Стојан БОГДАНОВИЋ: ПОВОДОМ "ПЕТЕЉКЕ" САШЕ НИШАВИЋА, АЛИ НЕ САМО О ЊОЈ

Песник Саша Нишавић

 

Поводом Петељке Саше Нишавића, али не само о њој. Чисте импресије. О ономе што дира у душу у груди, испод кључне кости. Што пробада. Што боли, о томе ће бити речи. Не разумем људе који беже од импресионизма. Не знам шта они хоће од поезије. Не постоји поезија без емоције и без мисли. И ако баш хоћете сва је поезија љубавна. Не морају да се сложе да је тако, али тако је. Они што мрзе импресионизам хоће конструкције и наклапања у којима се неће никоме замерити мислећи да ће тако сачувати своју гузицу. Добиће од властодржаца повремено ваучер да могу да плате ве-це. Кад им се излижу модернистичке флоскуле као пиротски опанци, онда неће стићи до свог скромног циља, неће моћи да подваљују себи. Пући ће клобук. Све ће отићи до ђавола, тамо где му је и место.

            Мисао виси на петељци. Она је она јабука. Виси, па (из)виси. Ако наставим са јабуком  стићу ћу до Епла (Aplle), а ту ће се појавити и змија и упропастићу поетски текст, а то ми није циљ и то ми песници Кебара и Нишавић, они који су измислили петељке за песме, никада не би опростили. То не бих могао ни сам себи да опростим. Ваљда ћу се некако испетљати. А и сама петељка је велика мисао. Свака част ономе ко ју је измислио.

            Гадно је ако човек има промају у глави, или не дај боже олују, онда је петељка немоћна.

            Постоје разне врсте петељки. Грозд. Ако се зрнца скину са петељке кажу да ће се од њих тада добити боље вино него оно када се (с)муља са петељкама. Не знам зашто је вино боље ако нема танина. За поезију сви мисле да је кључно срце, а за њега су важни антиоксиданси, то су они молекули који спречавају оксидацију тешких метала у организму човека који може бити и песник, а они се налазе у танинима. Дакле поезија подразумева црвено вино. Од велике количине танина зна да боли глава. Али песнике увек нешто боли па је боље да их од вина боли глава него да их боли уво за све.

            У неким крајевима Србије вино се оточи, па се дода мало шећера у комину и чека се да поново почне да ври. То се пиће зове „комињак“, а негде га зову „шира“. Ми смо то у кући пили уместо воде. Али не у Великом Боњинцу, него у Књажевцу. У Боњинцу нема грожђа. Само шљиве. Отуда „Боњинка“. Нема ни жита, попије га роса.

             Петељка је важна и у човековом телу, не као мисао, мада је и то мисао, него крвни суд, васкуларна петељка. Замислите! Та је можда и најважнија, али о њој нико не пева. Ако ништа друго зове се петељка, а важнија је од петељке која држи јабуку. Али...

              Познати су чајеви од петељки вишања, па и трешања. Наводно утичу на бубреге. Али још нисам дошао дотле.

              Изразговарасмо се Саша Нишавић и ја јутрос, али мученицу смо попили сепаратно, он у Новом Саду, а ја у Нишу. Но даће Бог... Људи целог живота чекају неко боље време. Ко зна због чега, а ми бисмо само да поседимо као људи, да прозборимо по коју, да се питамо и да попијемо по коју. Живели Сале!

Петељка

            Јуче сам писао о дубукој песми Ненада Кебаре „О петељци се љушка све“. Овај пут о изврсној минијатури Саше Нишавића,  о „Петељци“.

            И дршка је лепа реч, али аутор се определио за петељку. Посматрајући јабуку коју није појело прасе, а јабука је симбол лепоте облине, има и други асоцијација када се помисли на јабуку, а, ево, Саша Нишавић је искористио ту лепоту да искаже своје усхићење Србијом. Нико не може порећи улогу Српске православне цркве у реконструкцији српског националног бића, и посебно њеног монаштва.

           Петељка није пуки држач. Кроз петељку пролази дух живота, а на њеном крају је пупак. Петељка је царски друм живота. Кроз њу тајно пролази живот и виде се само његове последице, оно шта је унео. Она се храни љубављу према Свевишњем, молитвом.

