РАДОЊИЋЕВА ПАЗЛА ТРАЖЕЊА СЕБЕ
Овај текст је поводомм књиге, али не само о њој.
Наслов романа Саше Радоњића је Роман што нечујно дише[1]. Мени се чини да се нешто чује. А могуће је да је на мене прешла зараза фантазирања Алекса званог Саша. Има и поднаслов илити појашњење наслова на полуенглеском језику чији сам енглески део искористио за мој наслов.
Згрозио сам се када су му одсекли палац леве руке.
Он је ипак просвирао.
Мислио сам се да му кажем, онако братски, да се мане ђавољег посла. Да не свира више.
Чак сам хтео и да му препоручим да не свира курцу да не би остао без прстију.
Музика и тишина једу прсте. Али и мозак. Они у самостану мисле да тишина смирује. Траписти чак избегавају и да говоре. Мада свет није што је био, па су и траписти развезали причу. Ено га, онај Топић, даје интервју за Бибиси.
Прст је изгубио на картама. А живот је проћердао успут бавећи се поезијом, пишући аутобиографске романе и свирајући.
Овде ћу се послужити дигресијом. Можда личи на неку од оних Савићевих. И Алекс се користио дигресијама. Сада у овом Роману... оне су инкорпориране у главни текст. Зато читалац мора бити пажљив да се не би саплео. После би морао да лупа главу како би исправио мисао. Алекс је у претходним романима дисао пуним плућима. Описивао је своје муке и постоперативне муке... чула се и шкрипа у плућима, а шкрипали су и зупчаници у глави. Срећом све се добро завршило. Иначе не бисмо имали ни оне претходне романе камоли Роман...
Тамо је било склапање коцке, а ова игра овде је пазла.
На другој години студија из математичке aнализе вежбе је држао асистент Михајло Арсеновић, звани Арса. Мој школски друг Јова Кечкић, његов комшија и друг, Јовица, заборавио сам му презиме, био је Македонац, слаб студент елктротехнке и Арса играли су преферанс код Јове у стану. Ја сам им кувао кафу и повремено коментарисао. У стилу, Немате појма. Арса који је био одличан играч, као и она друга двојица, губио је и наравно био је нервозан. Једног момента се толико изнервирао да је поскочио и рекао ми: „Седи ти!“ Узвратио сам: „Нећу џабе да учим будале.“ Подигли смо чип. До јутра сам их све ошушкао. Био сам много лошији играч од њих, али ишла ме карта. Ујутру смо Јова и ја полагали испит из Анализе 2. Сви смо кренули заједно. Успут, носила ме ефорија, предложио сам им: „Пошто знам да немате паре да вас брат води на по један бурек.“ За пар дана је изашао списак кандидата који су положили Анализу 2. Моје име тамо није било. У следећем року Арса је отишао на специјализацију у Русију и ја сам положо. После пар година сретнем колегу са студија Ненада Вукадиновића и он ми каже да се Арса распитивао за мене. Ненад му је рекао да сам дипломирао, а не зна где сам сада. Арса му је рекао: „Да сам ја ту био, тај никада не би дипломирао.“
Умало нисам изгубио главу.
Палац није ништа. Штавише, свира се и без палца.
Неколико година сам сретао Арсу код Јове на слави. Свети Никола. Увек сам га подсећао на мој испит из анализе. Он је негирао.
Алекс је гитарисао гед год му се указала прилика. Једном сам чуо на улици у Новом Саду да је то лик за кога се зна у Новом Саду. А сада да успоставимо преко њега везу са Бања Луком (Сања Лука). Жеља му је била и испунила се да одсвира у свом завичају. Није било баш неко време. Али стагао је на време.
Књига обилује и ширим захватима о стању у средини која је обрађивана. „Нема плина, а струја је скупа?“ Али хладноћа је ту зато што писац пише своју аутобиографију – о „средовечном књижару, уличном свирачу и пасионираном скупљачу гитара што живи у малом граду на северу. Алекс – бледуњав портрет, савршенство просечности, довољно је успешан и напредан, једном речју –задовољан...“[2]
Књига би могла да послужи у разне сврхе. Нећемо овде наводити све могућности. Из простог разлога што је то немогуће. Једна од важнијих је да може послужити као упут како човек може да улови себе. Да припитоми себе и да себе гурне усред Романа...
