 |
| Стојан Богдановић |
Стојан Богдановић
Постоје три нивоа, како сматра
Серен Кјеркегор, која прође сваки човек: Естетички, етички и религиозни. И сви
који су се бавили Кјеркегором или егзистенцијализмом су се тим нивоима бавили.
Не мислим се тиме овде бавити, него ћу копати по његовим мислима које су
изложене у књизи Или-или. Ко буде
имао стрпљења да чита овај мој текст сазнаће да ли сам нешто ископао. Између
осталог биће речи о томе колико су (не)моћне математичке методе, прецизније
методе математичке логике када је реч о проблемима теологије, филозофије... И
да не мисле људи да у вези са Богом нема никаквих проблема. Ствар стоји овако,
или је Он проблем или није. То је према Кјеркегору. А видећемо и нека друга
мишљења, па и моје.
„Сваки човек има врло мало тога да
каже, а збир читавог живота осећања и мисли понекад може да се сабере у песму
од осам редова.“ – каже Фернандо Песоа[2]. По питању
расплинутости, развлачења приче изјаснио се и Гете. Оцењујући Виктора Игоа он
је рекао: „Требало је мање да пише и више да ради.“ Оба се ова два мишљења могу
применити и на Кјеркегора. Ако би, рецимо,
Поука коју нам доноси мисао
да у односу односу на Бога никада нисмо у
праву
Молитва1 (стр.629).
требало да буде модел
за то што пише, онда је сигурно реч о чистом промашају. Модел за промашај!
У овом тексту наша пажња ће бити
усредсређена на следеће делове књиге Или-или
Серена Кјеркегора великог данског филозофа: Предговор,
Ултиматум, Diapsalmata, Непосредно еротски стадиуми или музичко-еротско. Нарочито ћемо се
бавити одсјајем овог којег смо споменули
као последњег, мада он заслужује боље место. У њему су мотиви Кјеркегоровог обожавања Моцарта и његовог Дон Жуана. У овом тексту биће речи и о слободи, о песнику, о употреби логике...
Да не наводим више, ако желите да сазнате да ли ме је Серен Кјеркегор завео прочитајте
бар нешто.
1 Људи
имају слободу
„Људи су баш глупи. Не користе се
слободама које имају, већ траже оне које
немају; имају слободу мишљења, траже слободу говора и писања.“ (стр. 22) –
Серен Кјеркегор. Слобода је човекова и да се не спори са Богом. Није ваљда да
је слобода оличена у љубави према Богу, а да до Срена Кјеркегора нису допирале
вести о зверствима у име Божје, у име хришћанства. Зар нису вршена насилна
покрштавања, насилна наметања „слободе мишљења“? Још увек је то актуелно иако
ће свака црква демантовати то и када чини насилне индоктринације. У све су то
упетљане и државе, па и читаве цивилизације. Или је Божја казна намењена само потомцима, она је за невине и наивне. Или је њена
улога да неке хришћане застраши да би они „свеснији“ могли да се несметано и
без казне, било Божје, било људске, баве пљачкама и убиствима. Свака казна
погађа и невине. У ствари, погађа само невине, јер криминалцима (зликовцима)
свеједно је. Криминалци су слободни и у затвору. Затвор је казна само за
поштеног.
2 Старост и младост
„Старост
остварује снове младости. То видимо на примеру Свифта[3]: у младости је градио лудницу, у
старости је сам ушао у лудницу.“ Ову цртицу је Серен Кјеркегор пронашао код Карла Густава Флегела[4], а Флегел наводи Дејвида Хартлија
(1704-1757), енглеског филозофа и лекара. Да је Серен Кјеркегор познавао Антона
Павловича Чехова ко зна шта би све цитирао из његове Клинике број 6. Чехов је по образовању био лекар.
