Мирослав ТОДОРОВИЋ: ВЕЛИКИ ПЕСНИЦИ И ПРИЈАТЕЉИ НА ФЕЈСБУКУ

 

Песници Мирослав Тодоровић и Стојан Богдановић
у порти цркве Светог Ахилија. Ариље.

 Остварило се Миљковићево пророштво да ће поезију сви писати. Иако је литература непрофитна, издавачке куће које још постоје таворе, часописи проредили, поезија опстаје. За дивно чудо никад више песника, никад мање поезије.  У духу н/овог времена,  уласка у дигиталну галаксију, песници су грунули у тај лавиринт.  

Пишу, и објављују на Фејсбуку.  Прате их и читају Фејсбук пријатељи. Ако су песничке збирке „протеране“ из књижара, овде су се на Фејсбуку песничка сочињенија  добрано угнездила. Не требају критичари, рецензенти још мање.

Валери је казао да његовом делу значење дају  читаоци.

Рилке је поручио: „Читајте што је могућно мање естетско-критичких расправа – то су или пристрасна гледишта, окамењена и обесмислена у својој беживотној отврдлости, или пак веште игре речима, код којих данас превагне једно а сутра друго, оном првом потпуно супротно схватање. Уметничка дела бескраjно су усамљена, и понајмање се могу досегнути критиком.“

Чујмо Бродског:

„Критичарима се не може веровати јер,    њихова казаљка произвољно шета. Оно што је за једне север, за друге је југ (тачније Јужна Америка); исто се догађа, са још већом произвољношћу, са истоком и западом. Са рецензентима постоје: (минимум) три врсте проблема:

а) он може бити занатлија и исти игнорант као што смо ми

б) може бити изузетно пристрасан према одређеној врсти писања  или може радити за одређене издаваче

ц) ако је даровит, претвориће своју рецензију у посебну уметничку форму – за то је потврда Хорхе Луис Борхес – и ви можете завршити тако што ћете радије читати приказе него саме књиге...“

Стога песницима  Фејсбука није до става књижевних критичара... Писах давно наручен текст о делу песника Н. Ц.  за Округли сто о његовом делу. Тек када је прочитао оду  о свом  песништву  одобрио је спонзору исплату хонорара.  Било је то  време спонзорске књижевности? И награда. Шта је остало после ње?

  Књига Проповедника каже: „Не спомиње се оно што је било раније. Ни оно касније неће се спомињати  код оних који после буду“.

Песнике Фејсбука оцењују читаоци пријатељи, у пољу, испод објављене песме. Све је учињено да читаоц   не разнишља. Само  се кликне   испод текста: Свиђа ми се. Воли. Подршка. Wow (Вау)… Ту су и симболи који речи замењују: Срце се најчешће користи. Годи упућеном. Умисли да је тако.

Песници Фејсбука не хају за Награде које су у власти књижевних кланова и „интересних група“.

О наградама је књижицу написао Предраг Чудић „Велика берба ловорика“

Пише о томе  Синан Гуџевић.  „Књига је мала форматом 14,8 x 10,4 см, мала и опсегом, укупно 60 страница.

Цијелих 40 страница је заузео каталог углавном књижевних награда у Србији и Црној Гори, то јест у ондашњој Савезној Републици Југославији. Кажем каталог, а боље можда рећи списак или попис или индекс од укупно 387 награда додјељиваних до половине 2001, кад је објављен. Из ауторова текста сазнаје се да је он на књизи радио барем десет година. Практикум уоквирују пишчев предговор и савјети младом писцу. И предговор и поговор (у два дијела) умјерено су саркастични, оправдано, јер је Каталог сам по себи распашој. Кондири, пера, хрисовуље, божури, свеци, песнички цветови и стазе, златна фонтана, златна маслина, златна кацига и још много “ловорика и сличног опојног биља је пред вама!”

