СУ/СРЕТАЊА СА СЛИКАРОМ МИРОСЛАВОМ АНЂЕЛКОВИЋ
Творац видљиве поезијe, сликар песник природе Мирослав Анђелковић
Монографија о сликару Мирослaву Анђелковић[1] сликарке Соње Вукашиновић за мене је поновни сусрет са сликарем и пријатељем Мирославом. Као и за поштоваоце његовог дела, и оних за које уметност значи виши ниво живота. Онај што животу даје смисао. И сликарка, ауторка ове монографије, се утиснула на свој начин у живот, дело и време у којем је сликар живео и стварао. Она је, како то Борхес каже, обогатила собом монографију, као што и читалац богати књигу коју чита и чини је другачијом. Својеврсни је омаж овом великом сликару нашег времена.
Сликара Мирослава Анђелковића сам упознао давне 1990. Већ сам био житељ Ниша, а над овим простором су се надвијали тамни облаци будућих непогода, иза хоризонта је тутњало.
У Зајечару песник Томислав Мијовић[2] је покренуо едицију Крајински књижевни круг. Већ су биле штампане књиге Адама Пуслојића[3] „Музеј црне Крајине“са цртежима Радислава Тркуље (1989), Живојина Павловића[4] „Азбука“ са ликовним прилозима насталим у 1950 – 1956. у Вратарници. У припреми је била моја књига „Судњи час“ са цртежима Видоја Романдића. Овај податак је битан јер је утицао на будући рад, наше пријатељство, сарадњу, па и живот сликара Мирослава Анђелковића. Када сам у атељеу 1990. видео његове слике које су ме просто упиле, када сам сатима прелиставао његове сликарске дневнике које ми је Он, у каснијим годинама, давао да их имам ко себе, прелиставам и „читам“ схватио сам да смо сродне душе. Колико су ми његове слике блиске, колико су поезија. Испричао сам Томи Мијовићу о мојој посети и упознавању са Мирославом, о његовим сликама – песмама. Позвао га да се упознају, да како то записа Срба Игњатовић братство по наумима преточе у заједничке књиге.
„...Није напросто „пронашао“ врсног илустратора за своје лирске творевине већ је с Мирославом Анђелковићем и његовим бриљантним цртежима, изводима из сликарског дневника, успоставио необично занимљив, успео и богат дијалог.
У посвети, у књизи „Светлуцања, дозивања...“ са цртежима из сликарског дневника Мирослава Анђелковића Мијовић је написао посвету: „Великомученику“ Мирославу Тодоровић који нас је дозвао и здружио и који се увек одазивао и без одзива.
28.12. 98. у Нишу Томислав Мијовић и Мирослав Анђелковић
Претходили су страшни догађаји, и велики, драматични ломови, у минулим годинама (1990 – 1998) на овим просторима. Монографија призива сећања која су сада „и наша љубав за оне којих нема, и за оно што је постојало...[5]“
Промоција књиге „Судњи час са цртежима Видоја Романдића“ је обављена 25. јануара 1991. у Галерији музеја града Књажевца у „окружењу слика Мирослава и Миодрага Анђелковића академских сликара из Ниша, као и уз звуке гитара ученика Музичке школе „Предраг Милошевић“. Било је то вече које је сасвим испунило очекивања бројних посетилаца, за које је галерија градског музеја била претесна.“ [6] У часопису „Развитак“[7] 1991 год. штампани су Мирославеви цртежи из циклуса „Нестајући“. У том циклусу је и цртеж „опело“ који Мијовић описује: „Треба видети ону тужну прилику која израња из таме са светлом у наручју, као каквом великом звездом или „поноћним сунцем“, уз исписане речи: Умро је Недељко Гвозденовић 31-I- 88.“ Мирослављев професор чије речи је носио у себи: „Најбоље је пак понизно доћи пред природу, нешто доживети, мислим очима, па то онда уметничким средствима, композицијом, формом, бојама, тоном што снажније изразити“. Снажно је изражен доживљај природе, опесмљен бојама, и душом овог сликара.
