Странице

среда, 24. јун 2020.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПУТОВАЊЕ ЗА БАЊА ЛУКУ


ПУТОВАЊЕ ЗА БАЊА ЛУКУ

Мартин Црвеница: Од Декарта ка Христу,пастел 65х50, 2020.
Мој очух, звали су га Лоте,
Пинтер по занимању,
Робијао је, ни крив ни дужан.
Калку му је подметнуо мој рођени стриц.
Гурнуо је папир у машину и преко нуле ударио кеца.
Био је то доказ да је мој Лоте
Три године радио у содаџиској радњи.
Чим је Лоте то уверење приказао,
Стриц га је потказао.
Судије су му у име народа
Одрезале три месеца са принудним радом
У руднику мрког угља „Дубрава“.
Смрт фашизму, слобода народу!
Не мислите ваљда да би овде требало објашњавати
Каква је рђа био мој стриц.

Оно фамозно уверење у Бе и Ха нису тражили,
Те он после робије одлучи да иде
Да исправља криву Дрину.
Идућ тако стигне до Врбаса
Баш намо где се у њега улива Врбања
И где сада извире Република Српска.

Мати је две године распредала по комшилуку
Да се он тамо мучи, а ми овде мукујемо,
Те да ћемо на пролеће и ми за Бања Луку.
Целе зиме смо се оштрили и цвокотали.

Не могу тачно да кажем
Колико је трајало то путовање
Од Књажевца до Бања луке.
Било је више тих преседања
И није се знало када ће доћи
Тај други воз.

Мати је носила један велики џак
И вукла брата.
Ја сам носио лонац са пасуљем,
За оне дршке са стране на лонцу била је завезана жица
Па дрвце да се може носити
А да не жуља.
Носио сам и једно мање џакче.
У њему је био хлеб
На коме су се као слова на мермерном споменику
Јасно видели мајчини прсти.
Њега сам током путовања уместо камена
Увек стављао под главу.

Прво је стао на Црвеном Крсту у Нишу.
Ту смо чекали брзи воз из Софије
Није то нека брзина, али тако се звао
И имао је предност.
Протутњао је
А ми смо остали да чекамо нешто.

Стварно се не сећам колико сати смо ту провели.
Нико од путника није ни имао сат,
Само су зурили у онај станични.
И сваки час су одлазили да баце поглед на сат
И да се чуде зашто се он креће удесно
А код нас је увелико вршљао комунизам.
У то време нико жив није ни сањао европско време.

У ве-це се није могло ући,
Није био заузет
Него је био усран.
Са зидова су у нас буљиле војничке поруке.
Људи су ишли преко пруге
У кукуруз.
Главе су им штрчале и кад би чучнули.

Сутрадан смо стигли у Београд.
Закаснили смо скоро два сата,
Наш воз за Добој је отишао.
Нисам чуо да је неко протествовао
Или не дај боже псовао.
Распитивали су се када иде следећи.

Већ смо се навикли,
Чим стане воз
Отварамо лонац.
После се наслонимо
свако на свој џак
и чекамо да прође време
а возови пролазе.
Људи су нас заобилазили у великом луку
Због црног и белог лука
Који су нам замењивали дезодоранс и антисептик,
истовремено.

Кад год се сетим тога путовања
Увек су ми пред очима мигранти
У парку код станице у Београду.
Били смо прљавији и јаднији од њих
И нисмо имали мобилне телефоне.

Укрцали смо се,
Место смо нашли у ходнику
Поред ве-цеа.
Сви су нас прескакали,
Не знам да ли су баш сви дошли на ред,
Али пут до Добоја је био дуг.
У Добоју смо опет преседали.
Где год смо стигли
Увек је то било касно.
Бања Лука није била на видику.

Једног дана смо стигли до Господске улице,
Даље знате,
Нисмо умели да се вратимо.

Неколико дана смо спавали као заклани.
У суботу ме је Лоте одвео на сточну пијацу,
Ту на самом улазу поставили смо плехано корито,
Напунили смо га флашицама кабеза,
Ставили смо и лед који се брзо топио
Док се моја глава кувала.

Кабеза је продавао и Перо Шкрбић,
Конкуренција, када није ишло,
Псовао је Сунце,
Понекад би ми опсовао мајку,
Због тога је мој Лоте неколико пута морао да му покаже
Шта зна.

Недељом сам кабеза продавао на стадиону „Борца“
Једном смо ишли на Козару
Била је велика прослава
Дошло је много света били су окићени разним одликовањима
Шепурили су се као пуњене кокошке.
Била је страшна врућина,
А воде нигде.
Из војног камиона цистерне точио сам кабеза
Кад је пао мрак,
Лоте и ја смо се сместили ипод цистерне,
На целом свету бољег кревета није било.

Радним данима сам трчао на Бањалучко поље
Које је почињало од „Борца“
И простирало се до млекаре на Бојића Хану.
Ту сам официрима и војницима куповао ракију и цигаре
За узврат давали су ми да тенком окренем неки круг,
Испод мене се тресла земља.
Почео сам да навијам за „Партизан“,
Много година касније,
Прешао сам на Краља и Отаџбину.

Неки људи су мрзели краља,
Отаџбину нису спомињали,
Није ми било јасно, зашто?
Мати и Лоте су ћутали као заливени
А мени су стављали шаку на уста.

Таман сам се заљубио,
Лоте је одлучио да се селимо за Ниш.
Знам да је то мати одлучила,
Али, ја се нисам питао
А брат још мање.

Купио је краву.
Закупио је фургон
Утоварили смо машину за сода-воду
Амбалажу, краву...
Украцали смо се и ми.
Кад год би воз негде стао,
Скакли смо у траву,
Тражили смо детелину са четири листа,
Да бисмо нахранили нашу кравицу.







Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕХО ТРАГЕДИЈЕ

Стојан Богдановић     Овде неће бити речи о трагедији као књижевном делу, нити о њеној структури, нити о њеном историјском усавршавању и...