КИНА И ЈА ИСКОСА
 |
| Стојан Богдановић, на језеру Дали |
Са Кинеског зида спуштао сам висак,
А низ конац су се спуштали мрави као Кинези,
Покушавали су да одгонетну миленијумску тајну,
Чему толика глупост?
Потрошити толико живота и толико камења
Да би се Зид видео из васионе,
Заиста, није нормално.
Сви су мислили да се иза тога зида крије нешто грандиозно,
Али, Монголи су провалили Зид.
Установили су, нема тајне,
Кренули су на Европу.
Стигли су и до Рима,
Сада то више није њихова брига.
О Кинезима стално брину њихови учитељи.
Конфуције[1] се чврсто држао цара.
 |
| Стојан Богдановић |
Лаоце[2] је пуштао човека да плива.
Чуангце[3] је био ронилац.
До дана данашњег, сваког учитеља су прославили његови ђаци.
Чуангце је намицао завесе да не бисте пали у искушење.
Опасне мисли су најопасније оружје.
Те године, 1993. Гуо Јући ме је позвао на конференцију
На универзитету у месту Ћиндао.
Чак сам био и у Међународном комитету.
Гордана је била тешко болесна,
Морао сам да откажем учешће,
Али, она ми то није дозволила,
Сместићеш ме у Нишку Бању, а ти мораш да идеш,
Јер, идући пут, неће те позвати.
То није био мој први излазак уживо на међународну математичку сцену.
Али, био је важан.
Нисам отишао тамо да се сликам,
Али многи Кинези су ме вукли за рукав
Да би имали фотку са мном.
Место је за кинеске прилике било мало,
Око 3,5 милона становника.
На Жутом мору,
 |
| Стојан Богдановић |
Преко пожутеле баре је Кореја.
На конференцији је било преко 1000 учесника,
Више него што моје село има становника.
Велико Боњинце је пре Другог светског рата имало
Преко 5000 житеља,
А онда су дошли на власт комунисти и почели укидање српских села,
Нису баш све до краја завршили, али они су упорни.
Једва сам нашао где се нализи Ћиндао сити,
А град је био познат у свету,
Али, не по теорији полугрупа, него по пиву.
Тамо је било двадесет фабрика пива,
Све су биле немачке.
По повратку у Београд,
Срео сам чувеног хемичара Павла-Пају Премовића,
Заједно смо путовала до Ниша.
Пита ме Паја одакле идем,
- Из Кине...
Погледа ме зачуђено,
- Из Кине,
- А шта си пио тамо,
- Пиво, кажем,
- Које пиво, откуд Кинезима пиво?
- Ћиндао бир.
- А знам за то пиво, то је једно од најбољих пива на свету, пио сам га у Америци. Само, много је скупо, 20 долара лименка.
- Али, ја сам био у Кини, кажем Паји.
Припремио сам се брзо за пут,
Питам декана да ми одобри неку пару,
Одбио ме, јер нико други, никада није имао такву част
Да буде у Међународном комитету неке конференције.
На предлог професора Курепе,
Помогли су ми из Математичког института САНУ.
Када сам се вратио из Кине,
Декан је чуо да сам тамо био,
Тражио је од мене извештај!
Рекох му да сам извештај поднео
Онима што су ми дали паре за пут.
Отишао сам у агенцију да купим карте.
Обезбедили су ми карте до Пекинга, преко Варшаве,
У Варшаву сам стигао авионом из Будимпеште,
А до Будимпеште сам стигао аутобусом из Београда,
До Београда аутобусом из Ниша.
Питам за резервацију од Пекинга до Ћиндаоа,
Кажу ми да из Пекинга за Ћиндао има авиона сваког дана по неколико пута,
Те да није проблем да се купи карта на лицу места.
Али, није тако,
Стигао сам у Пекинг два сата пре поласка авиона за Ћиндао.
Обрадујем се да ћу одмах наставити пут.
