Мирослав ТОДОРОВИЋ
 |
| Мирослав Тодоровић, песник |
У СРЕДИШТУ ДВА КРУГА
Над рукописом песничке збирке Стојана Бодановића:
Ода, О да
У простору, између два круга, одвија се животни и стваралачки пут песника збирке „О ДА“ („ОДА“). Из песничког круга песник Стојан Богдановић десетлећима доследно себи мотри, промиш- ља, записује, памти, заборавља, из заборављеног слуша одсјаје и гласове минулих времена, оне који га и у сну позивају да их помене у песми, да их „оживи“ на начин песме. Да чује невидљиво, и да напуни, Рилкеовим речима казано, своју „златну кошницу – невидљивог“. У тој кошници су збирке: биг бен (Београд,1977), одлазим а остаје нејасно (Крушевац - Књажевац,1990), зна се (Ниш,1991), црна рупа (Зајечар, 2003; Ниш,2004) господар (Ниш,
2004) човек песма, (Врање,2007) Бдења и буђења (коауторска, Сврљиг-Књажевац, 2010) Трунке, збирка контемплација ово- земаљског са логосом песничке ауре (2011).
Оне потврђују изузетност песничког дела Стојана Богдановића, али због инертности критике када су у питању самосвојни ствараоци, и песници изван центра и котерија, ова поезија чека компетентне и поштене тумаче. Рачуна на време и његову непоткупљивост. Јер, потоњих деценија официјелна критика је протежирала поезију традиције, глорификације историје. Тематски токови су усмеравани у складу идеолошких промена и потреба, постмодернистичких гагања у магли. До јуче безбожници, хорски су се обраћали Богу, ридали за Косовом, певали у славу свог национа и за ту певанију прибирали одличја. Била је то мање више иста скупина „вејача овејане суштине“ певача конјунктурних тема, трендова, које не виде човека, не чују живот, који немају душе...Читаоци су одустали од такве поезије, отуда симболични тиражи, отуда и све мање „човека у човеку“. Јер, поезија је, по Хазлиту, она фина честица у нама која шири, разређује, прочишћава, уздиже читаво наше биће...Та фина честица је душа. Без те честице је на с/цени била
поезија курентног маниризма која је остала без читаоца. Ућутали су и глорификатори те поезије који нису хајали за временску дистанцу, ватра песничке сламе се угасила, остала је само пост- модернистичка тишина и заборав сушти...
Други, истински ток поезије као понорница је текао са светом тајном поезије, бременом овог времена и судбина, личних и колективних. У том току је и песништво Стојана Богдановића за које ће превредновања потврдити високо место које ова поезија има. Њој нису потребне ни похвале, ни покуде, данашње шаблонске књижевне критике. Све је дато и представљено њом самом. Речима песника Миљковића казано: Све је у самој песми, али тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, у њој неће наћи онај ко не уме да зарони... Нема питања, ни одговора, треба је проницати све док из њеног бића не чујемо и откуцаје сопственог живота, оне што именујемо као универзалне...
У досадашњим приказима истицане су карактеристике и вредности ове поезије: садржајност и оригиналност, лични печат у сублимацији искустава. Богдановићева „поезија дише на живот и ово време, карактерише је особен иронијски дискурс и хумор, епска бука у лирској души човека овог тла, звук судбине и историје проткан кроз животописе и ликове његовог породичног стабла, аутопоетички кредо снажне с/мисаоности изражен у стиховима дубоке сагласности са универзалном природом песничке речи, снажне симболике и метафоричне вишеструкости“.
Он је песник „особених језичких конструкција и хипо- користика“, „лукаво се окористио пооштреним поентама“ (Стојковић) у песмама – причама, изградио је властити „патент“ песме, он „маестрално визира егзистентне оквире у традицијском етосу“ (Ђуровић). „У универзална, озбиљна, дуговечна питања, на које често ни човек, а ни математика ни поезија, немају коначне одговоре – провлачи хумор иронијског дискурса, али само наизглед релативизујући их“... „и када се „шали“ позива на дубље тумачење света око нас“ (И. Косанић). „Стојан Богдановић, Песник = математичар, нас својом комплексном поезијом озбиљно
„забавља“ песничка реч његова је дубоко утемељена у Реч-и човек песма“ (Тодоровић)... „Богдановић и када говори о песми, говори о људима, о човеку, о сопственом и (у) предачком искуству, о пролазним и трајним појавама, све до множине феномена свакидашњице. Уз све то његов исказ је комплексан, наративно- лирски и свака песма је у неку руку мала приповест, интрига, анегдота, духовна зачкољица“ (С. Игњатовић): „... елем, пева се иронијски а озбиљно – о много чему. И када су то, на изглед само описи, смисао је дубљи, егзистенцијални“ (Р. Мићуновић).
