Стојан Богдановић
ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО РАДОЊИЋУ
(Саша Радоњић, Роман Рубикова коцка, Нови Сад, Соларис,
2019)
Грозничаво сам окретао Рубикову коцку. Очекивао сам да ће негде изненада
из ње излетети Рубик, али уместо њега на свакој коцкици Рубикове коцке
појављивао се Павле. Он је имао своје проблеме. Први му је проблем како
склопити роман и он га није напушато до краја романа. Павле je
схватио још на почетку романа да је за роман
најважнији сан, а не спавање како је првобитно мислио. Сан, а шта би друго...
Ако
промашите неку фусноту, а оне су везивно ткиво романа, сигурно је да ћете
залутати, у брзини ћете промашити улицу, а зна се да ћете после изгубити много
времена вртећи кругове како бисте се вратили на прави пут и наставили да пратите
посве занимљив ток романа са изненадним дубоким вировима крцатим библијске
симболике, који вас могу повући у дубине својих мисли из којих се тешко
можете ископрцати. Суштина Радоњићеве Рубикове
коцке и јесте у томе да вас она заводи како бисте тражили решење, оно једно
једино које је тачно, а корист је већа од оних нетачних решења, јер њих
напросто има више, а сва су скривена као ђаво иза ћошка. И док их тражите, у
томе је драж, она су ту, немо вас посматрају са пристојном дозом чуђења.
Ђаволасто. Човек иначе стално тражи неког ђавола. Овај пут Рубикова коцка је у
рукама апостола.
Склапање Рубикове коцке је у ствари склапање романа: „Склапао ју је
много брже но обично, а пасуси се лепше но икада обликовали у праве целине. По
челу су му избијале грашке зноја а из носа цурила слина. Док га је обузимала
грозница, речи су се претварале у слике. Стигао је до завршних поглавља.“
(стр.63-64) Кључ је у фусноти: „Ако на језовита искушења не умете одговорити
језовитим осмехом, нећете умети ни прозом ни стихом.“ (стр.67)
На седамдесет и првој страни појављује се Дечак Бог који је још увек
дечак. „Нажалост, он веома споро одраста.
Још увек је дечак. Тако је Исмаил размишљао.“ И сада се појављује ХРИСТОВ
ТРИНАЕСТИ АПОСТОЛ, изашао је из неке апокрифне књиге, заоставштине Исмаиловог
деде.
У
фусноти на седамдесет другој страни Радоњић поново откључава старо питање,
износи свој став о Исусу Христу да га је догма којом је инаугурисан као Божји Син
начинила профаним.
Многи су тако мислили, али кад год их је нешто стисло,
онда су се крстили. Овде писац не износи сумњу, он тврди.
Саша Радоњић ће овде изненадити читаоце и увођењем тринаестог апостола
Господара нашега Исуса Христа у лику Понција Пилата. Тако Рубикова коцка
постаје још једна књига која ће обрадовати љубитеље апокрифних књига који сада
не морају трагати за апокрифним сензацијама јер им је ова ту на дохват руку. Реч
је, дакле, о новом јеванђељу, али не по Пилату, нити по Сарамагу већ по Радоњићу.
Другде се фуснота сматра слабошћу јер писац није у могућности да без ње
дочара ситуацију, догађај, лик... Овде је фуснота саставни део ткива и одређује
стил писца. Просто после неколико првих фуснота читалац читајући даље почне да
ишчекује фусноту. У њој се може наћи неко тврђење које је независна мудролија, а која употпуњује причу, каткад и
појашњава.
Севне и обасја фрагмент – причицу, и она
просветли читаоца. О фуснотама се аутор изјашњава и у основном тексту не само у
самим фуснотама „које су подрумске просторије сваког текста...“. Оно што би се
на другом месту читало између редова, што би тражило додатне напоре у
(од)гонетању текста, Радоњић читаоцу нуди у фуснотама. То не значи да ћете са
њима лакше проћи. Напротив, мораћете додатно да размишљате. Апсурд, да. Али, не
брините, садржај Радоњићевих фуснота није пуко објашњење. Да не бих овде причао
празну причу навешћу једну Радоњићеву сјајну фусноту: „Па и кад би вера у
ЧОВЕКА сменила веру у БОГА опет бих био атеиста, јер моја сумња у ЧОВЕКА није
ништа мања од сумње у БОГА! Са белином листа хартије и звезданим небом ствари
већ стоје другачије!“(стр.76) На овакве проблеме сви некако слежу раменима,
извлаче се, врдају, реч је о врдаламама, а човек признаде иако га нисмо питали.
Не сумњам у њега, нарочито у овај други део фусноте.
Други део је боравак у болници. Хидраулични кревет јесте болнички
кревет. Пабло је лекар. У роману је коришћен поступак апсурда не би ли се
појачала драматика. Притиснут снажним сексуалним нагоном који је претио да упропасти
напоре за враћање пацијента у нормално стање користи се триком виртуелног
секса, који ће помоћи пацијенту да се ослободи напетости. Тај виртуелни
доживљај је испеглан тако што жена која је искоришћена за орални секс нема
главу. Апсурд, да. У гомили романа које сам прочитао свуда се подлеже
архетипском решењу да се истакне бол како би се ударом на емоције читаоца
задржала његова пажња. Радоњић је уместо тога елегантно користио обрте,
изненадна појављивања нових ликова, а пре свега апсурд.
Роман Рубикова коцка је вешто сложена Рубикова коцка фрагмената из
живота аутора, а централни део Рубикове коцке јесте операција после излива крви
у мозак и потом рехабилитација, где су описане занимљиве халуцинације које
прате овакве догађаје. Коцка није баш тривијална, она само тако изгледа.
Повремено је покривена пауновим перјем, неким перцетом је и исписана. Повремено
је коцка скуп коцкица по којој скаче дечак као по диркама клавира, притом се
коцкица отвара као музичка кутија и емитује своју причицу. Резултати Радоњићеве
интроспекције су у ствари индивидуални устисци, можда и немају неку научну вредност,
и ретко ће ко такве резултате саопштити јавности, бар не у конзервативним
срединама, а већина јесу такве, али
писац Рубикове коцке није имао намеру да напише научну студију већ је своје
снове и сећања, по сећању склопио и даровао је читаоце необичним и рекло би се
интригантним догађајима, па и закључцима, који ће их поред ужитка покренути и на размишљање о великим
темама, о животу, о смрти и о Богу.
Било је сумњи, чак и у Бога, али Радоњић се одлучио за Достојевског који
је рекао: „Победи себе самог.“ Резултат је пред нама, склопљен је Роман
Рубикова коцка. Радоњић је нашао своје решење. Победио је. Рекох себи: „Упознај
самога себе.“ Ова се изрека приписује Питагори, Солону, Хилону,Талесу,
Хераклиту… а најчешће Сократу. То не значи да ја немам право на њу. Она је
наша. То нам је и Радоњић потврдио.
За крај ево још једне фусноте: „Приручник за пауна је био омнибус новела без подрума и поткровља.
Када сам јој доградио поткровље и ископао подрум, новела се преобразила у Роман
Рубикову коцку.“ И кров је ту, не прокишњава, а штити и од Сунца. Све је то
наслагано на чврстом темељу. Ја сам овако склопио Радоњићеву Рубикову коцку.
Има и других начина, али то препуштам читаоцима. И ако верују, и ако не верују,
неће се кајати, ако макар покушају да склопе јеванђеље по Радоњићу. Сигуран
сам.
6.3.2019. Ниш