Траписти су саградили хотел Звезда (Стерн) у Сутону (Прњавор), а сутонска црква била је филијала самостана Марије Звезде из Бања Луке. Наравно да се ту производе сир и сурутка. Сурутка је била важна за вампире јер ови Радоњићеви вампири пију сурутку уместо крви. Једино није јасно како је од сира постала сурутка, а не сирутка. Или зашто се сир не зове сур, кад већ имамо посла са сурутком и са вампирима који су интолерантни на страх.
Игра је модуларна, није линеарна. Прикачују се модули – фрагменти, који се могу сматрати дигресијама, (писац – аутобиограф је склон томе!), нису о истој теми, касније се повезују, о параленим световима – ко зна шта се све може протумачити средствима квантне механике. А ипак није све механика. Занимљиво је постоперативно лечење главобоље свирањем гитаре у одрђеном положају тела. Нисам пробао, али верујем озбиљном писцу.
Музика је иначе лековита, али коју музику слушати зависи од болести.
Често је тишина прави лек.
Све је у игри само да се ствари запетљају.
Што да буде једноставно кад може да буде компликовано. Роман почиње причом о убиству, а доказа нема. Трагач није успео да нађе убицу, да нађе себе, али нашли су га други. Сви траже неког ђавола. Неки га и нађу.
Можда се некоме чини да Роман... (о)дише новинарским опаскама. Да плива. Да је на површини. Томе ко тако мисли то се само чини јер се није удубио. Можда и није искористио све своје потенцијале. Можда је био лењ. А можда су толике његове могућности. Има разних људи, а критичара још и више. Него да не набрајамо даље да не бисмо и сами скочили себи у уста.
Овај пут Радоњић успева да наметне читаоцу ритам и да га не оптерети превише. Ако је много, онда постоји могућност да се читалац одметне, да побегне, те да Роман остане на првој кривини да чека аутобус из кога би изашао неки странац, неки нови читалац, који би се придружио потери за убицом, али ствари би се још више закомпликовале. Овде је Радоњић пронашао меру за коју се може изрећи оцена: Таман!
Носталгија је гадна работа и она је била тема, директно или индиректно у многим текстовима значаних писаца. Нарочито руских заграничних писаца. И у Роману... има елемената ламента над завичајем, или за младошћу. Смешано је и завичај и младост јер се писац бави својим завичајем из времена своје младости. То је и наглашено. Као да је хтео да се завичају на неки начин одужи за нешто. Они који мисле да им завичај нешто дугује увек су били у заблуди. Човек често стане насред пута и чуди се зашто је ту. Кад стигне тамо куда је наумио, онда се опет чуди. И тако човеку прође живот у чуђењу. Све тако, док не нађе себе. Али то да човек нађе себе значи да је нашао читав свет. Е то се посрећило малом броју људи. Ако се је посрећило. То би био тај лов илити детективска пазла.
Најтежа је и најзанимљивија игра (пазла) тражења себе. Она се одвија и независно од воље трагача. Радозналост је иманентна особина човека, па и не само човека. Све друге пазле су прављене по угледу на њу. А мотиви су измишљани. Наравно и измаштане су природне.
Главни учесници су Викотор Коња и Роман Поплашен, полицијски инспектори. Имена су симболична, о ликовима сада нећу много. Само да кажем сваки аутор је у сваком свом књижевном лику уградио бар трунчицу себе. Радоњић је и у другим својим романима уграђивао себе, али је тамо покушавао да то помало прикрије. Овде је одмах отворио карте. Хтео је да изнесе оно што је као инспектор у интроспекцији открио, да подели трагање и начин откривања унутрашњег живота самога себе. Некада је та унутрашњост подсећала на лавиринт. Као онај Борхесов, али овај је богатији, има више могућности да вас заведе. Унутрашњост духа сваког човека је право богатство, прави лавиринт. То је рај за књижевнике. Отуда се нерадо излази.
30.4.2023. Ниш
[1] Саша Радоњић, Роман што нечујно дише (Детективска пазла за одрасле), Нови Сад, Соларис, 2023.
[2] Стр. 51.