У антрфилеу стоји: „Живо је чудо да се иједан човјек који пише, у Србији, а богме у цијелој некадашњој Југославији, спаси да га не западне која од награда из Чудићева регистра. Но је још веће чудо како је, према истраживању самога Чудића, већина награда запала свега двадесетак аутора. Кружење наградиве материје у друштву!“

Књижица штампана пре четврт века, у  међувремену број награда се повећао. Увећале за делове одеће песника : Шешир, шал, марама...и чега све не.

  Многи не могу, нити ће за живота ући у круг повлашћених за награду рођених. Утеха је да ће Бог све надоместити.

   У намери да исправим велику неправду, зарад КЊИЖЕВНЕ ИСТИНЕ доделих награду са именом „Мирослављев штап“ песнику и филозофу Стојану Богдановићу дана 11. септ. 2020. (Нису Стојана занимале Награде, зна  да ће стари Хронос на свом решету све претрести,  и да ће мало шта остати).

У порти манастира посвећеном Светом Ахилију у Ариљу.

Песници у порти цркве Светог Ахилија,

                                                                          Ариље.

Ни словца о томе не беше  у штампи.

За штампу је провинција егзотика,  интерсанта само по рђавим вестима. Такав им је и живот.  Ниси у Београду, ниси нигде. Да си вредео,  да си умео не би  у Ниш био.

Због чега је  провинција лоша адреса?

 Пишући о Бранку Миљковићу књижевник Видосав Петровић казује о нишком менталитету који „поред дивних вредности, има и нечег несхватљиво лошег, разорног, што, како примећује, долази до изражаја онда кад неко доживљава успех, кад се издваја, одскаче од других, када напушта убитачну провинцијску учмалост... То је наш погубни провинцијски менталитет. Не дозволити да се ико издвоји, да успе. Грчевито чувати status quo.Тако трајати, распадати се, али не таласати. А ми смо у Европи! На светским путевима! Као да никаква струјања не могу да нас мењају. У праву су они који кажу: Хоћеш ли да успеш, покупи се и одлази, што пре. Бежи, на време...“

Онај Штап је био од стабла женске клеке, са рукохватом који је представљао змију  како из штапа излази. Скулптура каква саму корен у земљи може да начини.  

Мислио сам да ће га песник носити, с њим се дичити. „Искривио се, Миркане, зимус у стану“, каза ми при сусрету Лауреат. Аха, ни штап није могао да „живи у стану“... 

Песници Фејсбука не хају за жирије. Знају технику награђивања.

Песник, и издавач, Милоје Дончић, члан жирија за Награду „Милан Ракић“ написа песму о томе.  У књизи „Поноћ у Трангефрангији“, Ревнитељ, 2025:

 Епитаф за књижевно вредновање  

Трочлани жири

 Овца. Овца. Овца.

И Рука трговца

 

Петочлани жири  

Овца. Овца. Овца. Овца. Овца.

 И рука трговца.

 

Зашто би песници Фејсбука учествовали, књиге слали, узалуд надали  када је, кажу, све унапред договорено. Удружење књижевника прво намирује чланове управе, па ако шта остане.

Својевремено је Андрић написао: „Ако постоји нешто што може да задовољи голо и незајажљиво уметниково ЈА онда су то награде. Што су признања већа и угледнија, по-лемике и свађе које их прате су спектакуларније.“

Песник Бранислав Петровић је упозоравао да „…чилагери из Нобелове фондације једва чекају да тутну лову ономе ко открије егзактна мерила за врeдновање уметничког дела.“

Зато Фејсбук песници и пријатељи не брину за Награде. Држе се Балзаковог гесла: „Онај ко сам  тражи награду – не заслужује је , онај ко је заслужује – није му ни потребна.“

 Чим се песма постави на Фејсбуку доступна је читаоцима у целом свету. Поруку слкару  Емилу Милошу шаљем ујутру он је у истом трену прима  увече, тамо, у далеком Баларату. Његову слику за корицу књиге  „Без излаза“  сам тако добио. За асталом седећи.  Интернет је избрисао   растојања, временске перспективе  су се у тачку слиле.  Тачку – Космос.