             Нисам заборавио ни да се кида тамо где је најтање.

             Ево и Нишавићеве изванредне минијатуре па се засладите:

 ПЕТЕЉКА

 Србијо јабуко

 Држи те петељка

 Монашка молитва.

             Иако можда Славомир Нишавић Саша није „Петељку“ написао поводом литија у Црној Гори 2020. године које је водио високо преосвећени митрополит Амфилохије Радовић ја ћу сматрати да јесте.

             Грех је да неко загризе јабуку Србију. Она се на монашкој молитви вековима држи. А и ону јабуку на компјутеру неки је миш нагризао. Њена је перспектива мишоловка. Да је на правој петељци била ко зна где би јој био крај и да ли би био. Само јабуке које су са петељке скинуте доступне су пацовима. Змија никада није посегла за јабуком. А ко поједе јабуку добиће још и јабучицу.

            „Ај, ја загризох зеленику јабуку!“ Можда ми то није требало, али терао ме неки андрак и био сам на ивици да пропевам. Још увек се бојим змије. Знам да ништа ни од Бога пасти неће ако се не протресе.

              Опет почињем да петљам. Сваки пут се надам да се нећу запетљати или да се недај боже упељам у нешто из чега се не ћу моћи испетљати. Али онај мој андрак ми не да мира. Тера ме и дању и ноћу. Не да ми да спавам. Жуљи ме. Боде ме као реума. Кињи ме. Не остаје ме друго до да ће се наћи петељка која ће издражати и овакву алу као као што сам ја. Нишавић је имао и знања и среће, али и ја ћу се помучити. Не могу сада у овим годинама да се предам. Смејаће ми се песничка деца.

            Би шта би и ја се домогох Петељке. Сад нема назад.

              Саша Нишавић уме чврсто да држи песничко перо. Зато што се држи мисли и осећања, а то је потка поезије, она нема другог материјала. И када мисао загрли емоцију, онда је то сигурно песма. Знамо да је било сијасет покушаја да се штошта ново прогласи поезијом, али смо сведоци да је све то срећом кратко трајало. Одувек су постојале песме које су модерне и које су увек модерне. Нишавићеве песме иду овим другим колосеком и улазе некако свечано на главни перон. Руља то не разуме, али ја сам обукао свечано одело. Спремио сам се да дочекам песме. Наоружао сам се стрпљењем и илузијама без којих иначе нема живота, бар не квалитетног, окачио сам ордење, оно ми служи углавном да плашим грабљивице, нечастиве, и оне који шурују са непријатељима поезије, ти слепци као и сви други слепци су заслепљени блештавилом ордења, они не виде лепоту, нити их она интересује, њих занима само ордење и то оно које будалама копа очи. Затегао сам струне, наћулио уши, изоштрио оловке разних боја, натакарио песничке наочаре и кренуо у лов на стихове. Разуме се да је реч о капиталцима. Није ми било потребно много времена да бих угледао прву лепотицу. Била је то Петељка. Даље се Србија, она и ја нисмо одвајали. Тако ће бити до краја живота. Немојте ме убеђивати, молим вас као бога, да судбина не постоји. И ја нисам веровао, али ево.

              Речи овог озбиљног песника су свеци који вас хипнотишу чим их угледате на зидовима његове књиге, а после читања осећате се као да сте управо изашли из цркве. На страну то што су често заступљени религијски мотиви, што, наравно вуче на традицију, али песнички израз је модеран и тај спој просто речено је очаравајући. Без обзира на помало скепсе да „У црној рупи лажних метафора/ Своје стадо множи соли“. Мора мало да се запржи, да не би све било бљутаво, да не може да с куса. Деда би знао да мастилом не треба појити незасите речи „Које сада траже моју главу“. Али постати деда је велика привилегија. Искрен да будем, ни ја нисам мислио да ћу постати овакав деда, па чак и џангризало. Све у своје време, ако мангупи од човека не направе тачку „Попут мртвог врапца/ На покорици снега“. Како одмиче моје читање Петељке видим да се то не ће десити и срећан сам да сам могао овако да се прикачим на праву Петељку. Можда ћу и ја поживети пар тренутака у том Нишавићевом Космосу. Да се мало засладим. Немојте мислити да је петељка она ствар на коју је нешто прикачено и виси и чека да узри и падне као зрела крушка. Ова наша држи поезију на висини, да могу сви да је виде. А немој мислити да  „те буљави братац“ може „У мраку сачекати“. А тај буљави је најчеће песник који није песник.

