших снова.
Страст чини чуда, може човека и жену потпуно да избезуми. Када сам видео малецку како су је испецкали мрави би ми жао, дуго сам држао своју руку на њено глатко и врело дупенце, рука ми је сада овде, а мисао тамо, али сам још тада схватио да, ако жена неће, онда човек мора водити рачуна да не седају у бробињало (мравињак). Али, руку на срце, то није једноставно, па често и није могуће, зато што у неким ситуацијама постоје прече ствари него да човек пази на мраве. Нисам кијао. Можда ћу на крају све искијати.
Рука ми је још врућа, а и глава ми се упалила. Само што не пукне.
7.
Мрави су стара цивилизација. Од њих се може много научити. Када су људи почели да граде градове очито је да нису ништа мислили. Била је то чиста компилација бробињала. Да је ово моје тврђење, које је вековима зјапило без доказа, то ти је као када у флаши имаш вино, а немаш запушач, укиселиће се, или стручно, цикнуће, тачно, доказали су недавно вируси. А Енглези су лансирали нове још ефикасније вирусе који брже уништавају мравињаке, но, да се Турци не сете, ове вирусе су прозвали Британски. Дакле, лек против компилације јесте вирус. Хакери ће брзо то усавршити и сваког лопова вирус ће моћи да скемба док трепнеш, а можда и пре него трепнеш. Мува је ко мува без главе и кад има главу. Мрави су радници, војници, мали мрав, главни мрав. Главна је мравка, Краљица мајка. Као што има разних мравоједа изгледа да има и разних мрава. Мравоједи се разликују по дужини језика и по способности манипулације језиком. Ако неки мравојед има дебео језик као у пијанца, онда му та језичина ништа не вреди. Језик треба да буде дугачак, да скроји жваку и да буде окретан у свим правцима, и да може да доспе до сваког кутка рупе у којој обитава, и то у свако доба дана и ноћи, јер је тамо мрак и дању и ноћу. Језик, ако је језичина, може се, по потреби, искористити и у неке друге сврхе. Ова се прича односи на све српске језике: српски, хрватски, бошњачки, црногорски итд.
Жене и мужеви знају за шта се све може искористити језик, али крију од деце. Говеђи језик, на пример, добар је за гулаш.
Знам да сте се мало уморили, али само још једно питањце, нећемо питање, зато што га неки људи много мрзе. Како мрави знају где и када треба да загризу? Знају чак и на ком језику.
Мој брат Славиша[3] који се целог живота хвалио да је одличан рибар, а ја сам га научио како се ватају рибе, прешао је на пецање. Причао ми је о величанственој умешности мрава да очисте рибу до костију. Само је оставите преко мравињака. После је излакирате. Али, мрави знају да се риба хвата за дупенце, у томе је. Базао сам месецима по Фиренци, сретао сам сликаре и оне који би хтели то да буду, а и оне који су утувили да су сликари, сваки је сањао да ће ухватити контесу, нико није мислио на сликање, а сликарке из Украјине нудиле су ми, да ме џабе среде, само да би ме изложиле испред цркве Санта Марија Новела, нигде не сретох мрава. И боље, можда би ме згазио, а ја бих га за узврат ујео. И то би био белај, мој Хасане!
8.
Савићев роман је као ђердан, ниска “дуката око врата, каквом су се украшавале муслиманке“ у Тутину. Дукати-приче, могу се читати и независно једна од друге. Из прича које су као фреске у манастирским црквама Тоскане, или Фиренце, искакли су разни ликови са којима је писац био у дослуху. Тачно се знало када ће се који од њих појавити. Са некима је имао специјалан однос, као са оним који „јесте рођен у равници, али некако је себе више видео горе међу боговима“. Погађате, реч је о Милошу Црњанском. „Па тај се тукао због жена.“ „Једва је признао да „победе зависе од комедијаната, иначе једног кепеца“. Коју год причу сам прочитао, увек ми се чинило да сам то сањао.
Моја Надица носила је, такође, ђердан, то је онај што светлуцка на корицама моје књиге Разговор са Мајком Божјом.[4]
9.
Роман би могао бити посматран и као путопис који доноси занимљивости из Тоскане. Он се посебно бави Фиренцом која је као што је познато град музеј. А може бити и приручник из историје уметности, па и туристички водич. Има и новијих третирања знаменитости Фиренце, али сви за почетак користе информације које им је оставио Ђорђо Вазари. Наш писац, такође.
Куполе на базиликама Дуомо, Сан Лоренцо и Санто Спирито у Фиренци су дела италијанског архитекте Брунелескија[5]. Купола Београдског сајма је дело српског конструктора Жежеља[6]. У тој сорти то је најшира купола на свету. Жежељ је конструисао и мостове на Дунаву које су НАТО зликовци срушили.
„Огромна фреска врвила је сценама смрти: младић, вероватно Хозројев син, у тренутку пре него што ће му војник одсећи главу, други младић под копитама коња, сам Хозроје пред погубљење. А изнад ове кланице у небу вијоре се заставе са грбовима орла, лава, лабуда. Као у сватовима, у домовини нашег јунака.“ (Стр. 107).
„За хришћанство (и друге религије нису одмакле) људи су се борили углавном нехришћанским средствима. Не јеванђељем, него копљем, мачем, док нису стигли до атома! Зидови цркава су препуни светих ратника. И оних који су их инспирисали. А свецима су повадили очи. Нешто би у том циркусу ипак требало мењати. За почетак, да променимо кулиса. Људи мењају свет. Ваљда ће доћи ред и на нас. Господе смилуј се и помилуј нас!“[7]
„И на слици Пјера дела Франческа славио се рат, смрт.“
„Многе слике, у ствари, треба посматрати затворених очију.“ Не могу се отети од утиска који се не мења и када променим цркву, слике најчешће славе „бесмисао живота“.
Слике из народних песама не одударају од смисла који је запечаћен на фрескама. Песничке слике су, такође, веома опасне.
„Један наш писац написао је причу у којој је прославио моћ игре; у тој причи јунакиња игра за живот, рече наш јунак.“[8]
Савић се у овој причи сит исприча с његовим Милошем, а ја са Савићем. Човек би рекао да нисам баш чист, јер Савић није у Нишу, а ја разговарам са њим. Разговарамо и када није ту. И то о смислу и бесмислу живота. А теразије су у рукама аранђела Мијајла. Ако је тако, онда „једино измишљени свет поседује неки смисао“. Запамтио сам добро један важан део из Разговора са Мајком Божјом:
Ваше је да измишљате Србију.
Нема ко други то да уради.[9]
Сада тек почињу Приче. Књига почиње да живи када за њом почну да колају приче.
10.