Фејсбук песници и пријатељи су као Божија деца праведни једни према другима. Лајкује се узајамно, хвали, јер сваки суд је личан.  Чух у Ариљу како сељак каже: „Во не лиже вола што воли него да би и он њега лизао.“

Знају песници законе  природе, не хају за клановске  марифетлуке, пишу, на  Фејсбуку објављују, објављеном се радују...  

ШТАП ЗА ПЕСНИКА  СТОЈАНА  БОГДАНОВИЋА* 

У ПОРТИ цркве Светог Ахилија у Ариљу дне. 11. 09. 2020.

Дарујем штап од мушке клеке

Песнику и философу Стојану Богдановићу

Сунчано Јесен по околним  брдима меша летње и јесење боје

Из цркве тишина пуна векова као  значењa између две песме

Руку која прима штап обасјава

Немуштим    сјајем звона  што зна путеве

Оним што ће у песму лавиринт тачку универзалну

Бити књига са сенкама путника и

Свецима што мир небески овде налазе

 

У том миру историја – све што прошло је

Камен на коме стојиш камен прича и боје са зида

Све блеђе то светлости белине  све ближе

О чему реч у плавети видик  Спису

 

Видиш кроз песму

Овај штап је жезло теби суђено

Змија двоглава око је његово видело чује као

Што се твој пут у молитвеној тишини види

Онај земаљски што  после свега стих пОста.

Корача као Реч са небом понад песме

 

Кoрачај све док светац не будеш

Кoрачај све док и сам штап не постанеш

Све док иза тебе

Онај звук* додира штапа и земље   на небу  остане

С облацима понад рукописа

 

Е да прича о путу никада не престане

А белином  штап из  песме o томе  перо

____________

*Покуцај у небо и ослушни звук!

 

 

 

 

Ранко ПАВЛОВИЋ: НА ЛАТИЦАМА ТРЕШЊЕВОГ ЦВЕТА

 

НА ЛАТИЦАМА ТРЕШЊЕВОГ ЦВИЈЕТА

Мирослав Тодоровић: Тропрсте песме, Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2025.

 

У сезони цвјетања трешања, у Народној библиотеци „Стеван Сремац“ у Нишу обављане су посљедње припреме за објављивање тродјелне збирке хаику пјесама Мирослава Тодоровића насловљене Тропрсте песме. Има у томе много симболике, не само зато што ова пјесничка форма подразумијева да се једна пјесничка слика, једна мисао, један тренутак, „ухвати“ у три стиха, ни у томе што збирка садржи три циклуса, три међусобно сасвим сличне мотивско-тематске цјелине, па ни по томе што је, уз „кумство“ пјесника Љубише Ђидића, наслов књиге „отропршћен“, него више по раскоши мириса и боја расцвјеталих трешања. Познато је, наиме, да је хаику древна јапанска пјесничка форма, која се временом раширила цијелим свијетом (у српску књижевност „окалемио“ ју је Милош Црњански), као што је такође знано да Јапанци готово обредно, колективно посматрају расцвјетале трешње. По томе би се могло рећи да су се пјесник и издавач, можда и сасвим несвјесно и ненамјерно, придружили церемонијалном слављу објављивања прољећа у крошњама и на нашим подручјима драге воћке.

За прва два циклуса, у које су уврштени избори из претходно објављених Тодоровићевих збирки хаику пјесама, понијели су наслови тих збирки – „Шум и лахор“ и „Лепет крила“, а трећи, који доноси пјесме што се први пут објављују, насловљен је као и ова збирка, са малим додатком – „Тропрсте песме – ОтКуцаји“.

