Стојан Богдановић: јул 2022

субота, 30. јул 2022.

Стојан БОГДАНОВИЋ: БУДУЋНОСТ ЈЕ ИЛУЗИЈА

БУДУЋНОСТ ЈЕ ИЛУЗИЈА

Данас када се каже илузорно, то значи немогуће, излишно, беспредметно, бесмислено, апсурдно, неумесно, неозбиљно... А да није било илузије не би се могло разговарати о степенима развоја друштва, или неког алата. Свако кретање, па и кретање мисли, у функцији je стварања или рушења. Све је створено на рушевинама. А имамо илузију да има неки нови темељ. У овом кратком осврту на илузију нећу се освртати на њено кретање током историје филозофије. Ако некога од филозофа и споменем то неће бити историјски осврт, пре ће бити исправљање криве Дрине.

Све почиње ноћу па и дан!

Да би ствари изашле на видело потребна је велика мука, а неки је зову љубав.

Илузије су најмоћније по мраку. Само затворите очи.

Илузија је мотор. Али и мотор има свој век.

Имам илузију, али од ње немам ништа. Све морам нешто да чекам.

Понекад се расправљам са илузијом као са собом. Увек изгубим.

Илузија је зло без којег се не живи.

Деца се праве и дању и ноћу, а човек тешко.

Ваздан сам имао илузије о неким женама, а имао сам утисак и да су оне гајиле илузије. И ко сада има право?

Имао сам своје илузије. Имају их и други. Тешко је борити се са илузијама зликоваца.

Илузија може да буде и подвала. Најгоре је када човек сам себи подвали, а не осећа ништа.

Без илузије нема уметности ни науке.

Будућност је илузија. Не шалим се. Иако ме не видите, ту сам, мртав озбиљан.

Размишљам данима да напишем нешто о човеку. Тешко ми иде. Много је мојих пријатеља отишло. То не значи да више нема људи.

Не постоје људи без илузије.

Када нестану илузије, нестаје човек и наступа ништавило (пропаст).

Иза онога, Сутра ће бити боље, као каријатида, као носећи стуб, стоји илузија.

За доручак, ручак и вечеру, илузија, и тако сам надживео себе.

Латини су илузионисти. Најбоље их је окарактерисао Његош: „Латини су старе варалице.“

Илузија зна да буде опасна као она да се човеку чини да све може сам.

Неки се толико умисле да су свемоћни. Чини им се да су достигли Бога, па чак и да осим њих других богова и нема.

Један је асистент имао илузију да ће постати стоматолог. Стигао је и до магистратуре. Али професор, ментор, никако да прегледа рад. Једнога дана дође код мене отац асистента, он је такође био професор, дошао је вели да ме замоли да питам ментора где је запело. Прихватио сам. После сам се покајао. Али шта је ту је. Одем код ментора, били смо добри пријатељи, те сам мислио да могу директно да га питам, да не околишим. Тако сам и учинио. Уследио је одговор: „Тај мали је много безобразан. Али то није једини разлог што он никада неће постати стоматолог.“ Изненадих се, али ментор настави: „Он је левак.“ Па! започех чуђење, али ме ментор прекину: „А инструменти нису прављени за леваке.“

Није да се нисам никада молио. И ко зна коме се нисам молио. Мислио сам да је најбоље почнем од оних најближих. После прочитах у Великој књизи да смо сви браћа, што би значило да смо сви ближњи. Право речено, ако смо сви браћа, онда су ту и наши непријатељи. Е, проблем је што не могу замислити да ми брат буде непријатељ! Када сам најзад стигао у ове луде старачке године схватио сам да ми је најближи Он. Крстио сам се и када треба и када не треба. Одлазио сам и у цркву. Стајао сам пред иконама. Разговарао сам са њима. Али одговор на било које моје питање није долазио ни откуда. Морао сам сам да одговарам. И то сам чинио. Само зато што сам одговоран. То се прочуло. И шта се десило? Почели су прстом да показују на мене. Ја сам имао илузију да су моји одговри билу сувисли. Али људи су мислили другачије, једни су мислили да сам будала, а други су мислили да сам луд. Да сам знао да ћу довде стићи не бих журио. А шта Ви мислите?