                Није му страна иронија. Иронију иначе не сматрам као неки отклон. Она је за мене врхунско средство. А успешно коришћење ироније је у моћи расних песника, па и књижевника уопште. Навешћу овде једну Нишавићеву песму исцела, као поткрепу за моје тврђење:

 

ОБДУКЦИЈА

Слушам чудан разговор

 

Упокојила се у осамдесет петој години

Наша самотна тета

 

Стигао је и налаз са обдукције

 

Замисли никад није водила љубав

Отишла је на онај свет

Са недирнутим девичњаком

 

Без знакова насиља

Умрла од срчаног удара

 

               Брзо наиђох на песму под називом „Кључ“. Нисам ни почео да читам одмах сам се згрозио. У глави ми је био онај кључ Светог Петра који је Папа поклонио Нишу у време прославе 1700 година од доношења Константиновог едикта. Е вала веће грозоте нисам видео у животу. Одбили смо да се та ругоба јавно постави и предложили да се постави у порти католичке цркве. Али нишка власт је имала своје рачуне и поставила га је на кеју поред Нишаве куда пролази много људи, нарочито млађи. Једина улога тога крста засад је да по њему серу вране. „Кључ“ сам наставио пажљиво да читам. Реч је о „Сунцу кључу свемира“. Одлично. Али ја мислим да је љубав кључ свих кључева. Ја тако мислим и када се то никога не тиче. А углавном је тако.

           Кад смо већ код кључа, да не запетљавам, кључ је свака одлична песма. Песма откључава душу. Једна од тих је Нишавићева

 

ВАТРА

 

Бежећи од братије

Зилот високо у планини

Сагради колибу

 

Једног предвечерја

Док тиховаше покрај извора

Препозна разбојника

Који му запали келију

 

На питање иследника

Ко ти је сагорео брвнару

Мирно одговори

Ватра

 

              Врхунска израда. Бриљантно решење: Ватра. Без обзира на Зилота. Уживам. Други имају право и на љубомору.

            Петељку као носећи стуб, као дорски стуб ове Нишавићеве књиге сам већ спомињао, на њу сам се и упецао. Убола ме у срце, у мозак, звони ми, зуји ми у ушима, чак је и видим као цар-звоно. Јечи, чује се далеко. Упозорава. Подсећа ме на обавезу коју сам добио рођењем. 

             Наше је да измишљамо Србију.

19.5. 2024. Ниш

 

 

Горан РАНЧИЋ: ЕМОЦИОНАЛНО-МИСАОНО РАСПЕВАВАЊЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Горан Ранчић, књижевник

Драги Стојане,

Одавно смо престали писати писма, све се свело на папске бреве на фејсбуку. Често празне и углавном доколичарске. Да није пошиљки са књигама и крвопијских рачуна, поштар не би свраћао до моје куће. Претпостављам да је то свуда тако. Када  поштар донесе књигу, обавезно,  попијемо нешто у то име. Разлог за то није мали. Неке од књига је позајмљивао на читање.

             Надам се да нећеш замерити мојој слободи да, овом приликом, пишући ти писмо, кажем неку реч о твојој поезији, и поезији уопште, истовремено,  из простог разлога јер осећам да твоја поезија достиже то што се од поезије очекује. О прози и завичају- други пут. Или би о томе било сврсисходније уз кавенце и рећицу, па да се испричамо до миле воље. Могли бисмо и поштара позвати, што да не,  да нам се придружи, јер и он је нека врста саучесника у свему, а можда и он пише.

