Мирослав ТОДОРОВИЋ: ЖИВОТ ИС/ ПЕВАН КРУГОМ БРОЈКИ И СТИХОВА

Интервју са песником и математичарем Стојаном Богдановићем 

                                         Стојан Богдановић и Мирослав Тодоровић, "Галија", Ниш, XX век

ЖИВОТ  ИС/ ПЕВАН  КРУГОМ

 БРОЈКИ И СТИХОВА

Стојан Богдановић, њим самим

Стојан Богдановић и Мирослав Тодоровић, "Галија" Ниш

      Стојан Богдановић, математичар – песник – прозаик,  мислитељ... је особен полиграф који српској књижевности с маргине дарује  значајна дела. Радни век је провео као математичар и песник а наставио као књижевник, уредник и посвећеник Речи. Математичар у песнику, песник у математичару су се деценијама допуњавали, и надметали,   а дело  је потврђивало да је поезија у свему, да је извидница свих уметности  па и математике. Импозантан опус чини библиотека књига у којој су заступљени главни жанрови: Поезија, проза, филозофија, есејистика, књижевна критика...

        Књижевно дело Стојана Богдановића још нема  оно место  у књижевности српског језика  које му припада. То је усуд  писаца изван центра, писца са лошом адресом. Време  и поштени тумачи ће сврстати  овог песника  посебног кова у врх српске поезије. Адепти Богдановићеве поезије су у својим дасадашњим приказима, огледима, студијама указали  на значај и изузетност његовог дела...

 

Промоција књиге Судњи час М.Тодоровића, Књажевац, 1991.

***
       Улазите у „златно доба“ живота. Oбјавили сте у „паралелном животу“ са професионалном математичком  професијом бројне збирке  збирке  песама, књиге мисли, есеја, прозе...оснивали листове (Разлог), уређивали књижевне часописе (Бдење, Исток Мајдан...) аутор сте бројних математичких књига.

         Мој вишедеценијски пријатељ песник Мирослав Тодоровић послао ми је нека своја питања на која треба да одговорим, тј. да се исповедим као да сам на самрти. Додуше, негде у тим питањима је сакрио, врло дискретно, а он то уме да ради, да је за ову прилику ово коначан број тих питања, а додатак ми следује, за осамдесети рођендан.

Што се мене тиче, имам и сам много питања, оставићу их сада у страну, али одмах морам да признам да ми је све ово врло тешко, јер сам ја постављао питања и испитивао преко четрдесет година. На нека моја питања сам и одговорио, на нека су други одговорили. А сада ево шта ме је задесило.

      Каже он, Улазите у „златно доба“ живота. То златно требало би да је жућкасто, то за сада, срећом, није. А то како неки схватају своје и туђе године, то ме још не занима. Просто, време и не постоји, осим ако није мера живота. Енглези кажу осам живота је потребно да се научи како се носи фрак, мој деда Николча је говорио четири живота су потребна да се научи како се носи шешир... И сада шта је време?

      Моје „математичко време“  је текло у два правца. Прво, бавио сам се алгебром, теоријом аутомата, теоријом фази скупова, написао сам сам или са сарадницима преко сто шестдесет радова и пет монографија, и о томе не бих овде, јер је то обрађивано и оцењивано и може се наћи преко Гугла на сајтовима. Други правац, паралелно, био је рад са ђацима и студентима, и једни и други су ђаци, што сам ја много волео, а све мислим и да сам то успешно радио, јер сам био шест пута ментор за израду докторских дисертација, потом магистратуре, специјализације. Преко педест пута сам био у комисијама за одбрану неког рада.

Имао сам сјајне студенте, који су одавно већ професори. Комплетан списак до 2011. године налази се у књизи др Жарка Поповића: Библиографија др Стојана Богдановића, Ниш, 2011, Економски факултет, која се такође може наћи на разним сајтовима. Тај се списак знатно увећао до 35 књига из књижевности и филозофије и мноштво објава у часописима, неколико стотина... Књиге из и текстови из математике је уредно прокњижио др Жарко Поповић.

       Док сам био професор гимназије у Панчеву, такође сам имао сјајне ђаке. За њих сам уређивао Додатак за математику у листу НЕ, чији је главни уредник био песник Момчило Параушић, тадашњи професор филозофије, а ја сам био председник савета тога листа. Лист је био врло високог нивоа, уз учешће ђака, који су ту пекли занат, песнички, књижевни, новинарски. Чак је лист НЕ био и издавач Антологије војвођанске поезије, чији је састављач, песник Јован Зивлак, био тадашњи главни уредник новосадског часописа Поља. Момчило Параушић је такође био покретач и главни уредник тзв. младе поезије, која је објављивана у Рукописима, који и данас излазе. Кроз Рукописе су прошли многи Панчевци, данас афирмисани песници. У рукописима смо као уредници били Душан Вукајловић и ја (бр. 2. и бр. 3. око 1977. године), али су нас најурили. Били смо неподобни. У то време, властодршци су све кројили у Комитету. Тамо су рекли да смо нас двојица неподобни, а Момчила су оставили још неко време. Њега су могли да киње, а он је то подносио! јер су му оца ни кривог ни дужног прогласили за четника, и наравно убили човека, и учитеља. Отац му је био  учитељ, што је у то време био прави бисер, и то краљевски. Ја сам после отишао на ПМФ у Новом Саду, Момчило је радио у гимназији још годину-две, па је отишао у Београд, радио је као новинар и уредник у Просветном прегледу. Држава се огрешила о тог човека, а и Панчево се није боље понело. Био је изванредан медијатор за рад са младима и одличан стваралац.

         У Панчеву је било књижевника, сликара и других интелектуалаца. Било је професора на разним факултетима у Београду, и другде. Потенцијала је било. Сликари су били организовани око Делиблатске колоније и водио их је чувени Стојан Трумић, члан Академије Леонардо да Винчи у Риму, углавном су то били његови гимназијски ђаци, о Трумићу сам већ писао, али ако буде простора овде, можемо се нечега подсетити, а писци су се провлачили поред њих, као гости-дневни, дођу ујутру, оду увече.

       Писци су се договарали десетак година да направе часопис, док сам био тамо то се није десило. Незахвално је то разглабати, једни су били чланови Друштва књижевника Војводине, а други су били чланови Удружења књижевника Србије у Београду, чији колективни члан је било и Друштво књижевника Војводине, Румуни су имали свој часопис, Лумину, и сви смо се дружили и као сарађивали, али нису могли да се договоре ни око имена часописа. Све се то кувало у Комитету. Они су то тако кували да се не направи часопис, јер су се бојали интелектуалаца. Сада у Панчеву постоје гласовити часописи: Квартал, чији главни уредник је књижевник Васа Павковић, Свеске, чији уредник је Милан Орлић, ... Излазе и Рукописи, за њих је везана сада републичка манифестација...

        Књижевници су ораганизовали књижевну колонију у Делиблатској пешчари. Поред домаћих учесника, Драгутин Илкић, Момчило Параушић, Богдан Мрвош, Душан Вукајловић, Божидар Вујић, Градимир Стојковић, Милан Тинтор, Стојан Богдановић, ...били су ту и угледни гости, Слободан Ракитић, Вујица Решин Туцић,  Милутин Петровић, Слободан Зубановић, Душко Новаковић,... Био је и Иван Ракиџић, редитељ.  Требало је да дођу и Васко Попа и Владимир Стојшин. Књижевна колонија је трајала једно вече. Тема је била, Иронија у поезији. На почетку рада колоније учесници су отпевали химну Светом Сави. То је био разлог краткоћи Књижевене колоније. Наравно, док сам се ја мотао по Панчеву, до последњег рата, нешто слично се није организовало код Девојачког бунара.