Поезија књиге „Судњи час“ је подстакла сликара Мирослава да је ослика. Придружио се и Миодраг Анђелковић Даја. На 3 страници књиге „Судњи час“ коју је требао да допуни цртежима написао је: 20. IX 1991. Док бесни рат у Хрватској (у деловима где живи наш намучени народ) почињем, с׳ божјим помоћу, да мом пријатељу Мирославу Тодоровићу нацртам нешто што ће се евентуално духовно римовати са његовим дивним стиховима. На посао! Анђелковић Миодраг
На 5 страници написао је: ПРЕДЛАЖЕМ БЕЛИНУ КАО НАДАХНУЋЕ...
Мирослав је урадио 30[8] слика, осликао 30 песама док је Даја радио по налогу Вишњег. Одлагао. Почињао... Забележио је: „По наређењу више команде одустао сам од даљег цртања.“ Цртао је како му је Вишњи налагао. Завршио је са цртањем, али околности су спречиле да се „Судњи час“ са сликама и цртежима Мирослава и Миодрага Анђелковића појави као књига.
Мирослављеве слике је тада опремио Дом културе у Књажевцу. Оскудно, обичан сребрнасто сиви рам, какве су тада прилике биле. „Мани слику ако је рам вреднује“., казао је. Изложба слика Мирослава Анђелковића на тему књиге поезије М. Тодоровића „Судњи час“ је одржана ( 28. фебруара 1992. – 20. 03. 1992) у Књажевцу, у Дому културе[9]. Замисао да буде путујућа изложба није остварена. Као и много тога у том, и овом (не)времену. Јер судњи час беше стигао, много тога је пропало, уништено, нестало. Заборавило, у тами (не)времена изгубило.
„Миро, мораћемо ону нашу књигу да урадимо. Више то није као некада скупо“, казивао ми је. И када год би се срели, и чули, то је била, између осталих, тема у нашим разговорима. Није се јадао, стоички је подносио све недаће, неправде, и пакости, радовао се сусретима, разговорима... у боје и линије душу и биће утискивао. Одблесци свега што се дешавало су у његовим цртежима, сликарским дневницима које је водио. Из дана у дан[10].
Записао је у предговорном тексту насловљен речју Протицања: „Кратке забелешке писане у угловима цртежа разним поводима, датуми и дани као мали путокази воде ме и помажу да се сетим неких ствари и догађаја. Ови мали „знаци“ се понекад губе, утону у маглу „помешаног“ времена и тада морам стрпљиво да тражим неку нит која ће ме извести из лавиринта сећања.“ Све је протицало као река што протиче. Као и и ми, наше време. И животи...
БИГЗ је у едицији „Нове књиге домаћих писаца“ штампао моју књигу „Теренска свеска[11]“, са: Цртежи на корицама Мирослав Анђелковић. На задњој корици мој портрет, његов рад. Уредници у БИГЗ-у су прихватили предлог да он буде коаутор корица.
У балканском казану је кључало, рат у Босни, избеглице... безнађе, а ми смо се спасавали уметношћу, бар тако мислили.
На слици – цртежу у књизи „ У благости и осами“[12] на стр. 64 стоји забелешка: 6 –IV-1985. „Напунио сам 40 год. Страшно сазнање.“ После је све било лакше. Када је напунио 50 год. подсећао сам га да код Толстоја има реченица „Био је то живахан старчић од 50 лета“. Или Крклечев стих „50 лета и за храст је доста.“ Ништа нам друго није ни преостало него да се тако бранимо од времена које нас је млело. Као и све уосталом.
Књига „У благости и осами“ је представљена у галерији Народног музеја у Зајечару[13] са изложбом његових слика. На позивници је одломак из мог приказа: „ У благости и осами“ није само књига опчињености природом, она је песничка химна природи, духовности и милосрђа. Њену уметничку вредност чине и цртежи из сликарског дневника Мирослава Анђелковића који је поетске компоненте ове књиге учинио видљивим. Поетско и сликарско се у књизи укршта, сликарски и песнички облик допуњују, укратко речено, чине целину и потврђују утиске о изузетности овог песничког и сликарског остварења[14].“ Сликар, води дијалог са песмом коју осликава и омогућава да се види невидљиво.