             Никада нисам био задовољан тумачевом сликом, у намери да се интелектуално досегну тајне нечијег поетског језика, јер дубоко у својој рационалности, знам да је то немогуће, зато је врхунац моје спознаје, једна сићушна тачка ослобођена окова књижевне теорије. Увек бих отварао срце и, изложивши га космичкој прашини нечије поезије ( сада твоје),  из тог препуштања осетио акумулиране емоције у стиху, и један сићушни делић песникове вечности који задамари и у мојој души. То и сада, овим писаним реаговањем,  чиним, схватајући да поезију свако може покушати да спозна, али је не може спознати, али јој се може изложити. Ако, у прилог томе, знамо да су стари Грци, песнике сматрали тумачима богова, онда било какво образложење о могућности досезања песникове надахнутости, и тумачење тумача, иде до безнадежног усуђивања или бесмисла. Ако се усудиш иако свестан да упадаш у замку, па покушаш да неки делић поезије артикулишеш, и засниваш то на личном космосу и виђењу поезије, другачијем од свих књижевних теорија, мораш се припремити за реакције које се заснивају на виђењу оних који су учењаци, али не и мислиоци. Затрпаће те цитатима туђих мисли, углавном су то мисли ''великих имена'', што веће име то им се чини цитат оправданијим, и сматрати то истином. Али, то су, ипак само туђе мисли, можда громадне и актуелне у прошлости, али апсолутно небитне за поезију овог тренутка.

             Ако се сложимо, да је поезија  несвакидашњи начин језичке акробације, у описивању виђења доживљеног и постојећег, али, не и само тога, већ и оног ухватљивог само посебном људском оку и уму које поседује само уметник, већ смо на корак од осећања која носи. Простори у којима егзистира поезија  су недогледани- бесконачни, и наравно није довољна само жеља за тим пространствима, може се устврдити да свака опробаност у поезији није довољна да постане свемир за себе; али ако то јесте, ако је посебан свемир, као овај случај, онда је доиста реч о поезији обдареној посебношћу и препознатљивошћу. Наравно, не препознатљивошћу у смислу недостатка оригиналности, већ је реч особености изражаја. До краја одгонетнути и дефинисати, шта је то поезија, вероватно је немогуће, као што је немогуће до краја одгонетнути жену. Тако у овом наклапању о поезији долазим до спознаје, које се само наметнуло, светог троугла: Поезија, живот и жена. Треба се ослонити на то; да је поезија живот, треба је живети и љубити њене речи као што се љуби вољена жена, док те убијају, док те не одведу у вечно постојање, или те роде, опет, у тренутку када неко посегне за књигом и када се емоција која је покренула свемирски вртлог претвара у мисао,  па опет претвара у емоцију.  Тако се песник и поезија препознају, и почну да се стварају, и остварују у свом посебном простору. Зато поезију не треба тумачити,  већ, једино исправно, осећати је- живети је, препустити своје биће и уздигнути се, тада поезија ствара песника у неком ко је имао храбрости, и ко је нашао начина да отвори себе и оствари се у другоме, тако се песник усељује у туђе душе, и тако може опет да оживи, тако време губи своју измишљеност и нестаје, чак и у поезији у којој је подметнута, или уметнута, та реч- време.

            Да је другачије не бисмо могли, ми-читаоци, осетити свеприсутност у твојој поезији, када Олимп и Сува Планина постану једно, када ''први пољубац'' открива жену, када се та жена васкрсава кроз поезију, када се стапају, и постају једно, када те жена рађа, када песник постаје живот, када живот постаје поезија. Увидевши то прожимање свеприсутног, постајемо свесни, да је песника загрлила  вечност: док је живота, док је речи, док је жена- он постоји.

               Наизглед једноставна формула троугла у поезији, или ако хоћете- тројства, може нас одвести и на странпутице, јер поезија најчешће нуди могућности, не и одговоре или решења, иако је твоја поезија писана математичком прецизношћу и продубљеном једноставношћу, прочишћена до есенцијалности, ипак, оставља и промку ка странпутици (а странпутице могу бити неодољиво слатке и помамне), јер поезија је раскрсница, не једини пут, не један пут, и може нас одвести у ненаслућеност, можемо се обрети у непознатом.