          Већ је била држава на издисају. Диктатор је онемоћао. Његови подрепаши нису се могли договорити око деобе наслеђа. Демонтажа државе је почела, а била је пажљиво припремана деценијама. Једн колега из Словачке, кога сам срео на једној конференцији о полугрупама, ме је питао у Кун Мингу, НР Кина, Како сте успели да упропастите онако красну државу? До данас, нисам на то питање одговорио ни себи. Али Демонтажа Србије се ових дана наставља. Многи су мислили да је ствар завршена двехиљадитих, али су се ови повратили да државу докусуре.  

         Пошто сам се поново обрео у Књажевцу, покренули смо у то време, деведесетих, Независан грађански гласник РАЗЛОГ. Редакција је радила у саставу, главни и одговорни уредник, Драган Јовановић, ликовни уредници, Драгољуб Сандић, Раде Ристић, Технички уредник, Томислав Живковић, лектори, Предраг Милисављевић, Наташа Богдановић, Фотографије, Саша Милутиновић, уреднички колегијум, др Стојан Богдановић, Светозар Јовановић, Миодраг Станишић, Зоран Раденковић, Милован Ђурић, Борко Милосављевић, Саша Раденковић, Бранислав Денчић, Лазар Боцић, Симонида Гаврић, Зоран Видојковић, Петар Живковић, Звонимир Павковић, и директор, Јован Исаков. Тада је било великих превирања и ја сам се нашао на тој ветрометини. Учинило ми се да можемо нешто да променимо, па смо основали тај лист како бисмо могли да износимо своје ставове, а и народ да покренемо. Али власт је била немилосрдна и брзо су нас угушили. Но резултати су се видели после десетак година. Био сам уредник у неклико математичких часописа, код нас, а и у иностранству. Писао сам и оцењиво математичке радове у Мат.... али нећемо о томе. Уредник сам у часопису Бдење (Књажевац-Сврљиг), ових дана смо покренули нови часопис Исток (Књажевац)       

       Шта каже Стојан Богдановић, сада када се на неки начин „сумира“ једна фаза живота и написано, како гледате на пређени пут животни и стваралачки, на све оне  ломове на крају 20 века (Вукодава , Мадељштам), нашу литертуру, културу…

Стојан Богдановић, песник и математичар

        Што се „сумирања“ тиче, мислим да је рано то чинити, боље је да то други учине. Неће то историја пропустити, ни она математичка, ни књижевна, ни филозофска, а ни политичка историја. Људи воле по томе да копају. Нарочито воле да њушкају по туђим судбинама, па још ако нађу неку несрећу у животу тога и тога, онда је то права посластица. Али има и оних који то озбиљно бележе, озбиљно схватају и озбиљно истражују. И све се намести тамо где му је место. Понекад се чини са закашњењем, али се намести. Не бих овде говорио о мом доприносу науци или књижевности. Могу рећи да нисам задовољан постигнутим, што је једино нормално понашање. Иначе, да сам урадио оно што сам хтео, онда бих престао да радим, па бих почео нешто ново, нешто друго, итд. Дакле, овај апсурд нас доводи до закључка: нема престајања. Идемо даље!

       Неки су прошли век доживели као век Вукодава (Мандељштам). Можемо крстити век како хоћемо. И не постоји век који је посебно прављен за уметност, за науку. За неке је то био век Вукодава, за неке није. То вам је као када причате причу како се данас много краду аутомобили. Све је то релативно, и у процентима је то „без везе“ изражавати, јер ако вама украду аутомобил, онда је то за вас сто посто, а за другога није. Ту је битан психолошки удар, а не статистика. А у петнаестом веку није било толиких крађа аутомобила, из простог разлога што није било аутомобила. И нарвно да у петнаестом веку сто посто није било крађа аутомобила. Нагомила се мисао и почне да кипи. Излази на све стране. Тако је на пример, са математиком, она се у прошлом веку „угојила“ више десетина пута. Сада је то гојење веће, у краћем року. Зато што се та мисао хвата брже и боље. Коначно људи су смислили како и прасе брже да угоје. Слично је и са књижевношћу, са сликарством. Па колико је људи могло да се бави сликарством пре двадест векова, или поезијом. Ко је могао да издржава те уметнике и колико њих, мало. Када је нахватана мисао која може више да допринесе производњи добара за физички опстанак, онда су људи почели више да се баве уметношћу, што би моја прабаба рекла имали су довољно времена „да се блесаве“. Наравно да је увек сумњиво, да ли то није на туђ рачун! Ево зашто је сумњиво и где треба упирати прст. Сумњиво је зато што људи који то лаички посматрају или они који то злонамерно посматрају изједначавају ствараоце са онима који уживају у производима стваралаштава. За ове потоње постоји могућност да до производа стваралаштва дођу на паразитски начин. А прави уметници, ствараоци, они ће увек зависити од моћи нахватене мисли. Одужила ми се прича. Скратићу. Свет није тако створен да можемо рећи, сада ћемо у овом веку правити тарабе, а у следећем ћемо ограђивати од штеточина, а у оном трећем ћемо се бавити науком, када измислимо точак, онда прелазимо на уметност. Постојале су цивилизације које су имале знатног успеха у грађевинарству и архитектури, дакле, у уметности, а да нису знале за точак. Свако је време, време за уметност и за науку. Мука то најбоље регулише.

       Мука је онај део живљења који се мери потрошеном мишљу, па сам тим и потрошеном енергијом. Троши се мисао, па и промисао, и свака концентрација мисли има своју муку. Свака песма има своју муку, па ту сам у ствари рекао две чињенице, да песма садржи муку као садржај, а друга чињеница је да се за исказ ове мисли потрошила мисао, односно енергија. Е сада разни распредачи распредају приче о различитим мукама. Ја не мислим да је мука онога што оре већа од муке оног који ствара песму, нити од муке онога који треба да реши неку једначину, нити од љубавних, тзв. слатких мука, нити... Свако има своју муку. Да ли се мука може мерити, то овога тренутка не знам, јер је то исувише комплексно, дотераће нас до бола, па сад, постоји физички бол, постоје душевне боли. И да би вука истерали на чистац, потребно је много нових појмова да дефинишемо, што за мене није  незанимљиво, али питање је, да ли је за ову прилику.

***

Од прве објављене збирке биг бен (1977) ево мину скоро четири десетлећа.  Како се одвијао ваш песнички пут? У којој мери је песник одмагао (помагао) математичару и обратно? Шта вам је значила поезија?

        На толике године ме подсећају критичари, у које спадате и Ви, јер они воле сумирања, и сума сумарум, прођоше године. Једна моја пријатељица, подсети ме пре неки дан да јој је прошло и ово тридесето лето. Није се жалила, онако, али ја сам у предности, моје није прошло, иако смо зајдно ишли у школу. Ја сам тамо пискарао понешто, а поезијом сам почео да се бавим у Паризу, где сам отишао да специјализирам Теорију скупова. Ову теорију сам оставио, умало не оставих и математику, јер Париз је Париз, сада то знају чак и они који тамо нису били. Тамо сам имао времена, а и прилике су се намештале, да нешто више прочитам и чујем. Јер је тамо долазио сав уметнички свет да покаже шта има и шта зна. Ето прилике, ко хоће да види и да научи. У Паризу сам имао прилику да упознам Сартра, Вилалонгу,... По повратку из Париза некако спонтано сам почео да се дружим, најпре са песницима из окружења, Момчилом Параушићем, Душаном Вукајловићем, Михајем Аврамескуом, Јоаном Флором, а потом и са Браном Петровићем, Милутином Петровићем, Јованом Зивлаком,... Виђао сам и Брану Црнчевића, Васка Попу,...