Људи у ово време иду у бање. Нису тамо отишли да се лече од Украјине. А многи су запели, па на море. Ја се још увек бавим илузијама. Размишљам о томе зашто се некима чини да је и математика религија? Аксиоме им личе на догме. Математика је априорна наука. Немам илузију. Путуј игумане...

Велики број људи се неозбиљно односи према смрти. Чак има и таквих који о њој ништа не мисле.

Смрт је озбиљна ствар и заслужује озбиљна промишљања о томе у каквој су вези смрт и истина. Борба против истине је тешка као и борба против смрти. Нико не зна да објасни због чега људи воде те две изанђале борбе. Некима то личи на игру. Као фудбал или тенис или... Већина људи тврди да се бори за истину. У ствари, они лажу. И то масно.

Игра је доказ живота, то је јасно, а шта је доказ смрти?

Мишљење је такође игра.

И Декарт је мислио и сумњао. Ако у све сумњам куда ће ме то одвести? Постаћу сумњало, па и њушкало. Имам такве комшије, у комшијским наукама. У све сумњају и док то расправе, оде свет. То је тврдио и Хераклит. Било је неких који му нису веровали. Такви и данас постоје.

Мени је занимљиво питање, како човек, не мора баш да буде човек, може да буде и нечовек, или нека ствар, како то нешто које није супротно од ништа (ни од чега!), него од нечег другог, може истовремено да буде на два различита места? Како квантна механика производи илузију? Да сам трговац прво питање било би, пошто је?[1]

Кад смо већ у могућности да постављамо питања, то нису питања за власт, ево још једно: Ако оном што истовремено постоји на два места, укинемо једно место, за које мислимо да постоји, да ли ће оно и даље постојати на оном другом месту, за које имамо илузију да постоји, и да ли је овде реч о једној илузији?

Да ли је смрт одлучујућа за егзистенцију илузије?

У двовалентном систему илузије о животу би морале бити равне илузијама о смрти, равнотеже ради. Равнотежа је важна и при кретању, у животу, живот и није ништа друго до кретање. То кретање може бити и у унутар самог система. Не мора све живо да има ноге. Не мислим на змије нити на глисте...

Равнотежа у смрти би требало да је природна ствар.

Да ли постоји полуживот? Да ли постоји полусмрт? Недавно сам у једном тексту наишао на следећи појам: полупесник?! Још раније сам код Слободана Јовановића срео полуинтелектуалца.

Западна цивилизација третира живот и смрт као супротности. Смрт би требало да карактерише поништавање живота. А супротно од живота може бити само неки други живот. Не може супротно од живота бити ништа. Зато и постоје доктрине које заговарају тај други живот. Ту би требало тражити пар животу. А смрт ће остати усамљена. Као нула. Живот је мост. Он спаја рођење и смрт. Сасвим је искључено да смрт може бити координатни почетак. И ја сам писао да су живот и смрт двојац, уређен пар, да су живот и смрт близанци.

Завео ме Хераклит, поверовао сам му, али време је да се каже онако како треба, СВЕ ТЕЧЕ ДОК ТЕЧЕ. И ово је тврђење у односу на човека.

Воде се ратови, видљиво је то код свих животиња. Људи то упражњавају на исти начин. Само су средства другачија. Она техничка средства. А нико не зна ни један прави разлог ни за ни против. Остаје да кажемо да је рат иманентно својство људи. Зашто се онда борити против рата? И та борба против рата је ратовање! Постоје ратови код којих главни циљ јесте смрт тзв. противника и они ратови против убијања, против смрти. Ово друго је очито апсурд. А смрт је иманентна. Смрт је есенцијално својсто живота. Без смрти ни живот није ништа. Пре свега био би само живот. Смрт је главни зачин животу. Она производи страх. Та стална стрепња, између осталог чини смрт есенциалним додатком том најслађем јелу које се зове живот. Смрт је главна мирођија у животу, у тој папазјанији која би требало да буде проста, а није.[2]

Илузија је основ сваке вере. Илузија је и оно када мислимо да ће сутра бити боље, а никада нисмо тачно дефинисали шта је боље. Илузија је када неко мисли отићи у рај, као што је илузија и да нема раја, те да нико не може отићи у рај.

Наводно сви знају за пакао. Чак и Данте.

Људи сами стварају пакао.

И рај су људи измислили, као што је песник измислио Бога.

