УЗБУДЉИВА ДРАМА ЖИВОТА И ПЕВАЊА
Мирослав Тодоровић: Дах и прах, Галаксијанис, Луково, 2022.
 |
| Мићо Цвијетић, књижевник |
Иако је опседнут и другим књижевним пословима, Мирослав Тодоровић је, пре свега и после свега, песничка душа нарочитог сензибилитета. Преко четири деценије несмирајно трасира и обликује свој песнички пут, препознатљиве деонице у својим версима. Са различитих стаза загледан у земљу којом ходи и бескраје небеске, даљине и дубине. Понајвише у дубоке ревире своје душе, где се све сабира и прелама, оставља радосне или болне трагове. Које само унутрашње песниково око види и душа осећа. Свестан, када се земно и пролазно претвори у прах, једино сведочанство о валаститом постојању биће записано у Слову, најчешће одоболованих песма. Песник је сложеног лирског рукописа и поетичког именика, разуђених тематски и мотивски. По тим партитурама његова осетљива људска природа наставља да резбари и снује.
Као професионални теренац и градитељ обишао је приличан део света, о чему је оставио приметан траг у својим књигама. Јер, и у то време и на далеким путевима, био је, истовремено, непосустали градинар у своме песничком врту. Када су професионални послови окончани, условљени теретом година и попуштањем људске снаге, Мирославове путничке страсти нису сасвим утихнуле. У мировини је обилазио нека посебна медитеранска места, пре свега грчка. Како би, пре свега, утолио своје духовне чежње, нашао одушак и смирај жудњи за спокојем и осунчаном тишином.
Сада, већ у времешним годинама, главни пут и смер песнику је родна ариљска Трешњевица, преостали циљ и смисао. Где испред свог оронулог родног дома, као из Небеске визуре, промишља о људској пролазности, самерава живот и свет. Са кућног прага, одакле се најдаље и најдубље све види. Тако су му у родно село, иако прилично опустело као и многа наша испражњена и тужна места, најчешћа путовања. Стазама и стопама свога порекла и корена, а у домицилни урбани Ниш (у преписци са пријатељима најчешће пише у Ниш(та)), повлачи се у зимне дане из нужности.
Али, кад пролећно сунце гране, поново онамо на своје путује, на крилима радости, сете и туге на кућно огњиште. Куда га воде устрептало срце, пробуђена мисао и песничка реч. Где му је господња милост благосиљала дах живота. По нагону властите душе, слутим по песмама, онамо ће почивати и његов смртни људски прах. Где почива прах и његових родитеља, али и великог српског романсијера Добрила Ненадића. Мирославовог блиског пријатеља, који га са неке од расутих небеских звезда прати, да би наставили оностране, никад довршене, земаљске приче, људске и књижевне разговоре. Два најпознатија ариљска писца, романсијер и песник, који су давно започети. Суштинскијим делом већ пренесени у објављену и незаобилазну књигу Мирослава Тодоровића Добрило Ненадић неопозиво.
Наш песник је на свет издао нову књигу, Дах и прах, којој уз наслов, као упориште вишег реда и смисла, придодаје два фрагмента из Постања. Они функционално кореспондирају са искони поруке песничког дела, о Господу Богу, даху и праху, човековом постању, животу и неумитности смрти. На поједине библиске смисаоне и духовне предлошке ослоњене су и неке Тодоровићеве песме. Наглашеније су топографисани бројни велики песници, светски и српски, који га у песми и животу надахњују. Како великани већ одавно на оном свету, тако и његови живи пријатељи, са којима је блиска својта, по души и певању. Издваја их у посветама и посланицама, а неки се обзнањују или само препознају у интертекстуалном ткиву песме.
Конкретно, у књизи Дах и прах, стваралачки и духовно најгласнији су узајамни позиви и одзиви са свестраним Ранком Павловићем. Бањалучким писцем, аутором својеврсног уводника за ову књигу. Али, и приложником неколико властитих песама Тодоровићевој књизи на дар. Све по људској мери даровања и песничког узвраћања. У томе се огледа блиско сродство и са другим песницима. Једно од таквих, такође се посебно препознаје, са нишким писцем и филозофом Стојаном Богдановићем, сапутником на свакодневној вези. Са којим је заједно походио његову Трешњевицу, делио узвишене духовне тренутке, готово двогласно сновали, писали и обелодањивали песме.