Одем на шалтер,
А они ми кажу,
Следећих месец дана нема места?!
 |
| Кар Пинг Шум и Стојан Богдановић у Кунмингу. |
Пронађем мењачницу,
Нисам ни знао да Кинези имају две валуте,
Народне паре и државне, обе имају јединицу јуан!
Државне јуане добијете мењањем долара у званичним мењачницама,
Ако их не потрошите, можете повратити своје доларе.
Народне јуане добијете тако што доларе промените на црно.
Повратка нема, морате све потрошити.
Као и сви Срби, и ја сам тада штедио у маркама.
Имао сам неку цркавицу, али Кинези траже само доларе.
Ту испред шалтера видим једног чову,
Испуњава формулар и пише Милосављевић,
Наравно да је Србин.
Започнем разговор на енглеском, па брже боље пређем на српски,
Кинески не знам, срећом не зна ни он.
Каже ми да има заказано у ЈАТ-овој агенцији,
Требало би да иде на југ Кине по неки лек,
Неке травуљине које наводно лече рак.
Имао је карцином грла.
Оперисали су га у Београду, па у Варшави,
Али не ваља.
Решио је да проба кинеску алтернативу.
Замолим га да пођем са њим до ЈАТ-а,
Чова пристаде, али кад стигосмо испред једног огромног хотела,
Гледам хотелчину и чудим се где су нашли толики мермер,
Чова ме остави ту испред да чекам,
А он оде да пита да ли ће ме примити тамо горе.
Кад сам изгубио сваку наду да ће се вратити,
Ево њега, маше ми.
Попнемо се на двадесет седми спрат,
Тамо нас је дочекао господин Бајић
Шеф представништва ЈАТ-а.
Имао је и секретарицу.
У пар реченица ја му се представим,
Види он да сам озбиљна фаца,
Даде налог секретарици да трага за мојим превозом
До Ћиндао ситија.
После 3-4 сата, ништа!
Коначно, предложи он да Милосављевић и ја преспавамо
У неком „јефтином“ хотелу,
Па ћемо сутра видети, шта и како.
Нисам имао избора.
Тај „јефтини“ хотел ме је коштао 150 долара.
Вече сам провео у хотелском бару са Милосављевићем.
Ништа се није разликовао од париских бурдеља.
Он ујутру оде даље,
Ја остах да и даље чекам.
 |
| Борд за округлим столом |
У неко доба дође господин Бајић,
Каже да је решио мој проблем,
Обрадовах се имајући у виду цену хотела.
Каже, синоћ је причао о мени својим пријатељима,
И они ме зову да будем њихов гост.
Успут ме пита играм ли шах,
Не нарочито, климнух,
Упозори ме да мој домаћин који нема ноге,
Воли да игра шах.
Шах се иначе игра главом.
Кад стигосмо код професора књижевности господина Марковића,
Шах је већ био наређан.
И Ћиндао бир, такође.
Брзо сам га победио три партије,
Упали ми се сијаличка,
Ако овако наставим,
Спаваћу на улици,
Те изгубим следеће три.
Дође и госпођа Марковић,
Радила је за УН,
На рачунарима.
Становали су у петособном стану.
Имали су две кућне помоћнице.
Једна је непрестано брискала песак
Који је стизао у великим количинама из пустиње Гоби,
Она друга се мувала по кухињи, ишла на пијац и послуживала,
Њу је домаћин хватао за дупенце
Кад год би поред њега прошла,
Све је то било на рачун УН.
Хвалио је своју кућну помоћницу:
Има тврдо дупе!
Веровао је да је то од вожње бицикла.
У то време у Пекингу су једини аутомобили
Били жути такси и они које су возили страни резиденти.
Бициклисти су јуришали на аутомобиле
Као муве пред кишу.
 |
| Стојан Богдановић и Медул Сен, у Кунмингу |
На сваком ћошку је била берберница на отвореном,
Постави човек столичицу на тротоару
И огрне је белим пешкиром,
То значи да је ту и берберин.
Кинези немају јаке браде,
Али, косу имају.
Шишају их ту на лицу места.
То не значи да није било салона
И да нису плаћали порез.
Бајић ми је заказао пријем код амбасадора.