У својој причи Како ми је Трејси Остин сломила срце Дејвид Фостер Волас[10] пише: „Ево шта каже Т. Остин у Након централног терена о првом сету у финалу које је играла против Крис Еверет на Отвореном првенству САД 1979: „На 2 : 3, брејкнула сам Крис, онда је она брејкнула мене, а онда сам опет ја брејкнула њу, па смо биле на 4 : 4.““ Очито да Прича о очекивању да тениска лопта улети на терасу стана има другачији смисао од оне Воласове. „И... да ли је коначно долетела та лоптица? Упита наш јунак. Јесте! Рече сетно Плавокоси.“
Када сам по други пут дошао у Ниш 1987. године позовa ме један колега, електроничар, који је волео да игра тенис, али га није никада научио, да дођем тамо поред Тврђаве, где су тениски терени и бувљак, била је тамо и једна одлична прчварница, кафана, ја му одговорих, Стојадине, кад је требало да научим да играм тенис, тада се није играо у Великом Боњинцу, он упоран, Нема везе, дођи, има добро друштво, мислио је на кафану, па му ја још једанпут одговорих, Слушај, ја још увек је...м. Видео сам како му по врату полако избијају црвене шкрофуле. Није ме више звао. И моја прича нема никаве везе са оном Савићевом као ни Воласова. Савић воли Црњанског, а воли и да игра тенис ако му је противник противница.
11.
Савићеве приче имају више слојева. Има прича са античком потком, па се то може прескочити, у позадини му је Црњански, највише је то везано за легенде ренесансне Фиренце, Срби су прескочили ренесансу, а од Турака им је остао севдах, дерт и мерак, мало ли је? и то се може занемарити, али могу се читати и буквално, као буквани. Но, књигу би најбоље прочитао онај читалац који се дружио са Ђурићем и Црњанским, или „који се борио у рату због лепе жене. 'Не своје већ туђе жене, драги мој Хасан.'.“ Приче су завршаване загонетком или су остављане отворене, боље је рећи одшкринуте, баш како ја мислим да треба, да би читалац наставио у мислима да допричава причу.
„Не може се побећи од судбине.“ Изгледа да само поезија може променити судбину, мој Милисаве.
„Лажу песници описујући... Слични су им сликари и вајари.“ (Стр. 125). А шта на то каже Томлинсон:
Уметност
Је потпуна, кад је људска. Људска је
Кад обруши пигмент, иглице светлости
Обезбеђујући простор унутра својих ограничења
Убеђују, као показатељи могуће страсти,
Као одговарајуће мерило, и страсти
И њеног предмета. Уметник лаже
Да би поправио истину. Верујте му.[11]
Једина истина је љубав, она погађа у срце, као стрела јабуку.
Гинсберг[12] је овако говорио: „Дуго живи прозни писац, пије са нама чај, слуша наше разговоре и стално лаже.“ Не зна човек коме да верује. А смисао свако мора да тражи сам. За неке људе смисао је у њиховом мравињаку, али га треба потражити. Има много лењих људи. Ако не нађу смисао наћи ће ђавола. Ако ђаво буде испод, можда ће га мрави мање изуједати. Чини ми се да људи целог живота траже свој мравињак. Зар је то смисао? А можда и јесте. Ђаво зна.
12.
„Љубав је висила у ваздуху... Нису знали ни како да се пољубе.“
Када је реч о том првом пољупцу,
Отворених устију као клен
Слушао сам од старијих разне приче,
Од тога да је наслађи
Па до тога да вам тог тренутка рубље само спада.
Када је то требало да се стварно деси
Били смо потпуно збуњени.
Можда би све било лакше да смо знали
Где да склонимо носеве.
(Стојан Богдановић, Први пољубац)
„Саплели су се у бусен и пали у мравињак... после љубави на мравињаку обавезно се рађају деца.“ (Стр. 128).
У Србији мравињаке руше само злочеста и неваспитана деца коју родитељи нису научили памети, и пијани Јенки кад бацају касетне бомбе на Универзитетску клинику, па промаше Клинику и одоше бомбе и бомбице у мравињак. Они који нису научили баш ништа о добру и о злу, они руше мравињаке и убијају мраве. А и родитељи су им неки, прави су дебилчићи, зову их да се покане, дођи сине да пишкиш, ајде сине, ајде, ето их мрави, пишки сине на мраве, ето ту је бубица. Тако почну, после пишају по гробовима својих предака, па дођу наравно и до својих родитеља.
Хтедох још нешто да кажем, али црнокоса ми стави руку на уста. (Савићева је плавокоса, смисао је исти, изгледа парадоксално, али тако је!)
13.
Морам још о мравима. Подилазе ме мрави, уз кичму, а он ми подмеће оно њено дупенце. Оно које су изуједали мрави на ливади испод Сан Ђимињана. Изазвива ме. Али „љубав без приче и није љубав“. „Списак степеница на којима је смештала своје дупенце сигурно је већи од броја сто. Довољан за један јефтини, кичерски роман“ (Стр.130). Савић је одлично разумео суштину и улогу приче и писање је спроводио, у овом а и у другим својим романима, писањем прича. Читаоци воле мање порције. И сами знате да није добро када се човек преједе. Стомак је пун, а не зна где му је глава.
14.
Нека ми опросте читаоци, направићу овде једну малу дигресију. Његош је сахрањен у својој капели на Ловћену. Она је рушена од стране Аустроугарске. Поводом обнављања капеле Црњански је у једном тексту 1925. године песника који почива тамо горе, близу небеса, означио као „песника над песницима“. Капелу су коначно срушили комунисти да би на њеном месту наводно подигли маузолеј достојан великог песника, владике и господара Црне Горе. Била је то велика подвала. Био сам и видео сам. Прешао сам 461 степеник. Душа ми је била у носу. Другог пута до Његоша нема. Све је направљено да се тамо не може стићи. Циљ је био спречити поклонике да одају пошту Ловћенском Тајновидцу. Да се са њим виде. Да спомену и друге велике српске главе. Да се прекрсте. Да се дозову памети. „У памет се добро, Црногорци!“ Видео сам поред манастира Тиан Тан и Великог Буду, високог 34 метара и тешког 250 тона, до кога се стиже преко 268 степеника. Али, за оне који не могу уз степенице постоји пут около, чак се може около стићи и аутом.
Стојим мирно поред Његоша. Ћутим, ал' тишина мрда.
Хтео сам нешто да забашурим, али боље да сада кажем читаоцима да не би после говорили како сам много покварен. Док сам се пењао уз степенице, идући горе према Његошу, испред мене је ишло оно дупенце, на пола пута помишљао сам да седнем на степеник, да одморим, па да се вратим, али оно ме је бодрило. Не знам да ли је тако било, али кад сам дошао до Његоша, утрнуо сам.
Сутра прелазим на нове приче. Ако ми падне мрак на очи, биће црне.
15.
Након обиласка ренесансне Тоскане, Фиренце посебно, нису заобиђене ни Сијена ни Пиза, имали смо бајковита сећања, а онда су на ред дошле Црне приче.
Наравно да човек мора да доживи шок, када од бајки пређе на Црне приче. У наслову је Дама с псетанцетом[13], а у причи песник, Казанова и дама, класика, а „песник се убио. Обесио се о неко дрвце...“ Па још и грижа савести. Прича је одлична адаптација Даме, али је за ралику од Чеховљеве, ова прича црна. Могла је бити са посветом песнику.
Велики људи не каче се на танко дрво
Живот лелуја на кривом дрвету.
Да ли му је тамо угодно,
То само он зна.
И без Ајнштајна знамо:
Дужина живота зависи од његове тежине,
Од конопца, од дрвета, од ветра,
Па чак и од тога
Да ли ће се неко сетити
Да га скине!!
Док се није упишкио од страха.