3 Шта је песник
Серен Кјеркегор започење Или-или
овако: „Шта је песник? Несрећник који крије дубоке болове у своме срцу, али
чије су усне тако обликоване да, када јецаји и крици прелазе преко њих, то
одјекне као лепа музика. Пролазе као несрећници које су у волу Фалариса лагано
мучили ватром, и чији крик није могао ужаснути тиранина када је допирао до
његових ушију као слатка музика. И људи се окупљају око песника и говоре му:
запевај опет, а то значи: нека ипак нове патње муче твоју душу, и нека је твоје
усне буду исте као раније, јер би нас твој крик само уплашио, а музика је
љупка. А онда долазе критичари и говоре: добро је тако, тако треба да буде
према правилима естетике. Наравно да критичар личи на песника у длаку, али
његово срце не пати, нити даје музику уснама. Ето, зашто бих радије био свињар
у Амагеру да ме разумеју свиње него песник да ме разумеју људи.“1 (стр.21).
Да
ли је Кјеркегор намерно овде убацио Фалариса и његовог бика да би потенцирао
архитекту као тиранина? И у даљем тексту је спомињао архитектуру као естетску
категорију, али није говорио о архитектури уметничког дела стр. 47, 51. На пример, о архитектури песме.
4 Суштина
Увек
се може говорити о суштини нечега, чак и тада када то нешто не постоји. Његова
суштина је непостојање. Да ли се може рећи
нешто или је то само бла-бла о нечему, то је озбиљно питање. Најозбиљније!
5 Како је
Серен Кјеркегор надмудрио потомке
Серен Кјеркегор је имовину
коју је нследио од оца „проћердао“ на књиге. Да су у то време у Данској на
власти били комунисти не би он то тако брзо потрошио. Они би му отели, а онда
би све брзо и лако продали. Да ли је Кјеркегор имао срећу? Ја лично мислим да
је он надмудрио потомке.
6 Сва
животна мудрост
„Или-или
Екстатично предавање
Ако се ожениш, кајаћеш
се; ако се не ожениш, исто ћеш се кајати, ако се ожениш или не ожениш, кајаћеш
се и због једног и због другог; или ћеш се оженити или се нећеш оженити,
кајаћеш се због обе ствари. Ако се смејеш лудости света, кајаћеш се; ако плачеш
због њега, исто ћеш се кајати; ако се смејеш или плачеш због лудости света,
кајаћеш се због обе ствари; или ћеш се смејати лудости света или због тога
плакати, кајаћеш се и због једног и због другог. Ако поверујеш девојци, кајаћеш
се; ако јој не поверујеш, исто ћеш се кајати; ако поверујеш или не поверујеш
девојци, кајаћеш се због обе ствари. Ако се обесиш, кајаћеш се; ако се
не обесиш, такође ћеш се кајати; ако се обесиш или се не обесиш, кајаћеш се и због
једног и због другог. У томе се, господо, садржи сва животна мудрост.“1 (стр. 38.)
7 Екслузивна
дијункција
„Или-или“ означава
ексклузивну дисјункцију. Али у тексту углавном нису дисјунктивне реченице већ
условне, а уз то реченице које су наведене нису искази (судови). Ове условне
реченице се могу довести на дисјунктивну форму. На пример, реченица „Ако се
ожениш, кајаћеш се.“ у дисјунктивној форми гласи овако: „Не ожениш ли се или
ћеш се кајати.“ И она је незграпна и бесмислена. Разлог томе је што реченица
коју смо преводили у дисјунктивну форму није исказ (суд).
8 Логика
није калауз
Одличан је поднаслов ове тачке, Екстатично предавање. Мислим да је
Кјеркегор ово писао у заносу, али његова реченица „Ако се обесиш, кајаћеш се.“
потврђује да се много заносио. Можда овде и није био потребан коментар.
Просудите сами! Кјеркегор је све време био против Хегелове логике, али се мора
признати да и логика понекад није на одмет. Бар у филозофији. А ако не
прихватамо постојећу логику, онда бисмо морали да створимо своју. Не могу рећи
да он то није покушавао. Сигуран сам да би Серен сада то прихватио. Логика није
калауз да би отварала сваку филозофију. Логика јесте средство у математици. Али
у математици има онолико праваца колико и у филозофији, а можда и неки више, и
сваки тражи своју логику. Не може се истом логиком обрађивати свака филозофија.
Мора се изаћи и погледати искоса, или се попети и погледати одозго. Али најпре
би требало сачекати да се разиђе магла.