Ја сам већ имао таква искуства у Паризу.
Када смо стигли, дочекао ме је конзул.
Питам га, речено ми је да ће ме примити амбасадор?
А он,
Ја сам овде у амбасади чиновник највишег ранга.
Требало би да ме прими председник Кинеске академије,
То се не може обавити без дипломатског представника.
Пријем код ректора је био отказан,
Сви професори и студенти су били на универзитету,
Као за време ванредног стања у Србији, у доба короне,
Као у затвору,
Због познатих догађаја на тргу Тјенанмен 1989.
Код председника акдемије сам са конзулом отишао мерцедесом на коме је била истакнута тробојка.
Председник академије је дошао бициклом.
После разговора у академији који је трајао
Око три сата, било је ту још пет његових сарадника,
Черечили су ме, вукли су свако на своју страну,
Отуда сам изашао сав изубијан,
Али, успео сам да поставим једно питање,
Зашто Американци тврде да се у Кини не поштују људска права?
Одговор сам добио као шамар,
Ми ћемо платити пут сваком Кинезу до Америке,
Под условом да му Американци обезбеде та људска права која заговарају.
Нисам више запиткивао, још ми бриди образ.
Мој преводилац био је млађи Бајић који је
у двадесет првој години завршио кинески језик.
Отац му је сместио
да станује у студентском дому са Кинезима.
То је био пун погодак.
Кинески језик је знао боље него српски.
Добио је похвале и од председника акдемије.
Позван сам и на ручак,
И тамо су ме возили мерцедесом са тробојком,
А председник је дошао бициклом.
На крају ручка дошла је и „пекиншка патка“.
Кинези су у тортиљу умотавали кожицу патке,
То су преливали сојиним смрдљивим уљем и
Задовољно хуктали,
И поред упозорења Бајића јуниора,
Да то у Кини није „ин“,
Узимао сам месо,
Али, из ресторана нисам изашао гладан.
Моји домаћини, Марковићи, инсистирали су да идем
на
Кинески зид, да видим то чудовиште.
Види се из васионе,
То је за оне изабране који се пењу тамо горе,
Ми смртници волимо и да пипнемо,
Не само да видимо.
Тамо где су они становали били су само странци,
Око кварта била је висока ограда,
А на улазној капији су били војници са пушкама на готовс.
Једнога дана Бајић ме је одвео на бувљак,
Тамо су продавали оне свилне кошуље на тоне,
Наравно да то нема никаве везе са свилом,
Чиста пластика.
Код нас су оне биле по десетак марака.
Тамо сам променио марке у доларе.
Тамо може све,
А можеш и да останеш без гаћа.
Има оних који воле пластику,
Зато и постоје пластичне сисе, пластична уста,
Па и пластична гузица.
За те стварчице не мора човек да потегне чак за Кину.
У парковима сам виђао Кинезе и Кинескиње који се по цео дан клате,
Час ми личи на карате, час на јогу,
Не секирајте се то не лечи корону.
Виђао сам Кинезе који се ухвате за дрво,
Стежу га свом својом снагом,
Тако да после много година примећујете на дрвету рупе
Које су ноктима ископали приликом стезања дрвета.
Питао сам шта то раде и чему то?
Рекоше ми да они тако разговарају са својим прецима,
А каткад и са рођацима који су отпутовали,
Рецимо преко океана.
Пењући се на планину Шан Tај,
Тамо где је живео Конфуције,
Чекали смо да се група сакупи
Са мном је био мој пријатељ Саито из Хирошиме.
Кинески сељаци су ту продавали изрезбарене ручице на дугачком дрвцету,
Исте такве су код нас продавали Цигани коритари
На Светоилијском вашару у Књажевцу.
Кина је велика земља,
Али, заиста је свет мали.
Купих две ручке и једну поклоних Саиту,
Он ми се неколико пута поклони,
Рече ми да се прошле године оженио
И да ће ручку однети својој жени.
Не знам шта ми би те га упитах,
Шта си досад чекао?
-Морао сам да удам сестру, одговри.
