Катарина НЕШОВИЋ
ЧОВЕК ЈЕ ОНО У ШТА ВЕРУЈЕ
Има нас разних, на овом свету. Има нас
срећних, има нас жалосних. Има нас превртљивих, има покварених, племенитих и
лицемерних, несебичних, узвишених, бесциљних; има притворних, има површних, има
јасних као дан и недокучивих као јесење небо. Има нас проданих, и непроцењивих.
Има нас бедних.
Има нас, људи.
Има нас свих, у његовом перу.
Колико год да смо сви јединствени, ипак
је више људи него калупа, и, ако мислиш да се ни у један не уклапаш, то само
значи да тај спектар довољно не познајеш.
Он нас је описао све, болно прецизно и
тужно истинито, са свим нашим манама над врлинама. Дао нам је опис свих калупа,
сву палету наших мисли, осећања, погрешака, убеђења, заблуда, срећних тренутака
и несрећних година, одушевљења, разочарања, оне дубоке празнине која расте са
нама и у нама и за нама једина остаје. И после 160 година још је он у праву,
још је чисто огледало које нам је оставио за собом, још његов аршин може да
премери наше стопе тачно и прецизно.
Антон Павлович Чехов, лекар који је
писао и писац који је лечио. О њему знамо сви, да је рођен 1860. у Таганрогу,
тамо завршио гимназију, тамо почео да пише; у Москви дипломирао медицину, у
Воскресењску радио као лекар... Умро од туберкулозе 1904., али живи још увек у
својим драмама и небројено кратких прича које је написао за свог кратког
живота.
У његовим се делима можемо пронаћи, у
једном лику или у сваком помало, или од сваког помало у нама.
Шумски дух, и Ујка-Вања на пример, две
драме сличне, а тако различите, дају нам доказ како има људи истих у суштини а
у форми различитих – Астрова и Хрушчова; Војницког Ивана и Војницког Игора; две
Соње и две Јелене...
Много је међу нама Шумских, идеалиста,
наизглед потпуно посвећених једном циљу, у њега дубоко верујућих, све док не
схватимо да смо или ми много и дубоко погрешили, или је непоправљиво погрешан
сав свет око нас.
Такви смо они који су, чини се,
издвојени, обележени, 'лудаци', 'чудни', који иду против гомиле упорно и
непокорно, знајући да ће, да морају, бити несхваћени, неприхваћени, а у исто
време очајницки кличу: "Ко год да сам, гледајте ме у очи право, јасно, без
задњих мисли, без програма, и тражите у мени пре свега човека..."
Има и нас Војницких, људи талентованих
и способних, паметних – али погрешно и површно; људи који су тражили од света
да их призна, прихвати, заносећи се да су таленат и способност сами довољни.
Ми, такви, остаћемо на крају разочарани у живот да бисмо прикрили разочарање у
своје постојање; огорчени на друге да не бисмо били огорчени на себе; остаћемо
талентовани за празне приче, за проклињање и жаљење; способни једино да за свој
усуд кривимо неког тамо Серебрјакова који ће се увек наћи – јер има нас и
таквих: старих (макар само у души), болесних (макар у уму), који мрзимо остали
свет због његове младости, измишљамо себи несрећу из досаде, у инат свима што
верују да смо ипак ми срећнији од њих.
А можда су међу таквим Војницкима ипак
за нијансу бољи они који су завршили као Игор Војницки, него као Иван?
Можда су они бар у том, последњем,
тренутку, одузевши себи живот, стекли први пут контролу над њим, одлучили сами
за себе, без уплитања, без размишљања о другима? Можда је Иван Војницки,
промашивши, поштедевши себи живот, заправо га коначно и неповратно изгубио? Или
је ипак себи дао шансу на нешто даље, нешто ново? Али шта?
Ко зна? Диван је данас дан. Да ли попити чај или се обесити?
Има међу нама и Трепљева, талентованих
али несрећних; има Тригорина, неталентованих а срећних; нађе се понека
Нина Заречна – галеб кога је човек
случајно нашао и из досаде уништио (тај човек најчешће је она сама)...
Има нас који, као Чеховљева Маша из
Галеба, носимо црнину за својим несрећним, бесмисленим животима; који не знамо
зашто постојимо на овом свету, нити желимо да знамо колико ћемо на њему остати;
нас, који не тражимо смисао него доказ да смисла нема; нас, који се добровољно
одричемо других јер би превише болело када би се они одрекли нас...
Све жалосније, под кожу се увлачи сумња
да је цео овај свет можда једно велико острво Сахалин, да нема наде за нас, да
"шуме спасава Шумски, али људе да спасава нема ко"... Слеп води
глувога, гладан храни ситог, паметнији попушта да нас будале жедне преко воде
преводе и сви заједно жмуримо на чињеницу да, ако се туђим закрпама крпиш,
једино крпа и можеш да постанеш. И свако може да се суочи са кризом, а
свакодневни живот је оно исцрпљујуће; и данас ни љубав, ни поштовање,
пријатељство – ништа не зближава људе као заједничка мржња.
У праву је Чехов, још увек...
Али у праву је и да би човек био бог
кад би знао да без грешке разликује добро и зло.
Али у праву је и да ћемо се ипак
одморити.
"Нека горе шуме! Посадићу
нове!" речи Хрушчова упућене између осталих и једној Соњи из Шумског духа,
наставиће се речима друге Соње, из Ујка-Вање: "Одморићемо се! Чућемо
анђеле, угледаћемо небо посуто дијамантима, видећемо како све зло земаљско, све
патње наше тону у милосрђе које испуњава цео свет, и наш ће живот да постане
тих, нежан, сладак...."
И можда нећемо достићи тај вечито
жељени мир, можда заиста у свима нама и седи неки шумски дух, пипа по мраку,
тражи нешто недостижно и непознато. Чехов нам каже да је наш живот као цвет на
ливади: расте, цвета, живи; али ето козе – поједе га – цвета нема више! Али он
каже и да има чак и у Сибиру среће. „Главно је умети променити, преокренути
свој живот; све друго је бесмислено.“
Али ми ћемо живети верујући у живот, не
мислећи на радост; јер "несрећа је и дошла јер смо превише на срећу
мислили". Живећемо верујући, бићемо оно у шта верујемо. Бићемо људи, са
разних страна, разних лица, из разних доба. Бићемо разни, у истом овом свету, и
свако од нас моћи ће да понови за Соњом: "ја верујем, верујем"....