               Како год, понављам,  једино јој се можеме препустити, ако то не учинимо, нећемо достићи последњи стадијум поезије, када нас поезија чини песником, а да нисмо записали ни један стих. Наравно, може се левитирати тик изнад земље, и никад не видети очима које то гледале су јер се уздигоше, и никад не осетити срце под грлом које беше тамо, и никад не осетити моћ оркана или снагу циклона, лепоту ватре док гориш, дубину подрхтавања утробе, таму растројства...- свега што жена јесте, свега што живот јесте, свега што поезија јесте.

            Ту се коб жеље разистињује, ту на врху планине где се играш речима, тамо где се неки никада неће попети, ни с великом муком научености. Узалуд труд њихов биће- јер поезија се не да научити, ни достићи, поезија је од оних жена које дођу и кажу: Твоја сам. Другачије не бива.

              Догурао си свој камен до врха, и ту на врху, у хладу камена отклесаш поезију, и свака реч одјекује од силине ударца о камен, и полако дробиш свој камен и сачињаваш поетске мозаике поигравајући се људским наумима и поривима, у тој волшебној игри кад срце претвараш у мозак, када посежеш за свим оним што испуни речи, и претвара емоцију у мисао, и обрнуто.

             Скидајући хаљину поезији, и грубо је тумачећи, неки ће устврдити, да је поезија: садржина и форма. И то је све! У тој памети, пренебежући истину као најважнију, на тај начин дотичемо неопходно  присуство моралности  у поезији. Јер треба имати среће, (многи је узалуд дозиваху) да принцеза песма покуца на нечије срце, да се кроз калеидоскоп мисли угледа емоција, да се пред нама преобрати, да се претвори у лек и лечи наше непознанице. ''Песник је тај човек,  који лечи људство од болести о којима медицина никада неће ништа знати''- примети Драинац, али само ако казује истину- додао бих, то што проналазим у твојој поезији. Лично, никада, или врло ретко сам пристајао да само мисао може бити поезија, да је могуће дестиловањем досегнути мајсторију покушаја да се поезија укалупи, и тако протумачи као нешто што је могуће зауздати. Плес емоције и мисли, прожимање лета два лептира, чија нечујна крила изазивају свемире да вечито брује, и стварају  нове светове, носећи тим тананим крилима сву тежину стварног живота, и успешно понирати у тајне живота, без сумње у истинитост речи, без шпекулације, као жена и човек, једно без другог не постоје.

              Плени ме што  успеваш, да у наизглед  једноставном формом и свакодневним људским мотивима обогатиш емотивно- мисаони садржај поезије, све речи, сваки стих, сублимира набој свакодневнице,  ма која тема била. Не, није пријатељско претеривање, само се загледајте у данашњу поезију, или оно што неки мисле да јесте поезија, и видећете колико безсадржајних речи, колико стихова празних на трпези трућања и измишљања, колико само празних кованица има, речи које треба да надокнаде емоцију и мисао у стиху.  Свака реч мора да буде испуњена, никако шупља и измишљена. Изложеност песничког бића метеорима живота,  рађа испуњене речи, непоштеђивање срца и ума тих страшних кратера лепоте, и начин како пренети ту своју изложеност читаоцу, како му отворити очи, срце и ум, да упије божанско из стихова. Ако песник то успе, онда јесте песник, макар се служио и иронијом поред свега, као што ти неретко чиниш. Ту је заправо извор моћи речи. Моћ речи. Моћ певања. Моћ свемоћи. Сусрет са божанским. Моћ видовитости. Све остало су алати, у служби, поменутог,  поетисања и пискарања.

              Увек сам сматрао да је песник извршио своју оправданост постојања и исписивања поезије, ако, макар један читалац,  с времена на време, посегне за његовом књигом. Свако се, ко је иоле мало заробљен поезијом, враћа песнику који може да га додирне речима, да га стихови ухвате за руку и поведу. Зато, само ти певај. Певај, Стојане, о било чему! Твоје ћу књиге држати, увек, на дохват руке.

 

Остај ми живо и здраво!

Горан

 

Калџерело, среда, 13. јул 2016.  