За утеху:
Велики људи не каче се на танко дрво.[14]
***
Реч може пасти на памет, на главу,
може се о главу обити
а може човека и убити.
Погледајте мог земљака,
Мог комшију Бранка Миљковића!
Онаква људина! [15]
А следећи део приче се односи на већину песника, који су песници, код нас и у свету, Бранко Миљковић је био изузетан, без премца (le sans pareil):
„Много је био паметан тај песник. И сви су говорили, врло добар песник.
Али његова прича је била досадна...“ (Стр.145).
Прича је толико добро написана, веома вешто су коришћени елементи класике, мислим на Чехова, и прича о смрти Бранка Миљковића, композиција је савршена, није се могло испричати на мањем простору. Онај део на италијанском у коме се спомињу опсцене речи, а који писац није хтео да преведе, чак ни у фусноти, могао је бити изостављен, а и овако је користан, указује писцима а ла Басара како се треба односити према читаоцима. Одржах час. Извините! Ако који читалац мисли да сам овде хтео нешто да смувам, нека чита Савића, он није ништа смувао.
„На Гирландијевој слици не свиђа јој се како су насликана деца. У првом плану су опет бесни коњи или одвратне људескаре са исуканим мачевима. Ту и тамо нека мајка с извештаченим изразом бола на лицу. Деца су насликана као лутке.“ (Стр. 153).
А није тако било, деца су сва задављена. Личи на легенду о Ђетињи. О пореклу имена реке Ђетиње која говори да су у њу Турци бацали (православну) децу (ђецу). Река се некада звала Цетина, у турском језику Ц се чита као наше Ђ! Наравно, пре тога су биле каријатиде. Неупитна је Савићева наклоњеност према античким митовима и легендама, а није пропуштао прилику да у причу убаци себе.
„Крај отвореног прозора... промицале су маце.“
16.
Сан је бекство од стварности. Каже се, утонуо је у сан. Или, краће, захркао је. И ретко се човек сећа својих снова. Има људи који будни сањају, њих обично називају песницима, али има и прозних писаца. Та је појава раширена и код обичних људи. Неко сања да ће се обогатити, други сања да ће водити љубав са лепом женом (овде навести конкретно на коју мислите), жене сањају лепог мушкарца, а има и оних жена које сањају да су мушкарци, као што има мушкараца који облаче женску гардеробу. Од кад се појавила унисекс гардероба, тешко је све то разликовати. Не зна човек с које стране долази опасност. Мати ме је саветовала да гузицу држим уза зид. Није веровала да ће поново доћи рат и да ће сви бити силовани, без обзира на националност, на боју коже или очију и на пол. Да ствар буде још озбиљнија и забрињавајућа када прође рат онда вас силује држава. На руку јој иду и вируси. Раније када држава није могла да дође у неку забит, онда је силеџијство било у рукама фамилије, оно је упражњавано и улазило у романе у књиге које данас нико не разуме, а и преводиоци који су знали те језике су поумирали. Добро, ред је да се вратим Савићу. Он је почео да сања. Сањао је још као мали, али није сањао да ће га муслимани заробити, срећом избављење, или лек против грозних снова постоји, то је буђење. Може бити да се јунак пробуди у зноју, али не мора. Може да виче, да млатара, да риче, па и да рикне, онда га више неће мучити снови. У другој Савићевој причи (сну) која има хуморну ноту и која ми се невероватно много допала, клинци би рекли, феноменална, наиђох на полицајку и уместо да као што сам навикао видим како сеца неког вучјака, који скаче на Сликара, који на њега кези зубе, Савић ми подмеће кученеце. Полицајка држи кученце, Дама са псетанцетом, хаха, и још грбава, а воли да спава са магарцем кога је Бог обдарио оном мушком стварчицом. Код нас у Великом Боњинцу влада мишљење, нисам проверавао, да ко има велики нос, он има и велики пенис, па кажу, мој нос мој понос, што у излогу, то и у радњи, а они који имају мале носеве су се досетили да у поменутим синтагмама реч „нос“ замене „ногама“, па ко има велике ноге... њему су потребне и велике ципеле. Не знам шта жене мисле о људима који имају мали нос и мале ноге. Али навешћу овде шта мисли она Савићева Дама са кученцетом:
„Полицајка се церека, показујући прстом на његове гениталије.
Па није магарац, кевће кученце.“(Стр.162).
Сјајно решење, мој Савићу. „Па није магарац, кевће кученце.“ јесте генијално решење. Овакву краткоћу, штедљивост, нисам срео ни код Чехова. Заиста, „краткоћа је сестра талента“[16]. И још нешто, велике уши указују да је реч о магарцу, али ништа не доказују. И слон има велике уши. Савић ме стално изазива, и да не бих овај текст оптеретио о магарцу ћу рећи још нешто, направићу дигресију, као оно кад је Савић дигресирао у свом роману Пепео, пена, шапат, али ја ћу моју дигресију гурнути у фусноту[17].
Иначе овај сликар коме си на почетку романа наденуо име Хасан није Ихаб Хасан. И шта сад ја мислим о постмодернистима, па нису ми се свиђали они који су енормно користили туђе текстове, још и без навођења извора одакле су то мазнули. Делимично сам променио мишљење. Сада мислим овако: Најважније је да је прича добра, неки кажу лепа. Ако није добра, онда не вреди ни разговарати о њој.
Има ли вируса? Ја их нисам видео. Али, кажу да их у Нишу има. Преминула је и једна докторка. Страх се увукао међу људе. Не верују властима. Боје се свега и свакога. Беже од рођака, од комшија... Не јављају се ни љубавницима! Лутају споредним улицама, сновима.
Ако неко не уме да сања и за то има лек. Постоје снови на папиру које су написали људи који умеју да сањају за вас. Не морате да се бавите караконџулама, не морате да читате Фројдово Тумачење снова[18], не морате да идете код врачаре нити да цео божји дан базате по интернету не бисте ли негде набасали на сановник који ће вам протумачити ваше снове. Не морате да се секирате што нисте запамтили најважнији део вашег сна. Ту су Снови (Стр.157) маестра Милисава Савића. Уживајте. Не бојте се, нећете уплашити кученце. Он је пажљив, сваки сан је на крају откључао, може ући ко воли. И може читати до миле воље, „док му не искоче очи!“.
„Сваком се некада деси да док чита, само вози, а ништа не запамти. Кад је већ прешао на другу страницу, тргне се, будан, а ништа. У ствари, у том стању човек спава и лута својим сновима. Да би колико толико могао да прати текст потребно је да се пробуди, да укључи своје критичке сензоре.“[19] Или да купи карту за воз[20], ако то не може, мора бар да кија, све док не искија оно што је погрешно прочитао.
Снови су реплике прича из Пролећног путовања Тосканом. Паралелне приче, са одговорима. Нисам хтео то да вам кажем раније. Можда бисте се увредили, мислили бисте да вас потцењујем. Зависи какво вас је дрво правило. А и Савић је тек у Пишчевим белешкама признао да му је при прављењу конструкције романа кумовао лично Ђовани Бокачо.
Волим своје снове. Волим и туђе. Не знам да ли сам их баш ја сањао. Можда сањам. Можда они сањају мене. Само сањајте. Сањам да ћу постати тумач. Као да је све само сан. Као да је сан смисао живота. Сањам и...