Један хаику из циклуса „Шум и лахор“ гласи овако: Радост је трешња / коју засадих./ Сада цветамо заједно. Можда потпуније него аутопоетички есеј на десетинама страница, ова терцина исказује пјесников однос према свијету чија је честица, посебно према природи чији је нераздвојиви дио и из чијег непатвореног бића црпи оне најживотодајније сокове, да би јој их још облапорније враћао, обнављањем те исте природе и душе новим садницама и пјесмом. Лирски субјект, присутан у својим стиховима колико и у свакодневном животу, ако не и више, налази радост, али не било гдје, него – у трешњи коју је сам засадио. И, бар у поезији, цвјетају заједно он и његов рукосад, сједињени тако снажно да их ништа не може раздвојити. Док ишчитава пјесме у овој књизи, својеврсној „пјесмарици природе“, читалац се не може отети утиску да Тодоровић не пише пјесме већ да их, заправо, ослушкује у природи гдје су од Постања и отуд их само преноси на папир, записује, оловком или кљуном дјетлића, сасвим свеједно. Јер, док пламти пролеће, на сломљено стабло (колико пјесник жали та сломљена стабла, као да се и сам у њима осјећа покршен неким животним олујама!) слетјеће дјетлић и почети да куца. Слика добро знана из живота и литературе. Али, код Тодоровића, она се, чудесном алхемијом или неком другом мистичном и митском појавом коју само пјесник истанчаних осјећања може запазити, претвара у пјесму. Његов дјетлић, једноставно, улази у пјесму. Тиме је један обожени обред у природи завршен: пјесма је записана (погрешно би било рећи – написана).

У Тодоровићевим хаику терцинама човјек (читај: пјесник, или љубитељ поезије) осјећа, а природа мисли: СЕНКА храста/ и сенка стене/ у тишини размењују мисли. А баш та исконска тишина, тај васељенски мир који траје од Великог праска, јесте амбијент у коме пјесник, као цвјетове ранопрољећних циклама, убира своје стихове. У том еденском зују тишине, како запажа сензибилан пјеснички дух, чак и мирис пупољка који се расцвјетава постаје – громогласан! У природи и (помирен) са природом, човјек је најпотпунији кад је сам, а пјесник има свог „коаутора“, некога или нешто ко му или што му шапуће стихове које ће записивати: ВРХ планински,/ у плаветној даљини/ све више моја песма.

Раскош доживљаја и у пјесмама без сувише ријечи у другом циклусу, читаоцу нуде сва годишња доба, као да се међусобно утркују које ће нас подарити већом љепотом. А Тодоровићеве фотографије, које никако нису само пуке илустрације у збирци Лепет крила, на некакав волшебан начин, пред погледом зачуђеног и опчињеног читача, и саме се претварају у складне стихове.

Тодоровићев хаику не опјевава природу, он је сам природа: шум птичијег крила, шапат лишћа или покошене траве, тишина напуштеног гнијезда, жубор зелене тишине и горске воде, добовање мајске кише по лиснатој грани трешње, тихи смијех бијеле раде из разбарушене ливаде, шуштање лањског лишћа... У његовим стиховима по барицама на планинском путу огледају се парчићи неба, трепере сјенке литица у жубору, пејзаж својом свјетлошћу отвара књигу, врхови брда поздрављају се са тихом мјесечином, у сувој трави шушти прича, лишће на пјесниковом столу дописује љетне боје, вјетар тражи мјесто за починак, крију се сјенке у суштину сњежне бјелине...

У овим пјесмама све је трептај, дрхтај, лак корак; све стаје у зачуђен и усхићен поглед. И све је слика, отјеловљена ненаметљивом, готово узгредном мишљу. Мирослав Тодоровић нам у својим хаику пјесмама нуди широку палету боја, међу њима и оних које се могу само наслутити и које је немогуће именовати. Стихови личе на нотне линије по којима, као капљице росе на пауковој мрежи, трепере сви звуци природе, па и они које може ослушнути само најтананије уво.