Можда ће се неком
читаоцу учинити да сам обрађујући овај есеј Серена Кјеркегора из његове књиге Или-или потрошио много времена и заузео
велики простор, те да ћу због тога изоставити, не намерно, многе важне ствари
из Кјеркегорове изврсне књиге, али нека не брину, то ће се сигурно десити. Реч
је о есеју по коме је књига насловљена. Још мало. „Не само да у појединим
тренуцима посматрам, како каже Спинoза aeterno modo (са тачке гледишта вечности),[5] већ сам и ја сам стално aeterno modo. Многи верују да су у том истом стању
када, учинивши ово или оно, спајају или измирују супротност. Али то је
неспоразум. Јер, истинита вечност не лежи иза или-или, већ му претходи.“ Тако је Кјеркегор осигурао егзистенцију
вечности. Додајмо, вечност свему претходи – Бог је вечност.
Крст
свакога дочека раширених руку.
9 Кјеркегору није био потребан Спиноза
Кјеркегорова опсесија поштењем,
проблемима етике, на свом животном путу
довела га је у стварном животу до апсурдне ситуције, до неописивог страха, па и
до кукавичлука, али је имао храбрости да све то поштено стави на папир,
интимно, искрено и то га разликује од других филозофа који су филозофију
схватали као науку у којој логика игра главну улогу. Ова се моја примедба
односи на сва његова размишљања, чак и о Богу, јер ако га сматрају зачетником
егзстенцијализма, онда се то најпре тиче његовог односа према Богу. Човек би требало да прати своју мисао, само
је ту слободан. Не односи се ово само на Кјекегора. Он је то углавном и
чинио, али је као сваки онај који је опседнут поштењем морао да изнесе своје
интиме, и у томе је суштина његове изазовности, његове лепоте, док се некима
чинило да је због тога правио неке испаде из свог система, а из постојећег,
тада владајућег, је сам изашао. Изношењем најдубљих, најинтимнијих доживљаја,
опсервација, занимања, не скривајући своје муке пред руљом, мислим и на
научничку руљу, а и на ону филозофску, нарочито официјелну, или ону која о себи
има мишљење да је класична, Кјеркегор је дошао до љубави, те је тако избегао
посредника у општењу са Богом. А за то му није био потребан Спиноза.
10 Па, ко је онда у праву?
Он тврди да ако „осећаш љубав, ти
си слободан“. Мислио је на љубав према Богу. Да ли се из овога сада може закључити
да је човек роб љубави, а не роб Божји? Слобода је, дакле, у томе ропству.
Кључна мисао Кјеркегора у Ултиматуму
јесте да „у односу на Бога нисмо никада у праву“. Не рече Кјеркегор да је Бог
увек у праву. То би по моме значило да ја нисам у праву када тврдим нешто, а по
том питању Бог није у праву. Па, ко је
онда у праву? И шта ће Кјергегору проповед (у облику писма) у којој је
упетљао љубав (према Богу) и слободу,
него да нас наговори да је Бог у праву и када није у праву. Та портивуречност,
као и свака друга, увек доводи да истине, јер из лажи све излази. Тако би било
да је реч о импликацији. А није. Зато што овде не оперишемо са судовима (суд,
или исказ, је сувисла реченица која има само једну од вредности, тачна је или
је нетачна). Кјеркегоров израз „у односу на Бога нисмо никада у праву“ није суд
(исказ), па се на њега не може применити никаква логика. Дакле, остаје нам да
као што је Кјеркегор веоравао у тачност овог израза и ми верујемо. Није обавезно.
За веру не важе закони алгебре исказа. У Ултиматуму
Кјеркегор наводи веома лепе Еленшлегерове[6] стихове хераклитовског типа:
Све време и свака година
Ови
су стихови божанствени и они су потврда да смо и ми понекад у праву у односу на
Бога, као и Кјеркегор. Лепота је увек истина. Чак и када је та реч замена за
реч Мајка, Мајка Божја или сам Бог.
11 Лепота је решење
Лепота је решење за проблем
дискрепанције између Божје бесконачности и људске коначности. Лепота коју човек
ствара јесте бесконачна, по трајању и по величини. Човек и Бог су лепи јер је
Бог човека начинио по своме лику. У односу на Бога бар некад смо у праву. А то
не значи или Он или ми, већ то значи, ми
са нашим Господом.
ЛЕПОТА
Лепота је она реч
Која ти жари врх језика,
Која ваздан с тобом путује.