        Једном приликом смо Мома, Мрвош и ја седели у ресторану Парк у Панчеву, то је тада било култно место, они су расправљали о поезији и ја сам се придружио расправи, Мрвош ме је сумњичаво посматрао откуда сад овај да се разуме и у поезију, не знам како се то десило, али ту су се на столу нашле моје песме, које је Мрвош  брзински прочитао, да би скоро подвриснуо, Момо, видиш ли ти шта ради овај математичар!

        Ја сам им донео из Париза нови израз, а и нове теме. Дотле, они су се држали романтизма, класике коју су учили по школама, да не кажем, скоро до гусала. Ми знамо шта су после писали, али узмите прве Момине књиге, па ћете видети. Мувао сам се поред Књижевне речи и поред Поља. Понешто сам и објављивао. Тако сам дошао до књиге Биг Бен, која је прошла на конкурсу Књижевне омладине Србије и Удружења књижевника Србије. Књижица је добро прихваћена, али ја сам имао и неке друге обавезе, и друге љубави.

      Што се тиче односа песника и математичара, то питање су ми постављали милион пута, а ту нема никакве колизије, нити опозита, јер и математика и поезија користе тзв. сведени израз, плус машта. Немојте мислити да математичари истраживачи нису маштовити. Па, да је тако, онда би још били на дрвету. Обични људи се чуде, јер су у животу сретали учитеље, наставнике, професоре, који су им предавали математику и то је све њихово знање о тој професији. А има и оних који су отишли да студирају књижевност, зато што нису за математику, или зато што не знају математику. Па, ако се нешто не зна, онда се загреје столица. А да се неко бави граматиком и да није за математику, е веће глупости, можда, и нема. Конструкција реченица, или још даље, прављење језика, и формалног и неформалног има део формалности. Нема језика без граматике, говорим о обичној граматици, за коју бар интуитивно знамо о чему је реч. А та граматика је апарат за прављење реченица и рачун са њима, што је превасходно садржај математичке логике.

          Ову сам причу испричао и за правнике:      

Правници. Пропис би требало да буде правило по коме се неко понаша, тј. по коме би требало да се понаша. Не, не мора то да буде појединац. Могу то да буду и разне групе и групице. Свуда у свету је уобичајено да се ти прописи,  које властодржац доноси, називају закони! Тај, неки пропис, би био закон ако је њиме регулисан неки дрштвени однос који ће бити трајног карактера, а такав не постоји. Но у том неком пропису оне мање целине називају се тачкама. Обично те прописе сачине правници. А они су паметни људи. Наши правници, они које ја срећем или које гледам на телевизији; међу њима има и професора универзитета; по правилу се изјашњавају, и упорно се хвале, на сва уста, да су студије права уписали зато што нису знали математику, тј. зато што им је математика била слаба тачка. Е, ти се после баве дедукцијама, прописима и тачкама и тачкицама и подтачкама које називају законимa.

       Више пута сам цитирао Карла Вајерштраса, који је говорио, Ко није помало песник не може бити математичар. Не знам кога се Карл бојао, али моје је мишљење да се песник и математичар разликују само уколико један од њих није то што јесте.

        А о значају поезије се говорило још у време Конфуција. Ч'ен К'анг је упитао Појуа, Конфуцијевог сина јединца, Да ли те је икад нечем нарочитом учио твој отац?“ Поју је одговорио: „ Није. Једног дана је стајао сâм и ја сам протрчао поред двора, а он ме је упитао: 'Да ли си читао поезију?' А ја сам одговорио: 'Нисам још.' Он је рекао: 'Ако не проучаваш песништво, језик ти неће бити углађен.' Онда сам се вратио и проучавао песништво. Конфуције је рекао: „Образовање почиње поезијом, развија се неговањем свог понашања и усавршава се музиком.“ А не знам да ли има нешто важније од овога!

        Пошто сам се поново, по ко зна који пут нашао у Књажевцу, а са послом сам већ био у Нишу, на Економском факултету, код мене се једнога дана појавио песник Мирослав Тодоровић, то је овај исти, који се сада појављује у лику „попа“ који би требало да ме исповеди, као да баш овог тренутка треба да испустим душу. Е што се тога тиче, мораћете и ви заједно са њим и са још некима да попричекате. Тај се ту појавио да испитује о издаваштву. А када сам му ја у раговору о поезији споменуо Мишоа, Паунда, Елиота и не знам кога још, он се онда уозбиљио, и богме је почео чешће да навраћа код мене. Пита ме, пишем ли што, Понешто, одговорих и дадох му неке моје забелешке, руком писане. Он узе, рече да ће то погледати. И не беше га неко време, док једнога дана дође, развукао осмех, питасмо се за здравље, ја га упитах за оне моје белешке. Не знам, волео сам то да имам,  искрено речено, прибојавао сам се да ми се то не загуби. Мирослав ми тада пружи један свежањ папира. Одмах сам уочио да су то песме, откуцане на писаћој машини, Оливети или Бисер, из тога времена, јер копјутера није ни било. Питам га, Шта је то, Књига, Каква књига, а он ће, Па твоја књига, прекуцао сам оне твоје песме и однео код издавача, Какав издавач, питам, Просвета у Нишу, Код Добривоја Јевтића, Јевта каже да му се свиђа, само можда није лоше да допишеш још неколико песама. Тако је било. Пошто сам дописао још нешто, књига је убзо изашла код Просвете, у Нишу. Сада он мени поставља питања о томе како је све то ишло, а он је у томе више учествовао од мене. Па могао је и сам ово да напише, него хоће да му ја сада вратим „дуг“, тј. да пишем ове одговоре као луд, а он да се потпише као аутор. Нека му је. Видеће он свог Богдановића. Бар у још једном издању, али не верујем да ће бити једино.      

.***

        Ваше мисли сте окупили у књизи „Трунке“. О мислима постоји изрека:

„Мисли о животу и људима све су одавно исказане. Суштина и дејство тих мисли нису у новини, већ у вољи, вери и огњу речи.“ (Алексеј Ремизов).

У две хиљаде година пре Христа остављном запису,  староегипатски писар Кхакхеперсенб пита: Може ли још наћи израз који није већ познат, и језик који није већ коришћен, могу ли се избећи понављања оног што су стари већ изрекли. Може ли се избећи понављање и шта је то што ми собом казујемо?

       Нешто од тога што сам похватао, а да ли јесам прво ћеш ти рећи, па остали, јер ево теби сада отписујем. Ремизов рече да су „мисли о животу и људима“ све одавно исказане. Можда је Алексеј намерно или ненамерно изоставио, смрт, Бога, мисао, а ја сам у Трункама покушао да кажем нешто и о томе. Централна тема је мисао која је у тежишту троугла смрт, живот и Бог, и наравно човек, кога се све ово и тиче. И о овоме је доста писано, и само се чини да је све речено.

       Хајдемо овако, узмимо онај крст  на коме је био прикован Исус, још се то повлачи у расправама, да ли је уопште тај крст и постојао, и каквог је облика био тај непостојећи крст. Сада неки „научници“ доказују да је крст био у облику слова Т. Па то није крст. Не могу ја сада рећи крст је био у облику лопте, у облику црне рупе,... Не, крст је симбол који су људи смислили много после страдања Исусовог. И сада се може говорити о томе да је човек крст, а и мач. То је и матафора и стварност. О томе сам такође писао, и ево једне мале расправе о томе која би можда допринела јасноћи постављеног питања.