„И све нестаде: и острво, и олтар-пањ, и поспано псето, и стари вереници, и кепец, и играчица.
И оно име с врха језика.“
И Милош и Вида.
17.
Луткар. Нема никаве сумње да писање романа сличи позоришту лутака. Луткар (писац) повлачи конце за које сматра да би у том тренутку требало да их повуче, и дешавања на сцени не зависе од лутке (марионете), него од луткара. Иста ми је прича и о есеју. Шта ће луткар истртљати из свог стомака, то ће само додатно помоћи да схватимо игру. Али, она ће се одиграти и ако је луткар мутав, а вуче праве конце и у право време. Ако је луткар, шепртља, онда онда ћемо имати покидане конце, у које ће се он уплести, и од представе, тј. од приче ништа неће бити. Публика ће му се смејати, а да ли је то довољно?
18.
Иста прича друго паковање. Када су се појавили људи у кожним капутима и зазвонили, отворио им је Антонов, питали су га, Да ли си ти Антонов, а он је одговорио, Не тај је на седмом спрату.
А када су у Паризу полицајци тражили Малог Саву и некако преко емиграната, како би друкчије, дошли до његове адресе, упуте се на адресу, зазвоне, и када се Мали појавио, они га оштро погледају и питају, где станује тај и тај, па да би Малом боље појаснили о коме је реч, они га питају, Да ли ту станује „Пицка материна“, а Мали их упути, Не, тај је на седмом спрату!
19.
„Бити уметник и бити кукавица – не иде једно уз друго.“[21] Ова ми је реченица увек при руци, само сам раније уместо речи „уметник“ писао реч „песник“, а сада видим код Савића да се то може гледати и шире. Уосталом и када се говори о скулптури, и када се жели истаћи њена величанственост говори се о поетици. Мислим да не би било погрешно за свако врхунско уметничко дело рећи да је дело песника. Дабоме, не може се дефинисати шта је врхунско, али се може говорити о осећању, иако је и то веома тешко објаснити, да је дело песника.
Страх доводи и до бекства у анонимност.
За писца је анонимност смрт.
Немојте никад заборавити да је песник измислио нашег Бога Оца.
20.
Свако има свој страх, ако имамо страх од истог, и то се код различитих људи различито доживљава и може се рећи да реч о различитим страховима. Навешћу сада мој страх, нисам баш сигуран који ће се читаоцима допсати, те сам одлучио да објавим све, све што о страху овога часа мислим:
Страх[22]
1
Јавио се. Написао је само једну реч. Додао је и пола фотке. Стари шкртац. То би свуда у нормалном свету значило да је нешто гадно у питању. А код мене значи да је још гадније. Изазива страх. Као да сам ја на реду, а не Он. Страх ми се увлачи у кости као влага. Изазива грозницу. Још се не тресем. Грчим се. Али близу сам. Тешко дишем. Поједини људи ништа не знају и ништа им није. Као да је то у реду.
2
Тај страх. Он је ту да уређује свет. А шта му ја сметам? Нек уређује, а нас нека остави на миру. Он је отишао тамо. Ко зна шта ће му радити. Најчешће, ништа. Мају те. Лажу те. Још кажу да је то хумано. А не осећају његов бол. И ја не осећам, ал' ме нешто боли. Осећам да ме боли. Кињи ме. Што баш њему? Зашто песнику? Знам и друга питања да поставим, али немам коме. А њему, њему, зато што он зна да он осећа, а други нису песници. Па и песници нису као он. Певуше, други звецкају оружјем. А они певуше!
3
Онај узео маказе, онај нож, онај мач. Све је то изанђало и зарђало. Сада имају и ласер и разне друге скаламерије, али нису у дослуху са Господом. Ако се човек погоди са Господом, шта би онда доктори требало да раде? Да дигну руку на Господа. Па то смо видели.
4
Само су га натерали на васкрсење, а нас да се чудимо над тајнама. Тајни је било и пре тога. Сакрије нешто неко, и ми то тражимо, и док не нађемо то је за нас тајна, а када нађемо то што тражимо, онда смо, као, открили тајну. Све време он и свет смирено посматрају нашу муку и када прасну у смех ми мислимо да је васкрсао, или да се баш нама обратио. Кад би смо се бар још једном заједно насмејали.
5
Претварам се у свој страх. Не знам како се с њим живи. Таман сам мислио да сам нешто сазнао. А тепих је нестао. Неко је извукао тепих. Сви ћуте. Страх чува тајну. Макар да је она света. Пред њом нико не показује зубе. А она? Или се заручила са страхом, или су се заветовали?! Сви нешто крију. А сви знају.
6
Људи се одвајкада плаше будала. Никада не знаш када ће те будала шорнути. Гадно је када не знаш ко је будала. А гадно је и ако си ти будала, а они не знају. Море, гадно је и ако знају. Ову причу о страху ћу овде пресећи, остатак ћу пребацити у фусноту. Знам да ће неко рећи да претерујем, али то сам ја. Нисам Хасан, а нисам ни сликар ни викар.[23]
21.
Само о есејима, па је доста, јер ова књига Милисава Савића пуна је као нар.
22.
Сретох ове две речи „лепа смрт“. Не иду једна уз другу, те су узете из народне песме, али је писац одмах на следећој страници покушао да исправи овај апсурд и ево другог фаула, говорећи о косовској битки 1389. писац каже: „Ту су битку Срби изгубили.“ Даље нисам хтео читам. Можда је оно прво и исправио!
Рат и идентитет.
За све је крив неко други.
23.
„Убеђивати друге шта си – готово је бесмислено! Прича у којој се углавном губи!“ (Стр.193). Овај проблем зависи и од средстава убеђивања. У другом тврђењу је реч „углавном“ која служи да мало разводни ствари, да ублажи. Да ли је то могуће, ако у вино сипате воду, ви га онда нисте разблажили него сте га покварили. Човек се може објавити свету на различите начине. На пример, може написати добру причу...
„Сви се ми трудимо да нас свет види не онакве какви јесмо већ какви мислимо да јесмо.“[24]
Па сада дође подсећање на причу о Нарцису. А да ли сви људи личе на Нарциса, ако знамо по чијем лику је створн човек, онда би Нарцис био Бог, а он то није. Ако и јесте, онда немојмо заборавити да постоје и други богови.
„Ретки су међу нама који су успели да убеде свет свет да мисли о нама како ми то желимо. То су срећници! Успешни људи!“ (Стр.193).
Да ли постоје људи без идентитета? Сумњам, а ако постоје, онда се он може мењати.
24.
А сада овако:
„Једини људи с идентитетом су лудаци!“ (Стр.194).
Па, мало о њима. Догађај се збио испред Психијатријске болнице у Топоници коју сви зову Лудница, не зато што је у њој, у посебно за њега изграђеној вили, био наследник престола који није био луд, него је тако зову зато што они које су тамо затворили људе у тај азил о азилантима тако мисле. Излазећи из Луднице један психијатар се изненадио када је видео да му је једна гума на аутомобилу избушена. Покушавајући да промени точак, погубио је шрафове. Осврћући се, тражећи упорно шрафове, паде му поглед на једног азиланта који га је жалосно посматрао и који му приђе и рече, Докторе, узмите од остала три точка по један шраф, тада ћете на сваком точку имати по три шрафа и можете да возите. Доктор га погледа и промрси, Па ти ниси будала, а овај му одговори, Нисам, ја сам луд, а Ви сте будала.
