НАШ АМЕРИЧКИ
ЈАСТОГ (НАЈ)
Читам ових дана књигу Узмимо
јастога и други есеји покојног Дејвида Фостера Воласа. Волас је у есеју Погледајте јастога у овој књизи водио,
рекао бих, успешну, расправу о томе како се поједина људска бића, која је Бог
створио као и јастоге, како се та нека бића односе према јастозима. Да ли их
једу или не једу, или јастози једу људе – код њих виртуелно, а код нас стварно.
Историјски, јастози су на Косово и у друге крајеве Србије дошли у
време америчког бомбардовања. Американци су у убацивању јастога у живе
организме били, а и сада су, прави велемајстори, какав Боби Фишер, какви
бакрачи.
Јостог се у Србији не кува у специјалним лонцима какве је виртуозно
описао Волас у књизи, рецимо,Узмимо јастога,нити
ови наши могу да се својим штипаљкама (клештима) домогну врха ивице лонца у
који га је гурнуо неки Воласов кувар, може да буде и аматер, како би се
искобељао из лонца и из кљешта његовог бескрупулозног противника: човека.
Наш јастог, кажем наш, а у ствари он је амерички, али они су нам га
поклонили као помоћ у вези Косова, а поклону се у зубе не гледа!, лако подноси температуру до четрдесет степени,
а циљ су му органи меких ткива, као што су џигерице, неважно је да ли је реч о
белој или црној џигерици, он их успешно конзумира, а човек то осети тек када
јастог порасте па због тога мора да почне да мења униформу – тесно је и њему.
Не зато што је наш амерички јастог (кратко, НАЈ), него зато што је он изванредних
патолошких могућности, хоћу рећи, способан је да за веома кратко време досегне
сваки део човековог тела, да дође до сваке ћелије и то не само нас Срба него
како су ескпертизе о његовим способностима показале и до сваке ћелије Италијана
који су се у време бомбардовања затекли на Косову, иако
су знали да то није Ломбардија.
Нису од јастога настрадали само до зуба наоружани гости Италијани.
Није им помогло никакво њихово оружје. Јастог је био бржи. Чудо невиђено. Неки
Италијани су залази по српским манастирским црквама. Васпитани српски сељаци нису са оружјем улазили у цркву.
Оружје су одлагали испред. Једино оружје које се могло видети у цркви било је
оно на фрескама светих ратника. Али свет се мења. Чак су и окупатори постали
ослободиоци. Једни су мислили да ће се тамо домоћи дроге, други су се
надали иконама. Неки су се молили. Неки су се и крстили, шта их је ово снашло.
А јастог је грабио. И оне који су уместо Срба изигравали домаћине. И њих. Када
су то схватили Шиптари су у неколико наврата јурнули ка својој спаситељици Европи.
Водили су са собом и жене и децу. Видећемо шта ће од свега тога направити
јастог. НАЈ се не конзумира орално. Он конзумира. Његов лонац је човек. Тајна
је шта се тамо кува за јастога. Наш домаћи јастог није као онај из Мејна, НАЈ
је моћнији каже докторка Д. Г. А шта мисле српски сељаци?
***
Многи Срби и Шиптари су потрошили силне паре не би ли се изборили
са јастогом, а јастога нису ни окусили.
Никада у животу. Продавали су куће и имања. Бежали су од америчких
бомби, али јастог их је стигао. Италијани су добили обештећење од своје државе.
Италија им се одужила, а они су за узврат поумирали. И они нису окусили
јастога. Да бисте осетили јастога морате се сродити са њим. Морате му ући у
срж. А када он вама уђе у срж, онда је све готово, све је бадава. Ту се прекида сан.
Обични ракови живе у бистрим водама. НАЈ рони по крвним судовима. За
мезе једе црвена крвна зрнца. Американци у Мејну не знају за ту посластицу.
Знају за јастога, а чули су и за кавијар. На Мејнском
фестивалу јастога се препричавају ловачке приче. Уз пиво, за вино је потребно
више духовитости. Чули су за Ф 22 и за Сухој 57, а за кавијар мисле да расте на
високом дрвећу у сибирским тајгама, да је за садашње генерације америчких
ловаца недоступан и да је зато скуп. А у Сибиру се до јастога не може доћи. Ова
генерација Американаца није способна да га изручи. Многи становници Мејна мисле да је кавијар храна за руске медведе.
Убеђени су да медведи љуште кавијар као мајмуни банане.
***
Читам јутрос да онај јастог из
Мејна воли топло море. Шуња се по дну и клопа све на шта наиђе. Не бојте се, не
једе биље. Није вегетаријанац. Ако
вода захлади, он се спусти ниже.