Крст и мач. Господ је по своме обличју сачинио човека. Да би се човек одужио Господу,  по своме обличју сачинио је крст. Тако каже доктрина. А по обличју крста човек је начинио мач. Крст је у ствари стилизовани човек раширених руку. Много је људи на њему висило, приковано или привезано, пре Христа. Али крст се прочуо тек кад су на њега прикачили Сина Господњег. Инаугурација крста није уследила одмах по вешању Христа на њега. Векови су пролазили, а верујући људи су плели легенде и у њих уграђивали постулате доктрине који су имали улогу да их штите од других људи и, наравно, од себе. Рат се у то име води непрестано. Битке су на свим странама. Било је тога и раније, само се после Христа води боља евиденција. Користе се разне сорте мачева. А шта је мач? Па, мач је крст. И човек је мач. Дакле, човек је и крст и мач. Е, шта ће то Господу? Као да му се баба и деда нису довољно клањали! Као да га нису довољно молили па сад морамо и ми!

        Да би човек постао Бог мора мало да виси на крсту. Да се види да ли може свашта да издржи.■

         Прича о животу је дугачка, и она се прича само добрим пријатељима. Није само историја хришћанства, и хришћанска филозофија, та која се бави овим питањима. Доктрина је било и биће нових. Увек се може писати у оквиру неке од доктрина, а може се то и подвргнути испитивању, сумњама, у целини или делови, и тако се свет обогаћује, и улепшава,  и уништава, и поново гради, и дограђује,...

         Требало би нам много простора да направимо списак филозофских праваца: натурализам, импресионизам, експресионизам, нео..., над..., егзистенцијализам, пост..., и то само у нашој хришћанској причи, а будизам, а ислам, а...а...а...

       Све у свему, посао који би неко предузео да сумира мисао, било коју мисао, био би јалов. И саветујем да се у то нико не упушта. Нити могу прихватити било каква ограничења у тумачењу мисли, па и промисли, зашто не. То би било скучено и водило би убиству свега, тј. тоталном самоубиству, или затварању мисли у црну рупу. А то би била тотална негација човека, његове мисли и његове мисије.

Константин. Црква. Време је друго. Данас нико не верује да је Константин сањао крст на којем је било написано „Овим знаком ћеш победити“, и победио. Да је жив, ни он сам не би то протурао, јер данас су потребе друге. И како пише Јосиф Бродски „... у 4. веку крст уопште није био симбол Спаситеља: његов симбол је била риба, грчки анаграм Христовог имена“.  Константин је форсирао хришћанство из чисто практичних разлога, да би смирио хришћане и да би их придобио за своја освајања, у чему је наравно и успео. Чак је постао и „шеф“ цркве, председавао је црквеним  сабором, јер је цар био изнад било којег црквеног поглавара. Хришћанство се брзо наметнуло и постало једина дозвољена религија у Римском царству. Од тада се хришћанство много пута обрукало. Од документа о толеранцији, који је први прогласио 311. године цар Галерије, а потом га поново прогласили Лициније и Константин, није било ништа током свих седамнаест векова, а сада се воде борбе за толеранцију међу народима, при чему јачи народи, како је то увек било у историји, потчињавају мање, слабије, народе, а неке и потпуно „почисте“. Тога смо сведоци и свако доказивање супротног може послужити само за подсмех или за забаву.

        Данашњи Константин би морао да се приклони брзини, ако би хтео да буде Велики. И то не било којој брзини, него оној апсолурној, а то је брзина мисли. Тако би се могло освајати. А сањајући крст, или било шта друго, не води освајању. Води заблудама, које су анахроне. Зато што се и психологија мења, и види се већ да имамо нови тип човека: човек информатике.

       Хришћанство би се морало вратити на своје изворне принципе, а да при томе користи дотигнућа информатике, како не би дошло до самоуништења, тј. до самоубиства, па и уништења и других земаљских цивилизација. Хришћанство би требало привлачити људе помагањем и наравно толеранцијом, што је оно и чинило до Константина. А на овамо не.

       Константин и Лициније нису погрешили што су дозволили да и хришћани слободно исповедају своју веру. Грешка је настала, онда када је хришћанство постало једино дозвољено мишљење. А за то нема одговорнијег чиниоца до цркве, која је проповедала хришћанство. Нема сумње, црква мора на поправни. Овде сам писао о хришћанској цркви, али о понашању цркве, било о којој цркви да је реч, када су у питању материјална богатства и власт су готово свуда иста. Грабеж, за једним и другим. Власништво цркве над банкама, корпорацијама и земљишним поседима огромних димензија не могу се ни на који начин здраворазумски образложити да би то оправдање подупрло функцију цркве, којом се она дичи, а коју не упражњава.

       На страну, бахатост и осионост највиших представника цркве у одбрани огромнога богатства које се не користи у циљу освешћивања људи за солидарност и толеранцију. А лепших циљева од ових није могуће наћи нигде, ни у једном систему, током историје човечанства, или боље речено, током историје мисли. Црква би требала бити оно средство, не циљ,  које би поспешивало прочишћавање канала свести човекове кроз које би несметано излазила душевност на људском путу солидарности и толеранције, и приближавања Богу. Ако би се овим циљевима бавила само црква, онда би ствар пропала. Сви се морају упрегнути и напрегнути, јер слобода то заслужује, а и тражи.

***

       Да ли је више могуће бити Слободан човек? Русо каже: Да би опстали морате да одлучите шта је у заједничком или општем интересу? Где је ту Човек?

     Нове технологије и нови друштвени односи уништавају ону племениту честицу у човековом бићу која га уздиже и оплемњује – душу. Поезију. Све постаје роба и предмет трговине, и сам човек је роб-а и роб у власти својих потреба. На овом небеском кликеру догађају се невероватне ствари: трговина људима, децом, проституција, дрога...И данашњи човек постаје нека врста машине – роб-ота. Да ли је из исконске борбе за опстанак  створен  угарак и погон развоју који је сада претња опстанку?

       Ове две теме имају доста заједничког, а то је слобода. У претходној сам већ говорио о слободи, тј. стварању услова за слободу, а то су солидарност и толеранција. Сви који пишу о слободи мисле на неслободу коју је човек створио другом човеку. Овим се питањем могу бавити, и треба непрекидно то да раде, сви људи. Није непознато да се слободом баве филозофи, правници, књижевници, првенствено песници, црква,... Слободом се баве и политичари. Неки од њих успеју да буду и државници, да воде народ ка стварању нове државе, новог система. И народ углавном то интересује. Знано је да је ту главни проблем у вези са располагањем вишком вредности и  велики број људи везује слободу и неслободу за то. Оно што је Русо заговарао јесте утопија, али је врло привлачно, но, „враћање природи“ није решење, можда би боље било сада рећи у сагласју са природом. И то је било познато човечанству. Али сада ћемо рећи у сагласју са природом на данашњем ступњу развоја интелигенције, техничког, али и оног другог, психолошког, који је немогуће разматрати без душе, и где чини се оним људима старијих генерација, свет, тј. омладина има доста проблема. Таквих лудистичких размишљања је било сијасет током историје, а биће их и даље, увек.

