Милијан ДЕСПОТОВИЋ: ЈЕЗИК АУТЕНТИЧНОГ ПЕСНИКА

Милијан Деспотовић, књижевник

ЈЕЗИК АУТЕНТИЧНОГ ПЕСНИКА

Мирослав Тодоровић, понАД рукОписа,  Ниш: Ревнитељ,  2019.

              Поезија је јединствена уметност у којој песник сазнавалачки поставља себе у односу „на природу и васељену, а у правцу естетско-лепог“ да записујући свој доживљај иза речи или између њих. Везујући их у низ мисли песник спаја оне које је његово искуство изглачало, не да сјаје него да мудро искивају закачке које се лако смештају у дух читаоца.

Сваки песник има  свој песнички језик и он се издваја од других а уједно се везује за народни говор. Особеним песничким језиком пише Мирослав Тодоровић,¹ који  у својој књизи песама понАД рукОписа ² онако „будно мотри древну поезију“ која се некако удобно сместила у пејзаже његових стихова сада савремених тема. Песник мудро додаје „Лист по лист песме“, оне видљиве и невидљиве па је пред песником велики посао налажења истине у пејзажу своје поетике коју красе „Симболи епике/ Истину вечности тумачи трава.“ 

            Песме ове књиге делом су настајале у Трешњевици³ где

песника чека и испраћа самотна родна кућа „чије прозоре нико не отвара“, а метафора тог погледа се распршила негде у видику, више у сликама зашлим у време. Можда су овде унети потоњи описи“ да би тако остали осветљени виделом песничке јаве. У природном окружењу свега старог, посебно стабала ровите снаге, која се опиру олуји, Тодоровић ослушкује „библијски трепер речи“. Песник се поистоветио са стаблом у врлети када је пожелео да о њему напише песму и себе је почео да проналази „у историји поезије“, већ, јер свако дрво у овом крају је поезија за себе, песникова улога је таман толика да то уочи и запише. У том „брду тишине“, много је скулптура, и дрвених старица поломљених, које жижак и маховина нуде поезији по оној Хипократовој: „Живот је кратак, уметност је вечна.“ Тако ће Тодоровић стихом указати на „скулптуру од крошње старе јабуке“, не каза јој име али одговори ко је „створи“: „Сломљена крошња је сведочила о поруци неба.“ А јабука:

            Била је чувар куће
            Дочекивала ме када сам из белог света
            У црну самоћу завичајну долазио
            Испраћала без речи у којима се све чуло
            И све више била је као песма
            Што из живота непогоде
            У тишини белине без речи о(п)стаје.

Овде су и неке куће скулптуре постале али песник налази кључ од њих да се преци пред њим издуше, пренесу неке поруке које заборавише казати. Мирослав је у извесном кругу миленијума, онај који мотри „у даљини нигдине“. И тако путује са сабраћом песницима, бележи фрагменте са сусрета, који делују као рестлови неких будућих песама. У пејзажу препознаје „глас Божији“ и мисао песника Србе Митића из Малог Црнића, па глас из траве стиховима Карла Сандберга и јауке које је у песму примио Александар Ристовић. Песници заједно певају и плачу, а не морају бити близу један другог ни у времену ни у простору, зато им и песме посвећује а они њему уздарје.  Заједно са Ђуром Радоњићем отварао је „зору у Клисури“, са песником Мирославом Душанићем „мотри како кроз зрно/ пролазе векови“ а са Адамом Пуслојићем закључује да је „човек од земље створен“ али да Народи у Реч замичу“.

                 Тодоровићеве песме су „штедљиве на ријечима, претварају у рапсодичне пејзаже човјекове околине и људске душе, по ономе што у себи садрже, по драматици мисли и наратива  које саопштавају, постају својеврсне поеме у малом“. ⁵

            У графичком смислу Тодоровић се игра слоговношћу стихова истичући важна места у стиховима великим словима, некада је то само слово које реч дели на два значења попут речи: „доГледају“; „И спиС“ или песму прелама белим и црним великим словима истичући оне стихове који су носиоци песме, који имају улогу да остваре задршку читаоца јер је песник желео нешто важно да каже, нешто што измиче чисто лирском наративу. Сусрет са јесењим гаврановима у планини, у време када су и времена посрнулa ка том тону, он ту слику записује и што се заједно са стиховима слегла тишина, а где је шум (?):

           
            ЈАТА гавранова као јато векова
            Јошт црња шума букова

            Ал над списом ни шум не оста. 

