Мирослав ТОДОРОВИЋ: НАЈАВА ДОБРЕ ВЕСТИ

 

 

НАЈАВА ДОБРЕ ВЕСТИ

 

 

Поново је зима репом ошинула, белином зацрника трешњевичка брда. Стигао бели берач кад му време није да обере тек обрађене малињаке, да тек засејано умори мразем. Потврдило се да и од црњег има црње. Још се у осмој деценији бакћем са малинама јер од пензије се одавно не живи, од књижевности вајде нема.

Она је програмски скрајнута.  Не треба.  Коме је до читања,а ја, још  читам и понешто пискарам. Демократе су културу ослободили, пустили да се уметници сналазе, профит праве. У мојим белешкама Ћосићева реченица из 1972.  „... од Вука до наших дана у овој земљи судбина интелектуалаца остаје иста, јадна и трагична. Ако се не покори, ако не пристане да служи, онда се прогања.“

„Шекспир или кобасице“? – пита  Киш 1960. и закључује (Каква дилема по мери Хамлетовог „Бити или не бити“) „још увек је пар кобасица кориснији од Шекспира“.

Било и биће. Вечите речи проповедникове:  Нема ничег новог под сунцем.

Да не беше снега, мраза не бих дошао у ниШ, не бих се срео са пријатељима, не бих... примио  чланску карту Словенске академије књижевности и уметности. Не бих се видео са песницима: Елком, Мином, Наталијом, Соњом, Тањом, Цером, Стојаном.... Да не стиже у Трешњевицу  дар - благодат књига Александра Лаковића „Хиландар и Света Гора између мита и историје“ коју изнех на брдо те тако спасих оно мало малина, да се, у снегу до колена, старац не склоних иза иконе архангела Гаврила (Плавог анђела) ко зна да ли би ових редова било. Нашли би ме смрзнутог у кући, и као да ништа није било.  Знам истину стихова мог земљака Миодрага:

„Невероватно је колико си непотребан / И колико за то нико не мари, / И колико се кад неко оде /Мало мења у целој ствари.“

Они који су знали да сам у Трешњевици су  се јављали. Поруке слали:  „Драги, Мирославе, све је некако стигло у невријеме. Ваљда ће се род малине колико толико спасити.“ Неће! Ако  све буде како треба, онда ће хладњачари платити толико да  човек од чуда занеми. Мој рођак ме подсећа на  Шантићеве стихове: „Сељаче, гољо, ти си прах на поду,/ Тегли и вуци, и у јарму скапај...“ 

Спадам у онај слој пензионера које је држава отписала. Ни у граду опстанка , ни на село повратка. Види фотографију малина под снегом на Ф. буку Малина Р. и коменатрише: „Шта рећи а не заплакати? "

 Бог се драги на Србе разљути"!

А ја читам   збирку песама Д. Лакићевића „Плачем у тами“. Испред куће из мрака  завија курјак. Као да ме дозива. Пишем, премда знам да је за писца најважније да зна када  треба да престане. Најбоље пре него почне. Оно што бих сада  забележио, већ је написао Хармс „ Боже, како је ужасан живот, као је ужасно моје стање“. Седам дана прође нит׳ има ко да ми дође, нити ко путем да прође.

Ужасне вести стижу са Радија. Ратови. Страдања... Држе нас у страху као овце  у  тору. Смрт знаних и незнаних. Одлазе писци. Оде Сидран чију реченицу,  коју је чуо од неког Гаражданца, памтим. Вели: „Да ми је се одвојити од гузице, никад ме више не би нашла“ Више је оних које знам да су отишли, него оних  што  су остали...

Изрека коју приписују Хасидима „Ко зна зашто је то добро“ потврди се у мом случају. Пет дана се   ватру лежећи премишљах да идем на Међународно књижевно вече „Треће небо“ у Нишу. Пусто село, само дим се изнад моје родне куће вијаше. Догађај именован „Словенски загрљај“ се не сме пропустити.   

