МАЈСТОРИ
 |
| Фризуре мајстора Србе Дубића, хотел "Слобода", Панчево,1970. |
Важно је да човек буде мајстор, још боље је да буде велемајстор, у ономе чиме се бави. Ако баш и не буде, има и других послова.
Антони де Мело расправљајући О успеху у животу у својој књизи[1] пише: „Један адвокат добије рачун од водоинсталатера и каже: 'Еј, па ти ме кошташ двеста долара на сат! Толико ни ја, као адвокат, не зарађујем!' Водоинсталатер му одговори: 'Нисам ни ја толико зарађивао када сам се бавио адвокатуром!“ Да је било који од њих био господин не би имао проблем са својим (не)успехом.
Српски песник Аца Секулић[2] је имао другачији проблем са мајсторима:
МАЈСТОРИ У КУЋИ
Мајсторе затекох
на крову старе куће
мењају сломљен цреп
мајстори на крову
мајстори унутра
мајстори, мајстори
ко вас је звао
зашто дирате мој црни кров
на којем стоји рода бела
на којем расте трава кудрава
мој кров у подножју дугог века
зашто сте ми кућу заузели
зашто сте напали
чекићима ексерима
четкама бојама
мајстори мајстори
излазите пустите ме
да сам кућу уређујем
не чују они
укуцавају моје кости
фарбају мојом крвљу
износе из мог срца
намештај стари
неподношљиви мајстори
њих тридесет седе на мени једном
доћи ће кажу чувен гост
ловиће маглу по шумарцима
са твојом ће се кућом сударити
мора да буде као из бајке
ево теби огледало
чешљај смех у њему
лице ти је подупрто
железном тугом
мајстори мајстори
шта сте учинили
то није моја кућа
то мој гост није
то више нисам ни ја
Булгаков[3] је био велемајстор. Мајстор и Маргарита је модел за мајстора и од (веле)мајстора.
Неки мајстори нису познати под својим именом већ под туђим. Кажу да се Турци не сете, а чинили су то и када Турци нису постојали.
Мајстори се вешто прерушавају. Завлаче се у подруме, тамо живе своје романе, пресвуку се, скину змијску кожу и кроз канализацију излазе у јавност да саопште ког су ђавола тражили у подруму и кога су тамо нашли, а кога су у роману описали не би ли се од Понтија пилата сакрили иза неке Барабе. Не воле да буду голишави без публике. Кад постигну вештину, када почну да лебде, онда их за наступ беса шминкају или једноставно пуштају бркове, а и крв. Као кад певцу пустиш крв.
Позвао сам водоинсталатера који је тврдио да никада није био адвокат. Дао ми је и визткарту са називом фирме и кратким описом радова које наводно уме да изведе, ако затреба. Један други ми је показао како уме да поплави читав стан. Воду смо изгрибали дан и ноћ. Учествовао је цео комшилук. Ниједан мушкарац није смео да се преко терасе пребаци код комшије како би заврнуо неки вентил. Свак се бојао да му неко не заврне шију, или да га заврне за жену, за комшику. Сви су се бојали да се комшија не пробуди и не потегне ливор. Комшија је био пијан и није стигао до стана, стропоштао се на степеништу пред вратима подрума. Пробудио се тек када га је поквасила вода која је мирно силазила низ степенице. Мајстор се сутрадан појавио са сином. Сви смо одахнули. Ушли смо за њим у кухињу из које је целе ноћи куљала вода. Он се надао да је сва вода исцурила, иначе не би ни дошао. Окренуо се и пошао према купатилу. За њим смо пошли сви, заглавили смо се у ходнику испред, извијали смо шије да бисмо видели шта ће тамо радити. Заврнуо је неки, наводно главни вентил, гунђао је и прекоревао домаћицу да тај вентил никако не одврће сама. Она се клела да се у вентиле не разуме, осим када треба да се издува, извиче се на мужа, тада одврне све вентиле и све славине, нико жив на овом свету не може да јој затвори уста. Јебеш вентил. Ујутру је нешто пукло, вода је почела да шикља, а o адвокату ни трага ни гласа. Окренуо сам број са визиткарте, отуд се јављао аутомат, обавештавао ме је да такав број не постоји. Број нисам ни тражио него адвоката, односно мајстора који ми је узео послење паре које сам добио зато што сам пелцован.