Свака нада је илузија. Неке се и остваре. Чак су људи измислили разне теорије вероватноће како би били сигурни приликом коцкања да ће им се илузија и десити.

Све зависи од гравтације. Тамо где као нема ваздуха, у тзв. безваздушном простору, наводно се брже путује, јер нема никаквог отпора. Али гравитације има. Она зависи од масе. А уверили смо се да корпулентнији људи нису и паметнији. Маса се може и заобићи.

Такозвана демократија је илузија која вековима покрива подвале о праведном друштву.

Индијанци нису имали илузију, они су знали да ће алавост Англосаксонаца докрајчити свет, али то никоме није било од помоћи.

Човек може побећи само у илузију, али и она је стварност.

[1] Овде морам навести коментар песника МО: „Невероватан си! Често кренеш оном оштром страном, а не спотичеш се!“ А сад и реплику: „Идем оштром страном зато што сам настран. То није никакав проблем. Тај је решив. Одувек је било оних који нису исправљали страну него су људима исправљали кичму. И све што су је више исправљали, она се више савијала. Тако смо ми дотакли мајчицу земљу, а они су дотакли дно. Неки кажу, дно дна.“

[2] Стојан Богдановић, Трунке, Књажевац, Књижевни клуб ,,Бранко Миљковић”, 2011.

субота, 23. јул 2022.

Ранко Павловић: СУНЦЕ; Стојан Богдановић: СУНЦЕ ТИ ЖЕЖЕНО

Ранко Павловић

СУНЦЕ

Над фотографијом коју је
снимио Мирослав Тодоровић

Над планинским врхом
начас застало уморно Сунце,
тек толико да из ока
истисне капљицу зноја
и да га Мирослав Тодоровић
сними за Албум вјечности,
па ће га потом Пјесник
смјестити у меку постељу
још ненаписаног стиха.

Тихо се гаси румен пламен
у облаку над Сунцем
и у шуми под њим,
не чека ватрогасце (без)ума,
јер вјечност пали и гаси ватру,
зна то добро Сунце
које још никад није заборавило
да се јутром пробуди.

Нека усамљена птица
пјесмом успављује Сунце,
док Пјесник Светогорским штапом,
по спарушеној трави,
исписује стих о Сунцу
које одлази на починак.

21. 7. 2022.

Стојан Богдановић

СУНЦЕ ТИ ЖЕЖЕНО

Сунце је ту да изгори,

Да сагори,

Утваре гонећи

И да на крају,

Пратиоцима кости одмори.

Сунце, значи живот,

Говорила је мати,

Износећи постељину да је Сунце види.

Сунце разгони вирусе, бактерије и ваши,

Сунце се не боји политичара,

Сунце зна да покрене олују

Кад га, оно, избију пеге.

Мирослављево Сунце зна и да разгали

Кад га Ранко об ноћ припитоми

И зором пусти на пашу

Росу из сна да подигне.

Отац је мој говорио

Као Бог Отац,

Сунце ти жежено,

А Брана Петровић је написао

ЖЕЖЕВАСИОН.

21.7.22.

четвртак, 21. јул 2022.

Мићо ЦВИЈЕТИЋ: УЗБУДЉИВА ДРАМА ЖИВОТА И ПЕВАЊА

УЗБУДЉИВА ДРАМА ЖИВОТА И ПЕВАЊА

Мирослав Тодоровић: Дах и прах, Галаксијанис, Луково, 2022.

Мићо Цвијетић, књижевник

Иако је опседнут и другим књижевним пословима, Мирослав Тодоровић је, пре свега и после свега, песничка душа нарочитог сензибилитета. Преко четири деценије несмирајно трасира и обликује свој песнички пут, препознатљиве деонице у својим версима. Са различитих стаза загледан у земљу којом ходи и бескраје небеске, даљине и дубине. Понајвише у дубоке ревире своје душе, где се све сабира и прелама, оставља радосне или болне трагове. Које само унутрашње песниково око види и душа осећа. Свестан, када се земно и пролазно претвори у прах, једино сведочанство о валаститом постојању биће записано у Слову, најчешће одоболованих песма. Песник је сложеног лирског рукописа и поетичког именика, разуђених тематски и мотивски. По тим партитурама његова осетљива људска природа наставља да резбари и снује.