Цитирам Воласа у вези Мејнских јастога: „А истина је да су морски ђубретари,
јер једу цркотине.“ Морао сам овде да цитирам Дејвида Фостера јер је он као
млад и веома талентован писац озбиљно схватио задатак који је добио од часописа
Gourmet да представи крканлук на Мејнском фестивалу јастога. Текст је
изврстан, а немам повратну информацију о томе какао су га примили читаоци
поменутог часописа. Волас је после (из)имитирао Јуду. Дошло нешто човеку до
гуше, тако да сада немамо компетентну личност коју бисмо питали за ехо
Воласовог текста. Овај НАЈ, који хара по Србији, није ђубретар као онаj мејнски. Овај једе само живе људе. Права посластица су му мала деца. Лекари са
Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, који су врхунски обучени, скупљају
децу по Србији не би ли их сачували од јастога. Али сваког јутра са
запрепашћењем констатују да им је НАЈ ноћом покупио децу као чума. Амерички
амбасадор, Биг Скот, само
се смешка и повремено промрси нешто на лошем српском. Али то није ништа чудно у
Србији, јер већина Срба лоше говори српски језик. У ствари, чепе се на српском,
а замишљају да је на енглеском. О писмености ћемо други пут.
***
Ловци на НАЈ са Универзитетске дечје клинике у Тиршовој до данас
нису успели да улове ниједног од тих злотвора, не знају ни како изгледа, тако
да ту нема збора о некој дилеми, као што постоји опасна дилема, тешка као туч,
која ти не да да заспиш, која те притиска, која те мучи даноноћно: да ли „моралност кувања јастога није само питање
личне савести.“ И да ли би требало јести јастоге који умиру у страшним мукама у
шерпама усред Мејнског фестивала јастога.
А о мукама деце у Тиршовој и њихових родитеља повремено се појави
понека кратка вест на некој телевизији и то поводом донације неког надобудног
принца или принцезе, који их помази и нестане као онај амерички Милосрдни анђео.
Није се још десило, а верујем и да неће, да се Биг Скот појави тамо на
клиници. Јер Амери сматрају да су своју дужност испунили оног момента када су
испоручили осиромашене јастоге и када су се уселили у туђе двориште којем су
наденули име Бондстил. Дакле, дилеме нема. Да ли кувати јастога целог или у
деловима, свеједно је. НАЈ којег су нам великодушно поклонили наши пријатељи
Американци се кува у детету, умотан у плућну марамицу или у нешто слично, на температурама од 40 до 43-44 степена. Зна
се када је добро скуван, онда је све готово. Ништа ни да мрдне ни да трепне. Ни
дете ни јастог. А около као украси, као бисери, сузе. И само сузе.
***
Ако је јастог већи и ако је залутао у неко старо тело у старијег човека
или у старију жену, онда због споријег метаболизма код старијих особа кување
дуже траје, на свако кило додаје се три минута. Али, када се кување у том
особном лонцу заврши бива као и код деце, и човек и јастог су скувани. И прича
о осећају иманентности смрти у животу је готова, али осећаја није било. Све је
и без Сиорана отишло до ђавола. Не сејем безнађе, без зајебанције, само
примећујем. А изостала су и осећања људскости јер се политика води без осећања
за људе. Свуда и увек.
***
У систему западне демократије
изгледа да је главна теза ОТИМАЧИНА. Друга теза би била што већа разарања.
Подметачине и намештање свађа су везивно ткиво, потка. Нови јастог.
***
У малој држави власт је као
лимени певац. Ако се заглави – не окрене се према ветру, мало га подмажу и он
настави да се врти, ако скроз зариба, онда дим истера сав народ из куће. Ако се снебивају, или се ускописте па
неће да излазе, онда им пријатељи мало помогну, убаце им кроз оџак понеку
бомбицу. Може и касетна. Тада побегну они који не погину и они који нису много
осакаћени. Углавном, око огњишта буде мирно. Ако и буде преживелих то ће
булдожери рашчистити. Само још кућа да се сруши. После свега повратка нема.
***
Иначе прави јастог који разара
државу јесте њена администрација. Јастог не може да ухвати здраву рибу. Он чека
цркотину. Лешинар.
***
У нас влада мишљење да је јастог
квалитетнији ако је увозни. На цени су били они који су паковани у Вашингтону.
Сада има и европских, немачких, енглеских, француских... Сви их испоручују у
касетама са најбољим конзервансом, осиромашеним уранијумом. То је сада европски
и светски стандард. Још бољи је јастог ако му се дода плутонијум и то на захтев
потрошача уз обавезну ургенцију добро плаћених домаћих политичара које смо
раније звали домаћи издајници, а сада их називају борцима за нову демократију.
Ммм!
***
Они ракови из хороскопа, по причању
једне сведокиње, није једина, али онa је убедљиво најискуснија особа коју сам срео,
јебу и под старе дане. Знају и да зајебу када се најмање надате. И када се нико
не нада. Не зезам се, него не постижем све. Зато што је тражња велика. Жене су
се еманциповале, а ја сам сâм. Ракова нема у кинеском хороскопу. А тај који је
у неком хороскопу није јастог, чак ни онај наш амерички што највише воли дечје
паштете. Њега и није брига што није заступљен у хороскопима. Њему је најважније
да се напапа, а једе само дечје паштетице.
Лесковац, Наше Стварање, 3/2019, 134-138
kla je
Grujičićeva.
Нема коментара:
Постави коментар