Пише:
„Дешавало ми се да ми уместо неке славне катедрале пажњу привуче неки привидно неважни мотив који се задуго усади у моју свест и из ње израња непредвидљиво, позван неком унутрашњом заповешћу“.[15]
Као што и песма настаје.
Истиче:
„Увек сам тежио да у свом стваралаштву будем на свом тлу. Значи, да ми буде блиско и да има повода у структури мог бића, односно да буде уграђено о моје осећање и сећање.[16]“
На цртежу у књизи „Јавке, одсаји, угарци“[17] стр. 60 стоји белешка: „И највеће светло има своју сенку“ (Гете). Гетеове речи „Поезија указује на тајне природе и труди се да их реши сликом“ потврђује наше стваралаштво. Мирослав је тајну природе овидљивио и преточио у боје. Превасходно сликар - песник природе, у природи је видео универзалну слику коју је кроз доживљај душе осликао. О чему се могу писати есеји. Он се огледао у природи у којој обитава Бог. Природа се огледа у његовим сликама, дише у бојама, опомиња на пролазност, на протицање. На нестајање и рађање из нестајања. Божја слика – пејзажи виђени његовим оком су преточени у слике. Сећам се како је посматрао пејзаже док смо путовали возом у Зајечар кроз живописну Сврљишку клисуру. Држао је блок у крилу, словима линијама исписивао цртеж.
У књизи „Сванућа“[18] фрагмент, њему намењен:
ВОЗОМ
Из тунела у тунел
У намах отвореном пејзажу
Видело забеласа
Између живот канда се догоди
(1992)
Песник Добривоје Јевтић[19] с правом исписује: „...Он почесто цитира обрис листа, биљну шару и животињски или птичји скелет. Али то су тек знакови његове оданости изворном...“
Гледао сам га како озарен црта, како наноси боје, како потписује слику, како црта, како за корицу моје збирке песама „Спрам расутих звезда“[20] црта-слика лик арханђела Гаврила, Плавог анђела, и цркву Светог Ахилија. Како се утискује у цртеж. (6. V 2005. Мирослав Анђелковић) док ја са Дајом[21] разговарам о настајању збирке песама и о много чему. О Мирослављевој сликарској флори. Флоралном сликарству, о животу...
Toмислав Мијовић пише: „Стихови песника и његове слике нису тумачи и посредници једни другима, већ су сапутници ка изразу и исказу неизрецивог. Анђелковићеве слике су лирика озарености и радости откривања и проницања у природу, наизглед познату а све више непознату, удаљену од нас, занемарену и потиснуту до заборава, лирика зближавања и поистовећивања с њом, али и лирика засенчена тамним крилом митског усуда и неке тихе туге и непребола“. [22]
Сачуване фотографије подсећају на боравак у Гамзиграду који је Мирослав осликао за Томину збирку „Време на окупу – Гамзиградски записи“ (Са цртежима Мирослава Анђелковића)[23]. На боравак у Рајцу. Заискри у оку сликару када види „своју слику“ у пределу који посмтра. Гледају се: Сликар предео, предео у оку сликара се огледа. И остаје да траје. Све док се не преточи у слику. У цртеж. У песму...
ЧИТАЊЕ СЛИКА МИРОСЛАВА АНЂЕЛКОВИЋА
Мораш да посматраш свет толико дуго
да време и простор
престану да постоје као посебне појаве
и претворе сe у јединствену енергију.
П. Хавико
„Природа је била његова непресушна инспирација и то у свом најтананијем издању: травке, листови, цвеће, крхке стабљике, цветови... Микроструктуре су шифре за поимање космичких параметара. Људски дух може да се препозна кроз љубав и нежност које се сливају у поетско осећање света, а Анђелковић је био пикто-поета "пар екселанс. Сликао је космос на влати траве“ (Сликар Александар Ђурић).