Мајсторица је некада била жена мајстора. Трећа дедина жена била је удата за мајстора. Дакле, била је мајсторица. Њен први муж био је сеоски кројач, абаџија, као Лека Ранковић[4]. Једнога дана он је узео свој шнајдерски метар, смотао га је, ставио у џеп и отишао. После извесног времена прогласили су га мртвим и мајсторица је могла да се уда. Како је тај баксуз нашао деду то нико не зна. Не можемо поставити ни овакво питање, Где су му биле очи?, човек је био стар. А мајсторица је била баксуз.
Реч баксуз је турског порекла што не значи да су у наше крајеве с Турцима дошли и баксузи. Баксуза има свуда. Написани су силни научни, стручни, па и уметнички радови, потрошене су милијарде тона папира, сад се више и не пише на папиру, папир је добио значајнију улогу у животу људи и оних који јесу и оних који нису баксузи, али о томе другом приликом, а још нико није обелоданио како се праве баксузи. Не зна се чак ни које доба дана је згодно за прављење баксуза, нити се зна шта ће некоме баксуз. Реч баксуз је мушког рода. Највероватније због уштеде ова реч се прикачује и женама. Сви, и женски и мушки ликови, којима је реч баксуз упућена су негирали да јесу то што јесу, а нису никада рекли да нису оно што нису. Баксуз није човек стила, нити је то стилски намештај. Реч у свим речницима означава онога који доноси несрећу себи и другима. Може се употребљавати и злоупотребљавати на мали милион начина. Али да се човек угази три пута у истом животу, а да није баксуз, е, то не постоји.
Не могу данас имам неке мајсторе.
Данас је такво време да је човеку за све потребан неки мајстор. Чак и децу праве мајстори. Додуше у епрувети. Права мућка. Не праве их од блата као некад. Али, људи у Кини не праве проблем чак и ако је дете женско. У Црној Гори се више ништа не зна. Раније су водили рачуна о чојству и јунаштву, а сада јебу оца коме год стигну. Виртуелно, дабоме.
У петнаестом веку, у Сијени су смислили мајсторски сонет[5]. Боље би било да су смислили мајстора, после би све ишло како би ишло. Увек је тешко, али се тешимо да постоји теже. Многима је лакше да нешто препишу, рачунају да је и то писање. Позивају се на постмодерну и када преписују антику или ренесансу.
Мајстори, вама је свеједно, пљуните у шаке.
Поезија је изван домета.
У медијима се често спомињу мајстори и велемајстори. Кад чујем, или кад прочитам реч мајстор, одмах помислим да ми је цркла нека кућна направа, шпорет, фрижидер, бојлер... телевизор не смем ни да укључим, чак ни шпорет – бојим се да отуд не изађе она аветиња.
Има и тзв. шаховских мајстора, па и велемајстора, и женских и мушких. Има и жена које имају титулу мушког велемајстора. То су оне жене које туку мушкарце на турнирима мушкараца. Боби Фишер је уздигао шах, али је платио главом. Прогањала га је његова сопствена држава због тога што је код нас играо шах.
Aнтонио Страдивари (1644-1730) био је врстан мајстор, био га је глас, још га бије, да је правио најбоље виолине, знао је да изабере дрво, имао је изванредан слух. Срећом, није умео да свира као Стефан Миленковић[6] иначе ни Стефан данас не би имао на чему да свира. Свиркао би. Неко је мајстор а неко виртоуз. Чекам да дође Немања Радуловић па да прошетамо, све од Ниша па до Бање.
А сад ако вам је још до певања
Певајте
Тра-ла ла-ла
Тра-ла ла-ла-ла
Тра-ла ла-ла
Тра-ла ла-ла-ла
......
Виолина је прилично сложен инструмент, суптилан, има две даске, горњу смрекову и доњу јаворову. Ако некоме фале даске, то не значи да неће моћи да свира. Жице, четири комада, су најбоље од црева. То нису ситно сецкана цревца. Мој Цоне тврди да су најбоља црева за жице од неке мачке. Тада виолина преде као маца.