А познати италијански психијатар Франко Базаља[25] је поставио и овакво питање: „Ко је луд, да ли азиланти, или они који су их заточили?“
Базаља је успео да распусти луднице. Срби су олудели свога принца престолонаследника.
Када сам се код једне докторке, која је била моја рођака, интересовао за стање једног књажевачког политичара који је био обична пијандура, успут сам питао, Снајка, како је у лудници, одговор је био, Лудо, чича, лудо!
Лудо[26]. Нормално се дефинише као пресек две праве под углом од деведесет степени, јер угао и даље кључа на деведесет степени а вода на сто степени. Човек, мисли се и на жену, уосталом стално се само на њу и мисли, и немој због тога стално да ме прекидаш, кључа кад побесни. Код нас који живимо на земљи под није нормално сматра се нешто што не ваља. Иначе, пошто је свет састављен од оних истих елемената из таблице Мендељејева, онда они што живе тамо и они живе на земљи. Према томе, и за оне тамо под није нормално подразуева се да не ваља. Тако, ако неко болује од шизофреније, параноје и сл. онда кажу да није нормалан, а почесто кажу и да је луд. Ако није много луд кажу и да је луцкаст или налудичав. Значи, није нормално значи лудо! Сада, у данашње лудо време када хоће да кажу, и стари и млади, да су се лепо забављали, да су се лепо провели на излету, на екскурзији, на забави... кажу било је лудо. Лудо, још и незаборавно. Изгледа да није нормално јесте нека блажа варијанта од лудо! А није нормално би, право речено, требало да значи да одудара од уобичајеног, од стандардног. У том смислу иоле паметнији човек није нормалан. Сетимо се Тесле, Ајнштајна, Њутна,... Свакако није лепо рећи да су ови људи били ненормални чак и да су то били. Они то нису заслужили без обзира чијом вољом су они такви били. Боље је рећи: изузетни људи, изванредни, генијални, сјајни,... Они су били луцидног духа. То бар није спорно.
***
За све постоји кривац
Али, увек је крив неко други.
Човек се грешан рађа,
Човек и жена све раде у греху.
Каква ужасна доктрина.
А, ако ћемо поштено,
Он је крив за све.
Па, иза љубав.[27]
25.
Упорно покушавам да заварам себе, али ми не успева. Да ли то значи да нисам варалица, или се то може назвати варалица у покушају. Некада сам покушавао да преварим само свој желудац, не целога себе, али то је увек ђаволски било тешко. Знам шта је варалица. Показивао ми је мој другар, он је рибар.
26.
Брине ме што се овакав кљакав,
никакав,
окрећем прошлости.
Вероватно је то по инерцији.
Моја је прошлост већа од будућности.
Мислим по габариту.
Кабаста.
И незграпна.
Тешко је и носим.
Све теже.
Онолика прошлост,
а нема човек за шта да се ухвати.
И она се понаша по теорији релативности.
Њена маса одређује њену
моћ гравитације.
У стању је да смота цео живот
и да последњим возом оде
без мене у будућност.
Ето шта ме брине.
Опет ме хвата паника.
А када је женско поред мене
Осоколим се.
Човек се може отарасити прошлости, али зашто такво питање? Чему? Прошлост се оставља у наслеђе. То се не може избећи нити је човек способан да спречи људе да копају по његовој прошлости. Прошлост зависи од онога ко је нађе. Он је може забаталити, а може се десити и да је дигне у небеса, те да она временом за друге постане будућност.
27.
И моја је Надица као и мати мог омиљеног писца увек говорила, не дирај то, доћи ће човек па нећу имати шта да изнесем. Не знам да ли је то утувила на основу прича о прерушавању Светог Саве, али знам да је мој очух Вилотије Лоте Савић жестоко протествовао, чак је претио, Што не дође тај човек да му ја дам? Многи људи мисле да Светог Саву могу да мажу на лебац, да могу да га превијају на ране, а њега је пратила гомила черноризаца, и то опасних. Једном приликом, мати је заборавила кључ, брат и ја смо упали и наклопали се меса. Заглавио сам у болницу, испирали су ми желудац, умало нисам умро, не бојте се, није ме спасио Свети Сава, а ни Савић, него доктор Љуба. Тада сам схватио да сиротињи никада не би требало давати много меса. Не би им требало кварити навике. Зевс ме тада није интересовао, ни Хера. Имао сам своје проблеме, нисам могао да се ослободим ђавола који је био у мојој глави. А можда сам то био ја.
28.
Увек сам био против да писци објашњавају своје (не)дело. Ако учествују на књижевној вечери, њихово је да изложе садржај, а остало би требало оставити публици. Није лепо од писца да дође на књижевно вече и одмах почне да дави. Или да роман почне са лекцијом из књиге Рачуница за први разред основне школе (и то за прво полугодиште, он лајн!), чим дође до стотке, одмах прелази на ребус: Један писац спушта руку на женско раме, а онај други спушта обе руке, на то исто раме. Чик погоди, који је који писац? Није установљено, бар досад, зашто је онај спустио једну руку, да ли му се она друга укочила од писања глупости, или се писац, боже ме сачувај! Одузео. То можете сазнати ако се задесите уз ТВ када се говори о култури, али то морате чекати и то чекање може да потраје годинама, ако сте човек у пристојним годинама као ја, она ништа.
Сада ће нам објашњавати име главног јунака, па кад се каже главни јунак, онда му је то име, и то најбоље, које му јасно одређује позицију у причи (роману). Ове белешке су корисне за писце почетнике, али они тешко стижу до њих. Ја сам присталица надимака. Они најбоље дефинишу личност којој су прикачени.
Мој професор физике Слободан – Крака Ђокић је радио у Зајечару. Свакога дана путовао је аутобусом на релацији Књажевац−Зајечар, и обратно. Једнога дана седне до њега у аутобусу неки деда. Чим је сео започе разговор са Краком.
− Јел’, синко, а где си пошл? Какво работиш?
Крака поче да се врпољи, па каже:
− Ја сам наставник.
Али деда наставља:
− Где, у коју школу?
Сада Крака додаје:
− Ма не радим у школи. Ја сам саветник.
Деди то није довољно, он наставља испитивање. Коначно, Ђоле му каже да је саветник за општетехничко образовање и информатику за основне и средње школе, у Регионалном просветно-педагошком заводу са седиштем у Зајечару. А старац ће на то:
− Па там ради Гадафи из наше село.
Крака му каже да у заводу нема човека са тим именом, а деда ће:
− А, није му то име. Име му је Пера Марковић. Он је историчар. А ми си га зовемо Гадафи.
− А што га зовете Гадафи?, пита Ђоле.
− Па млого се курчи, насмеја се старац. □
Дијалог са читаоцем јесте успостављен одавно и он тече током књиге, ево дошао је наслова Читалац одaкле наводимо: „За књижевност је најважнији читалац будућности.“ (Стр. 220). Мој омиљени писац се држи своје класификације читалаца:
„У прву спадају читаоци инфериорнији од приповедача...“
„У другу спадају читаоци равни приповедачу...“
„У трећој врсти су читаоци који су, по свом знању, изнад писца...“
„Наравно, да би писац ове књиге волео да има овог последњег читаоца...“ (Стр.221).