Суочавао се с исконском истином библијске поезије, чуо глас из праскозорја времена: Јер си прах.... О томе у тексту „Из протицања“: „Хартија у мојим најстаријим блоковима (машинска хартија мале граматуре ) није одолела протоку времена. Опрезно их листам, јер су крти као нагорели, па се бојим претвориће се у прах...“ што је његовој сликарској поетици обезбеђивало и рефлесивне дискурсе. Давао ми је исликане свеске које сам данима прелиставао, гледао - читао. Читао из боја поезију предела која ме је подстицала да виђено изразим речима – стиховима. Читао сам његове слике гледајући. Видео сам их у завичајним пределима. Свуда. Све је слика за оног ко зна да гледа, коме је дато да види. За Мирослава се може рећи да је богом дани сликар. Слика: Влат траве, лист са дрвета... Сова на његовим сликама као метафора, плаве што се претачу у друге боје и призивају космичке дубине. Светлост која се појављује на хоризонту коју можемо схватити као глас поруку. На овим сликама ћемо наћи мир. Онај који је сликар налазио склањајући се у атеље од свакодневице. Од животних тегоба, неспоразума, неправди...
Даривао ми је слику са посветом: Драгом песнику и имењаку Мирославу Тодоровићу за Божић 1991. Апстрактни пејзаж у плавим нијансама, са жутим тоновима који су најављивали светлост Сунца. Најављивали. Слику не треба објашњавати. Треба је гледајући читати. У песми њему посвећеној, у књизи „У благости и осами“ Мијовић пише:
У свеопштој нејасноћи и пометњи
зар да самог себе објашњаваш
зар да самог себе обмањујеш
Шта ће коме твоја објашњења
шта значења оваква онаква
за тренутак терперења
у ваздуху и у души...
Из његових слика спознајемо знано да је људски живот трепер листа, сен и сан. Оно што остаје и нестајући траје. Да би се појавило и огласило као трава, линија у цртежу, слика што се претвара у музику тишине. Језик симбола боја призива безмерје које се налази на хоризонту речи о сликама и сликама које су Реч. Онe што је на почетку[24]. Kаo што на почетку беше цртеж на пећинском зиду. Као што и цртежи Мирослављеви повезују и успоставља везу са свеколиком уметношћу.
„Живели смо. у временима сасвим очајним“, стих Ј. Христића осликава време у којем смо живели и стварали. Уметност је била уточиште и прибежиште[25].
Сликање и цртање одбрана од ружне стварности. O томе пише у књизи „Простор слике“[26] „За мене су спас – атеље, штафелај, и платно на њему...“ На књизи посвета: „Мом драгом песнику Мирославу Тодоровић, срдачно Мир. Анђелковић, 18. VIII 2018, Ниш.
Три деценије, три трепера листа на дрвету, нашег дружења стало је између два дара: Слике са датумом: Божић 1991 и Књиге разговора: Простор слике. Те три страшне деценије које би Мунков крик могао да изрази(?). Или нека од боја у бојама слика Мирослављевим. Распад Југославије. Страшна инфлација. Рат међу дојучерашњом браћом. Бомбардовање... Пропаст привреде. Пљачкашка транзиција... Српска трагедија се одвијала пред нама, и, у нама. И остављала болне трагове у душама људи. Али и поред тога се стварало. Био је на „привременом раду“у Београду, путовао из Ниша, ја из Ниша у Трешњевицу, били смо распети на крсту живота. Све недаће минулих година су остале иза његових слика које су све прекриле (Заклониле). Као „Трава“ у Санберговој[27] песми... „Ја сам трава; ја прекривам све.“
Одлазио је у атеље и док се борио са болешћу... У атеље - оазу, као што сам ја одлазио у Трешњевицу. Планирали смо да штампамо моју, нашу, књигу „Судњи час“ са сликама Мирослава и Миодрага Анђелковића, да нађемо издавача. „Миро, морамо да штампамо оно наше... “говорио је са резигнацијом у гласу. Договорисмо се да о јесени, када се вратим из Трешњевице, коначно укоричимо „Судњи час“ са његовим сликама.
Вест о његовом изненадном одласку затекла ме је у Трешњевици.
На друштевној мрежи званој ФБ сам написао:
15. април 2021.