И н/ова збирка смислено двоименованa „О ДА“ („ОДА“) је потврда песничке зрелости и зенитне позиције његовог певања. Онај, спољашњи тематски круг, захвата „хеленске теме“, али са суштинском одликом Богдановићеве поетике и његовог односа према стварности, према историји и феноменима данашње
„употребе историје“. У песме уноси комплексан „поглед искоса“ промишљања до-живљеног са личном филозофијом, сочног иронијско-хуморног дискурса, која је заштитни знак његовог певања. Скоро све песме носе одлике песникове природе и увер- љиво потврђују иронијски поглед у чијем се видном пољу находи хумор и парадокс, бритка мисао и особена, резимирајућа, поента.
У низу песама предочава аутопоетичке ставове, оне који су биле и окосница његове извансеријске књиге Човек песма која са збиркама Господар и Црна рупа представља комплексан песнички триптихон. Разуме се, они су и у осталим збиркама, али Човек песма је индетификовала песму и њеног творитеља, објавила се по лику и духу његовом, јер: сваки је човек друга песма / и само је човек песма / сваки је човек човек и жена / да се не лажемо / постоје различите ране. У једначини човек – песма сублимирани су садржаји његових певања и мишљења у којем је уметност Речи дошла до пуног изражаја.
О ДА = ОДА окупља 50 (По столећа) песама, прича у стиху. Већ у првој песми Акропољ је алегоријска прича луцидно ос- мишљена да заокружи промене еволуитивних токова „Да је човек од мајмуна постао свиња...“ са ироничном опсервацијом
свињске памети која „...може у огледалу да препозна свињу – благо њој. / Није речено да ли дотична свиња види да је свиња / Или само види свињу. / Већина свиња које свакодневно срећемо не би одушевило то огледало...“ Песник је вешто „скројио ову песму – причу“ сатиричног преплета што подстиче на разми- шљање, и сугерише друге подтекстуалне токове. У песми је и тема о женама и гускама која указује на песникову луцидност да кроз хуморну оптику песме прикаже и ове ликове.
У даљем току нарације је поглед у прошлост, на оне који су водили ратове, и „Кроз небеску тријумфалну капију...“ отишли у историју. Ко? „Ти, како их називају лордови, султани, дуждеви,
/ Сви редом имали су превелике уши. / Не, не могу рећи да су били коњи.“ У хармоничниј синтези сублимирана је историја у хуморно-иронијски обојено певање са дубинским поимањима поетске суштине. Али, овај мајстор поенте, у конкретним призо- рима за повод песми, исписује завршне стихове ширећи тематске оквире казује како „...два – три дорска стуба, два крндеља.... стрпљиво стоје у ред, не дирају никога, / Као ветерани у Србији испред продавнице хлеба.“
Ево како овај песник уноси у „хеленску тему“ српску ствар- ност – причу. Како један призор слику пореди (надопуњује) са другом чиме садржајни план умножава бојом српске егзи- стенцијалне драме оличене у песниковом виђењу српских ве- терана испред продавнице хлеба. Она је, као и низ других песама потврда умеђа да се прошири тематско поље песме, творећи особену симбиозу виђеног и знаног, српског и хеленског.
У песми „Повратак из Грчке“ Бранислав Петровић пише:
„Небесна душо! Плаче / Онај ког неспозајно таче.“
Песник Богдановић је неспозајно такао, спознајно испевао, кроз сиже песме-приче, у песму је призвао и Перикла. Јер, ту где он стоји стајао је Перикле, и како увек Руља не види ништа. / Водичи такође, не виде да се песник преобразио у Перикла. Али, то је био само сан, тренут када се песник сањарећи „обрео“ у обличју Перикла. Мотив сна у Стојановој поезији је у функцији
промене песничких планова – визура... Значајан, са стајне тачке певања је битан, јер „Са Акропоља се види цела Атина. / Са трема на Сувој планини / Види се цела Србија.“
Из спољашњег тематског круга песник се враћа у средиште, да уз своје огњиште промишља и поручи, али, на његов начин: Кад боље размислим, / Да није сунце / Ви не бисте ни постојали... Па, ја сада не бих био Перикле. / Пржи ли пржи
Овим завршним стихом „објашњава“ се медитација о улози сунца (Врелине) у његовој трансформацији у Перикла. Богданов- ић припада оном реду уметника који, Андрићевим речима казано,
„изненаде читаоца познатим“. И доиста, његова песма, и стих, у темама, мотивима, ликовима и ситуацијама у којима се налази: У хладовини једне атинске теверне..., / Одавде из таверне дивим се сунцу.../ С оне људске стране недостаје много стубова из грчке историје... има поред садржајности и мисаону концизност, непредвидљивост са парадоксом и способношћу да кроз ре- минисценције на хеленски теме изрази и „личне“ ововремене у духу своје поетике. О томе песма Дорски стуб:
Надица је била дорски стуб, Носила је фамилију на леђима
Да је она сад ту, не би падао град. Она би се са Господом договорила, Макар на кредит,
Мали би јој био жирант.