Дабоме, он би волео да му читалац буде Бог(дановић). То је и доживео. Што је деди мило, то му се и снило. Хаха.
„Мој јунак је – лако је погодити – изашао из Овидијевих Метаморфоза. С основном тезом: свет је зло и опасно место, једино нас прерушавања могу спасити од злих грабљивица које нас вребају. Или: свеет може да буде лепо место уколико пронађемо прави облик за егзистирање.“ (Стр. 225). Да ли је реч о проблему идентитета или је реч о социјализацији? Не верујем да бих могао да се претворим у бубашвабу, то је могуће само у сну Кафкиног Грегора Самсе. Мислим да људи и без науке и без савета психолога или, не дај боже, психијатара користе своје снове како би умилостивили старог покварењака (живот) и не би пукли пре него су почели стварно да живе. Мислим, такође, да се може и будан сањати, и због чега се људи олако одричу онога што им је природа, неки кажу Бог, подарила, а то је да мисле и да сањају. Ако би се то користило, онда би се човек могао неграничено много пута прерушавати, мењати идентитет, наравно да не мислим на онај о коме писац говори у роману. Ако би се то користило, онда би се избегавала напетост, а и фрустрације до којих доводи проклетство да човек хоће још. „Људи су баш глупи. Не користе се слободама које имају, већ траже оне које немају; имају слободу мишљења, траже слободу говора и писања.“[28] То не значи да би се људи требали одрећи писања, те да би књижевници, а и други мислиоци који имају такве потребе били закинути, не. Али би се могли одрећи објављивања (говорења) глупости.
Овај текст је у првој тачки почео, прерушавањем као и роман, а ево овде опет о томе. Мало сам се чудио око наслова, али човека у мојим годинама нешто тако не може изненадити. Он ће наћи да је прича „шашава“, и то ће му бити довољно да закључи да је неупоредива. Свака шашава прича је шашава на свој начин.
Савић је у Пишчевим белешкама покушао да образложи, може се то схватити и као (о)правдање, зашто је избегао да његов јунак заврши на операционом столу у „жутој кући“, те да је роман љубавна а не ратна прича, а ипак нам је у Белешкама, свашта испричао о ратним дешавањима. О вађењу органа у „жутој кући“, и то на живо, заробљеним Србима и Ромима. Морам признати да је то веома вешто урадио. Није, али јесте. Прича је свакако против рата.
Очито писац и ја нисмо говорили о истим прерушавањима, нити је реч о глуми, али изврсни писац Милисав Савић је дошао до закључка да је та промена идентитета немогућа, ако промена није у глави, а то је искључено. Неки су покушавали да то раде тзв. савременим технолошким средствима, али по правилу, у тим случајевима субјект је третиран као објект и експеримент никада није успео.
29.
Пре неколико дана сретох једну комшику. Јави ми се жена. Кад се окренух а преда мном једна лепотица развукла осмех. Умало не посрнух. Права лепотица. La sans pareille. Могао сам јој дати неко од оних десетак имена из Савићевог романа, али збунио сам се. Био сам збуњен. Неописиво лепа жена. Зато вам и пишем о томе. Најбоље је ипак да је сами видите и да се уверите. А ја се чудим где су ми досад биле очи када ово видим са оваквим старудијама, са дуплим очним дном. Увек се она појави предвече. Почео сам да сумњам. Не у њу. То није моје. Није то мој посао. Сумњам у своје очи. Сумњам да ли сам добро видео. Када се појави поново, ја је заглеђујем. Не могу ниједну фалинку да јој нађем. Све што не ваља је на мојој страни. Када прође, полако се окрећем, као гледам излог. Док то учиним, уз невиђену шкрипу костију, она је већ испарила. Бојим се да се сутра неће појавити. Ето од чега ме је страх. Хвата ме паника.
30.
Не знам да ли се то и другима дешава, али од пре неколико дана, од када сам остарио, стално мислим. Ништа друго не радим стално мислим. И када се мувам, онако без везе, по стану и тада. Стално мислим. Идем да нешто купим па успут мислим. И не купим то за шта сам ишао тамо, али то није ни важно. Важно је да сам и тамо мислио. Вратим се у стан. И даље мислим. Заборавим шта сам оно пре мислио и сада поново мислим.
Ја стално мислим, а она јадна то и не зна.
Ето, то ме брине. Обузима ме целог. Језа.
Бојим се да изађем из сна, бојим се да ћу тада морати да тражим смисао живота, а знам да је смисао само живљење и не знам зашто је Савић напуштао своје снове. Прерушавао се да га не би препознали док је тражио смисао. Мислим да га је нашао у љубави, али крије од нас. Упиње се из петних жила да нас убеди да рат није никакво решење, да је за све проблеме решење само љубав, а то знате, није мир.
31.
Овај есеј поводом сјајне књиге Милисава Савића завршићу једном кратком анегдотом о професору Салтикову[29]. Завршивши предавање упитао је студенте, Ну, је л' јасно, они кажу, Није, а он, Ну, што да чиним? Један студент предложи да им професор понови предавање на шта овај промси, Њет проблема. Идуће недеље у исто време, професор Салтиков је од речи до речи поновио предавање завршавајући беседу питањем, Ну, је л' сада јасно, студенти кажу, Није, а он, Ну, драги друзја, да сам ја знао боље, ја бих вам први пут боље објаснио.
Марта, 2021. У Нишу.
[1] Роман је добио награде:
Награда Меша Селимовић
Награда Вукове задужбине
Кочићева награда
Награда Стефан Митров Љубиша
Награда Бора Станковић
[2] Нисам одолео, морам комплетности ради пренети овде коментар великог српског песника МирославаТодоровића. Да се види како о поетици разговарају песници:
„Воздигао си прозног мага Савића (дело његово) на још веће висине, дао инфузију анемичној критици и трла баба лан вредновању, показао да је књижевна Мисао жива, а себе представио као особеног, луцидног, maverik мислиоца који вешто и себе и своје дело сплиће у оно о чему казује. Савић може да се дичи, сада ће бити још више тражен, а и ја га овим текстовима подстакнут болан и короном сломљен поново читам. Данас "Римски дневник..." Поздрављеније, у-Век...“
А ево и отписа:
Миркане драги, хвала Ти, за изврстан коментар и за подршку моме писанију. Савић је велики писац и без мене. Ја ћу овде, на Фејсбуку, објавити неколико фрагмената поводом изузетног романа, БЕЗ ПРЕМЦА, Милисава Савића. Дакле, поводом, а не само о њему.
[3] Мога оца Миодрага су Немци убили на прагу наше куће када сам ја имао свега два месеца, тај податак о убиствима сам нашао и у књизи Милисава Савића, он је тамо накркао онолика убиства, само их није именовао. Нису исти људи, само су из истог народа. После 4-5 година моја се мати Надица преудала за Вилотија Савића из сврљишког села Бурдима и повела и мене, тако сам ја зарадио брата Савића. Савић је, иначе, деминутив од Свети Сава.