ТМУРНО ЈУТРО ЈОШ ТМУРНИЈИМ ТУЖНА ВЕСТ ЧИНИ.
Гракће гавран из облака понад Свеловине.
ОТИШАО је СЛИКАР(чина), нишки, српски,... – сликарски маестро Мирослав Анђелковић(1945). Сликао је и излагао у земљи и свету. Опремио је и цртежима уДИВОТио многе књиге међу којима и моје. И књиге "Ој леле, Стара планино", "Дивинска Микена" Радмила Радовановића, „Време на окупу“ ....Томислава Мијовића и др... Стоички је подносио учињене неправде и стварао. Јер, ars longa vita brevis...
Отишао је са (из) овог страшног света добар ЧОВЕК = ВЕЛИКИ СЛИКАР= ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ, МИРОСЛАВ АНЂЕЛКОВИЋ, житељ Ниш(а). (А остао на (у) сликама које су расуте ...диљем земаљског шара.)
Дугогодишњи пријатељ, саговорник. ВЕЧНА МУ СЛАВА и МИР ЊЕГОВОЈ ДУШИ... а ПОРОДИЦИ САУЧЕШЋЕ.
Поставио сам заједничку фотографију из 1997.
(Фото је из 1997. Ликовна колонија Гамзиград - Излет у Рајац, У средини Маестро Анђелковић, десно Томислав Мијовић)
Мирослав Анђелковић сликар поезије је оставио у наслеђе дело вредно пажње и критичарског промишљања... једном речју, обогатио је сликарство.
Сликарка Соња Вукашиновић сликарака је урадила Монографију у коју је уткала и своје сликарско звање и душу. Монографију која служи на част Издавачу и уметности, која брани од заборава, сугерише да је уметност потребна у свим временима. Да она остаје после свега. Омогућује да нам Мирослављево дело буде доступно и на овај начин. Да је прелиставамо и доживљавамо „ у благости и осами“.
Гомбрович пише: „Посматрач је тај који употпуњује уметничко дело. Део значења уметничке творевине долази од онога ко је посматра.“ Посматрач слику посматра и остаје у слици коју посматра као што је сликар у пределу који је гледао. И када одемо у метафизичке сфере остаћемо на овим сликама. Као што је и сликар у својим сликама. И зато прелиствајмо и читајмо ову монографију, гледајмо слике. У овим сликама - песмама су и стихови песника Раичковића које је сликар – песник Мирослав Анђелковић навео у тексту „Позно упознавање“, у књизи „Записи о црном Владимиру“ коју је осликао. У њу се бојама и душом уткао:
„... кад се вратим
нећу се вратити
као што се већина одавде враћа
са златом
али ћу се вратити са књигама...
(а вратио се песник
ипак са златом
али загонетним неким тешким златом ћутањем“
Вратио се сликар Мирослав Анђелковић. Он је у сликама које гледамо и из којих он види нас. О
томе ова монографија сликарке Соње Вукашиновић. Која је драгоцен прилог култури
- сликарству овог, и будућег времена. Амен.
У Нишу, о Михољдану, 2024.
DE
PROFUNDIS
Сликару Мирославу
Анђелковићу
у Живи дневник
О ТЕБИ ЗБОРЕ ВИШЊЕ БОЈЕ ТВОЈЕ
Видела облак понад Јелашнице
Давнила будућег знак ово је
Туже над Србијом злослутнице
Липте зреле боје суђаје
У мутној слутњи невремена
Веле: Траје нас све што нестаје
Не стаје између страница којих нема
Свеска – дневник твога несна
Спрам неба књига живих отворена
Коме порука о нама вапај песма
Живот штоно беше шум јал сена
Зачух свој глас у твојој осами
Или! Или! Лама савахтани?
У: Испис таме, 2, Апостроф, Београд, , 1994
Каталог, Галерија УЛУСА, Београд , 30. 8. – 12. 9. 1995
[1] Монографију сам разГледао- читао у ПДФ-у, сасвим други доживљај ће бити када буде штампана.