 

Мирослав ТОДОРОВИЋ: НАЈАВА ДОБРЕ ВЕСТИ

 

 

НАЈАВА ДОБРЕ ВЕСТИ

 

 

Поново је зима репом ошинула, белином зацрника трешњевичка брда. Стигао бели берач кад му време није да обере тек обрађене малињаке, да тек засејано умори мразем. Потврдило се да и од црњег има црње. Још се у осмој деценији бакћем са малинама јер од пензије се одавно не живи, од књижевности вајде нема.

Она је програмски скрајнута.  Не треба.  Коме је до читања,а ја, још  читам и понешто пискарам. Демократе су културу ослободили, пустили да се уметници сналазе, профит праве. У мојим белешкама Ћосићева реченица из 1972.  „... од Вука до наших дана у овој земљи судбина интелектуалаца остаје иста, јадна и трагична. Ако се не покори, ако не пристане да служи, онда се прогања.“

„Шекспир или кобасице“? – пита  Киш 1960. и закључује (Каква дилема по мери Хамлетовог „Бити или не бити“) „још увек је пар кобасица кориснији од Шекспира“.

Било и биће. Вечите речи проповедникове:  Нема ничег новог под сунцем.

Да не беше снега, мраза не бих дошао у ниШ, не бих се срео са пријатељима, не бих... примио  чланску карту Словенске академије књижевности и уметности. Не бих се видео са песницима: Елком, Мином, Наталијом, Соњом, Тањом, Цером, Стојаном.... Да не стиже у Трешњевицу  дар - благодат књига Александра Лаковића „Хиландар и Света Гора између мита и историје“ коју изнех на брдо те тако спасих оно мало малина, да се, у снегу до колена, старац не склоних иза иконе архангела Гаврила (Плавог анђела) ко зна да ли би ових редова било. Нашли би ме смрзнутог у кући, и као да ништа није било.  Знам истину стихова мог земљака Миодрага:

„Невероватно је колико си непотребан / И колико за то нико не мари, / И колико се кад неко оде /Мало мења у целој ствари.“

Они који су знали да сам у Трешњевици су  се јављали. Поруке слали:  „Драги, Мирославе, све је некако стигло у невријеме. Ваљда ће се род малине колико толико спасити.“ Неће! Ако  све буде како треба, онда ће хладњачари платити толико да  човек од чуда занеми. Мој рођак ме подсећа на  Шантићеве стихове: „Сељаче, гољо, ти си прах на поду,/ Тегли и вуци, и у јарму скапај...“ 

Спадам у онај слој пензионера које је држава отписала. Ни у граду опстанка , ни на село повратка. Види фотографију малина под снегом на Ф. буку Малина Р. и коменатрише: „Шта рећи а не заплакати? "

 Бог се драги на Србе разљути"!

А ја читам   збирку песама Д. Лакићевића „Плачем у тами“. Испред куће из мрака  завија курјак. Као да ме дозива. Пишем, премда знам да је за писца најважније да зна када  треба да престане. Најбоље пре него почне. Оно што бих сада  забележио, већ је написао Хармс „ Боже, како је ужасан живот, као је ужасно моје стање“. Седам дана прође нит׳ има ко да ми дође, нити ко путем да прође.

Ужасне вести стижу са Радија. Ратови. Страдања... Држе нас у страху као овце  у  тору. Смрт знаних и незнаних. Одлазе писци. Оде Сидран чију реченицу,  коју је чуо од неког Гаражданца, памтим. Вели: „Да ми је се одвојити од гузице, никад ме више не би нашла“ Више је оних које знам да су отишли, него оних  што  су остали...

Изрека коју приписују Хасидима „Ко зна зашто је то добро“ потврди се у мом случају. Пет дана се   ватру лежећи премишљах да идем на Међународно књижевно вече „Треће небо“ у Нишу. Пусто село, само дим се изнад моје родне куће вијаше. Догађај именован „Словенски загрљај“ се не сме пропустити.   