[4] Познати српски песник Мирослав Тодоровић је овако прокоментарисао мој текст поводом Савићеве књиге: „Стојане, и ово јутро ми твојим духом обасја. Савићеву магију причања воздиже у небеске сфере, a и своје умеће да онеобичиш и оживиш уморну критичарску реч која одбија читаоца од онога о чему казује. Пишеш о Савићу као да се у њему Шехерезада објавила, а ја короном растављен и не знајући шта ћу латих се болан ПЕНЕ... И још да додам: Алал Ти перо, Стојане из Великог Боњинца. Порука: Читајте, Савића после Богдановића и биће вам боље...“
[5] Филипо Брунелески (1377-1446), италијански архитекта.
[6] Бранко Жежељ (1910-1995), српски конструктор, члан САНУ.
[7] Стојан Богдановић, Ехо, Ниш, НКЦ, 2019, стр.140.
[8] Стр. 108. Фуснота 39. која открива име писца и наслов његове приче је на страни 278: „Иво Андрић. Прича се зове Аска и вук. У неку руку варијанта Шехерзадиног случаја. Вук неће појести овчицу Аску, јер ће га она очарати својом игром.“ Андрић је забашурио податак о томе на коју је овчицу мислио када је писао ову причу. А ни Савић се није претргао да то докучи.
[9] Стојан Богдановић, Зид, Ниш: Наис-принт; Београд: Апостроф', 2015. стр.183.
[10] Дејвид Фостер Волас (1962-2008), амерички романописац, есејиста и новелиста.
[11] Чарлс Томлинсон (1927-2015), Размишљања о Џону Констаблу.
[12] Ален Гинсберг (1926-1997), амерички песник и филозоф.
[13] Антон Павлович Чехов, Изабране приповетке, Београд, Завод за издавање уџбеника, приредио Зоран Божовић, 2013, стр. 237.
[14] Стојан Богдановић, Зид, Ниш: Наис-принт; Београд, Апостроф', 2015, стр. 70.
[15] Стојан Богдановић, Песник, Ниш, Наис-принт, 2017. Стр. 5.
[16] Види [13], стр. 7.
[17] Свакаквих магарца има, чак постоји и њихова магарећа клупа, једном сам док сам ишао у основну школу глумио магарца па су ме сместили у његову клупу. Била је то скамија, тврда, жуљала је, али сви су гледали у мене и кришом су се смејали. Ето, и ја сам успео да насмејем публику. Чудим се, зашто се људи смеју магарцу кад је он увек озбиљан, а и она ствар му је озбиљна. Магарац може сасвим поуздано да одреди тачно време. Окрене своје сапи према Сунцу, подигне реп, одмери му сенку и према њој њакањем означи подне. Магарaц је због свог паламара, бије га такав глас, заслужан за познати назив једне болести, тзв. магарећи кашаљ, то није кијање, нити је то мачји кашаљ. Римљани су недвосмислено установили да магарац може да препозна јасла, због тога је оптужен за прикривање чињеница у вези са рађањем деце у јаслама. Увек је магарац био у сенци неког коња, све док није донео Господа Исуса Христа право у Јерусалим. Од тада га зову Христофор. Виђао сам га на фрескама, али не у Фиренци, они тамо још живе од ренесансе, ено га у Сукову код Пирота, а стигао је и до Хиландара. У Рсовцима је Ћелави Исус. Био се завукао у пећину, али су га открили скаути, сада на њему зарађују ситне паре. Магарац је одавно заглавио у кобасице. Не знам, што не оставе човека на миру. И Колумбо је био Христофор. Мићо драги, признај, бар кад се погледаш у огледало. У томе је смисао живота и човека и магарца. Ја сам јахао магарца, а сада ме јашу његови потомци. Добро ти је питање: „Кад су песници знали да се свете?“ Али, магарци нису песници. Да би се проверила тачност обрата овога тврђења потребни су миленијуми.
[18] Сигмунд Фројд, Тумачење снова, Нови Сад, Академска књига, 2013.
[19] Стојан Богдановић, Робија, Ниш: Наис-принт, 2020. стр. 24.
[20] Non si puo esser sul treno senza bigletto. Стр. 170. Ако је ко већ у возу нека обрати пажњу на оно што пише поред прозора: Е pericoloso sporgersi dalla finestra. То вам је као када хоћете да се сексате у канцеларији, прво правило је, затворити фиоку, иначе, одоше јајца. Хаха.
[21] Милисав Савић, La sans pareille, Љубавни роман са додацима, Београд, Просвета, 2018, стр, 188.
[22] Овај сет мини есеја је преузет из моје књиге Ехо, Ниш, НКЦ, 2019.
7
Људи се плаше ватре, али тек ако су се некад опекли. И воде се плаше, али ако су се давили. То не значи да су се загрцнули. Нико се не плаши змије, орла, медведа, вука и шта ти ја знам чега и кога, ако је тај на слици. Али кога змија уједе, он се и гуштера плаши. Знам да вам не требају змије и гуштери, али није лоше бити помало обазрив. Не зна се ни ко је змија, а ко је гуштер. Све се изметнуло.
8
Деда се плашио бабе. То је био неописив страх. Он је мислио да је бабина срамота велика као бунар. Тај страх је навукао још као мали од оних што су испијали гајбе пива пред задругом. Он није био са њима, него је иза олука прислушкивао њихове приче. Понекад није ни добро чуо. У ствари чуо би само ако би неко дрекнуо изговоривши реч која је означавала, а и данас исто значи, мушкост. А на то би одмах уследио одговор, Иди бре, па сада дође она реч која означава женскост, уз то је споменута и мајка, и у наставку, Шта се дереш! Готово да је то све што је чуо. Мислио је да му оловка служи само за пишање. Није ни слутио да ће једнога дана и он оловком правити децу. Деда није пио пиво.
9
Баба се плашила деде. Све време је мислила да ће јој он нешто пробушити. А и бабина баба јој је тако нешто натукнула више пута дневно, и то сваког дана. Тако да се страх полако увлачо и тамо где му није било место. Једино бабино искуство са бушењем, до судњега дана, било је у вези са бушењем ува. Када бушење буде завршено, онда се у рупицу стави нешто, рецимо свилен кончић, тако да рупица не зарасте до следећег панађура када ће јој дозволити да поново носи минђуше навлакуше. Тако су их звали они који су знали њихову улогу. Али навлакуше би требало да навуку оне који не знају. После и не морају да се носе минђуше. Баба се плашила и да све то не зарасте, али и да се дедина бургија не сломи, или да се не иступи. Мож' да га шиљиш после кол'ко 'оћеш, али то није оно. Тај страх је описиван током историје цивилизације, али баба иако није ништа о томе читала, јер је била неписмена, знала је за њега. Није никоме рекла, Боли ме уво! О томе је ћутала као заливена.
10
Људи се плаше атомске бомбе, хидрогенске бомбе, секс бомбе, и ко зна каквих бомби још. А у ствари плаше се нечега о чему немају појма. У крајњем, плаше се свог незнања. Чак се плаше и Бога!
