Костолац, Мајдан, 1(2023), 31 - 35.
ПОКЕРАШ[1] ТИХАНЕ ТИЦЕ
Овај текст је писан поводом књиге Покераш Тихане Тице. Дакле, поводом, а не о њој. Бар, не само о њој. Нема сумње да је књига писана за елиту. Може јој се. Бистра, образована, проницљива... Овај филозофски роман је прича о човеку који је за пар дана зарадио силне паре, а остао сиромашан.
Нема човека који се није коцкао.
Сваки коцкар мисли да ће добити.
И научници су коцкари.
Паскал је творац Теорије вероватноће. Бавио се тиме. Веровао је да ће нешто добити. Уверио се у супротно.
Политичари су овејане битанге, али коцка им је у души.
И кад садите пшеницу или кукурз, ви се коцкате са природом. Али ту су осигуравајуће компаније да вам узму душу.
Бизнис, либерални капитализам, подразумева коцку.
Сви коцкари мисле да су памтни и да је коцка мелем за душу. Психијатри мисле да ће некога излечити. Илузије има на претек. А шта бисмо ми без илузије?
Неки мисле, а неки сањају, да ће срести даму херца. Неки мисле и да су је срели. У свему томе је најважнија срећа, а то је коцкарски појам. Они на „Титанику“ су били богати, али нису имали среће.
Вође се обично коцкају са туђом срећом. Њихов улог је народ. Пот је онога ко има моћније оружје или ко боље блефира.
Некада је био у моди „руски рулет“. Уз вотку, наравно.
Понео сам „Покераша“, рачунао сам да ће у Агија Тријади за време (про)летовања бар неки дан падати киша, уз то сам рачунао да су кафане поскупеле, бар тако су плашили Србе, да не би путовали у Грчку, те да би у буџету било више пара за српске властодршце и дипломате, па наравно и за њихове жене и за њихову распусну децу. Те сам имао и ја у генерацији, ваљда ми је због тога било лакше да схватим o каквим типовима је реч. Моја школска другарица М. је била ћерка једнога дипломате. Мама је, такође, била политичарка, удала се поново за политичара и са њом је живела и М. По завршетку гимназије сретох је једном и она ме позва да је посетим. Даде ми адресу. Једног дана ја се упутих на ту адресу. Тамо ме дочека М. Стан је био петособни. Кожне гарнитуре које сам видео само у америчким филмовима. Кристални лустери, уметничке слике и остала чудеса... Упитах је чији је ово стан, а она се изненади на то моје питање и одговори ми, мој, купио ми тата. Мог оца су убили Немци на прагу наше куће, а имовину су нам узели ови што су постали дипломате, дали су ми само споменицу.
По наслову би човек помислио да ће личити на „Коцкара“, али овде о Покерашу пише други, није реч о исповести као код Коцкара. Занимљиво је колико је ауторка ушла у игру покера, а посебице у психологију играча. Нарочито се истиче врхунско познавање психологије једне групе младих људи који су из богатих породица, деца дипломата, бизнисмена, оних поратних, што је за мене запањујуће с обзиром да је аутор романа женско. Потпуно је разбијен стереотип, да се у покер разумеју само мушкарци, тј. да они мисле да знају да играју покер. Мисле. Ауторка је показала завидно познавање ове игре, која се као и свака превара базира на непоштењу, на блефу, а за то играч мора бити вешт и проницљив у читању покрета који показују шта мисли противник, зашто му је мрднуо прст, зашто се зноји, зашто му је мрднула обрва, зашто брк, зашто се ујео за усну... ауторка је ушла у психологију покераша и тамо где се улази кроз иглене уши.
 |
| Тихана Тица, књижевница |
Не могу да поверујем да и сама није коцкар. И то врхунски. Да документујемо једним инсертом из романа: „Талентован за математику и психологију одрђеног типа, убрзо се прилагодио и научио специфичности понашања играча за столом. Да дечко са качкетом и наочарима за сунце са његове леве стране спусти руб капе мало ниже када су му карте лоше. Да старији господин са десне стране чим има једну од добитних комбинација шмркне задовољно. Да дотерана госпођа у средњим годинама открије још за центиметар деколте када почне да губи. Да човек тужног лика трепне двапут у неверици за сигуран добитак и одмах виче: raise! Да тајанствени странац, што га све време нетремице посматра, опсује тихо на српском када примети да ће Стефан покупити све чипове са стола...“[2]
Главном лику, Стефану, прикачен је Благоје, један од надобудних синова богаташа, он купује авионске карте и предлаже Стефану одлазак у Кан на турнир покераша. Турнир се не одвија само за коцкарским столом, нити само у сали где се игра покер. Ауторка читаоцу дочарава и односе играча изван главне сале, у ресторану, у собама где су смештени играчи, о њиховим мукама, о преживљавању, о илузијама, о трамумама које изазвива позиција коцкара, макар да тај поседује и таленат као главни лик у роману, или као рецимо Паскал.
