Гордана ВЛАХОВИЋ: ПИШИ, НЕКО ЋЕ ПРОЧИТАТИ

Гордана Влаховић

 

ПИШИ, НЕКО ЋЕ И ПРОЧИТАТИ

(Мирослав Тодоровић: Добрило Ненадић неопозиво, Ариље, 2020)

Књига Мирослава Тодоровића Добрило Ненадић неопозиво у први мах учини се као низ интервјуа, размењених мејлова и писама. Али, пажљивим читањем уочава се да је то књига о пријатељству, заједничким сатима проведеним у мирису јесени, који одише из свега око њих (из ораха, небеске плавети, сухе траве, руја букове шуме); сатима бригом о злом времену за малинаре, (о радости, о зебњи, о тузи, о срџби, али и љубави према крају). 

Јесте Добрило Ненадић, неопозиво, јунак књиге. Али се кроз њихове разговоре сазнаје доста и о аутору, Тодоровићу, јер су им теме заједничке, однос према књизи, те и животу сличан, искуства наталожена годинама, а блискост интелектуалног промишљања искључује сваку сујету, загрижљивост и злурадост. Магија приповедања и писање као путовање кроз време их упућује на сусрете и безвремено ћаскање над небом Трешњевице и мирисом ариљских малињака.

Добрило Ненадић штампање првог романа Доротеј назива ходом по мукама. Романа који је доживео касније небројена издања и преводе, а у читаоцу усадио непролазно сећање на јунака романа Доротеја, узнебесеног и чарног познаваоца смиља и босиља, благости и исцелитељске моћи. Јер, чега се све дотакне, из њега зраче милошта и човекољубље. Кад о Ненадићу и лаик говори, он помиње Доротеја, па онда можда још по који од двадесетак Ненадићевих романа.

Добрило и Мирослав

Тог је Доротеја одбила Просвета, а Видосав Стевановић објашњава да је надгласан. Ненадић накнадно зна да је уредник у дослуху са партијским комитетом и државном безбедношћу. Да писац почетник нема шта да тражи у познатој издавачкој кући. Роман је објављен у издању Удружених издавача (1976) и постао је најчитанија књига код нас. Његов коментар је да често суд чланова жирија или редакција може да буде површан, погрешан, мерен некњижевним мерилима. На ово се надовезују и речи о писцу из унутрашњости, изван Београда; проблем Ненадић и Тодоровић називају "лошом адресом". Ненадић: "Као уљез и странац који долази Ибарском магистралом, од које рођени Београђани добијају копривњачу, морам да будем бар три пута бољи да бих био једнак... Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су жирији, новинска слава, ТВ сјај..." љут је што није добио НИН-ову награду за Деспота и жртву. (А, ипак, кад се погледа пишчев животни опус набројаће се десетак значајних, додељених му награда).

Борхес је неком приликом изјавио да је оно што је прочитао далеко важније од онога што је написао. Ненадић и Тодоровић прихватају Борхесову мисао. Каже Ненадић да чита сваки дан (од четвртог основне и Робинсона Крусоа), и тривијалну и елитну књижевност, налази задовољство у једном и другом, али зна шта је шта. Не упушта се у књижевно теоретска питања (о стварносној прози, постмодернизму, нити од којих ИЗАМА). После свега остаје прича а време је најбољи сведок. Истина је да постоји магија уметности, привилегија дара да се више поверује писцима него историчарима, иако писци измишљају (мада се морају испомоћи мноштвом истакнутих појединости) а историчари користе факта. (Нпр. Рат и мир, Тихи Дон, Доктор Живаго...).

Налазе се у књизи и објашњења за настанак Деспота и жртве (посета Смедереву и тврђави, и преписивање онога што види својим унутрашњим оком). Затим, сазнаје се откуд тема за Гвоздено доба (о расизму и шовинизму, о демонима неба и земље, о чопору и њиховом доминантном предводнику). Свако доба има своје нелагоде и стрепње, невоље и тескобе. Доказа за све нема, прошлост писац оживљава и парадоксом.

Ненадић је човек богатог животног искуства а Тодоровић уме да из писца извуче и оно што иначе не говори често. "Никад нисам имао потребу да се исповедам, јер сам васпитаван у атеистичком духу. Шта ћу да испричам је само моја слободна воља". Очигледно, за разговоре са Тодоровићем није недостајало воље. "...Оно што радим само је моја ствар. Нисам у најму ни код кога, могу да сведочим у своје име. Не дугујем ником ништа".

Два писца, који из милоште један другог зову Миркан, чика Доле, и сл. имали су још низ зајдничких тема (роман у нашој књижевности, историјске грешке Срба које нам се о главу обијају, о усамљености, старачким домаћинствима, нестајању села...). Најмилије су им теме књиге и малине. Али што Ненадић рече "Све је мучно и све је мука духу (рад, писање, посао, људи, живот). Трагају и један и други за архаичним речима које нестају са људима који их говоре. Али се трагати мора кроз "брда песка до зрнца злата". Тодоровић наводи (у Погледима из Трешњевице) речи своје мајке на скепсу о смислу писања: "Пиши, неко ће и прочитати".

Преписка је пуна духовитости, жељом за чешћим виђењима, бригом за здравље, знатижељом о обостраном стваралаштву. Разговори, размишљања, сагледавања, поређења. (Скоро сви текстови објављени у дневним гласилима).

И све тако до коначног одласка (августа 2019). Буњин поручује: "Све је исто само живот прошао".

Али прича остаје, рекао би Добрило Ненадић.