 Прехлађен стигох да се нађем у другој стварности. Питах се: Шта ако градоначелница, бивша новинарака, организује пријем за  госте,за  нас чланове  Словенске академије књижевности и уметности?  Ако се сјате с новинари, локална телевизија, обавести престоница да се у Нишу збива културни догађај какав се одавно није догодио. На уму ми запис „Ако је тачан податак да у Србији има 250 000  хиљада људи који не умеју да се потпишу, чему онда писање и чему та вајна књижевност? Чему онда та стваралачка мука , тај очајнички напор над белином хартије, кад је писање равно самоубиству,на стваралачки занос залудан посао?“

За тридесет година мог „живота“ у Нишу не видех на књижевним вечерима политичаре и тзв. јавне раднике. Култура и  књига  су појмови који се потискују из нашег језика. Као што латиница  гута ћирилицу, као што  енглески наш језик тамани, а ми му здушно помажемо. Нико данас не каже представили  смо, него презентовали смо. Онда: конектовали, аплицирали, па микс, ин, кул, фул...

Последице су несагледиве. Писци  у запећку, култура „девета рупа на свирали“. Књиге мало ко помиње. Језик ћемо свој заборавити, а туђи нећемо знати. И да о томе пишем три године дана...

Догађај у Нишу је стигао као Благодат, као дар. И потврди се моја зебња да се неће појавити они који о судбини културе, и уметника, одлучују. Поручили „важније је сликати се поред постављеног контејнера, семафора... Поред нове клупе у парку... него се појавити на књижевној манифестацији, и подржати је.“

Међу исечцима из штампе, текст из Политике у коме пише о „Суноврату културе у Србији“. Помиње се   Черчилов одговор како је он, када су  у време Другог светског рата предлагали да од средстава за културу део преусмере на одбрану казао: „А шта ћемо онда да бранимо?“ Можда је рекао: „Чиме ћемо онда да се бранимо?“ То је упамћено за вјеки. А ми? Па ми смо МИ и не треба се чудити. Онај шваба што је казао да на помен култура вади пиштољ је изгледа кореном наше горе лист. Мани културу, него када пева Ана Бекута у Ниш(у)? Зашто се развела чувена Миљојка?

„У манифесту Словенске академије који потписује знаменита  песникиња Елка Њагалова пише:

 „Наша формула је једноставна – залажемо се за мир, љубав, јединство између словенских језика, култура, народа... Дубоко верујемо да је Лепота покушала, али није могла да спасе свет, али љубав међу људима, зближавање култура може да успе. Трагамо и откривамо талентоване словенске песнике широм света. И окупљамо овај расути архипелаг у заједничке вечери, фестивале, књиге, верујући у духовне карате богате словенске душе, верујући у њен изворни код...

Почетак је утемељен у Варни – од пријатеља и присталица словенства пре тачно 18 година. Први фестивал поезије "СЛОВЕНСКИ ЗАГРЉАЈ" био је 2007. године. Тада је међународни жири прогласио првог лауреата међународне награде "Летеће перо". То је био национални песник Русије Андреј Дементјев... Међу оснивачима су били песници из Бугарске, Русије, Украјине, Пољске, Србије, Хрватске, Македоније, Словеније... То је све. А данас, тада основана Словенска књижевно-уметничка академија има огранке у 20 земаља...“

Али политика овог времена  се не темељи на култури, на зближавању, већ на „завади па владај“.

Договарају се да се не договоре. По давно осмишљеној мустри о којој су и песме срочене:

„Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство, српске силе грдно сатријеше...“

Шта очекивати од наших који су се дограбили политике? Писац Светолик Станковић саветује: „Ако ниси способан ни за какав посао иди у политику, тамо ћеш сигурно успети“ Јесу. Адвоката који је у политици пар година  већ на ТВ најављују као професора, доцента... Све могу. Као печурке после кише множе се политичар/ски доктори свега и свачега. Шта све политика може?

Да ли је таквима до културе, до књиге? Није.

„Тај није прошао улицом у којој  се налази библиотека, а камоли читао“ чу се на Скупштини града Ниш за познатог политичара.

Онда се чудимо што је овако.

Сенека каза: „Све ја како треба да буде“.

ВЕЛИКИ ДОГАЂАЈ у  Нишу  „Словенски загрљај“ се збио  26. априла у присуству изабране публике. Присутан беше  и бугарски конзул у Нишу. Дошли су они који знају зашто Култура. Знају да књига оплемењује, да је без ње живот празан... 