     Не треба се бојати информатичких достигнућа и њиховог фантастичног доприноса образовању, информисању, и омогућавању да се све већи број људи искаже, и покаже шта мисли, шта зна и шта може, на свим пољима, и у уметности, наравно, а то су суштински делови слободе. Тај ће се део усавшавати, као што су се системи усавршавали и до сада, па када сазри, онда ће се  појавити семе које ће издродити нешто ново, неки нови систем. Стари ће бити „слатка“ жртва. Да се разумемо, не постоји слобода која се може остваривати сама од себе, без да је реч о њеном остваривању у неком систему. Дакле, подразумева се да се слобода остварује у неком систему. Мора се овде споменути, не знам зашто сам то решио овде кажем, али добро, то може увек, главна је ствар да верујемо, и да се потрудимо да тако буде, да ће информатика допринети, и да већ доприноси, ослобађању човека, и то од себе самога. На тај начин човек би се ослобађао, а ослобађање мора бити трајно. И права слобода је у ослобађању, то би било то. Метафорчки, Живот је ослобађање. Ако би се овим циљевима бавила само црква, онда је ствар пропала. Сви се морају упрегнути и напрегнути, јер слобода то заслужује, а и тражи. Ослобађање, није важно само за појединца. Ослобађање се тиче и  већих популација, већих система, па и читавог човечанства. А човек ће слободу освајати у неком од система, и у систему читавог човечанства.

      ***

     Како ви поимате улогу књижевности? Треба ли она да опомиње, а не само да забавља читаоце?

     Већ сам писао о томе да поезија има и васпитну улогу. Али не само поезија, књижевност уопште. То је када се тиче већине читалаца. Руку на срце, паметан човек ће научити и из лоше књиге. Ухватиће писца у подвали, у крађи, у незнању, у невичности подухвата самог писања. Мислим да треба да постоји књижевност и једне и друге врсте. Мада, ја лично волим књиге озбиљнијег садражаја, у којима је мисао гушћа. Штавише, не треба ми нека друга забава. Коначно, може се рећи да је уврежено мишљење да те озбиљне књиге више опомињу. А да ли је баш тако? Опомена се може исказивати на разне начине.

***
      Шта мислите о будућности књиге? Ушли смо у нову електронску галаксију где се све простирe у недоглед. Нашли се у космичком бездану.

     Кад се говори о књигама, онда сви мисле првенствено на белетристику, а најчешће о комерцијалним књигама, сладуњавим романчићима, криминалним романчићима... Дакле, о књигама које имају забављачку улогу. Разлог томе је неописива дрека издавача, не бирају се средства за рекламирање књига посве сумњивог садржаја, које су  штетне по васпитање деце и омладине, па и целокупне популације, који такве књиге издају.  Још већа је дрека, може се рећи, за нормалне људе неподношљива, која долази од самих писаца таквих књига. То и нису писци, него су по правилу, маркетиншки добро одабране особе, намерно нисам написао личности, које су интригантне, и чије име би могло вештом (зло)употребом бити искоришћено за набијање тиража, и за великом, наравно и неоправданом зарадом. То је допуштено, али  се у уређеним друштвима, високог нивоа демократије, ради омогућавања слободе свим писцима и свим конзументима, пристојно опорезује. Тако се прикупљају средства за издавање и вредних књига: поезије, белетристике, филозофије, уметности, историје, информатике, архитектуре,... У овом Вашем питању акценат је на форму књиге, то сам разумео, али сам направио дигресију, да нешто кажем о проблему издавања књиге.

       А материјал од кога је књига прављена се мењао током историје. Цртало се у песку, на камену, таква су била прва људска писма. Потом је дошао папирус, писало се гушчјим пером, перо, пенкало, оловка, хемијска оловка,.. Ја сам у школи, педесетих година прошлога века, такорећи јуче, писао на каменим таблицама, каменом-крижуљом. И табле на зидовима учионица су биле камене. Најзад смо дошли до електронских издања књига. И ту не видим ништа спорно. Волим што не морам да носим књиге у џаковима и кутијама, пун камион.

       Наш народ каже, ко се сели, тај се не весели.  А онај ко није селио књиге, тај и не зна шта је селидба, шта је мука. Приликом једне селидбе позвао сам пријатеље да ми помогну при утовару, истовару и уношењу књига. Књиге сам иначе паковао више од месец дана у картонским кутијама. И када је дошао дан селидбе, пријатељи су ми утоварили књиге. Камион је дошао до нове локације. Паркиран је одмах испред зграде. Дотле је ишло све како треба. Сад је требало књиге истоварити и попети на пети спрат. За малер, лифт није радио. Још горе, почео је да пада снег. Наквасиле су се картонске кутије. Књиге су почеле да испадају на све стране. Момци који су носили књиге су се унервозили, некима је било непријатно, јурили су књиге по расквашеном снегу и по блату, имали су утисак да  мислим како су они неспособни. Дабоме да то није било тако. Неки су ме сажаљевали, гледајући ме како се покисло вучем по оном блату. Један ме је онако шеретски, али види се - од муке, упитао, Докторе, па јесте ли Ви прочитали све ове књиге. Одговорих кисело, Јесам скоро све, а он ће на то, као да је једва чекао, Па што их онда носимо. Да не бих долазио у ситуацију да одговарам на оваква и слична питања и да гледам како се књиге ваљају по блату, рећи ћу Вам, Много волим, што могу да ставим у џеп читаве библиотеке. А перспектива са напретком биоинформатике је, да ће то бити смештано у главама. Само морам овде да кажем, да  главоње не треба да се радују. Предност ће имати  паметни.

****

     Од Вука Караџића,  па ево до Вас, до Стојана писци раде на ползу отечеству. О свом руву и круву трукују књиге. У оно време благодарећи пренумерантима штампане су књиге, у њима је сачувана душа народа тог доба, наш ослонац. Где је то отечество данас? Могући, данашњи, пренумеранти ишту  хлеба: Хлеба господару!...

Шели вели да су песници непризнати законодавци света.То каже песник, али...Шта кажете Ви?

***

      Што се Шелија (Перси Биш Шели, 1792-1822) тиче, ја бих сада требало да појасним његову мисао. Наиме, Шели мисли да песници виде даље од других људи, да осећају законе природе и друштва, ова подела је уобичајена, мада не видим да друштво није природа. Са друге стране друштво их не признаје. Међутим морам рећи и да је он мислио и буквално на законодавце, тј. оне људе који пишу прописе, који се уобичајено називају законима, а који то нису.

Осећај и далековидост песника је боље изразио велики српски песник и један од највећих европских мислилаца свога доба, Свети Петар II Петровић Његош, (1813-1851), живео је у време Шелија и незнатно касније, који је говорио: Будалама кад би вјеровали, појете су поколење лудо. Свакако да је овом реченицом Његош изнео став и према поезији и према њеним творцима.

       Однос према писцима се мењао током историје и у разним срединама писци су различито третирани.  Навешћу и како су песници третирани у средњевековној Србији. У чувеном Душановом законику пише, На градски казан могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни. Што би значило да су песници на неки начин били обезбеђивани. А што се Вука Караџића тиче, он је добијао паре од свих, од књаза Милоша, од руског цара, од Аустрије, од Немачке, па и од пренумераната... Боље би било говорити о његовој улози у реформи језика. Ја лично мислим да реформа није успела, јер да је успела, Срби сада не би имали неколико српских језика: српски, црногорски, босански, бошњачки,... Прво је требало стварати нацију. Има у Европи и мањих народа који су створили нацију, само ми нисмо створили нацију. Питања језика и нације су у нераскидивој вези. Али о томе ћемо касније. Но штампање књига у време Његоша, Вука, Шелија... није исто што и данас, нити информације иду тако споро као некад. Да је то тако, Ви не бисте видели ово моје мишљење.