А када ти одеш,
Тамо далеко,
Она стоји на крајпуташу.
И све дочекује и испраћа,
Као мати.[8]
12 Бог је велики и када
је Божић.
„Израз, приказ, стил – јесу као и
цветање из године у годину исти а ипак нису исти, али држање, покрет, положај –
они се не мењају.“ – каже Кјеркегор. Е, сад, не видим зашто је Кјеркегор у
праву? И Валтазар Богишић је говорио „Што се грбо роди, вријеме не исправи.“ Време
је демантовало и њега.
13 Моцарт (Реч
Моцарт у Србији означава коцкарницу. Овде нема коцкања.)
Занимљиво је признање Серена Кјеркегора у вези са његовим (не)разумевањем
музике: „Врло добро знам да се у музику не разумем, радо признајем да сам
лаик.“ (стр. 58). Али то му није сметало да о музици даје оцене. Ваљда је томе
подложна и музика, као и све друге уметности? Он, такође, признаје да не разуме
Моцарта, али у свом дугом есеју Непосредно
еротски стадијуми или музичко-еротско је од 43. до 66. странице споменуо Моцарта
преко 30 пута увек тврдећи да је Моцарт највећи. Наравно без образложења. Серен
Кјергор је сматрао да је Моцартова опера Дон
Жуан најсавршенија. Опера је својом појавом изазвала велико интересовање
које до данас не јењава. Разлог томе је одбијање Дон Жуана да се покаје. Серен
Кјеркегор, као човек од интегритета, био је склон пружању отпора. Моцарт је,
такође, имао ту особину, па је његово дело Дон
Жуан само појачало интензитет уверења Кјеркегора. Причу је Кјеркегор
бесомучно развлачио. Велики део текста је потпуно непотребан, и остатак би комотно стао и без њега. Не би било сувисло
да сада наводим те делове, само бих оптеретио читаоца непотребним чињеницама,
као Кјеркегор мене, те би ме могли прогласити „плагијатором“
његовог развлачења текста. Он каже овако: „С
једне стране, наиме, оно што сам разумео је само веома мало, и у сенкама
наслућивања крије се још увек доста ствари, са друге стране, убеђен сам да, ако
ми Моцарт икада постане потпуно разумљив, тек тада ће ми постати потпуно
неразумљив.“ Има у тексту и бисера, само, морам признати, да бисте до њих дошли
потребно вам је огромно стрпљење. Он каже да су језик и музика везани за време,
а остали медијуми за простор, (стр.64.). На другом месту тврди да је и музика
језик. Сјајне су му следеће опсервације: „Као принцип, као силу као систем по
себи чулност је увело тек хришћанство.“ ; „Суштина човека је дух.“; „Суштина
језика је смисао.“. Оне су носиоци Кјеркегоровог увода у есеј. Стигао сам до Првог стадијума.
14 Да ли ћу успети да се извучем или...
Добро
сам и поред врућине. Шта могу, живим у бетонском кавезу. Само што ми нису
ставили ланац као папагају. Хтео сам нешто да напишем о Серену Кјеркегору. Њега
сматрају оснивачем егзистенцијализма, то су они што су се некада драли:
"Прво егзистенција, па суштина." А ја сам се некада виђао са Сартром,
и он је био од те феле. Био је иначе добар човек и то од интегритета. Неки би
рекли тврдоглав. А такав је био и Кјеркегор, па и Моцарт о коме је Кјеркегор
написао опширан есеј у својој књизи "Или-или". Ето, са тим се петљам
на овој врућини. Али Серен је досадан, по сто пута прича исту ствар. Прави поп.
А он је то и био. Не знам да ли ћу успети да се извучем или ћу га оставити да
труне, да чека.
15 Или-или
Знам да се досада лечи и свађом.
Покушао сам и да се свађам са Кјеркегором, али он не попушта, и даље је
досадан. Остало ми је још само, Он или ја. Или-или!
Да сам гледао женску одбојкашку утакмицу, Серен Кјеркегор ми не би био досадан.