11
Неописив страх завлада код комшије, код колеге, код пријатеља, па и код браће, ако само намиришу да ће неко бити бољи од њих, мислим, стварно бољи, или да ће се у друштвеној хијерархији попети једну степеницу више, што не значи да је неко бољи. А какав тек бес спопадне жене због оваквих и сличних дешавања, то нека вам оне кажу. Не морају баш данас. Може и вечерас кад легнете, па натенане. Кад већ нешто радите, урадите то људски. Није штос да због зависти преспавате и ово дивно вече.
12
Недавно председник изјави да га не брине то што неки вичу, Педеру! Мене то много брине. И нисам поносан на то што то нису неки, него многи. И страх ме због тога. Немојте мислити да ме је страх од председника, или од педера. Не, неее! Не бојим се никаквих педера. Али ми се јежи кожа и подиже ми се коса од некултуре. Погрешна је претпоставка да са овом количином некултуре, заиста претежак багаж, нећемо далеко одмаћи. Можда би се мало требало растеретити. Нешто би требало и променити. Размислите. Понекад се морамо променити, бар мало, и ми, а не само они. Тек они и ми смо ми. Овако смо само делови. И то незграпно очепљени, или боље речено ишчепљени. Немојте ми сада рећи да сам присталица ЕУ. ЕУ није Европа. Стара Европа смо они и ми. А ЕУ је само једна незграпна унија која се ствара миленијумима. Ствара се и разара. И други је разарају, али и он сама себе подједа. Ако за нас нема места у тој унији, наћи ће се нека друга. Најгоре би било одрећи се својих и своје културе. Није лоше имати на уму ону стару нашу, Свака врећа нађе своју закрпу. Бојим се само да ћемо са некултуром, са одсуством осећања за културу, без неге културе, дуго још ићи у дроњцима. Можда би се требало растеретити некултуре. Тај багаж је био претежак и за веће народе.
Ових дана видимо да на живљење у Европи, па чак и у ЕУ, имају право и други, а не само неки. Време је за учење.
13
Да није страха па нашла би се нека белосветска будала да гурне земљу низбрдо. И то само зато што је округла. И још, те будалетине мисле да ће спасти своју кожу, сачувај Боже.
14
Ових дана се расписују избори. Кампања, тј. пљување је почело, ради се на велико. Власт у нашој држави је смислила да су миграције разлог, а не избори, за подизање нивоа приправности свих служби безебдности. Они у комшилуку су то урадили без навођења разлога. Одувек су постојале будале. Има их и са ове и са оне стране границе. То је оно што ме плаши. Јер народ постаје оружје у рукама будала. Требало је друкчије да буде. Једноставно, требало је изабрати паметне људе. Али то је најтеже.
15
Мој комшија се плаши своје жене. А воли туђе. Комшика се, такође, плаши свога мужа, а од других је није страх. Мислим да се боје самоће. Комшика се највише плаши огледала, а вагу не воли ни да види. Изгледа да је већи страх од ваге него од клопе. По правилу, у кревет се улази директно. И то брзински јер је прохладно, а хладноћа никада није добронамерна, чак и ако те тресе љубавна грозница. А комшика, то сам сазнао из поверљивих комшијских извора, у последње време све чешће то практикује, уђе у тоалет, тамо је огледало, а и вага. Две гадне справе. Прву би требало подметнути некоме да је разбије, после си миран бар седам година. То је период у коме можеш да се секираш колико хоћеш. Ионако ти ништа не помаже, па ни секирација. Другу не би требало ни куповати. Али сада када су се те направе нашле ту требало би их искористити онако како ваља. Да не буде оно, бачене паре. Тај исти извор ми је пренео, веома уверљиво, да она остане тамо у тоалету и по неколико сати. Чека да муж заспи. Онда јој нису потребни ни огледало, а ни вага. Просто страх од тих справа за мучење некуда испари и она се вукне под јорганче.
16
Многи људи мисле да је Брут измишљен, те да они не би требало ништа да раде. Неки тврде да је после Брута укинуто усвајање одраслих особа како би се избегле даље бруталности. Штета би била велика када би то била истина, јер би свет био закинут страха једног заиста шекспировског лика. Реч је о синдрому Брут. На срећу то се није десило у стварности, а ни у виртуелном свету. Ја лично поседујем доказе за то. Најпре, да кажем јавно светској и белосветској јавности, у противном, шта ће ти јавност, ако не смеш ништа јавно ни да кажеш, камоли да урадиш, и то на јавном месту, и оно што иначе не бих рекао при здравој памети, а то је да сам ја за усвајање, и то искључиво женских одраслих особа, што сам и учинио, више пута, и тиме сам упао у замку, и избегао све бруталности, али оно остало нисам могао избећи. У стварности, брале, немогућа је ситуација, и јаре и паре, али не увек! А у виртуелном, пуштам си филмове какве ја хоћу. Не морам ни да ћутим. Тамо ме није страх, па лајем ли лајем. Сада сам баш тамо у виртуелки и искористићу још ових пар секунди да кажем оно што ме одавно мучи, после када то објавим на фејсу или другде, свима је свеједно, а то је: Најгоре је када нема ко да критикује власт, али је још горе, ако има ко, али тај неко неће.
17
Највише се плашим себе. Не знам ни да ли сам жив.
Како се приближавају избори све је више утвара.
Неке странке још комплетирају листе. Замишљам себе како гласам. Узимам куглицу. Стегнем је чврсто. Хукнем у њу три пута да одагнам зле чини. Спустим је лагано у ћораву кутију. Откад чух буп, звони ми у глави. У ствари више и немам главу, само звоно. Зврчи неиздрживо. Изабрасмо идиота. Сад се плашим да ми се то не понови. Нама је потребна јака држава, а не неки јак вођа, не неки идиот.
18
Неки људи се заиста боје смрти. Као да је то нешто. А када их питате да вам објасне смрт они вам кажу, Па, јебига! Постоји и много песама о смрти. Ја јој се спремам. Оштрим се и ја да јој отпевам, па нек се носи!
Страх од смрти је генетски! Питање је још, да ли неке животиње имају страх од смрти. Зна се да имају страх од боли. Ја мислим да и њих уређује страх.
[24] « Nous attribuons plus de crédit à la façon dont les autres nous voient qu'à celle dont nous nous voyons nous-mêmes.
C'est nous voir comme un objet et perdre le coeur de ce que nous sommes vraiment. » *
Jean-Paul Sartre...
"Ми водимо више рачуна о начину на који нас други виде него о ономе како видимо сами себе.
То значи да видимо себе као предмет и да губимо срж онога што стварно јесмо.“
Жан-Пол Сартр
*Превод Љубинака Доукали.
[25] Тршћански психијатар Франко Базаља (1924-1980) изборио се у прошлом веку да се пацијенти који болују од менталних болести не затварају у болнице у Трсту. Уместо изолације, лица са менталним сметњама интегрисана су у друштво. Његова револуционарна идеја показала се успешном.
[26] Стојан Богдановић, Записи, Књажевац, Народна библиотека „Његош“, 2016, стр. 96.
[27] Стојан Богдановић, Зид, Ниш: Наис-принт; Београд, Апостроф', 2015, стр. 61.
[28] Серен Кјеркегор, Или-или, Београд, Службени гласник, 2019, стр. 22.
[29] Никола Николајевић Салтиков (1866-1961). Истакнути математичар, члан САНУ. Видети Споменицу, 125. година Математичког факултетета, Београд, 1998. Стр. 303-306.