      А односу наше државе према писцима може се говорити, углавном позитивно, јер је држава обезбедила додатне, тзв. националне пензије. Могу се ставити примедбе да се ове пензије не додељују како ваља, да су инструменти додељивања „никакви“, да су се ту провукле разне певаљке, али... Са друге стране, у Србији има више награда за поетска остварења, него песника, тако да је сваки песник добио по неколико награда, а неки тврде и да у Србији има више песника, него становника...

***

      Шта мислите о будућим темама књижевности, уметности уопште? Данас када се пресађују органи: срце.... када се преко ТВ и компјутера, хране,  у људски мозак и тело убацује чип за управљање човеком, па и народом. Да ли ће у будућности уметност бити потребна човеку? Књиге, слика, музика? Ко ће бити будући песници, сликари када ће  Бог новац, профит све одређивати?

        Мој пријатељ, песник Мирослав Тодоровић, сместио ме у „магарећу“ клупу, па само поставља питања. Магарцу је све лако, кога је све носио! А мени, „тешко мени, педесет љета кад озелени“.

Позајмљивање. Мисао ће се позајмљивати, куповати, отимати, добијати на поклон... На пример, ако неко не може да покрене руку, ногу,...позајмите му мисао, или је он сам ухвати, и он изврши потребне покрете. Ако не може сам да ухвати мисао која му је потребна, онда плати. Постојаће ловци, који ће хватати разне сорте мисли. Чак ће постојати специјализовани ловци за хватање одрђених врста мисли. Већи проблем ће бити, како (по)вратити мисао. То ће бити већи проблем, а највећи проблем ће бити како задржати мисао. Пресађивање или додавање органа је нешто друго, али се и на на тај начин преноси мисао, па се може пренети  чак и комплекс мисли, као што је коплекс мисли које чине расположење човека, и не само човека. Јер, пресађиваће се и органи животиња, птица,... Уграђиваће се у човека и у њихове љубимце, не морају то да буду само пси и мачке, разне машине, за расположење, за...

         Можда је овај увод подугачак, али по моме мишљењу, главно ће бити то да ће се мисао премештати из главе у главу. Мада, мисао се преноси и ако се трансплантира део тела, али то смо рекли, може бити од било чега или од било кога. Но, овде је реч о томе да ће се мисао као енергија преносити директно, то значи и расположење, што опет значи да ће емоција бити, па ће постојати уметност, а самим тим и књижевност, превасходно мислим на поезију. Слике, песничке и визуелне ће се преносити, највећом могућом брзином, брзином мисли. Музика као мисао, такође, ће се преносити. Уметност, што је већ сада, ће бити доступна све већем броју људи, како да уживају у туђим остварењима, тако и да сами креирају. Занимања будућности ће бити она која се базирају на креативности.

          Изгледа да у Вашем питању има бојазни од уградње људима некаквих чипова, тако да ће људи бити праћени, шпијунирани, да ће им бити укинуте неке слободе. Као да је слобода живети сам без игде икога. Тога нема чак ни код Русоа.

           Профит је моћно покретачко средство и не може се негирати успех капитализма, и неолибералног, у извођењу технолошке револуције, чији смо сведоци били, и коју смо са запрепаћењем константовали, и чије смо резултате немо посматрали, забезекнути као Стари Словени, када су нашој држави, а пре свега нашем народу, скинуте зликовачке санкције. Многи се сећају како је било у тзв. социјализму, који руку на срце има сијасет предности над осталим познатим друштвеним уређењима, и не бих да ширим причу нити да ламентирам над мрцином, али хоћу да кажем кратко, социјализам није решио проблем мотивације и сви економски проблеми су последица тога. У све ово укључујем и мотивацију да се неко бави уметничким послом.

          Сад је време да се вратимо на почетак питања. У уметности постоје тзв. вечите теме: љубав, родитељи, отаџбина, Бог,  живот, смрт, пролазност живота, смисао живота, човеков идентитет,... Питање оригиналности је можда је најважније питање у уметности, али оригиналност, најчешће није у новини тема, већ у начину обраде и њиховој презентацији, у трагању и налажењу новог израза. Нешто потпуно ново, и индивидуално, не би имало одјека код публике. Вреди само ако је архетипско, дакле, препознатљиво. Слика коју може замислити само једна глава, наравно, неће бити интересантна. Стога су теме уметника оне које обрађују битне односе човека и света, те ће се теме мењати онолико и оном брзином колико ће се мењати свет, колико ће се мењати човек, и којом брзином ће се мењати везе и интеракције света и човека.

***

         Како видите будућност српског језика? Свакодневно нестају речи, ТВ је „пуцањ у језик“ нове технологије једу српски језик, „идентитет државе  и народа се сваким даном топи“. Подсетићу Вас да француска академија има за задатак да чува француски језик. А, ми?... О томе Данојлић пише: „У туђицама је укус учености, церемонијала, конвенција: „лоше стање у привреди” није исто што и „негативне тенденције у економском пословању”. Прво је неука истина, претећа и безнадежна, а друго је спознаја, доступна једино изабранима.

Оно што се хоће, изражава се туђицама, а оно што јесте, нашим речима. Ко жели власти да се домогне мора се најпре спријатељити са туђицама. Брбљивци и професионални дискутанти самим усвајањем речника стичу углед најактивнијих чланова заједнице.

И тако уместо просте и непријатне тврдње: „расипало се без милости”, или „трошило се више него што се зарађивало”, говорник у званичном извештају елегантно истиче: „динамика утрошених средстава већа је од укупних прихода”.

Натписи на енглеском су преплавили Србију, на улици, зградама, продавницама....свуда. Нестајањем језика нестаје и индентитет народа. Шта нам ваља чинити, да ли се може језик сачувати.

 

****

       Споменули сте бригу Француске академије за француски језик. Тачно је да постоји извесна брига. Извесна је и брига Српске академије за наш језик. Чини се да је недовољна. И то је тачно коликогод да се учини стоји оно, могло је и више и боље. Српски језик су Срби доправљали вековима и, као и за друге језике, важи и за наш језик да га није правио појединац, и он се мења и усавршава заједно са својим народом. О томе сам писао у једном чланку о нашем језику, а који је био инспирисан једним Вашим врло емотивним текстом у вези са „загађивањем“ нашег језика.

        Овде ћу вероватно сада препричати нешто из тог мог текста, јер сам препознао у Вашем питању, неке ставке из вашег пређашњег текста. А навешћу и неке „кривце“ који се неодговорно односе према своме језику.

       Позната су настојања Рејмона Кеноа да француска књижевност и администрација пређу на народни језик. Да, на народни језик, јер је до јуче  на столу сваког чиновника чучао дебели Ларусов речник, по коме је тај чиновник по цео божји дан копао да би нашао како се пише ова реч, како се пише... А овамо јесу писмени! Не верујем да би Кено био срећнији и мирнији ако би знао да су сада на столовима компјутери уместо Ларуса.

        Двојност (диглоса) постоји и у грчком језику, где су држава и сав званични грчки свет до скора употребљавали један језик, а народ је употребљавао своју димотику, народни језик. Но, коначно, народ је победио. Сада грчки народ  и званично општи са својом државом на свом језику. Има још таквих примера. Ево, то су Грци урадили такорећи јуче, 1976. године. Французи још нису.

        Ми смо имали срећу са покретом који је водио Вук Караџић. Његовом заслугом је устоличена српска димотика. Aли треба споменути и то да се састављач речника нашег језика Вук Караџић врло озбиљно носио мишљу да из тога речника избаци туђице, нарочито турцизме. Одустао је, јер да је то урадио од речника не би ништа остало.