16 Знање и музичко (не)образовање
Прво је кукао како се он не разуме
у музику, а онда је почео да цепидлачи са аријама као да он компонује Дон Жуана, а не Моцарт. Да све буде
јасније та музичка „незналица“ Кјеркегор је у одељку под насловом Унутрашња музичка конструкција опере на
„свега“ петнаестак страница износио такве детаље о опери да му могу позавидети
и озбиљнији познаваоци опере. Грамофон је патентирао Емил Берлинер 1887.
године, тако да Серен Кјеркегор без изванредног музичког образовања није могао
ни да пригвири камоли да се бави детаљним разматрањем Дон Жуана, те да компарира детаље из разних извођења, а нарочито о
идејама, мисли се на духовне, на духовни садржај опере. Дабоме, још смо код
Моцарта. О оном еротском из наслова овог есеја скоро да и нема трагова. Ту и
тамо се спомене чулност и напомене се да се чулност појавила са хришћанством,
да је однекуд изашла као дух, те да она код Грка није била присутна. Заиста,
нисам успео да докучим за чим је ламентирао када је кукао над својим незнањем
музике. А онда смо дошли до тога да има три стадијума, рекао бих три нивоа,
али може се односити и на три фазе, описивао је
до у детаље, Први стадијум, Други стадијум сецкао их је
ситно као цревца, да би у Трећем стадијуму дошао до закључка да, у ствари, први и други
стадијум не постоје, већ је то један стадијум, и то овај трећи. Господе!
Серен Кјеркегор није нигде споменуо да је опера просторна и
духовна. Али, она зависи и од извођача, од инструменталиста, па и од
инструмената, од вокалних солиста. Дух опере излази на уста певача, тумача, и
без њега опера, као и друга музичка дела намњена вокалном извођењу, јесу само
ноте на папиру!
„Замолићу Моцарта да ми опрости
што ме његова музика није надахнула на велика дела, него је од мене направила
будалу, која је слушајући га изгубила нешто до памети коју ује имала и сада
највише у тихој меланхолији убија време тиме што звиждуће оно што не разуме, и
као авет данима тумара око тога у шта не може ући. Бесмртни Мозарту!“ (стр. 44)
Из овог Кјеркегоровог цитата можемо закључити да је имао изванредан слух, а и
осећај, за музику јер је успевао да „звиждуће“ оно што је чуо, чак и оно „што
не разуме“.
17 Чичак
Моцарт је био пре свега
врстан инструменталиста, клавир и виолина, и био је у предности у односу на оне
композиторе који су били слаби извођачи, или су извођење занемаривали. Дон Жуан
као идеја, као тема, веома је стара. Тема верности и преваре, и сексуалне
назаситости, јесте стара и велика и Моцартова величина је у томе да је изабрао
идеју која је обрађивана и која је вековима експлоатисана од стране разних, па
и значајних, уметника. Обично се у таквим ситуацијама људи устежу да нападну
неку такву тему. Све им се чини да је немогуће направити боље но што су
познати, често само извикани, претходници сачинили. Али, Моцарт је сматрао да може створити нешто боље. И успео
је. А величина Серена Кјеркегора је у томе што се као чичак прикачио за великог
Моцарта. Рекло би се да је код Кјеркегора колико год он био меланхоличан
прорадио брутовски порив, те да је он приграбио Моцарта као мелем за своју
душу. То јесте било брутовски, али није било брутално већ префињено, чему је
свакако допринело Кјеркегорово изванредно и суптилно познавање музике, и
наравно, пре свега Моцарта. Браво за Мозарта, а и за Серена Кјеркегора!
Још мало па ће ме натерати да га се
решим и да напишем нешто о досади, можда то неће бити досадно!
Дозлабога
је досадан!
18 Сукњица
Настављамо. Хришћанство је у средњем веку протерало Бога на небо. Тада
је створен празан простор у коме се сместила чулност и како каже Кјеркегор:
„Прворођени тога царства јесте Дон Жуан.“ (стр. 77). Главна одредница ове тачке
која је насловљена веома сугестивно: Чулна
генијалност одређена као завођење јесте у цитираним стиховима:
Ако носи сукњицу,
Ви знате шта му је намера.[9]
Кјеркегор ове стихове извукао из Лепорелове арије, тако је
обележено у фусноти, али то су речи из Кјеркегорове подсвести. Тако је он тада
мислио о Регини, својој вереници, што на више места избија у тексту. Он је
нашао да је Дон Жуан, као идеја, лик, индивидуа, која је снабдевена општошћу.
