НА ЛАТИЦАМА ТРЕШЊЕВОГ ЦВИЈЕТА
Мирослав Тодоровић: Тропрсте песме, Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2025.
У сезони цвјетања трешања, у Народној библиотеци „Стеван Сремац“ у Нишу обављане су посљедње припреме за објављивање тродјелне збирке хаику пјесама Мирослава Тодоровића насловљене Тропрсте песме. Има у томе много симболике, не само зато што ова пјесничка форма подразумијева да се једна пјесничка слика, једна мисао, један тренутак, „ухвати“ у три стиха, ни у томе што збирка садржи три циклуса, три међусобно сасвим сличне мотивско-тематске цјелине, па ни по томе што је, уз „кумство“ пјесника Љубише Ђидића, наслов књиге „отропршћен“, него више по раскоши мириса и боја расцвјеталих трешања. Познато је, наиме, да је хаику древна јапанска пјесничка форма, која се временом раширила цијелим свијетом (у српску књижевност „окалемио“ ју је Милош Црњански), као што је такође знано да Јапанци готово обредно, колективно посматрају расцвјетале трешње. По томе би се могло рећи да су се пјесник и издавач, можда и сасвим несвјесно и ненамјерно, придружили церемонијалном слављу објављивања прољећа у крошњама и на нашим подручјима драге воћке.
За прва два циклуса, у које су уврштени избори из претходно објављених Тодоровићевих збирки хаику пјесама, понијели су наслови тих збирки – „Шум и лахор“ и „Лепет крила“, а трећи, који доноси пјесме што се први пут објављују, насловљен је као и ова збирка, са малим додатком – „Тропрсте песме – ОтКуцаји“.
Један хаику из циклуса „Шум и лахор“ гласи овако: Радост је трешња / коју засадих./ Сада цветамо заједно. Можда потпуније него аутопоетички есеј на десетинама страница, ова терцина исказује пјесников однос према свијету чија је честица, посебно према природи чији је нераздвојиви дио и из чијег непатвореног бића црпи оне најживотодајније сокове, да би јој их још облапорније враћао, обнављањем те исте природе и душе новим садницама и пјесмом. Лирски субјект, присутан у својим стиховима колико и у свакодневном животу, ако не и више, налази радост, али не било гдје, него – у трешњи коју је сам засадио. И, бар у поезији, цвјетају заједно он и његов рукосад, сједињени тако снажно да их ништа не може раздвојити. Док ишчитава пјесме у овој књизи, својеврсној „пјесмарици природе“, читалац се не може отети утиску да Тодоровић не пише пјесме већ да их, заправо, ослушкује у природи гдје су од Постања и отуд их само преноси на папир, записује, оловком или кљуном дјетлића, сасвим свеједно. Јер, док пламти пролеће, на сломљено стабло (колико пјесник жали та сломљена стабла, као да се и сам у њима осјећа покршен неким животним олујама!) слетјеће дјетлић и почети да куца. Слика добро знана из живота и литературе. Али, код Тодоровића, она се, чудесном алхемијом или неком другом мистичном и митском појавом коју само пјесник истанчаних осјећања може запазити, претвара у пјесму. Његов дјетлић, једноставно, улази у пјесму. Тиме је један обожени обред у природи завршен: пјесма је записана (погрешно би било рећи – написана).
У Тодоровићевим хаику терцинама човјек (читај: пјесник, или љубитељ поезије) осјећа, а природа мисли: СЕНКА храста/ и сенка стене/ у тишини размењују мисли. А баш та исконска тишина, тај васељенски мир који траје од Великог праска, јесте амбијент у коме пјесник, као цвјетове ранопрољећних циклама, убира своје стихове. У том еденском зују тишине, како запажа сензибилан пјеснички дух, чак и мирис пупољка који се расцвјетава постаје – громогласан! У природи и (помирен) са природом, човјек је најпотпунији кад је сам, а пјесник има свог „коаутора“, некога или нешто ко му или што му шапуће стихове које ће записивати: ВРХ планински,/ у плаветној даљини/ све више моја песма.
Раскош доживљаја и у пјесмама без сувише ријечи у другом циклусу, читаоцу нуде сва годишња доба, као да се међусобно утркују које ће нас подарити већом љепотом. А Тодоровићеве фотографије, које никако нису само пуке илустрације у збирци Лепет крила, на некакав волшебан начин, пред погледом зачуђеног и опчињеног читача, и саме се претварају у складне стихове.
Тодоровићев хаику не опјевава природу, он је сам природа: шум птичијег крила, шапат лишћа или покошене траве, тишина напуштеног гнијезда, жубор зелене тишине и горске воде, добовање мајске кише по лиснатој грани трешње, тихи смијех бијеле раде из разбарушене ливаде, шуштање лањског лишћа... У његовим стиховима по барицама на планинском путу огледају се парчићи неба, трепере сјенке литица у жубору, пејзаж својом свјетлошћу отвара књигу, врхови брда поздрављају се са тихом мјесечином, у сувој трави шушти прича, лишће на пјесниковом столу дописује љетне боје, вјетар тражи мјесто за починак, крију се сјенке у суштину сњежне бјелине...
У овим пјесмама све је трептај, дрхтај, лак корак; све стаје у зачуђен и усхићен поглед. И све је слика, отјеловљена ненаметљивом, готово узгредном мишљу. Мирослав Тодоровић нам у својим хаику пјесмама нуди широку палету боја, међу њима и оних које се могу само наслутити и које је немогуће именовати. Стихови личе на нотне линије по којима, као капљице росе на пауковој мрежи, трепере сви звуци природе, па и они које може ослушнути само најтананије уво.
У новим хаику терцинама (трећи циклус „Тропрсте песме – ОтКуцаји“) пјесник напросто улази у своје пјесме, стапа се са стиховима које записује:
ШТАП на кревету
Мирују
моје стазе
Сећам
се Корачам
Пред читаоцем је богата распевана пејзажна таписерија, па док чита, тешко одваја пажњу од једне, да би се окренуо другој „тропрстној“ пјесми. Док пјесник постаје биљка коју узгаја, час су пред нама слике његове родне Трешњевице, час видици који се с узвисине отварају на све стране. Каткад великом брзином, каткад полако, спорије него у стварности, смјењују се погледом и душом колорисана годишња доба. У истинској поезији може да пут жубори да би у манастирској тишини пјесник могао да силази низ векове.
Кад Белина мисао сплиће, онда ништа није чудно што НИЧЕ и човек/ са семењем које/ полаже у земљу. Када се погледом разгрну тмурни облаци, онда кришка плавети постаје око пјеснику и пјесми коју пише, а стазе, којима је зачуђени дјечак негда трчао, постају све стрмије.
Прочитајмо заједно хаику:
ШУМ у сувој трави/
То
јесењи анђелак/
У
бубицу претворен мили,
јер ћемо се тако увјерити да се хаику терцине Мирослава Тодоровића не читају, оне напросто са страница књиге прелазе у читаоца; то су пјесме које се (у)дишу.