            Доста је живе тишине у поезији Мирослава Тодоровића а гласне су поруке из природе које удружене пишу ову књигу: „Што реч не може, трава описује.“ Ту је и шумска црква коју је пејзажима осликала природа пред којом песник „стоји као пред Иконом“ и дошав на очев гроб у Свеловини, као да чује ехо његове мисли којом би некад завршили разговор о приликама у свету и ближе: „Од памтивека прича иста само рђе друге.“ Да ли је због опште рђе људества дошло све што је дошло, и што долази? Једно је тачно: „Вечита је истина светлости.“ У светлости природе њеног рукописа и рукописа песника, настала је ова књига, сва од набоја речи и мисли, слика и чињеница.

            У прилогу књизи је циклус песама које су песници (Адам Пуслојић, Радослав Вучковић, Власта Младеновић, Стеван Бошњак и Мирослав Б. Душанић) посветили Мирославу Тодоровићу. Када се кроз све ове песме сагледа расути портрет песника, остане његова замишњеност као мото за певање сабраће: „Хладно сјаје звезде и судбине“. Но, песници певају да загреју душу своју и душе читалаца.

          „Тодоровић на више места износи свој став о песми, о поезији уопште, јер она је његов живот. Он живи поезију и живи за поезију. Он је обогатио песму по дубини, али се мора приметити и лексичко богатство и „понАД“ свега избрушен језик, прецизан до савршенства. Лексика му је природно наслоњена на Трешњевицу. Из Тодоровића свагда избија Трешњевица.

Трешњевица је центар света!                  

Милић, Мишић, Адам, Срба, Бата, Стојан... сви одлазе у Трешњевицу. Са свима песник разговара на клупици испод храста. Понекад се о песничким мукама размењују искуства уз мученицу. Трешњевица често бива центар света, а буде и тачка са које се разгледа небо и путеви Господњи како у дубини плаветнила замичу и остављају песника без даха.“⁶

А што се тиче књижевне критике она је добрано загрејала руке и зашиљила перо да осветли укупно песничко дело Мирослава Тодоровића. Фрагменте из критика, а ту су важна имена српске критике, објављена су на крају ове књиге. И сви су, казано на различит начин сагласни  да је „језик Мирослава Тодоровића најчешће згуснут, каткада хoтимично опор; најчешће сликовит, каткада елиптичан или хотимично затамњен (Тодоровић би рекао: маглен, замагљен...) и дискретно прошаран архаизмима. (...) То је језик аутентичног песника.“

             

У Нишкој Бањи
            5. новембра 2019.

1)      Мирослав Тодоровић (Трешњевица, код Ариља, 1946), пише поезију, есеје, критику, дневничке записе, огледе и интервјуе. Објавио је 30 књига. Живи у Нишу.

2)      Мирослав Тодоровић, понАД рукОписа, Ниш: Ревнитељ, 2019.

3)      Трешњевица, село код Ариља, испод брда Малич. Стари назив Трешњевице је Преканац, што значи брдо преко кланца.

4)      Сандербег, који је живео у америчкој држави Илиноис је певао: „Постоје тумачења љубави на свим језицима“, али данас због наказног тумачења оних, и одонуд, наш песник је остао без гласа: „Пишем/ У звуку звона чујем сузе.“

5)      Ранко Павловић: Пјесников разговор с пјесмом (коју ствара), поговор књизи понАД рукОписа, стр. 111.

6)      Стојан Богдановић: Мирослав Тодоровић, песник тишине: „Мотрим како је све песма“, са stojanbogdanovic.blogspot.com петак 4. октобра 2019.