 |
| Блез Паскал (1623-1662) |
Већи део текста Паскал је посветио проблему
дељења простора, трагајући за најмањим простором. Било би логично да најмањи
простор буде нула простор, али није. Деобом простора се као резултат добија
нула простор само у случају када делимо нула простор. Овај закључак би се могао
уопштити на деобу било којег објекта, па и на бројеве као објекте неке
математичке теорије. Како год нешто делили и колико год пута то радили не може
се као резултат добити ништа. Не може се нешто поделити на неколико ништа, па
када саберемо та ништа онда нећемо добити оно нешто, него ништа. Тако бисмо
коначно добили да је нешто једнако са ништа. Друго је питање како ефективно
спроводити деобу.
Подсетимо, иако је живот људски ограничен, неки кажу и коначан, мисао је
бесконачна, јер мисао је Мајка Божја. Мисао може да да пригрли цео свет. Б.
Паскал каже: „Нема ниједног математичара
који не верује да је простор бесконачно дељив. Математика не би могла постојати
без тога закона, као што ни човек не може опстати без душе.“ Чему ова
компарација, ако није у птању, Верујем, дакле постојим?
Бесконачно дељење простора како га је Паскал описао у овом свом трактату
није математички проблем. Више је физички, а још више филозофски. Уосталом,
Паскал је говорећи једном о теологији
рекао: „Боље је да сам се држао филозофије моје једине струке.“
Паскалов
текст О геометријском духу многи
сматрају апологијом математичке методе. Ако би се текст односио на одбрану,
онда се из текста не види од кога је Паскал бранио математички метод. Пре би се
ово могло крстити препоруком или залагањем за математички метод, па чак се овај
текст може назвати и одом математици. Овај Паскалов текст се може звати и
Страшило јер је вековима плашио недоучене. Он их и данас плаши што доказује и
пратећи текст у овој збирци од неколико Паскалових текстова чији је значај само
историјски. Ваљда је због тога и споменута историчарка књижевности Матија Гргат
коју преводилац парафразира „да знаност, у чију вредност не сумњамо, не вреди
много ако не испуњава човеков основни духовни императив: упознавање Бога.“. У
импресуму је напоменуто да је преводилац по питањима математике консултовао
своју школску другарицу, а боље је било да консултовао неког ко се бави
филозофијом математике, а још боље је да је рукопис снабдевен поговором неког
таквог стручњака. Тада оцене текстова Б. Паскала не би биле паушалне и свакако
не би шкодиле Паскалу већ би му обезбеђивале место које је овај горостас
књижевности и науке заслужио.
