СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ УМЕТНИКА ПЕРИЦЕ ДОНКОВА
Песник и сликар
Обрукао сам се према Перици Донкову. Немам појма зашто. Могу само да нагађам. Био је дуго слободан уметник. У том статусу се тешко живи. Боље речено не живи се. Или живи се у страху. То стање изазива фрустрације, а и страх да ли ће бити прихваћен од средине, овај пут се мисли на оно, од државе у којој живи. Страх је нужно везан за хлеб.
Тако је мислио и жири који је овом врсном уметнику доделио Политикину награду: “У његовим сликарском опусу препознајемо много тога, свест о угрожености појединца, о егзистенцијалној тескоби савременог човека, о отуђењу, деструкцији и општој несигурности”.
Најчешће се мисли, да ли ће изгурати месец. Он се окренуо сликању манастира, у тзв. плавој фази. Тада су те слике куповале банке. Одувек је било, паре су у банци.
Може се говорити о уметниковом скептицизму према нарацији, о томе да нема баналности и директног говора, чак и на огромним Донковљевим сликама, о сведености израза, али не и о „опредељењу за визуелност лишену мотива и предметности“ како тврди жири за доделу Политикине награде. Никада, ниједну ствар човек није ни покушао, а камоли урадио, без мотива. Друга је ствар да је мотив често сакривен. „Јадац“ је сјајна слика и мотив и предмет, сува кост.
Нико пред њом није остао равнодушан. „Црга“ се препознаје из далека, покривка...
Да ли се може рећи да је и на слици из атељеа на коме је хоризонт једна бела водоравна линија и полулопта на средини те линије, а остала површина је тамна, реч о енформелу?
Свакоме, чак и ономе ко се не рауме су сликарство прва асоцијација може бити залазак или излазак Сунца. И ништа више.
О Донковљевим сликама има много текстова расутих по медијима и у Србији, а и у иностранству. Монографија коју је потписао Милета Продановић има наслов „Перица Донков: Слика као склониште“. Сасвим природно. Нема уметника који се бавио поезијом, а да се није сакривао у својим песмама, у стиховима. Нема уметника који се бавио музиком... Али нема ни математичара, физичара, хемичара, информатичара... А да ли се ко од њих сакрио? Не, сви су се својим стваралаштвом покрили. Браво, Перице, нашао си праву заветрину.
Перица Донков је изабран за професора нишке Академије уметности, сликарство и музика. Живнуо је. Али је био стегнут. Срећа да је боље пролазио у Београду него у Нишу.
Једнога дана дошао је код мене мој братанац Небојша Богдановић, каже, Чичо, да ли би могао да отвориш иложбу слика Перице Донкова? Био сам затечен. Кажем, Чичин, нисам чуо за тога, али волео бих да видим слике, па ћемо после разговарати. Перица је користио атеље свога оца Душана у нишкој Тврђави. Душан Донков био је познати вајар. Отишли смо тамо. Било је лепо време. Када смо ујутру изашли из атељеа снег је био до колена. Видим да је реч о озбиљним сликама. Пристао сам да отворим изложбу. Ујутру смо отишли на бурек код Пекљушаја, а ја сам после растанка убрзо смувао неки текст који је изашао у „Народним новинама“. Мени је тада личио на песнички. Вероватно због Перичине ракије. После сам видео да то ни на шта не личи. Али послужило је као обавештење за изложбу у галерији Рам Арт. Публика се одазвала.
Перица ми је понудио да у знак захвалности изаберем слику коју би ми поклонио. Одлучио сам се за једну мању слику. И он ми обећа да је неће бити у поставци изложбе. Када сам дошао да погледам поставку, отприлике један сат пре отварања изложбе, зинем од изненађења, она моја сличица била је окачена. Подесетим Перицу на договор, а он ми каже, Ставио сам велику цену, неће је нико купити. Није прошло ни пет минута, слика је продата.
Био сам љут. Али отварање је ОК! Његов отац Душан уметник на гласу, плакао је на моје речи. Перица ми је обећао другу слику. Насликао је орла у узлету са сломљеним крилом, са откинутим крилом, јер су ми комунисти у то време убили сина Миодрага у Панчеву.
Држим ту слику у стану. Подсећа ме на сина и на врсног уметника.
Насликао је и портрет и назвао га „Чича отвара изложбу Перице Донкова“.