Историја бележи да су поједини виолинисти били алергични на маце. Тај проблем је ових дана решила корона – концерти се одржавају без публике. Сви се надају да је то привремено, те да ће се у блиској будућности свирати пред мачкама и за мачке. Маце са топола само нервирају људе, али нису опасне као маце из суседних продавница којима се оцртавају гаћице. Још нису прешле на танге.
На гудалу су коњске длаке. Није реч о длачицама. Нити о длакама које налазите у тањиру. Виртуоз не би требало да маше гудалом као репом. Најбоље је да човек не зна ништа од овога него само да слуша виолину и да никада не заборави да је гласна жица најбољи инструмент.
Антонио Страдивари није свирао јер је био мајстор.
Да у комшилуку нисам имао мајстора шустера ишао бих бос као и пре седамдесет година. Ових дана чујем да се запослио у Дому здравља као домар. Изгледа да ћу се вратити у детињство. Не знам!
Кажу да и међу масонима има мајстора. Све нешто крију, углавном оно што сви знају. Састају се по мраку као моја девојка и ја од њеног опасног оца.
После се испоставило да је други појео слатко.
Фирер није волео масоне. Андрић је то знао, али је умео да ћути. Црњански му је додавао писаљку. Прођоше деценије, још ћуте. Није то једино о чему се ћути и не ћуте само њих двојица.
Коба је, такође, ућуткао неколико милиона људи. Такмичење се наставља. Ускоро ће и Олимпијске игре, али у Јапану.
Савић је годинама обрађивао Црњанског. Убо га је више пута, било је ту и правих мајсторских захвата. Али, мали се није дао. Још ћемо се бавити њиме. И ламентираћемо.
Биће ту свачега. И за јести и попити.
Неко ће некога појебати, неко ће некога прејебати, неко ће најебати, неко ће се зајебати, а од пензије нема ништа. Не може човек ни пишљиву књигу да купи, ни поезију која је багатела. Какав смак. Пао ми тотални мрак. Године су појеле светло. Још мало па ћу видети све плаво.
Аустроугарски Срби су важили за побегуље. Прво су бежали одовуд, па отуд. Неки су се извештили, постали су барони. Они са Косова су богме стигли и до Славјанска, тамо их је царица произвела у генерале, понеки, који се код царице показао и доказао, постао је и граф. Има их који су постали мајстори. И они су бежали и одлазили. Бежали су, тамо и назад, а све је то било напред.
Многи су бежали од себе. Не зна се да ли је ико (пре)стигао себе.
Један Србин је у Америци измислио светло тако да је осталима, остатку Срба, путовање било олакшано. Али, најчешће, ноге нису издржале.
Сад се Срби изнад Саве зову Пречани. Ми смо Пречани испод Саве.
Сан сваког Србина преко Дрине је да се домогне Београда. До јуче су тај сан имали и они из Подгорице. Откад су почели да тргују као да им се неки други сан остварио. Набавили су и праћке. Тамане једни друге као копци птице селице.
Појавили су се нови послови, али и нови послодавци. Сви се издају за мајсторе. Смедерево је близу. Кад боље погледаш ни Кина није далеко.
Мисао може што нико не може. Њен је цео свет.
Сви знају шта их чека и опет журе!
Добар живот, леп живот, су флоскуле. Хтедох да напишем које ништа не значе, па се сетих да је реч о флоскулама. Најгори период у мом животу био је када су господа живела у Лондону, а хаузмајстори (н. Haus-meister) на Дедињу. Хаузмајстор је био велики мајстор и још већи хохштаплер (н. Hochstapler). Формацијски ништа се није променило.
[1] Антони де Мело, Буђење, Пут љубави, Нови дан, Београд, ЛОМ, 2010. Стр.52.
[2] Александар Секулић (1937-2009), српски песник.
[3] Михаил Афанасијевич Булгаков (1891-1940), руски писац.
[4] Александар Ранковић (1909-1983).
[5] Почетни стихови првих четрнаест сонета сонетног венца формирају последњи, петнаести сонет, познат под називом магистрале или мајсторски сонет.
[6] Стефан Миленковић (1977), српски виолиниста.