Као професионални теренац и градитељ обишао је приличан део света, о чему је оставио приметан траг у својим књигама. Јер, и у то време и на далеким путевима, био је, истовремено, непосустали градинар у своме песничком врту. Када су професионални послови окончани, условљени теретом година и попуштањем људске снаге, Мирославове путничке страсти нису сасвим утихнуле. У мировини је обилазио нека посебна медитеранска места, пре свега грчка. Како би, пре свега, утолио своје духовне чежње, нашао одушак и смирај жудњи за спокојем и осунчаном тишином.

Сада, већ у времешним годинама, главни пут и смер песнику је родна ариљска Трешњевица, преостали циљ и смисао. Где испред свог оронулог родног дома, као из Небеске визуре, промишља о људској пролазности, самерава живот и свет. Са кућног прага, одакле се најдаље и најдубље све види. Тако су му у родно село, иако прилично опустело као и многа наша испражњена и тужна места, најчешћа путовања. Стазама и стопама свога порекла и корена, а у домицилни урбани Ниш (у преписци са пријатељима најчешће пише у Ниш(та)), повлачи се у зимне дане из нужности.

Али, кад пролећно сунце гране, поново онамо на своје путује, на крилима радости, сете и туге на кућно огњиште. Куда га воде устрептало срце, пробуђена мисао и песничка реч. Где му је господња милост благосиљала дах живота. По нагону властите душе, слутим по песмама, онамо ће почивати и његов смртни људски прах. Где почива прах и његових родитеља, али и великог српског романсијера Добрила Ненадића. Мирославовог блиског пријатеља, који га са неке од расутих небеских звезда прати, да би наставили оностране, никад довршене, земаљске приче, људске и књижевне разговоре. Два најпознатија ариљска писца, романсијер и песник, који су давно започети. Суштинскијим делом већ пренесени у објављену и незаобилазну књигу Мирослава Тодоровића Добрило Ненадић неопозиво.

Наш песник је на свет издао нову књигу, Дах и прах, којој уз наслов, као упориште вишег реда и смисла, придодаје два фрагмента из Постања. Они функционално кореспондирају са искони поруке песничког дела, о Господу Богу, даху и праху, човековом постању, животу и неумитности смрти. На поједине библиске смисаоне и духовне предлошке ослоњене су и неке Тодоровићеве песме. Наглашеније су топографисани бројни велики песници, светски и српски, који га у песми и животу надахњују. Како великани већ одавно на оном свету, тако и његови живи пријатељи, са којима је блиска својта, по души и певању. Издваја их у посветама и посланицама, а неки се обзнањују или само препознају у интертекстуалном ткиву песме.

Конкретно, у књизи Дах и прах, стваралачки и духовно најгласнији су узајамни позиви и одзиви са свестраним Ранком Павловићем. Бањалучким писцем, аутором својеврсног уводника за ову књигу. Али, и приложником неколико властитих песама Тодоровићевој књизи на дар. Све по људској мери даровања и песничког узвраћања. У томе се огледа блиско сродство и са другим песницима. Једно од таквих, такође се посебно препознаје, са нишким писцем и филозофом Стојаном Богдановићем, сапутником на свакодневној вези. Са којим је заједно походио његову Трешњевицу, делио узвишене духовне тренутке, готово двогласно сновали, писали и обелодањивали песме.

Разлиставам, даље, Тодоровићеву књигу. У њој снатри, као и неколико претходних, на небо и на земљу, како би открио више спознаје. Али, највише и најдубље је загледан у себе самог, у своју душу и своју људску суштину. Док се на дрвени штап ослања, лично уметнички обликован од завичајне женске клеке, тихо гази стазама бившег живота. Са још толико креативне снаге, у мислима и словима на перу, да песнички уверљиво у версе пренесе бол који у души носи. Елегично слаже сећања на радости и туге, на бивше и минуло, док лагано корача стазама свога некадашњег и садашњег стварног живота. Уноси у слова песме дах и прах завичаја, природну и духовну топографију. И осећа: „Свој штап како уместо тебе између облака корача“. Разгаљују га рујни изданци флоре и фауне. Живописна обасјања предела, брда, висова, планина и вода. Синестезија бодлеровских осећања, боја,мириса, звукова...

