Стојан БОГДАНОВИЋ: ПОВОДОМ "ПЕТЕЉКЕ" САШЕ НИШАВИЋА, АЛИ НЕ САМО О ЊОЈ

Песник Саша Нишавић

 

Поводом Петељке Саше Нишавића, али не само о њој. Чисте импресије. О ономе што дира у душу у груди, испод кључне кости. Што пробада. Што боли, о томе ће бити речи. Не разумем људе који беже од импресионизма. Не знам шта они хоће од поезије. Не постоји поезија без емоције и без мисли. И ако баш хоћете сва је поезија љубавна. Не морају да се сложе да је тако, али тако је. Они што мрзе импресионизам хоће конструкције и наклапања у којима се неће никоме замерити мислећи да ће тако сачувати своју гузицу. Добиће од властодржаца повремено ваучер да могу да плате ве-це. Кад им се излижу модернистичке флоскуле као пиротски опанци, онда неће стићи до свог скромног циља, неће моћи да подваљују себи. Пући ће клобук. Све ће отићи до ђавола, тамо где му је и место.

            Мисао виси на петељци. Она је она јабука. Виси, па (из)виси. Ако наставим са јабуком  стићу ћу до Епла (Aplle), а ту ће се појавити и змија и упропастићу поетски текст, а то ми није циљ и то ми песници Кебара и Нишавић, они који су измислили петељке за песме, никада не би опростили. То не бих могао ни сам себи да опростим. Ваљда ћу се некако испетљати. А и сама петељка је велика мисао. Свака част ономе ко ју је измислио.

            Гадно је ако човек има промају у глави, или не дај боже олују, онда је петељка немоћна.

            Постоје разне врсте петељки. Грозд. Ако се зрнца скину са петељке кажу да ће се од њих тада добити боље вино него оно када се (с)муља са петељкама. Не знам зашто је вино боље ако нема танина. За поезију сви мисле да је кључно срце, а за њега су важни антиоксиданси, то су они молекули који спречавају оксидацију тешких метала у организму човека који може бити и песник, а они се налазе у танинима. Дакле поезија подразумева црвено вино. Од велике количине танина зна да боли глава. Али песнике увек нешто боли па је боље да их од вина боли глава него да их боли уво за све.

            У неким крајевима Србије вино се оточи, па се дода мало шећера у комину и чека се да поново почне да ври. То се пиће зове „комињак“, а негде га зову „шира“. Ми смо то у кући пили уместо воде. Али не у Великом Боњинцу, него у Књажевцу. У Боњинцу нема грожђа. Само шљиве. Отуда „Боњинка“. Нема ни жита, попије га роса.

             Петељка је важна и у човековом телу, не као мисао, мада је и то мисао, него крвни суд, васкуларна петељка. Замислите! Та је можда и најважнија, али о њој нико не пева. Ако ништа друго зове се петељка, а важнија је од петељке која држи јабуку. Али...

              Познати су чајеви од петељки вишања, па и трешања. Наводно утичу на бубреге. Али још нисам дошао дотле.

              Изразговарасмо се Саша Нишавић и ја јутрос, али мученицу смо попили сепаратно, он у Новом Саду, а ја у Нишу. Но даће Бог... Људи целог живота чекају неко боље време. Ко зна због чега, а ми бисмо само да поседимо као људи, да прозборимо по коју, да се питамо и да попијемо по коју. Живели Сале!

Петељка

            Јуче сам писао о дубукој песми Ненада Кебаре „О петељци се љушка све“. Овај пут о изврсној минијатури Саше Нишавића,  о „Петељци“.

            И дршка је лепа реч, али аутор се определио за петељку. Посматрајући јабуку коју није појело прасе, а јабука је симбол лепоте облине, има и други асоцијација када се помисли на јабуку, а, ево, Саша Нишавић је искористио ту лепоту да искаже своје усхићење Србијом. Нико не може порећи улогу Српске православне цркве у реконструкцији српског националног бића, и посебно њеног монаштва.

           Петељка није пуки држач. Кроз петељку пролази дух живота, а на њеном крају је пупак. Петељка је царски друм живота. Кроз њу тајно пролази живот и виде се само његове последице, оно шта је унео. Она се храни љубављу према Свевишњем, молитвом.

             Нисам заборавио ни да се кида тамо где је најтање.

             Ево и Нишавићеве изванредне минијатуре па се засладите:

 ПЕТЕЉКА

 Србијо јабуко

 Држи те петељка

 Монашка молитва.

             Иако можда Славомир Нишавић Саша није „Петељку“ написао поводом литија у Црној Гори 2020. године које је водио високо преосвећени митрополит Амфилохије Радовић ја ћу сматрати да јесте.

             Грех је да неко загризе јабуку Србију. Она се на монашкој молитви вековима држи. А и ону јабуку на компјутеру неки је миш нагризао. Њена је перспектива мишоловка. Да је на правој петељци била ко зна где би јој био крај и да ли би био. Само јабуке које су са петељке скинуте доступне су пацовима. Змија никада није посегла за јабуком. А ко поједе јабуку добиће још и јабучицу.

            „Ај, ја загризох зеленику јабуку!“ Можда ми то није требало, али терао ме неки андрак и био сам на ивици да пропевам. Још увек се бојим змије. Знам да ништа ни од Бога пасти неће ако се не протресе.