У новим хаику терцинама (трећи циклус „Тропрсте песме – ОтКуцаји“) пјесник напросто улази у своје пјесме, стапа се са стиховима које записује:

ШТАП на кревету
Мирују моје стазе
Сећам се Корачам

Пред читаоцем је богата распевана пејзажна таписерија, па док чита, тешко одваја пажњу од једне, да би се окренуо другој „тропрстној“ пјесми. Док пјесник постаје биљка коју узгаја, час су пред нама слике његове родне Трешњевице, час видици који се с узвисине отварају на све стране. Каткад великом брзином, каткад полако, спорије него у стварности, смјењују се погледом и душом колорисана годишња доба. У истинској поезији може да пут жубори да би у манастирској тишини пјесник могао да силази низ векове.

Кад Белина мисао сплиће, онда ништа није чудно што НИЧЕ и човек/ са семењем које/ полаже у земљу. Када се погледом разгрну тмурни облаци, онда кришка плавети постаје око пјеснику и пјесми коју пише, а стазе, којима је зачуђени дјечак негда трчао, постају све стрмије.

Прочитајмо заједно хаику:

ШУМ у сувој трави/
То јесењи анђелак/
У бубицу претворен мили,

јер ћемо се тако увјерити да се хаику терцине Мирослава Тодоровића не читају, оне напросто са страница књиге прелазе у читаоца; то су пјесме које се (у)дишу.

Стојан БОГДАНОВИЋ: САНДУК ОД ТВРДОГ ЖИВОТА МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА

 

САНДУК ОД ТВРДОГ ЖИВОТА МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА

            Наслов књиге је Сандук пун таме. Издање Народне библиотеке „Стеван Сремац“, Ниш, 2023. По моме било би само Сандук. Тако ћу даљем тексту и писати. Наслов је застрашујуће добар. Свак се пита шта ће се отуда појавити. Неки ће помислити на Бабарогу. Данашњи клинци би рекли наслов је бабарога. Још кад погледате фотку на корицама. Позеленео од маховине миленијумски саркофаг који крије злато заједно са скелетом и са духовима, не мирише на добро, али изазива да се помучите, да подигнете плочу сигурни да нећете ослободити причу о Исусу. Али сигурно је да сумња постоји да би отуда могла изаћи нека ала. Зато ће, претпостављам, читалац, бити обазрив као и ја када буде разгртао, када буде контао са које стране да приђе Сандуку. Патина ће свакако допринети да своја сећање тражите што даље. Као оно копље олимпијског победника које се заболо дубоко и још вибрира. Као шприц забоден у бутину. Или као трн у пету.

             Почео сам да разглабам. А у Сандуку тога нема. Да разочарам Твитераше, приче су кратке, али нису њихове нити су оне из романа Унутрашње море. Ове приче нису морске. Њих је испричао живот лично. Нема сумње да је живот сваког човека Сандук пун таме. Песник Мирослав Тодоровић. их је само уредно бележио. Богме и забележио. А оно што није забележено кажу стари писци, није ни постојало. Приче су старе, или су ликови у њима из прошлости, али су младе. Тамо се појављују књижевници, песници – њих сам намерно издвојио, професори, филозофи, сликари и разне друге протуве сличне оним писцима без адресе.  Није реч о утварама. Мука ми је кад видим само иницијале. Секирам се за читаоце. А за мене не брините, одмах сам провалио ко се крије иза тих фамозних слова подупртих тачкама. Али ако мало мућнете похватаћете све те типове који ти се (на)смеју или ти се ругају чим те угледају. Чим отвориш Сандук пун таме отуда сукне пламен, нека необична светлост, обасјава век, отвара очи, типови се мешкоље, излазе на видело један по један. Буде ти топло око срца. Још ако си и ти у Сандуку, а није петак, тринасти, онда је угођај потпун и бесплатан. Крените, али готованима не откривајте ко се крије иза оних великих слова подупртих тачкама. Не отварајте врата. Ући ће и опоганиће Сандук.