Слуша одјеке и одзиве гласне тишине, у дарованом рају земаљском и небесном, на коме му Створитељ дуну дах живота. У неодољивом обасјању световних и духовних пејсажа, „што знају библију поезије“. Што чини и на прагу родне куће, кад властите болне јецаје у песнички дневник уписује: „Гледа ме пејзаж из којег читам/ Хиљаде година дах овог свесловара“; „За столом под смреком у Трешњевици/ Слушам тишину из књиге послања“.

Родни дом и Трешњевица су песникова исходница, место дарованог живота. И, после свега, место коначног повратка и смирај. На коме се поново са собом саставља. И где, „Стари песник чује себе дечака“. Одакле су га у физички крепким годинама водили путеви и на друге животне раскрснице по свету, у далеким земљама и градовима. Њих се такође меланхолично сећа, ондашњих путева и повратака . Који су песнику одредили судбину: „Враћам се вечно одлазећи“.

Сада у самоћи и на прагу оронуле родне куће , „Старац и странац у родном месту/ У реч се слије у бол“. У пустој осами, као оно дрво у врлети, „Оживе сетне успомене“. Где чује све, „Плач дечји и потоњи дах/ Шум крила зора у Трешњевици“. Јавкају се понекад, помешане слике сећања и стварности. Смирујући звуци и озарења, шапат и мирис лирике земље и души обасјања („Светлост јутарња лист је библијски“). У песникову лирику живота и пејзажа, још је много тога уписано и сачувано. У торби коју је оставио на стабло смреке у авлији родне куће, са ведријим успоменама из света. Као што је у своју нову лирику укомпоновао сетне ноте, лирику ораха и спасилачког старачког штапа, на који се посусталим телом песник ослања. Сакралне монументе, светиње које га крепе и вазносе, сваки пут пред ариљским храмом Св. Ахилије, у порти цркве, „молитвеној тишини“, где му се отварају духовна небеска видела. Походи храм у Клисури, где слуша вечни жубор Моравице . Песнички региструје и реликвијариј у руинама и траговима, уписује их у своју Свеску летописну. У свој изворни, до врха попуњени кантиленама повишених емоција.

Издвајам Тодоровићево варирирање обликотворних форми, какво је неколико низова тзв. тропрстих песама. Елиптичног и нарочитог сева, одјека мисли и речи. Нарочито драматично болно звуче песме семантички оксиморонске интонације: „Пустош/ И црне белине“. Драму живота у црној ковид кући у Нишу, где је стрепео од последњег и вапио спасилачки дах. Спознавао граничне тренутке између живота и смрти. Док је немоћан лежао у постељи, “стени на Каквказу“, кад „Степенице су се у планине претвориле“. У овим кључним часовима траје мушти дијалог песника са двојником, својом немоћном душом и дрхтавим унутрашњим гласом.

И, после свега, емотивно су нарочито дубоки стихови песме „Опроштајно“, дирљиви тренуци принудног одласка из завичајне родне куће. У урбану пустош, казамат још веће осаме и бесмисла: „Спремам се у нишки зимовник с пределима опраштам; „Наслоњен на штап све више сенка његова“. Како су сасвим контрапунктно осећања нивелирана, и у посвети песничке књиге пристигле ми на руке из Ниша. Са изразима помешаних радости и туге: „Ускоро ће пролеће, а јесен у мени и студ одасвуд. Радује ме помисао на пуст завичај у који ћу и сам поново да видам животне ране. Нешто од тога је у овом Даху и Праху“. Чини се још болнијом следећа поента Тодоровићеве опроштајне песме : „Иде прах праху иде суза чујеш како пева/ Иде ватра што у пустој кући зебе и догорева“.

Посебно је дирљива лична песникова фотодокументација, са више уметничким прстом и оком направљених снимака. Који са изузетним рафинманом бележе детаље са завичајних животних стаза. Нарочито смисаоно су интонирана два вишеслојна снимка о стању песника: како се од родног дома удаљава, одлази времешник ослоњен на штап, људска сенка снимљена са леђа. У чудесном су физичком и душевном сродству песникове песме и његови фотографски снимци. Одлази немоћан, осетљив и сетан, са дубоким ожиљцима на души. И свеском меланхоличних балада и болних елегија, драмом свога живота и певања.