[2] Toмислав Тома Мијовић (1932 – 2022), један од најзначајнијих српских песника, оснивач и уредник часописа “Развитак”
[3] Адам Пуслојић (1943 – 2022), песник
[4] Живојин Павловић (1933-1998), књижевник, редитељ
[5] Данило Николић
[6] Књажевачке новине, број 369. 12. Фебруара 1991. Тријумф духа
[7] Развитак, Год. XXXI, januar –april 1991, br. 1-2. Уредник Томисслав Мијовић
[8] 28 слика се налазе код мене у стану, у Нишу, неколико њих је у предсобљу тако да сам са Мирославом стално, и када излазим и када улазим у стан. Једна „За живе и мртве“ се налази код њега, једна код Добривоја Јевтића. Надам се да ће Неко укоричити ове слике.
[9] И позивница је била сирота, на плавом папиру а5 формата: Дом културе – Друштвен клуб, 28. Фебруар (петак) 1992. У 19 часова. Књижевно вече са промоцијом књига „Знасе“ Стојана Богдановића, „Србија у времену и смрти“, Миодрага Петровића и отварање изложбе слика Мирослава Анђелковића, на тему књиге поезије М. Тодоровића „Судњи час“. Учествују: Аутори и гости: Добривоје Јевтић, Томислав Мијовић; Стојан Несторовић, Владимир Станковић и и Мирослав Тодоровић.
[10] Факултет примењених уметности , Београд, 2008. На посвети је написао: Драгом пријатељу, драгом песнику Мирославу Тодоровићу за дугогодишње пријатељство/ Мирослав Анђелковић, 27 II 2010 у атељеу пред ноћ
[11] Тернска свеска, БИГЗ, 1993. Титаж 500.
[12] У благости о осами /Томислав Мијовић; са цртежима из сликарског дневника Мирослава Анђелковића, Просвета, Ниш, 1994. Тираж 1000.
[13] Дом омладине и Народни музеј Зајечар. Представљање књиге Томислав Мијовић „У благости и осами“ и отварање изложбе слика Мирослава Анђелковића. Учествују: Добривоје Јевтић, Мирослав Тодоровић, Мирослав Анђелковић и Томислав Мијовић. Стхове чита: Даринка Петровић. 26. Децембар 1995. У 18. сати . Галерија Народног музеја
[14] У: Савременик, 28-29/1995. У књизи: У сенци Дамокловог мача (Свет књига – светлост реч-и), Универзитет у Нишу, Учитељски факултет у Врању, 2008. Тираж 300 прим.
[15] Из дана у дан, Београд 2008. Ниш, Пунта, 2008.
[16] У књизи: Милош јевтић: Простор слике, Разговори са Мирославом Анђелковић, НМ Либрис, 2018
[17] Томислав Мијовић: Јавке, одсјаји, угарци (Са цртежима Мирослава Анђелковића); Апостроф, Београд, 2003. Посвета: Драгом пријатељу, врсном песнику Мирославу Тодоровићу И после свега угарци ће бити траг и одсјај ватре некадашње 14. 12. 2003 из Зајечара. Срдачно Т. Мијовић
[18] Мирослав Тодоровић „Сванућа“, Деметра, Књажевац, 1994. Тираж 300.
[19] Добривоје Јевтић, 1936. Песник
[20] СВЕН, Ниш, 2007. Нагрдаа Милан Ракић,
[21] Миодраг Анђелковић Даја, сликар, графичар
[22] Каталог за изложбу слика и цртежа Мирослава Анђелковића, Ниш, Галерија „Србија“, децембар 1994
[23] „Време на окупу – Гамзиградски записи“ (Са цртежима Мирослава Анђелковића. ИЗдавач: Матична боблиотека „Светозар Марковић“, Зајечар, 2006. Тираж 500.
[24] Јован, 1: У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. (Реч – Боја)
[25] У теби, Уметности Поезије, тражим уточиште,
јер ти макар мало за лек знаш;
за покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол.
Кавафи
[26] Милош јевтић: Простор слике: разговори са Мирославом Анђелковићем (Разговоре водио Милиош Јевтић), Београд : НМ Либрис, 2028. Тираж 500