            Да се не лажемо, само да знате, немају сви паре за сандук, а овај је од тврдог живота и то џабе.

 

Мирослав ТОДОРОВИЋ: (СВЕ)ПОЕЗИЈА ЉУБАВИ, БОЛА И ПЕВАЊА

 

СвеПоезија љубави,  бола  и певања

Читање поеме Ранка Павловића ПЈЕСМА КОЈУ НИКАДА НИСАМ НАПИСАО

 

Да се песма пише сама[1] и да је песник медиј преко кога се она саопштава потврђује поема ПЈЕСМА КОЈУ НИКАДА НИСАМ НАПИСАО песника Ранка Павловића. Изненадни одлазак животне сапутнице, бол  и сучавање с неминовношћу је еруптирао у поему. Поема  настала   да буде спомен,  да  казује о Супрузи Славици,отишлој у будућност... Испевана је  емоцијама што говоре универзалним језиком људског рода. Мировала у песниковој души та ненаписана песма се објављивала у свему што је песник писао и живео. Неименована у свему била, над свиме бдила.  Као стихови јаства и штаства које песник сплиће  у причу поеме коју је целог живота носио у себи да би је сад записао. Основа певања  је доживљено које обезбеђује својеврсну документарност,  „стављања  живота у стихове“,  казује о посебности теме и њене поетике.

Песник  је од 1. до 9. децембра провео на Очној клиници у Бањалуци.   Тамо су  настале песме насловљене као Записи из болесничке собе 351. Као што су Раичковићеви Записи о црном Владимиру написани у болничкој соби. Ове Павловићеве „личне“ песме имају „вредносне висине“ какве само песма од живота отета може да има. Која  суочава човека са страхом и  стрепњом од  исхода лечења. Потврђује да се песма не пише за столом. Већ се јавља изненада, и када она хоће. Песнику је дано да је   запише. Кроз душу пропусти, са искуствима живота и умећа певања.

Ове записне песме тематизују  песников поглед „Кроз болнички прозор“ у чијем опису „Чичак на бријегу“ насловљава песму. У погледу су сензације које боје тему са опомињућим „застрашаујућим опиљцима цивилизације“. Који ће се јављати у мислима и призорима, васкрсавати из сећања. Раскрилиће се асоцијације, чудо песме ће дочарати како  „У светачки ореол / одјену се руке  / које мијесе хљеб насушни.“

Упесмљен је излазак из болнице, са асоцијативним пропламсајима што богате тему,  садржајним  нитима које хилиндарско око  види. Хоће тај стих у  свијет је  битна чињеница Павловићеве песничке одисеје. Да песма као птица прхне  и нађе читаоце. Оригиналнсти настанка збирке допринели су и они   који су читањем на фејсбуку пратили настанак поеме. Значење је допуњавано искуствима читања које се утискивало у песму преко коментара.  Што је омогућило да има ауру читалачког даха.Утискивали су се у  прочитано као што је песник из свог бића истискивао све  што је вредело да се нађе у бићу песме. С осећањем за обликовање  песме, и песничком радошћу што као песма остаје да  траје.

Песниково унутрашње око  свет посматра  тако да се сушт виђеног  у стиху објављује. Kao Овидије овај песник  „све што заусти у стих спусти“.  Ни смрт супруге Славице, иако „није дан за поезију“ не спречава  да бол и тугу  изгрца у  песму „Расипање“. Све се слило у стихове:

Све се расуло, драги мој господине Професоре,
који си говорио да су најчвршћи зидови од књига,
а најтоплији од осмијеха укућана који се
у тјескоби сударају с другима, собом и својим сјенкама.
Све се расуло и све се још расипа, залудни му зидови;
за расипање они нису никаква брана.

