Мирослав Тодоровић
ПЕСМА ЈЕ НЕБО КОЈЕ НАС ГЛЕДА
Таква је поезија
Бесмртна и сиромашна
Х. Л. Борхес
НАЈБОЉА песма се не записује
Највећи песник није онај што пише стихове
Највећи песник још није
Спреман да пише песме
Песма је облутак јер зна тајну воде
Памти жубор обликом збори
Вечност у одсјају неба чује
О томе песма киша ромори
Песник је камен који се куће сећа
Трава о којој мрва земна пише
У намастирској тишини пламичак и свећа
О свему што на свету овом дише
И земљски живот у Реч склања
О томе су песници одувек певали
И би књига – прах праху предања
У коме су сви што беху истину спознали
Песник је тишина и шум крила
Песник је пејзаж који те оком твојим гледа
Песник је пеп׳о који ветaр развејава
Песник је песма што има поглед неба
А песма се сама пише
Као летња зора у Трешњевици
Реч исконска се види песма догађа
У теби куца на овом и оном свету дише
Ранко Павловић
ОРАХ (МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА)
Из свог зеленог оклопа
испада на брег,
као песник Драган Колунџија
из матере на Козару.
И чим дотакне земљу Трешњевице,
пружи коријен у хумус
и према облаку на ведрини
извије се пјесма.
Из љуске/ метафоре,
један за другим
лепршају стихови
и стапају се у катрен.
У смисао сваке језгре
збијена истина свијета
као сјеменка
у само срце јабуке.
Кад захује вјетрови
понад гора,
Пјесник и Орах
пјевају у двогласу.
Придружи ли им се
јек манастирских звона,
видици руше границе,
сав свијет је у оку.
Кад се све стиша,
у језгро ораха враћа се
честица Великог праска
из које је настала васељена.
28. 9. 2021.
Стојан Богдановић
ГОСПОДИ, ПОМИЛУЈ НАС!
Тек сад,
Под старе дане,
Кад прочитах песму Ранка Павловића,
Орах Мирослава Тодоровића,
Схватих,
Зашто орах има облик људског мозга:
У њему је
„Збијена истина света“.
Песма се збила
Баш у тренутку
Када сам видевши песника Тодоровића
Са секиром у шакама
Помислио да ће почети
Јесење тесање стихова,
Под смреком или под орахом,
У двору Тодоровића,
У Трешњевици
Повиках,
Господи, помилуј нас!
28.9.21.