Из средишта два круга, животног и тематског, песник усаглашва античке мотиве са подацима из властите биографије. Повезује и пореди прошло са ововременим, непосредно собом аутентично казује о животу и менталним особеностима народа и поднебља. Отуда у овој поезији: Богови, Енглези, Надица, цар Душан, Цвеће, Милосрдни анђео, Мисао, Вук и Европа, Трмка, Певање, Кум Радоња, Пегаз, Гатара, Бабићи, Мати...Краљ и престо... са завршном терцином која поручује:
Живот је као плави лептир, Не притискајте га,
Покварићете му боју.
У њој је проговорила душа песникова потврђујући да је поезија оно што мисли душа. Ова велика минијатура о животу са дахом зена је као суза радосница на лицу горштака. Суза у чијем се бисеру види цео живот. Песма је лирска синтеза искуства и сензибилитета у којој лептир као симбол лепоте и кратковекости предочава лепоту живота и његову крхкост, док боја која га краси подстиче и друге аспекте промишљања живота. Исидора Секулић каже: Без чега поезија не може, то је живот и смрт, без чега живот и смрт не вреде, то је поезија.
Стојан БОГдановић кроз супстанцијалне теме предочава свеколику повезансот живота и песме. Сведеношћу и економијом у изразу он кроз „личну причу“ указује и на епику овог тла, на српску фатумску жилу куцавицу, постојања, страдања и певања.
У песми чија тема казује о позиву песнику да принесе песму за зборник (поменик почившем песнику) сижејни план песме надопуњује промишљањем у којем се укрштају погледи на живот и вредновање стваралаштва (дела) ...И озбиљно сумњам, брате / Да ће покојник постати већи писац / Ако му баш ја песму посветим. Песма с поводом подстиче на размишљање и о другим аспектима односа песника и песмом казаним. Али све је то у песми, њеној просторности и подтекстима које ова тема инспирише отварајући и друге семантичке релације.
Песник који каже ја мислим песму је стваралац посебног кова. Он мотри споља, а казује изнутра о чему недвосмислено говоре и песме које кроји уводећи у личну причу и ликове из историје чиме сижејност песме постаје обухватнија, дубља са универзалним кругом значења.
Доследан свом песничком концепту кроз Неухватљиву мисао у миљеу његове песме ће се наћи и Клеопатра, чича Живомир, рундов Рапча...док одвија свитак песме (Мисао је неухватљива / као да је она Бог, а не ја.) ниже слике са животним искуствима. У лично сплиће спознајно, промишља теме изражавајући соп- ствену поетику мисли у којој се његова песма разграњава и
представља својеврсну „причу“ о „певaњу и мишљењу.“ У ви- дном пољу Богдановићевих тема је и Вучић („Вук и Европа“, Трмка, Певање...с одликамa које га репрезентују као атипичног, оригиналног, песника са осећајем да у лирске унесе наративне нити, наративне обоји хуморном иронијом својственом његовом поимању песме која ... мора да буде, мора да зна,.. и наравно све мора да се запржи... А како се песма сама пише (Борхес) тако је и овај песник вођен песмом испевао антологијске песме, а тамо где је настојао да буде господар песме написао је садржајно занимљиве песме умешно повезујући наративне нити у фабулу песме саздану од конкретних слика до метафизичке слутње вечности (Мисао, Вук и Европа, Трмка, Певање, Он и кум Радо- ња...).
Богдановићева песма зна, држи се песниковог приниципа да треба да има мисао, да садржајем искаже супстанацијалне теме. Кроз биографске чињенице предочене су универзалне вредности колико певања толико и садржаја. Асоцијативне претпоставке симбола и слика с оплемењујућим иронијским дахом надопуњују нијансе значења. Оне доприносе њеном колориту. У овој поезији се налазе гномски искази: О настанаку песме (Треба то да ме погоди / Или да ме је погодило, / Па ме још гађа, / И са собом ме свађа), о мислима ( Пусти мисао да иде својим путем / Ионако је дошла без тебе...), о певању (Певање је најбољи лек за добро здравље...), али, Господ је људима подарио гласне жице / Да би се чуо Глас Божји, / А они се умислили).
Овај песник се није умислио кроз њега збори време и ово тло с искуствима историје и поезије дубоког памћења. О ДА, испевао је ОДУ пуним гласом животног песничког искуства, ослушкујући живот и време, живећи, мотрећи и промишљајући све(т) око себе, на начин песме из које је чуо, у свом гласу, звук судбине овог тла, своје претке и Глас Божји.
Поговор у збирци Ода, “Апостроф”, Београд; Књижевни клуб
“Бранко Миљковић”, Књажевац 2013.
(САВРЕМЕНИК, Београд, 210-211-212/20013, 120-124)