              Опет почињем да петљам. Сваки пут се надам да се нећу запетљати или да се недај боже упељам у нешто из чега се не ћу моћи испетљати. Али онај мој андрак ми не да мира. Тера ме и дању и ноћу. Не да ми да спавам. Жуљи ме. Боде ме као реума. Кињи ме. Не остаје ме друго до да ће се наћи петељка која ће издражати и овакву алу као као што сам ја. Нишавић је имао и знања и среће, али и ја ћу се помучити. Не могу сада у овим годинама да се предам. Смејаће ми се песничка деца.

            Би шта би и ја се домогох Петељке. Сад нема назад.

              Саша Нишавић уме чврсто да држи песничко перо. Зато што се држи мисли и осећања, а то је потка поезије, она нема другог материјала. И када мисао загрли емоцију, онда је то сигурно песма. Знамо да је било сијасет покушаја да се штошта ново прогласи поезијом, али смо сведоци да је све то срећом кратко трајало. Одувек су постојале песме које су модерне и које су увек модерне. Нишавићеве песме иду овим другим колосеком и улазе некако свечано на главни перон. Руља то не разуме, али ја сам обукао свечано одело. Спремио сам се да дочекам песме. Наоружао сам се стрпљењем и илузијама без којих иначе нема живота, бар не квалитетног, окачио сам ордење, оно ми служи углавном да плашим грабљивице, нечастиве, и оне који шурују са непријатељима поезије, ти слепци као и сви други слепци су заслепљени блештавилом ордења, они не виде лепоту, нити их она интересује, њих занима само ордење и то оно које будалама копа очи. Затегао сам струне, наћулио уши, изоштрио оловке разних боја, натакарио песничке наочаре и кренуо у лов на стихове. Разуме се да је реч о капиталцима. Није ми било потребно много времена да бих угледао прву лепотицу. Била је то Петељка. Даље се Србија, она и ја нисмо одвајали. Тако ће бити до краја живота. Немојте ме убеђивати, молим вас као бога, да судбина не постоји. И ја нисам веровао, али ево.

              Речи овог озбиљног песника су свеци који вас хипнотишу чим их угледате на зидовима његове књиге, а после читања осећате се као да сте управо изашли из цркве. На страну то што су често заступљени религијски мотиви, што, наравно вуче на традицију, али песнички израз је модеран и тај спој просто речено је очаравајући. Без обзира на помало скепсе да „У црној рупи лажних метафора/ Своје стадо множи соли“. Мора мало да се запржи, да не би све било бљутаво, да не може да с куса. Деда би знао да мастилом не треба појити незасите речи „Које сада траже моју главу“. Али постати деда је велика привилегија. Искрен да будем, ни ја нисам мислио да ћу постати овакав деда, па чак и џангризало. Све у своје време, ако мангупи од човека не направе тачку „Попут мртвог врапца/ На покорици снега“. Како одмиче моје читање Петељке видим да се то не ће десити и срећан сам да сам могао овако да се прикачим на праву Петељку. Можда ћу и ја поживети пар тренутака у том Нишавићевом Космосу. Да се мало засладим. Немојте мислити да је петељка она ствар на коју је нешто прикачено и виси и чека да узри и падне као зрела крушка. Ова наша држи поезију на висини, да могу сви да је виде. А немој мислити да  „те буљави братац“ може „У мраку сачекати“. А тај буљави је најчеће песник који није песник.

                Није му страна иронија. Иронију иначе не сматрам као неки отклон. Она је за мене врхунско средство. А успешно коришћење ироније је у моћи расних песника, па и књижевника уопште. Навешћу овде једну Нишавићеву песму исцела, као поткрепу за моје тврђење:

 

ОБДУКЦИЈА

Слушам чудан разговор

 

Упокојила се у осамдесет петој години

Наша самотна тета

 

Стигао је и налаз са обдукције

 

Замисли никад није водила љубав

Отишла је на онај свет

Са недирнутим девичњаком

 

Без знакова насиља

Умрла од срчаног удара

 

               Брзо наиђох на песму под називом „Кључ“. Нисам ни почео да читам одмах сам се згрозио. У глави ми је био онај кључ Светог Петра који је Папа поклонио Нишу у време прославе 1700 година од доношења Константиновог едикта. Е вала веће грозоте нисам видео у животу. Одбили смо да се та ругоба јавно постави и предложили да се постави у порти католичке цркве. Али нишка власт је имала своје рачуне и поставила га је на кеју поред Нишаве куда пролази много људи, нарочито млађи. Једина улога тога крста засад је да по њему серу вране. „Кључ“ сам наставио пажљиво да читам. Реч је о „Сунцу кључу свемира“. Одлично. Али ја мислим да је љубав кључ свих кључева. Ја тако мислим и када се то никога не тиче. А углавном је тако.

           Кад смо већ код кључа, да не запетљавам, кључ је свака одлична песма. Песма откључава душу. Једна од тих је Нишавићева

 

ВАТРА

 

Бежећи од братије

Зилот високо у планини

Сагради колибу

 

Једног предвечерја

Док тиховаше покрај извора

Препозна разбојника

Који му запали келију

 

На питање иследника

Ко ти је сагорео брвнару

Мирно одговори

Ватра

 

              Врхунска израда. Бриљантно решење: Ватра. Без обзира на Зилота. Уживам. Други имају право и на љубомору.

            Петељку као носећи стуб, као дорски стуб ове Нишавићеве књиге сам већ спомињао, на њу сам се и упецао. Убола ме у срце, у мозак, звони ми, зуји ми у ушима, чак је и видим као цар-звоно. Јечи, чује се далеко. Упозорава. Подсећа ме на обавезу коју сам добио рођењем. 

             Наше је да измишљамо Србију.

19.5. 2024. Ниш