 Прехлађен стигох да се нађем у другој стварности. Питах се: Шта ако градоначелница, бивша новинарака, организује пријем за  госте,за  нас чланове  Словенске академије књижевности и уметности?  Ако се сјате с новинари, локална телевизија, обавести престоница да се у Нишу збива културни догађај какав се одавно није догодио. На уму ми запис „Ако је тачан податак да у Србији има 250 000  хиљада људи који не умеју да се потпишу, чему онда писање и чему та вајна књижевност? Чему онда та стваралачка мука , тај очајнички напор над белином хартије, кад је писање равно самоубиству,на стваралачки занос залудан посао?“

За тридесет година мог „живота“ у Нишу не видех на књижевним вечерима политичаре и тзв. јавне раднике. Култура и  књига  су појмови који се потискују из нашег језика. Као што латиница  гута ћирилицу, као што  енглески наш језик тамани, а ми му здушно помажемо. Нико данас не каже представили  смо, него презентовали смо. Онда: конектовали, аплицирали, па микс, ин, кул, фул...

Последице су несагледиве. Писци  у запећку, култура „девета рупа на свирали“. Књиге мало ко помиње. Језик ћемо свој заборавити, а туђи нећемо знати. И да о томе пишем три године дана...

Догађај у Нишу је стигао као Благодат, као дар. И потврди се моја зебња да се неће појавити они који о судбини културе, и уметника, одлучују. Поручили „важније је сликати се поред постављеног контејнера, семафора... Поред нове клупе у парку... него се појавити на књижевној манифестацији, и подржати је.“

Међу исечцима из штампе, текст из Политике у коме пише о „Суноврату културе у Србији“. Помиње се   Черчилов одговор како је он, када су  у време Другог светског рата предлагали да од средстава за културу део преусмере на одбрану казао: „А шта ћемо онда да бранимо?“ Можда је рекао: „Чиме ћемо онда да се бранимо?“ То је упамћено за вјеки. А ми? Па ми смо МИ и не треба се чудити. Онај шваба што је казао да на помен култура вади пиштољ је изгледа кореном наше горе лист. Мани културу, него када пева Ана Бекута у Ниш(у)? Зашто се развела чувена Миљојка?

„У манифесту Словенске академије који потписује знаменита  песникиња Елка Њагалова пише:

 „Наша формула је једноставна – залажемо се за мир, љубав, јединство између словенских језика, култура, народа... Дубоко верујемо да је Лепота покушала, али није могла да спасе свет, али љубав међу људима, зближавање култура може да успе. Трагамо и откривамо талентоване словенске песнике широм света. И окупљамо овај расути архипелаг у заједничке вечери, фестивале, књиге, верујући у духовне карате богате словенске душе, верујући у њен изворни код...

Почетак је утемељен у Варни – од пријатеља и присталица словенства пре тачно 18 година. Први фестивал поезије "СЛОВЕНСКИ ЗАГРЉАЈ" био је 2007. године. Тада је међународни жири прогласио првог лауреата међународне награде "Летеће перо". То је био национални песник Русије Андреј Дементјев... Међу оснивачима су били песници из Бугарске, Русије, Украјине, Пољске, Србије, Хрватске, Македоније, Словеније... То је све. А данас, тада основана Словенска књижевно-уметничка академија има огранке у 20 земаља...“

Али политика овог времена  се не темељи на култури, на зближавању, већ на „завади па владај“.

Договарају се да се не договоре. По давно осмишљеној мустри о којој су и песме срочене:

„Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство, српске силе грдно сатријеше...“

Шта очекивати од наших који су се дограбили политике? Писац Светолик Станковић саветује: „Ако ниси способан ни за какав посао иди у политику, тамо ћеш сигурно успети“ Јесу. Адвоката који је у политици пар година  већ на ТВ најављују као професора, доцента... Све могу. Као печурке после кише множе се политичар/ски доктори свега и свачега. Шта све политика може?

Да ли је таквима до културе, до књиге? Није.

„Тај није прошао улицом у којој  се налази библиотека, а камоли читао“ чу се на Скупштини града Ниш за познатог политичара.

Онда се чудимо што је овако.

Сенека каза: „Све ја како треба да буде“.

ВЕЛИКИ ДОГАЂАЈ у  Нишу  „Словенски загрљај“ се збио  26. априла у присуству изабране публике. Присутан беше  и бугарски конзул у Нишу. Дошли су они који знају зашто Култура. Знају да књига оплемењује, да је без ње живот празан... 