Само знам да ће ми вечерима,
мјесечином обасјаним, Она што је данас отишла
причати шта се догађа тамо гдје ме чека.

 Песничка визура открива фреску живота који је прошао, са реминисценцијама што казују о животу, о ћеркама које су отишле у своје станове,   књигама које су нашле станиште у легатима, о супрузи отишлој у  будућност  да тамо чека свог животног сапутника и  песника. Ова поезија није за критичку рецепцију, већ  за  читање  које ће омогућити да значење песме  да читалац. Онај који ће разумети да је песма коју песник изнедрава  из душе намењена оној која је била његова песма. Као изказ изнутра, „као продукт имагинације, рефлексије, вербалне јаве и версификаторске вештине?“   Запитаности „како Пјесми може да се напише Пјесма./ Ти си била моја Пјесма./Ти си остала моја Пјесма.“

„Ње више нема – то је био звукˮ, каже Бранко у поеми Туга и опомена. У Ранковој поеми она је ту, прибрала је расуту породицу, подстакла песму. Са визијом у којој је Она птица која ће ући (бити) стих који слиједи. Песник говори, она ћути. „Најбољи начин апсолутног говора је ћутање“, гласи индијска пословица коју приписују Тагори. Песник чује кроз песму коју пише и кроз коју види истину спознаје да је виђено у жељи оног ко  гледа. Објавиће се у његовој песми и древне приче да  укажу  на магију песме,  и моћ песничке речи да их  прикаже као лични  доживљај („Шеиков лов“, „У козојој кожи“). „Љепота ни у старачком погледу / не губи младалачки глед“.   Песник чује глас оне која је  песма коју  пише. Отуда стихови:

      

            Хватам се пера. Нисмо ли остарјели за љубавну лирику?
            Љубав је увијек млада, одговараш самоувјерено.
             А негдје горе високо, нека небеска харфа,
             просипа нове акорде по осунчаним сазвјежђима.

        Акорди који су речи песама испеваних дахом у даху. Универзум и лично су се сплели у песму, са  значењем универзалног. Истина живота и истина певања  су се слили у песму, потврдила да љубав свему превасходи. Павловићево „Слово љубве“ надилази тему и поста-је метафора свеколиког певања о животу и  болу због изгубљене драге.Оне  која се обја-вљује као песма. Ту песму унутрашњег исказа допуњује  песников запис (21. 12. 2023).

„Јутрос, нешто прије 11 сати, када смо посјетили гроб супруге, мајке, баке Славице, да јој принесемо свијеће и испричамо новости које није чула, на сусједном споменику дочекала нас је једна једина птица – голубица прекрасне сиве боје, са бијелим линијама на крилима. Била је на сусједном споменику, гледала нас је мирно, нарочито мене.

Онда је настала мала драма. Долетјела је, загактала и голубицу хтјела да улови врана. Залудна јој је била намјера, и када се све завршило, голубица се вратила и слетјела на дио споменика изнад главе заспале наше Славице. Било нас је више тамо, али она се окренула према мени, у жељи да ми нешто саопшти, пренесе поруку (фотографија 1).

Дуго смо се тако гледали, „слушали“ једно друго, а ја ево још одгонетам и догонетам шта је хтјела да ми и од кога пренесе голубица...“

Стих „Ти си сада птица“  се појавио  у сцени која се збива на гробљу. Призива  друге теме, сугерише тајанство песничког чина  и неизрецивост коју ћутање  само посвећенима открива.  Које божанско и земаљско кроз стихове објављује. Због чега је  она о којој пева-ју постала песма.  О чему се може студиозније писати, дочим  ову поема треба гонетати у конетексту целокупног Павловићевог дела.
Оригиналности ове поеме  и садржајној пуноћи доприносе приношења: записи  и стихови посвећени  оној која је отишла да би постала песма.

 

 

Ниш, 29. 12. 2023.                                                                                                        

 

 

 

 

 

 

---

[1] Борхес