ВРЕМЕ ЗА СМРТ
Гомила би била повелика ако бисмо све оне који су распредали о смрти, наравно неуспешно, покупили као лешине и натрпали на једном месту, не мора бити скровито, и не може, јер би то била планина, не брдашце, не ни брдо, масив.
Нико још није успео да објасни смрт. Она је ту, напада све живо и мртво. Њен циљ је да дође до саставних делова, до елемната од којих је субјект/објект састављен. Смрт не разликује субјект од објекта. А можда и разликује, али о томе упорно ћути тако да су и тзв. научници збуњени, а неки су избезумљени, њушкају генерације, а ништа није изашло на видело. И њих је стигла смрт. Кажу да је то Господ удесио. Није му било довољно што је добио име Господ. Ни људима није доста што су постали људи из Библије. Они би на Небо, али спречава их извор живота, Сунце. Не кажу боњински сељаци тек тако, Сунце му Богово.
Многи постављају питање времена смрти. Тим послом су се људи бавили одувек, од постанка. И Добрица Ћосић се бавио Временом смрти, али Постање, па и трајање није га интересовало, или је то била телећа глава. Далеко је Сунце. Углавном су то биле комесарске анализе.
Постоји време рађања, постоји радно време, постоји и оно истраћено време, време рата, време љубави, време када се праве деца, време када се чувају деца, време за удају, време за женидбу, време за војску, и време мемоара! и поред свег тог времена и даље касним. А сад кажу постоји и време за смрт. Па да видимо шта је о томе забележила песничка душа:
ВРЕМЕ ЗА СМРТ[1]
Ооооом Јелоооо!
Зову моју мајку са Свеловине.
Ми вучемо плашће.
Озго јара туче као маљ.
- Брат твој Љубо трећи дан у постељи лежи.
- А што лежи, а овако леп дан?
- Слаб је Јело, поручује да дођеш!
Изнад у зрењу шенице крили се глас.
- Оће да мре, судњи вели стигао му час.
- Иди кући, Душане, не дангуби.
Знам ја брата мога Љубу
Шта је навро, оће сад мрети
Домаћин је човек а ми нисмо докони
Шта извољева?
Није време за смрт љети...
Сви знају шта је смрт, сви се нешто курче, а нико ништа не зна. Не знају ни шта је вирус, те ће знати шта је смрт. Боље је било да су (са)знали шта није смрт па да се на то баце. А они се ускопистили, хоће смрт. Па ко хоће добиће је. Брже ће је добити, преко реда, не мора да чека да га издају ноге испред неког диспанзера. Не мора никога да чека. Смрт чека свакога. Она никада не жури, као време, стигне свакога и престигне. Њу до данас није прешишао ниједан атлетичар, ниједан светски рекордер. Занимљиво је, и зачуђујуће да она стиже и оне који је не чекају. Раније су моји сељаци у Великом Боњинцу уз цујку Боњинку распредали приче о онима које је она испратила на Милков Дел. Сада сви ћуте. Разумем оне што су под земљом, катакомбе су испод Рима, ми имамо само земљу, уму, али не разумем оне који су отишли горе, шта им смета да се јаве, да зврцну, па у данашње време свака будала има мобилни телефон.
Још као дечак чуо сам кад су моји сељаци у Великом Боњинцу говорили за
тамо некога, Најбољи је кад спава. То се може тумачити и да је најбољи ако је
мртав! Изненадио ме песник Зоран М. Мандић, и он мисли овако:
"Човек је боља особа у – СМРТИ.
Коначно,
човек живи да би – УМРО. Зар не?" Могао
бих овај први део његовог тврђења протумачити и овако: О правом човеку и о
његовим достигнућима се лепо говори тек кад премине. Али тешко је поверовати да
је песник на то мислио. Ту важи и она наша, О покојницима све најбоље. Други
део Мандићевог тврђења је хераклитовски, ту не бих ништа додао.
„Наша цивилизација је алергична на неуспех и смрт.“[2]
Само да се зна,
Кукавица није гавран!
А смрт је смрт!
Живот ствара и разара. Живот је хаос. Осим живота постоји мртвило. Време не залази у њега. Оно је саставни део живота. У самом животу битан је садржај. Он садржи и смрт. Живот без садржаја припада мртвилу.