        Вук није био у ове наше (к)рајеве када је радио на тзв. реформи српског језика, он је ту дошао после више од пола века, дошао је после своје смрти, он се ту појавио када је све било готово, када су се наши ослободили Турака, онда су неки дошли и почели су радити на ослобађању наших предака од њиховог и нашег језика и како то увек у таквим походима бива у бисаге су донели Вука са његовим бечким товаром српскога језика, а тамо су говорили да је то величанствено Вуково дело било ни мање ни више до увођење народнога српскога језика, али што се нас тиче, то што су они у бисагама донели јесте српски језик, али и ово наше је српски језик, они су тамо говорили да је Вук извојевао победу, донет је пропис по коме се установљава језик који ће се упражњавати у школама, он је тамо и извојевао победу, овде ми смо победу добили на тацници, на тањиру, а могли смо и без ње, џабе се Вук ломатао толике године, а и дан-данас се ломата, а његово дело нам сада преко разних телевизија толкују на енглеском, ја, пак, још увек дрндам на Вуковом српском језику док ми и тај не узму. Тако ти је са наслеђем, ако имање ниси стеко, онда оно брзо оде, ми још говоримо српским језиком иако нам то нико не признаје, говоримо језиком који смо стекли.■

        Има много фактора који утичу на језик, тешко је то све и набројати. Споменимо да најчитанија књига на свету, а и код нас, јесте Библија, која постоји и на српском језику, али не на већинском дијалекту. А у црквеним обредима користи се и руски језик. Шта то значи?  Да ли је црква ослобођена одговорности за наш језик? До јуче су сви официри и подофицири имитирали „највећег сина наших народа и народности“, сви су се чепили на неком његовом језику и тако  малтретирали војску, потом је дошао на власт нови диктатор, обојицу још увек имитирају њихови следбеници и тако утичу на „развој“ језика. Телевизија је можда најутицајнији фактор, али била би заиста дуга прича. Споменућу и ово, сада у свим државама где живе Срби постоји понеки српски језик. Крајње је време да се постигне договор о језику. Наравно уз помоћ државе Србије и Српске цркве, не искуључујући ни оне људе који нису Срби или пак нису православне вере, а који говоре српски језик.  Ако ови не учине оно што би требало, морали би знати да им се „кривица“ сваким даном увећава.

       Нико не уважава српски језик којим говоре Тимочани, Пироћанци, Нишлије, Лесковчани, Врањанци, Срби са Косова и из Метохије. Када неко каже, Идем са Бранком, онда није јасно, да ли је реч о Бранки или о Бранку. А када неко од поменутих каже, са Бранка,  или, са Бранку, онда је све јасно, али код оних „учених“ Београђана, који су јуче дошли у Београд и већ су преучили, то изазива подсмех. Као, тако говоре људи нижег реда, макар да су Срби. Сачувај Господе! Када онај Београђанин удара у бааандеру,  то је нормално, када Мађар „развлачи“, то је симпатично, када Шумадинац „заноси“, када Лала „растеже“, све то може да прође, а када Јужносрбијанац каже нешто, онда му одмах припадне епитет пејзан. Најчешће то добије чим саговорник сазна одакле је, чак иако није проговорио. Дабоме да у Београду, па и у Новом Саду, постоје институције које се баве (требало би!) проблемима српског језика, али њихов домет није ни цео Београд, а од Новог Сада узму само црногорски део. Остали делови Србије споро или никада не дођу код њих на ред, А о оним Србима из Босне, Хрватске и Црне Горе, што се српског језика тиче, нико и не помишља. Бар се до сада није видело. Рекао сам о Србима из Црне Горе, наравно нисам заборавио ни Црногорце који говоре српски, а има и они који су умислили да свако село у Црној Гори треба да има свој језик. За овакав немар, за демонтирање својих права на језик, српска нација ће, кад-тад, платити велику цену, може бити, губитком државе, па и ишчезнућем. А они, који по београдским институтима чисте српски језик од српских речи, на правом су путу да почисте све, па и себе.

        Још мало о Вуку, ако оволико говорим о њему, онда то значи да је он важан, не треба му ни додавати ни одузимати заслуге. Народ мисли да је Вук смислио принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Овај чувени принцип је смислио немачки граматичар Јохан Аделунг (1732 ‒1806), а Вуку припада заслуга за његову примену, мада је пре њега то покушао Сава Мркаљ. За Савин рад неки кажу да је био несистематичан, а за Вуков да је био несавршен ( а где то постоји савршен рад по питању језика!).

       Велики проблем за Вука био је што је српски народ био расипан у неколико држава (по том питању до данас није се стање изменило), што му је кретање било, релативно, ограничено (на пример, Вук је у попису народних песама уврстио и оне Косовске, а он тамо никада није био, као ни у Јужној Србији, па ни у Тимочкој крајини (сем у Кладову-где је био ђумрукџија, тј. цариник), тако да је он имао попис речи из једног дела Београдског пашалука и Срема, још је све то зачинио својим „матерњим“ језиком, на ијекавски. Уз све ово Вук је потписник тзв. Бечког договора о језику Јужних Словена, али оних из Аустроугарске монархије, што никако не може бити језик Срба, још мање језик свих Срба. Овај договор је после само преточен у тзв. Новосадски договор, којим су изједначени мањински дијалекти са оним већинским. Због те расутости Српског народа није до данас ни постигнут договор о нашем језику. Неки воле да кажу да је то унијаћење, те да ће се узурпирати право других на језик, што су само будалаштине. Нико неће забрањивати говор, писање и фолклор на дијалектима, али договор о језику подразумева употребу димотике. Значи, држава треба да упрегне све расположиве снаге, да се Вуково дело спроведе до краја.

 

***
Љуба Поповић  вели:
- „Ја имам један црни квадрат у мени и нешто записано на њему. Из њега излазе сподобе, из тог мрака, за које ја ништа не знам и не одговарам за њих. Мој задатак је да их обрадим ликовно онако како сам научен на Академији и оне ће ме пратити целог живота.“

Шта Ви имате у себи што вас тера на песму,  мисао, причу?

Има неки ђаво, неки андрак!

***

       “Укoлико знамо да изразимо нашу тугу свим својим људским срцем, поезија ће нам увек помоћи да живимо ма колико год били изгубљени у горким вртлозима овог света“,вели  А. Мото. Како ви тумачите ову мисао?

        Немојте се љутити, не знам о коме говорите, односно не знам ко је тај који је ово рекао. Ово Вам кажем из простог разлога што „учени“ мисле да морате знати сваку пошушњару која се прогласи песником или филозофом. Још Вас заступе, свом својом ученошћу, Знате ли шта је рекао тај и тај, а оно реч о некој будалетини, тамо, не о оној будалетини о којој је говорио наш Ловћенски Тајновидац, него нека тамо! Али, поезија није само плакање, или онај део књижевности који излива горчину. Већи део јесте онај који дарује милину, који дарује ведрину. Поезија уопште јесте онај део књижевности који се бави љубављу и само тиме, макар да се употребљава иронија, ... и ко зна какве већ постојеће стилске фигуре и поступци, а биће их још, увек је реч о љубави, ако је реч о поезији. Ако није љубав у питању, онда сам сигуран да није реч о поезији.

