ПОСЛЕ ПОЗОРИШНЕ ПРЕДСТАВЕ МАЕСТРА РАНКА ПАВЛОВИЋА
Знао сам да је живот позориште,
Каткад ми се чинило да је циркус,
Онда је на позорницу изашао трећи човек,
Уместо крста подигао је мач
И прогласио пандемију.
Ону двојицу који су пре њега изашли
Понапоље пождерали су вируси.
Позорница је остала чиста,
Можете почети да се смејете,
Публика ће доћи касније.
Полицијски је час,
Није смешно,
Није!
„Дајте ми нож!
Крв мора потећи
Прије него што се спусти завјеса!“
*
Oд маестра Ранка Павловића позајмио сам
Песнички нож,
Видећу шта ћу с њим,
Биће крви
До колена песме.
*
Волим крваве песме,
Иако знам да то није исто што и
Гаћице Радмиле Петровић
У којима „божури цветају“.
Од тих њених гаћица не види се шума,
А ни косовски божури.
Признала ми је,
„Српкиња сам , ал' ми Косово није у срцу.“
Због тога дође ми да се убијем,
Одустанем само зато
Што после не би имао ко да вас брани
Од мене.
Аутор је уклонио коментар.
ОдговориИзбришиСад је публика на позорници,
Избришизаточена у безизлазу,
глумци се крију у гледалишту,
као црквени мишеви по исповједаоницама,
а режисери у страначким одорама
закрвљеним мачем језика
избезумљену руљу на позорници
дијеле на издајнике и праведнике.
Не зна се када ће и да ли ће
представа уопште почети.
Режисерима не требају глумци и публика,
сви смо ми за њих сам декор,
сценографија, реквизити.
Завјеса се ипак диже,
из рефлектора, по гледалишту,
сипи неки бљедуњав прах.
"И код нас овамо маскенбал се гради"
ОдговориИзбриши"уз рефлекторе,по гледалишту
сипи" неки грозан страх.
све се убрзава,
пандемија страха не јењава.
Политичари глуме глумце
постали су гњиде,
због помањкања савести апсолутно,
ништа не виде.