Сви чекају смрт, а она нит коску глође нит је другом даје. Она и не кињи мене. Мене кињи мој живот, а и њој он смета иначе би се она одавно сладила. Списатељица Јадранка Миленковић покушава да утеши оне који брину за своје будуће место:
Кад неко од нас оде други никако не могу заузети његово место. Свако има тачно одређено, властито место. И то је сјајно и страшно, као и све важне ствари у животу човековом.
Смрт је тешко преварити. Она све доведе на своје место макар да дискусије о томе знају да потрају. Штавише, она зна да влада страхом што може обојити нечији живот.
Куда год да кренем свуда су окачене умрлице. У Великом Боњинцу све је мање умрлица. Нема ко да их окачује. Каткад ми се чини да све што видим јесте нека умрлица, обавештење да је неко умро. Зар није боље да нам се чини да је човек жив?! Ако уђете у цркву која је посвећена неком свецу, она је симбол његове смрти, тамо ћете на зидовима, па и на плафону, наћи само умрлице. Морам признати, терају ме на размишљање, али не могу рећи да је то размишљање у неком смеру који бих волео. Подсећање на смрт је огавно. А црква, епископи (владике) се свакога дана куну да је реч о живој цркви, а не спомињу да жива црква живи на мртвацима.
Песник, посвећеник, Мирослав Тодоровић од Трешњевице пише: „У опустелим селима Србије/ једина забава је нечија смрт“. Ову сам чињеницу сазнао од другог посвећеника Мића Цвијетића, он је то обелоданио у Културном додатку Политике 24.7.21. у својој песми „Самотни гласови“. Стојане, срам те било!
Ако човек жмури, то не значи да спава нити значи да је мртав, али може да значи да је лењ!!!
Свуда сам закаснио, а понегде сам и закасао. Само ми је још ово требало.
Покушавам да се оправдам за нечињење код Слободанке Живковић, врсна песникиња, промотор поезије, а то значи живота, штавише, видим да је она задовољна, то значи: добра душа, али савест је неумољива. Једина мањкавсот савести је што је немају сви. Праштај Господе! И Милица Марковић, из Трстеника, тврди да Реч, није реч о Господу, продужава трајање. Занимљиво. Ако сам некога од оних који су се навукли по Београду и мисле да су песници изоставио то за овај текст никаква штета није..
XLVIII
Смрт је као ловац.
Увек је на трагу животу,
Прати га су стопу.
Вија га около,
Потом га у заседи чека.
Смрт је стара чекалица.
И уме да кињи до смрти.
(Стојан Богдановић, Први пољубац)
Слажем се да је смрт велико срање. А што се гробља тиче, тамо се одлази због живих и због савести. Грижа савести је гадна работа.
Неки и на гробље иду да би били виђени, а неки имају Пинк!
Шеф показује своје жртве, део по део, да би се видело колико познаје анатомију жртава и модус операнди злочинца.
Здрав човек има хиљаду жеља. Болестан само једну. – Антон Павлович ЧЕХОВ
LI
О жени,
О љубави,
О новцу,
Или о хлебу,
Највише се мисли
Онда када их нема.
Са животом је савим друкчије.
А, о смрти размишљају други.
(Стојан Богдановић, Први пољубац)
СМРТ НЕ ОСЛОБАЂА,
ОСТАВЉА Д(Р)УГОВЕ!
Смрт боли само оне који преживе!
Тони ХАРИСОН:
ИЗ ПАЛАДАСОВИХ ПЕСАМА
11.
Смрт је дуг који свакога човека прати
издржи ноћ дуже, нико то неће знати.
Научи лекцију и захвали звездама
на вину, друштву и механама.
Живот ка смрти јури и то вратоломно чини,
зато пиј и љуби, остало препусти Судбини.
Костолац, Мајдан, 2(2024),116-120.
[1] Мирослав Тодоровић, Тамно и дубоко, Београд, Апостроф, 2002, стр. 43.
[2] Немања Ротар, Сенке и дим, Панчево, Хабит 013, 2013. стр. 94.
3.6.21.
Нема коментара:
Постави коментар