Стари људи нису за коцку, немају улог. А млади који се дохвате тога посла и не доживе старост.
Кључ романа се налази у разговору једног старог играча (Ладо) и главног лика (Стефан) где се истиче кајање због коцке, при чему се стари играч јада што није нашао даму херц, девојку свога срца, верујући под старе дане да би га она спасила порока. Ова прича закључава роман. Али сада је користи главни лик убеђујући једни играчицу (Сиси – краљевско име, нема шта!), молећи је, да пође са њим, али то је био разговор глувих, јер главни лик је био недоучени, неписмени, коцкар у покушају, а Сиси није знала српски језик, те није разумела његову, односно Ладову причу. Сигуран сам да је Сиси знала само аустријански немачки. То што ауторка открива да је Ладо хомосексуалац није важно за главни ток романа. Моралисање, овај пут није реч о поповању, на позицијама хришћанства, је уграђено, свуда где се могло, задивљује филозофски приступ, није ми било лако, а како је надобудним критичарима то не знам, не верујем ни да читају, а резултат је Благојев повратак у колосек, а Стефан покушава...
2
Има веома занимљивих питања, („Зашто човек увек полази од тога да су предмети његовог осматрања добри по себи? Да ли је зло искључиво људска привилегија? Да ли остали створени свет није толико развијен и напредан да би могао да се добровољно уништи?... Да ли и животиње и биљке извршавају самоубиство? Да ли практикују инат предестинацији као човек? Да ли настоје да Универзуму наметну сопствену вољу, покушавајући да се издигну над Њим?“, стр.115.) наравно и одговора („Питање душе није и питање свести.“). Заблуда је саставни део питања, а тиче се религије. Но, ту је нада. Она и није друго до главни стуб сваке доктрине, па и хришћанске. Мада и тих хришћанских има сијасет. „Зар то није сврха сваког путовања? Вратити се...“[3]. Сећате се да у Великој књизи пише да је Господ васкрсао, вазнео се, те да ће се вратити и сада га чекамо као што су га људи чекали миленијумима, то ме наводи на помисао да сврха путовања није повратак него чекање и нада да ће се повратак десити. А да ли ће се десити? Још увек се надамо.
Веома је интригантан начин посматрања душе. Душа пуни теолошке књиге, књиге песама, честа је реч и у свакодневном говору, „она није саздана од праха као човек, већ је увек метафизичког порекла и космолика, сродна дисању Васељене. Кћерка случаја и богиње Мајке, стога је узвишена и размажена истовремено. Вечита потрага и борба да се задобије, уз обавезу да се већ наредног тренуткаизгуби и поново лови у дечијој игри жмурке, где мења лица знајући да је смртник неће препознати док стоји пред њим, него онда када поново умакне својимлаким ногама Хермеса, остављајући гониче без трага и наде. Недостижна као небески завичај у који се човек неће вратити, иако му повратак обећавају.“[4]
3
Треба разгрнути текст да би се виделе морске дубине мисли.
4
Један је коцкар бележио све губитке и све добитке, када је подвукао црту био је на нули. Његов закључак био је да је изгубио што је играо.
5
Поглавља су заокружена и по правилу су отворена. Читаоцу није ускраћено размишљање. Напротив.
6
Познавао сам једнога новинара, врстан новинар, али коцкар, а можда за новинарство то и треба. Продао је стан и отишао на службени пут. Успут је свратио у касино. Вратио се го. Када сам га срео рече ми да се после дужег времена осећао као човек. До данас, прошло је много година, нисам докучио како то изгледа када се неко осећа као човек! Главно је питање шта је човек. Ловћенски Тајновидац каже: „Шта је човек, а мора бити човек?“ Али, то није коначан одговор на постављено питање. Чини се да тек почиње расправа.
У време санкција Југославији наши су професори одлазили у Лугано. Предавали су тамо италијанским туристима који су желели дипломе стоматологије, медицине, економије... Један професор ми по повратку рече да су га Жабари водили на језеро и да су тамо вечерали на тераси неког луксузног хотела. Буразеру, после дужег времена осећао сам се као човек –рече ми професор. Ето зашто ја не знам када се неко осећа као човек.
Киша ме је привезала за књигу. „Покераш“ је баш имао среће. А како се осећао? Књигу у шаке, па ћете можда видети, а можда и осетити.
Књига се може читати и као расправа о постању, о греху, о кривици, о искупљењу... Расправа је расправа, а Библија је Библија.
Не верујем да би наш Владета Јеротић прећутао ову књигу да је којим случајем имао прилику да је прочита. Она би могла бити од користи и психијатрима и психолозима који се баве болестима зависности јер је овде до детаља изложена анамнеза случаја једног покераша. Та би могла бити образац.
Верујем да речи лече,
Највећма оне који их пишу,
Потом и оне који их читају.
Верујем у поезију.
Верујем у Реч.
Нека је лака земља и онима који не верују.
На Свету Тројицу, 2022.
Агија Тријада