Разлиставам, даље, Тодоровићеву књигу. У њој снатри, као и неколико претходних, на небо и на земљу, како би открио више спознаје. Али, највише и најдубље је загледан у себе самог, у своју душу и своју људску суштину. Док се на дрвени штап ослања, лично уметнички обликован од завичајне женске клеке, тихо гази стазама бившег живота. Са још толико креативне снаге, у мислима и словима на перу, да песнички уверљиво у версе пренесе бол који у души носи. Елегично слаже сећања на радости и туге, на бивше и минуло, док лагано корача стазама свога некадашњег и садашњег стварног живота. Уноси у слова песме дах и прах завичаја, природну и духовну топографију. И осећа: „Свој штап како уместо тебе између облака корача“. Разгаљују га рујни изданци флоре и фауне. Живописна обасјања предела, брда, висова, планина и вода. Синестезија бодлеровских осећања, боја,мириса, звукова...
Слуша одјеке и одзиве гласне тишине, у дарованом рају земаљском и небесном, на коме му Створитељ дуну дах живота. У неодољивом обасјању световних и духовних пејсажа, „што знају библију поезије“. Што чини и на прагу родне куће, кад властите болне јецаје у песнички дневник уписује: „Гледа ме пејзаж из којег читам/ Хиљаде година дах овог свесловара“; „За столом под смреком у Трешњевици/ Слушам тишину из књиге послања“.
Родни дом и Трешњевица су песникова исходница, место дарованог живота. И, после свега, место коначног повратка и смирај. На коме се поново са собом саставља. И где, „Стари песник чује себе дечака“. Одакле су га у физички крепким годинама водили путеви и на друге животне раскрснице по свету, у далеким земљама и градовима. Њих се такође меланхолично сећа, ондашњих путева и повратака . Који су песнику одредили судбину: „Враћам се вечно одлазећи“.
Сада у самоћи и на прагу оронуле родне куће , „Старац и странац у родном месту/ У реч се слије у бол“. У пустој осами, као оно дрво у врлети, „Оживе сетне успомене“. Где чује све, „Плач дечји и потоњи дах/ Шум крила зора у Трешњевици“. Јавкају се понекад, помешане слике сећања и стварности. Смирујући звуци и озарења, шапат и мирис лирике земље и души обасјања („Светлост јутарња лист је библијски“). У песникову лирику живота и пејзажа, још је много тога уписано и сачувано. У торби коју је оставио на стабло смреке у авлији родне куће, са ведријим успоменама из света. Као што је у своју нову лирику укомпоновао сетне ноте, лирику ораха и спасилачког старачког штапа, на који се посусталим телом песник ослања. Сакралне монументе, светиње које га крепе и вазносе, сваки пут пред ариљским храмом Св. Ахилије, у порти цркве, „молитвеној тишини“, где му се отварају духовна небеска видела. Походи храм у Клисури, где слуша вечни жубор Моравице . Песнички региструје и реликвијариј у руинама и траговима, уписује их у своју Свеску летописну. У свој изворни, до врха попуњени кантиленама повишених емоција.
Издвајам Тодоровићево варирирање обликотворних форми, какво је неколико низова тзв. тропрстих песама. Елиптичног и нарочитог сева, одјека мисли и речи. Нарочито драматично болно звуче песме семантички оксиморонске интонације: „Пустош/ И црне белине“. Драму живота у црној ковид кући у Нишу, где је стрепео од последњег и вапио спасилачки дах. Спознавао граничне тренутке између живота и смрти. Док је немоћан лежао у постељи, “стени на Каквказу“, кад „Степенице су се у планине претвориле“. У овим кључним часовима траје мушти дијалог песника са двојником, својом немоћном душом и дрхтавим унутрашњим гласом.
И, после свега, емотивно су нарочито дубоки стихови песме „Опроштајно“, дирљиви тренуци принудног одласка из завичајне родне куће. У урбану пустош, казамат још веће осаме и бесмисла: „Спремам се у нишки зимовник с пределима опраштам; „Наслоњен на штап све више сенка његова“. Како су сасвим контрапунктно осећања нивелирана, и у посвети песничке књиге пристигле ми на руке из Ниша. Са изразима помешаних радости и туге: „Ускоро ће пролеће, а јесен у мени и студ одасвуд. Радује ме помисао на пуст завичај у који ћу и сам поново да видам животне ране. Нешто од тога је у овом Даху и Праху“. Чини се још болнијом следећа поента Тодоровићеве опроштајне песме : „Иде прах праху иде суза чујеш како пева/ Иде ватра што у пустој кући зебе и догорева“.
Посебно је дирљива лична песникова фотодокументација, са више уметничким прстом и оком направљених снимака. Који са изузетним рафинманом бележе детаље са завичајних животних стаза. Нарочито смисаоно су интонирана два вишеслојна снимка о стању песника: како се од родног дома удаљава, одлази времешник ослоњен на штап, људска сенка снимљена са леђа. У чудесном су физичком и душевном сродству песникове песме и његови фотографски снимци. Одлази немоћан, осетљив и сетан, са дубоким ожиљцима на души. И свеском меланхоличних балада и болних елегија, драмом свога живота и певања.