 ***

     Тагора је при крају живота молио Господа да га остави још у животу јер и поред написаних песама није написао своју песму. Песму коју жели. Казао је „Ти не знаш моје унутарње збивање“ јесам написао 6000 (?) песама али ја још нисам написао своју песму. Данојлић се позива на народну, вели „Само будала може бити задовољна оним што је урадила“. Дакле, увек може боље и више.

како написати седму песму

(нека практична упутства)

чим имам шест

песама у џепу

ја мислим књигу

имам док мрљави

општински намештеници зуцкају

и мом политичком паду између ногу

госпође иза официрског дома

сап(л)ела ме једна

малецка из моје подсвести

затворених очију пузим

по њој мрави ми у глави

(због оног проклето доброг

немачког пива)

подижем ногу као цуле

уз дрво све јој радим

све што хоће

само седму песму да напишем

 

(будале тврде да је то лако

а видите шта је стојан богдановић

написао у мом одсуству)

 

Изгледа наивно, али! Ево сада, када се вратим, просто, изгледа да су неупордиве мисли Тагоре, Данојлића, А. Мота и Богдановића. Изгледа!

***

         Светог Јеронима приказују нагнутог над његовим преводом Библије, у ослуш­кивању речи Божје шта очекујете од читања, каквог читаоца желите. А. Мангел каже да идеалан читалац мора да научи да ослушкује. Ка­кав сте Ви као читалац, шта очекујете од читања, каквог читаоца желите.

        Зашто је овде, у овом питању, истакнут свети Јероним, ту би ваљда требало да почне овај одговор песнику Мирославу Тодоровићу. Свети Јероним је био велики зналац, нарочито се истакао као преводилац, његов превод библије, над који је нагнут, до скоро, до 1979. године био је званични превод библије на латински језик. Бавио се организацијом цркве , у младости је био пустахија, јер су му родитељи то омогућили, као и добро школовање, а и касније је много путовао, ко је то финансирао нигде није записано. Сматрају га заштитником преводилаца. Ја се никада нисам бавио превођењем, организацијом цркве, родитеља су ми убили једни варвари, они други су нам дали споменицу, за успомену и дуго сећање на то што су нам отели имовину.     А светог Јеронима су поставили у том положају, над библијом из више разлога: Први, да се има сматрати како се над Библијом стално бди, други, да то треба да буде стални задатак свих, јер, погледајте, када то ради он, онда би то требало и други да чине, треће, сугерише се гледаоцу (евентуалном вернику), да је реч о неком веома ученом, па самим тим и мудрим човеком, који нам показује шта би требало радити, поза треба да сугерише како је дотични светац у дослуху са Господом, у то верујем, верујем да је био у дослуху са Богом, јер је то одлика сваког човека, а не само тако представљеног.

        Свети Јероним и ја имамо заједнички, исти, проблем, а то је, како да набавимо читаоца. Он више и не мари за то, а мене и када би ме негде залепили као фреску, и већу од оне на којој је он представљен, не би нико ни пљунуо. То је што се читаоца тиче. А што се читања тиче, оно ми омугућава да и овако сиромах стално путујем и да се богатим. Више би ми одговарало да је ово питање било везано за блаженопочившег епископа нишког господина Јеронима о коме је песник, који ми поставља тешка питања мислећи да сам се негде успут ратосиљао тешких мисли о култури и некултури, а то се није десило, написао:

        Нишка народна библиотека„Стеван Сремац“ се још налази у кући Епископа нишког Јеронима који дне. 13.маја 1874. По вољи својој захтева, написа и потписа завештање: 'Имање моје које постоји у Нишу, као и један    плац на коме постоје две куће, једна већа и друга мања, стављам и то: већу кућу за Народну библиотеку, којој ће припасти и мања библиотека...'“ Слажем  се са песником да се нашем Јерониму врати његово, тј. да се Нишка библиотека крсти његовим именом, али и да Сремац није заслужио да буде избачен на улицу. Што се мене тиче дело нашег Јеронима није мање  од дела светог Јеронима. А сада да се вратимо на А. Мандела, ваљда сте мислили на Алберта, библиотекара. Морам да приметим да је и он живео у замку и да се иживљавао гомилама књига, као што је и Свети Јероним носио носио свуда своје књиге. Међутим такви прикази нису за данашњег читаоца. Могао бих да се сложим са Сенеком који је показујући на књиге говорио, Ово су моји преци.

       Данашњег читаоца не можете уплашити књигом. Само га треба приучити да користи рачунар и омогућити му приступ.   Ово што си ти написао да је он рекао, да идеалан читалац мора да научи да ослушкује. Јесте занимљиво мишљење. Боље би било да се песник потруди да научи читаоца да ослушкује, а још боље би било да напише песму коју ће читалац чути и без да ћули уши, а најбоље би било да се сви такви роде, али то није ствар песника а ни читалаца, уколико неко од њих стварно није у дослуху са Њим.

***

         Криза вредности карактерише наш етички и ментални простор. Награђивање, промоције, преводи су у власти књижевних кланова, и књижевне мафије. Јавна је тајна да слику наше културе, наше уметничке ситуације, данас углавном кроје везе, а не истински домети. При чему под „својим“ подразумевамо везу (пријатељску, идеолошку, страначку, клановску, новчану) успостављену мимо вредносних аргумента и стваралач­ких критеријума. То сви знају. И ћуте. Шта би Ви рекли у поводу тога? Да ли ће време избистрити мутну воду наше културне стварности, и не само културне?

       Како ствари стоје неко ће победити! Ово је наравно шала. Али криза вредности је перманентна појава. Тако су се и појављивали нови правци у уметности, у филозофији, у књижевности... Да тамо у неком правцу није дошло до кризе, не би дошло ни до њеног разрешавања. Иманентна је цртица човеково незадовољство, његова трагалачка особина, најпре истраживање околине, а са развојем порасте апетит, па се постављају питања на која човек у том тренутку није у стању да задовољавајући одговор. Човечанство не одустаје. Можда би се могле кризе некако класификовати, то би било занимљиво, али то је заметан посао. Да сам краљ краљева, незадовољство бих прогласио родитељем свих праваца, незадовољство је као бит човековог интелектуалног живљења главни стваралачки покретач. Али, она класификација криза коју сам избегао, она се може направити и за разне сорте незадовољстава. Углавном се у први план истиче незадовољство награђивањем, што није права ствар у стваралаштву. Има, на пример, песника, који су незадовољни својом песмом, споменусмо Тагореа који је написао око 6000 песама, али је при крају живота молио Господа да га остави још у животу, јер није написао своју песму.

       Хајде да сада то незадовољство, тога ђавола, који те тера изнутра, крстимо, позитивно незадовољство. Ето! Крстисмо ђавола. Не тврдим, да интелектуалци „високога рода“, високих уметничких, поетских и филозофских домета, треба да буду ослобођени учешћа у разрешавању друштвених криза. Њихово је да мисле и смисле. Богами велика обавеза. Можда људи мисле да је криза решена онога часа када су се најели. Е то је највећа заблуда. Али човек то много воли. И литература, научна и уметничка, се тиме бавила и те како. Но ако је криза вредности перманентна, онда и откривање заблуда и њихово сузбијање јесте стални задатак свих посленика у култури, који су дужни да опомињу државу, ако то раде без савести, онда њима и не припада атрибут: културни. Но наше је да урадимо колико можемо, а други ће судити о томе и да ли је то било довољно. 

С.Богдановић, М.Тодоровић и Божимир Пилчевић,2022.

 

Из Рукописа  у припреми: Стојан Богдановић, Човек, Песма

  Потпуна библиографија Стојана Богдановића се налази на сајту:

 http://www.stojanbog.net/?page_id=8