Треба узети, и прелистати, прелепе антологије словенских песника у издању Академије  коју води песникиња Елка Њагалова. Урађене су у сарадњи са државама и Министарствима културе.

Читам: Његово преосвештенство Неофит, Патријарх Бугарски и Митрополит Софијски ... Црногорско–Приморски Митрополит Амфилохије... 200 песника из  33 државе. Сви словенски језици. Оставштина за будућност. 

 У посланици пише: „... Универзитетски град НИШ, а почасни домаћин манифестације НИШКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР, са директором СРЂАНОМ САВИЋЕМ.“ 

Дакле, има наде.

Прочитао сам те вечери,   као учесник - академик,  песму „Ариљски Плави анђео.“ То је анђео који је „донео радосну вест Благовештења, и обрадовао  Пресвету, а преко ње свако створење“.

Он је Гласник Божје воље. Доносилац благе вести.

Нама, овом свету, је потребна добра вест. Све мислим да је манифестација „Словенски загрљај“ у Нишу најава добре вести. Зато је и одржана уочи Васкрса.

Ваистину.

 

***

 

Добра вест се објави  преко песме „Тропрсто небо“. Иницирана овим догађајем који  би требало да утемељи манифестацију„Словенски загрљај“   за сва времена.

Стихове песме је диктирао Плави анђео.

Песму је на руски језик  истог дана превела уважена В. Х.

Потписник ових редова од филозофа – песника = академика  Стојана Богдановића доби на  Велики четвртак књигу: ИЛУЗИЈА. 

Да с њом дочека Васкрс. Да се увери у истиноносност благе вести.

Христос Васкрсе! Ваистину васкрсе!

ТРОПРСТО НЕБ0

(Поезија која путује)

                                За Елку  Њаголову

 

Путује реч словенска песничка

Повезује братими  носи слово благоВесно

Отвара  се свеска небеска

Светле словеса словенска

 

Црква  што  под своје небо

Апостоле речи прима

Свет/лост расипа молитвено

Све/т благосиља стиховима 

 

Песма је плод труда и чуда[i]

Чудо у Нишу

 Објавило се Треће небо[ii]

Песнички гласови  у Реч сплели

Различити  што ЈЕДНОст чине  и казују

Поезија  је пут и видик

Свет и светлост

Из које  израња божји лик

 

Срели су се гласови наши

Као да су се одувек знали

Васкрсним гласом наде

Благовесно запевали

 

Отвара се (Дописује)  свеска небеска

Светле словеса словенска

 

О Васкрсу , 2024.

Трешњевица – Ниш- Варна

 

 

---

[i] Марија Цветајева

[ii] 18. Међународни фестивал „Словенски загрљај“  -    „Тропрсто  небо“, одржан је  у Нишу 26 априла. Учествовали:  Елка Њаголова, Нађа Попова, Мина Карагјозова, Валериј Поштаров, Стојан Богдановић, Мирослав Тодоровић, Вера Цветановић, Слободанка Живковић, Јовица Ђурић  и  Мирослав Цера Михаиловић.

Мирослав Тодорович

 

 

ТРОЕПЕРСТНОЕ  НЕБО  

 

(Поэзия, которая путешествует)                                     

                                 Елке Няголовой

Славянское поэтическое слово путешествует

Оно связывает

                    Братает

                               Носит слово БлагоВестно

Небесная тетрадь открывается

Светятся  славянские словеса

 

Церковь под собственным небом

Апостолов слова принимает

Свет потерянный молитвенно рассеивает

Мир благословляет стихами

 

Стихи — плод труда и чуда                                                  

Чудо в Нише

Третье небо объявилось

Поэтические голоса в Речь связались

Хотя они и разные, они делают и говорят о ОДНОМ/ЕДИНОМ

Поэзия – это путь и виды

Свет и Свeтлынь

Из которых проявляется лик Бога

 

Наши голоса встретились

Будто они всегда знали друг друга

С пасхальным голосом надежды

Они пели торжественно

 

Небесная тетрадь открывается и еще дописывается

Светятся славянские словеса

 

О Пасхе 2024 года.

Трешневица - Ниш – Варна

 

 

Перевела ВХ