То је за мене био био доказ да је Перица Донков био задовољан мојим говором на отварању изложбе. Ову слику је недавно хвалио велики песник Ристо Василевски: „Сјајан портет/цртеж! На овом портрету је показано сјајно умеће Перице Донкова да „лако ухвати” Вашу препознатљивост. Што је иначе, веома тешко!“ Моја реакција на похвалу песника била је следећа: „Перица је велики сликар, он има своју филозофију, он није мазало. Мени се не свиђа што се закачио за енформел, али ту му ја не могу помоћи, а и он повремено направи излет па наслика нешто што се и мени свиђа.“ Перица Донков упорно форсира поверење да је сликарство средство којим се делује у освајању слободе и то не само унутрашње. Сликарство је одговор на цивилизацијску изгубљеност, на сталну претњу, на тескобу, на агресију...
Одлучио сам да објавим три књиге поезије. Замолио сам Перицу да ми помогне око корица за књиге, да ми да неке слике за корице. Он ме прво одбије. Па видећи да сам незадовољан каже, имам нешто у колима, у том моменту смо били у канцеларији мог братанца Небојше. И он стварне сиђе и донесе прегршт цртежа. Енформел. То је за мене била увреда. Не кажем, сада!, да су то лоши цртежи. Тог момента сам се окренуо. Окренуло ми се у стомаку. Мој братанац је покушаво да смири ситацију. Морао сам да тражим друго решење.
Имам у кући четири слике Перице Донкова. На једној је мој портрет урађен је тако рећи беспрекорно, користио је conte.
Чак ме је Перица молио да дођем у кафић да би ме још једном погледао. Мени је сметало што се ту не виде очи. Нешто сматрам, ако се не виде очи, онда се не види човек. Што и није тачно. Чак постоје слепци који боље виде од оних са очима. А и очи су често неисправне. Сећам се приче професора др Лалета Смиљковића који ми је открио да дете има исправно око, али не види, јер је око изгубило везу са мозгом. Перица је ову слику урадио велемајсторски. Баш сам поносан на Перицу, а и на то што је слика стално са мном.
Како они који су рођени у Америци или у Русији или у Кини нису оптерећењи местом рођења, а они који су рођени у Србији близу бугарске границе они су оптерећени, макар да су студирали у Београду, и не само они, него и њихови родитељи. А прадедови су учили содаџијски занат у чисто српском селу. Недавно сам наишао на један текст где пише један Србин који живи у САД да су његови пореклом из српског села Мазгоша, месту рођења Перице Донкова. Штавише, тврдио је да су у Мазгошу сви Срби. Било је и фотографија... А са њим је била у Мазгошу и принцеза Јелисавета Карађорђевић... Сад ми је сумњиво да ли је Перица Бугарин, или се преправља!
На једном професорском ручку у Брзом Броду упитах Перицу, ту пред свима, зашто он стално води „бугарску политику“, а он ми одговори: „А шта би ти, чичо, радио да си на мом месту?“ Његово питање сам оставио без одговора. Признајем да ми се допало.
Перица Донков, је причао да је његов деда по мајци Иван Георгијев долазио у Велико Боњинце како би научио да буде содаџија. Дакле, веза са Великим Боњинцем постоји одавно. Мој братанац Небојша и Перица су једном приликом посетили Ивана, после Перичине изложбе у Димитровграду. Тада је рекао Ивану да Перица личи на њега, а овај му је одговорио: „Аха, највише по мешинуту.“
Она слика коју је Перица Донков крстио „Борба петлова“ изванредно иритира, а то и треба да чини свако врхунско уметничко дело, да те подстиче на размишљање, на чуђење, на напор, интелектуални. Слика је у власништву мог братанца. Кад год сам тамо био преко од мене је висила та слика, а ја сам упорно тврдио да су то шкработине. Ево, признајем да то није тачно, али признајем и да то није енформел.
Сликар Перица Донков и ја смо истога дана добили највеће признање града Ниша, награду „11. Јануар“. Били су присутна њихова височанства принц Александар и принцеза Катарина и патријарх српски господин Иринеј. Црквени хор „Бранко“ под управом Саре Цинцаревић отпевао је у моју част песму „Расло ми је бадем дрво“. Ту сам песму ја редовно певао на математичким конференцијама диљем земаљског шара. Нека остане тајна како је госпођа Сара сазнала да обожавам ту песму. Перица ми се пожалио да се није припремио за овај догађај. Али то је више ствар протокола. Договорили смо се да са заједничким пријатељима прославимо признање. Али Перица Донков био је заузет. Ми смо прославили и његово признање. Он је обећао да ће то организовати другом приликом.