Али је из других ликова, индивидуа, снабдевао општост, општу идеју. Регина
му није излазила из главе, али, ипак, она носи сукњицу.
Све мислим да је
„сукњица“ Кјеркегору оправдање за Дон Жуана. Као да је једва чекао да се код
Моцарта појаве стихови Лепорела. Мислим да је тада доживео оргазам. Могао је да
изабере Ромеа, и то је идеја, јесте одвратна, али је идеја. Али, он је изабрао
фиктивног Дон Жуана да би у његовој сенци целог живота био цмиздравац који кука
и кињи, који се свети Регини, а освета је сустизала и њега. Можда и није било
тако. Ако није било, онда сам срећан. Ако је било, онда сам пресрећан.
Свеједно, срећан сам.
19 Виртуелни победник
Ствар је проста,
Кјеркегор никога није волео. Дошао је до љубави, али ту је био превисок зид
који му је отац оставио у наследство, а који Серен није успео да прескочи. А
није имао снаге ни воље да га сруши. Лакше му је било да се ушушка у
меланхолију и да сањари, да замишља себе као Дон Жуана. А кад се пробудио, било
је касно, свануло је! Љубав је била тема о којој се ваздан могло филозофирати.
Кјеркегоров Дон Жуан је био победник до на жељу. Зато је он изабрао
Моцартовог Дон Жуана јер се он остваривао путем музике, у музичком делу, у
опери. Свирање, а и певање. Данашњим речником могло би се рећи виртуелни
победник. Остали Дон Жуани сви су личили на Молијеровог. Имали су нешто
комично. Ово би се могло схватити и као подругивање. А Бајрон свог Дон Жуана
није ни завршио. Стигао је Кјеркегор и балетског Дон Жуана. Кјеркегоров
победник у завођењу био је до нивоа жеље. Мора се признати, најтеже је човеку да савлада себе. Ево,
и сада се уздржавам да не бих рекао неку реч због које бих се касније кајао као
Кјеркегор када говори о чулном генију, који је то само што успева да избегне
чулни контакт, није реч о контакту са музиком него о чулном додиру.
А чулни додир не додирује само ухо. Сигуран сам
да би се Серен Кјеркегор и Десанка Максимовић вербално сложили, „Јер срећа је
лепа само док се чека,/ док од себе наговештај да.“[10] Али, Десанка је волела. Дакле, победник, као чежња,
као жеља, као стрепња. Кјеркегор није стрепео он је био у паничном страху, а
меланхолија је прелазила у депресију. Бојао се љубави. Чулности пре свега. Зато
јој се и посветио толико. А мора се признати нашао је и средину у коју је
сместио свог Моцартовог победника. Музика, музика, музика, али Дон Жуан, али
Моцарт. Виртуелни победник. Ту је квака.
Што се чулног додира тиче индијски песник Бхавабхути (7-8. век)[11] је писао овако:
Не умем рећи је ли то сласт или бол,
мртвило или сан? Да ли се то отров шуња
кроз жиле, или слатка омама од пића?
Јер кад те такнем, збуне ми се чула,
ум се мој замагли и више не зна за себе.
СЛАСТ ИЛИ БОЛ
Не умем рећи је ли то сласт или бол,
мртвило или сан? Да ли се то отров шуња
кроз жиле, или слатка омама од пића?
Јер кад те такнем, збуне ми се чула,
ум се мој замагли и више не зна за себе.
Сјајна
песма. Таквог чулног додира код Кјекегора нема, зато се он правио да га је збунио Моцарт.
[11] Никола Милићевић, Златна књига свјетске љубавне поезије, Загреб,
Накладни завод Матице хрватске, 1973.
стр. 49.
***
Да је Серен Кјеркегор био заљубљен
у Моцарта то није била тајна, али је право откриће за сваког читаоца његова
заљубљеност, страст, опсесија, опером. Посебно
одушевљава признање Кјеркегора да је свој текст писао за заљубљене.