Треба узети, и прелистати, прелепе антологије словенских песника у издању Академије  коју води песникиња Елка Њагалова. Урађене су у сарадњи са државама и Министарствима културе.

Читам: Његово преосвештенство Неофит, Патријарх Бугарски и Митрополит Софијски ... Црногорско–Приморски Митрополит Амфилохије... 200 песника из  33 државе. Сви словенски језици. Оставштина за будућност. 

 У посланици пише: „... Универзитетски град НИШ, а почасни домаћин манифестације НИШКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР, са директором СРЂАНОМ САВИЋЕМ.“ 

Дакле, има наде.

Прочитао сам те вечери,   као учесник - академик,  песму „Ариљски Плави анђео.“ То је анђео који је „донео радосну вест Благовештења, и обрадовао  Пресвету, а преко ње свако створење“.

Он је Гласник Божје воље. Доносилац благе вести.

Нама, овом свету, је потребна добра вест. Све мислим да је манифестација „Словенски загрљај“ у Нишу најава добре вести. Зато је и одржана уочи Васкрса.

Ваистину.

 

***

 

Добра вест се објави  преко песме „Тропрсто небо“. Иницирана овим догађајем који  би требало да утемељи манифестацију„Словенски загрљај“   за сва времена.

Стихове песме је диктирао Плави анђео.

Песму је на руски језик  истог дана превела уважена В. Х.

Потписник ових редова од филозофа – песника = академика  Стојана Богдановића доби на  Велики четвртак књигу: ИЛУЗИЈА. 

Да с њом дочека Васкрс. Да се увери у истиноносност благе вести.

Христос Васкрсе! Ваистину васкрсе!

ТРОПРСТО НЕБ0

(Поезија која путује)

                                За Елку  Њаголову

 

Путује реч словенска песничка

Повезује братими  носи слово благоВесно

Отвара  се свеска небеска

Светле словеса словенска

 

Црква  што  под своје небо

Апостоле речи прима

Свет/лост расипа молитвено

Све/т благосиља стиховима 

 

Песма је плод труда и чуда[i]

Чудо у Нишу

 Објавило се Треће небо[ii]

Песнички гласови  у Реч сплели

Различити  што ЈЕДНОст чине  и казују

Поезија  је пут и видик

Свет и светлост

Из које  израња божји лик

 

Срели су се гласови наши

Као да су се одувек знали

Васкрсним гласом наде

Благовесно запевали

 

Отвара се (Дописује)  свеска небеска

Светле словеса словенска

 

О Васкрсу , 2024.

Трешњевица – Ниш- Варна

 

 

---

[i] Марија Цветајева

[ii] 18. Међународни фестивал „Словенски загрљај“  -    „Тропрсто  небо“, одржан је  у Нишу 26 априла. Учествовали:  Елка Њаголова, Нађа Попова, Мина Карагјозова, Валериј Поштаров, Стојан Богдановић, Мирослав Тодоровић, Вера Цветановић, Слободанка Живковић, Јовица Ђурић  и  Мирослав Цера Михаиловић.

Мирослав Тодорович

 

 

ТРОЕПЕРСТНОЕ  НЕБО  

 

(Поэзия, которая путешествует)                                     

                                 Елке Няголовой

Славянское поэтическое слово путешествует

Оно связывает

                    Братает

                               Носит слово БлагоВестно

Небесная тетрадь открывается

Светятся  славянские словеса

 

Церковь под собственным небом

Апостолов слова принимает

Свет потерянный молитвенно рассеивает

Мир благословляет стихами

 

Стихи — плод труда и чуда                                                  

Чудо в Нише

Третье небо объявилось

Поэтические голоса в Речь связались

Хотя они и разные, они делают и говорят о ОДНОМ/ЕДИНОМ

Поэзия – это путь и виды

Свет и Свeтлынь

Из которых проявляется лик Бога

 

Наши голоса встретились

Будто они всегда знали друг друга

С пасхальным голосом надежды

Они пели торжественно

 

Небесная тетрадь открывается и еще дописывается

Светятся славянские словеса

 

О Пасхе 2024 года.

Трешневица - Ниш – Варна

 

 

Перевела ВХ