На једној аукцији која је била на Економском факултету у Нишу хтео сам да купим слику Перице Донкова. Много се допала мојој Биљани. Али слика ми је измакла. Купио сам Божу Илића. А Перица је обећао да ће насликати неки манастир за Биљану. То је потрајало петнаестак година. Једног дана Перица ме је питао, у време пандемије Ковид за витамин Д3 од 10.000 јединица. Имао сам телефон тога продавца. Није био из Ниша. А имао сам и флашицу тога витамина. То сам му поклонио. За узврат, Перица ме је обавестио да је урадио слику манастира Милешеве
за Биљану. Само би требало да одем у галерију да подигнем слику. Тамо ју је однео да се урами. Наравно да сам платио урамљивање. Али слика је изванредна.
Многи моји пријатељи који су раније имали гоблене по становима куповали су слике Перице Донкова. Ја сам куповао његове слике и за поклоне својим рођацима и пријатељима.
(Само)спознаја. Истакнути српски сликар, Нишевљанин, Перица Донков промишљајући о пошасти која је регистрована под именом Ковид-19. Каже за РТС: „Излаз је у самоспознаји.“ Има нешто у овој поруци. Али, није ми јасно коме је упућена. Властима или људима? Власт је глува и слепа. Бескрупулозна, окрутна, љигава, одвратна, подмитљива... Власт је и сама пошаст. Људи су збуњени. Изгубљени. Морали би прво да се (с)нађу, па да се баце на самоспознају. Или би можда боље човеку рећи, Спознај, на време, самога себе, да те неко не (пре)јебе! Јован Златоусти каже: „Најбоље познаје себе онај ко за себе мисли да је ништа.“ А замислите да сте то за чим чезне Златоусти, па још да вам не дај боже то неко и каже?! Изрека „Спознај себе“ (γνωθι σεαυτόν) је натпис на улазу пророчишта у Делфима. Ја сам негда овако мислио: „Ко нађе себе, нашао је цео свет.“ Сада спадам у оне друге који тамо ништа не траже. На моју двоумицу Перица Донков је одговорио: „Људима, који хоће да чују друге... ако хоће и могу.“ Овај одговор сам навео верујући да ће се у њему неко наћи. Срећно! Мислим да би и она змија Питија овде ћутала чекајући да олуја Ковид-19. протутњи. Док се то не деси, можда је занимљиво шта је о спознаји мислио Антони де Мело:
„Духовно трагање је као путовање у месту. Одлази се тамо где се већ налазимо и где смо одувек били. То је пут од незнања до спознаје, јер се све своди на то да први пут видимо оно што смо одувек гледали. На крају крајева, духовно просветљење само је у томе да постанемо оно што стварно јесмо.“
Ако се на слици јасно види бодљикава жица не видим ниједан разлог да се то зове енформел, или је нешто сакривено иза речи "нео". И црга поред своје приче има своје орнаменте, који имају и форму, а и потку и предиво којим је дочарана унутрашња стварност. Пеки, знао сам да ће од тебе нешто испасти. Знао сам и да си Бизантинац! Позз. Стојан
Био сам у нишкој галерији „Србија“ на отварању изложбе знаменитог српског сликара Перице Донкова. Мислим да је покровитељ био господин Смиљко Костић, негдашњи директор Дуванске индустрије Ниш (ДИН). Слике су биле на паусу. Паус није флис папир. Не може се ни за шта употребити после Донковљевих слика. После изложбе остале су фотографије, а од слика ни трага. Све је потргано.
Изложба је била у галерији УЛУС-а. Ту долазе и они који воле и они који не воле слике. Једни долазе да виде нове слике, а они други долазе да буду виђени. Била је и „делегација“ из Ниша, Небојша, Ћоса, Гордана, наравно и ја. У то време, Перица ме још позивао на изложбе.
Једна од бољих поставки Перице Донкова јесте у стану мог унука Мирка Богдановића. Мирко воли Перицу. Исти отац.
23.9.23.