Анализирајући Дон Жуана он је у ствари написао изванредно предавање о опери
уопште и веома је важан део овог есеја под насловом Унутрашња конструкција опере. На овоме би Серену Кјеркегору могли
позавидети и велики зналци опере, а могли би му бити и захвални они који су
овај део прочитали на изванредним анализама до у детаље, почев од увертире,
који би по моме скромном мишљењу били веома корисни сваком композитору опере.
Он говори, упоређујући драму и оперу да јединство опере држи основни тон, да се
опера креће хоризонтално, те да радња опере „може бити само непосредна радња“,
основа опере је „суштински живот“, а не карактер. Кјеркегор даје и упутства
како би требало слушати оперу, на основу експеримента који је сам извео он
закључује да је ту најважнија музика, те да ако хоћете доживљај, онда би
требало „да склопимо очи када хоћемо да слушамо музику“ (стр.102). Он
препоручује употребу ироније јер она јессте „стражар непосредног живота“.
„Опера не захтева брз драмски ток.“
„Увертира зато обично пружа прилику да се баци дубок поглед на
композитора и његов душевни однос према својој музици.“ – каже Кјеркегор – па
нешто даље наставља – „Она треба, у ствари, да садржи исту ствар као и комад,
али на други начин, она треба да узбуди слушаоца свом снагом онога што је
средишно.“
Стрпљење је ипак божански дар.
Видећете зашто ово кажем. Био сам током читања Кјеркегоровог есеја о Моцарту Непосредно еротски стадиуми или
музичко-еротско више пута нестрпљив. Очекивао сам драму, а Кјеркегор је
писао оперу. Сад се кајем што сам тако мислио о њему. Написао сам и: „Дозлабога
је досадан!“ А сада сам дошао у ову
незавидну ситуацију коју ћу разрешити дубоким наклоном и извињењем Серену
Кјеркегору. Да сам којим случајем напустио своје стрпљење не бих сада уживао и
не бих се дивио Кјеркегоровој оцени увертире за Дон Жуана: „Ова увертира није
никаква мешавина тема. Она није лавиринтски проткана асоцијацијама идеја. Она
је сажета, одређена, чвртса творевина и, пре свега, она је прожета целим бићем
опере. Она је моћна као мисао неког бога, динамична као живот света, потресна у
својој озбиљности, треперава у свом задовољству, смрвљујућа у свом ужасном бесу,
ободравајућа у својој веселој радости, потмула у својој пресуди, крштава у свом
задовољству, она је полагано свечана у свом упечатљивом достојанству, она је
динамична, лепршава, разиграна у свом уживању...“1 (стр. 107). Па, нека ми
сад неко каже да овде није реч о ерудицији. Заиста ти се дивим драги Серене
Кјеркегору и молим те да ми опростиш све оне несмотрености које сам о теби
написао у свом јадном нестрпљењу, журећи некуда, а да сам знао да ћу довде
стићи, не бих журио! Извини, извини, извини! Сто пута извини, хиљаду пута
извини, милион пута извини...
Драги Серене, нисам спавао због тебе, ипак ћу морати да прекинем нашу
везу, бојим се да ћу се заљубити у тебе као ти у Моцарта, а то, слутим, не би
испало на добро. Вероватно да опет нисам у праву, али то сам ја. Извини!
[1] Серен Кјеркегор, Или-или,
Београд, Службени гласник, Треће издање, 2019.
[2] Фернандо Песоа, Хетероними, Београд, Службени гласник, 2013. Стр. 242.
[3] Џонатан Свифт (1667-1745)
[5] Ову сам фусноту преузео
од приређивача књиге, она је у књизи под бројем 42. Кјеркегор
меша Спинозину формулу да се до правог сазнања долази sub speciae aeternitatis (под стубом вечности) са Спиозиним ставом
да је мишљење aeternus modus (вечни модус) божанске
супстанце.
[6] Адам Готлоб Еленшлегер (1779-185), писац
данске химне.
[7]
Приређивач у фусноти
позивајући се на данске издаваче наводи да је Кјеркегор навео Еленшлегерове
стихове из дела
Пећина Лудлама (Ludlam Hule, SV17 176)
[8]
Стојан Богдановић, Криво дрво, Књажевац, Народна библиотека “Његош“, Књажевац, Уметничка академија „Исток“, Ниш, Наис-принт, 2014.
[9] Место из Лепорелове
регистар арије.
