 |
| Културни додатак, "Политика", 7.9.2024. |
Књига ИЛУЗИЈА поводом 80-годишњице од рођења (Велико Боњинце, 21. јун 1944) песника и филозофа Стојана Богдановића
ИЛУЗИЈА КАО СКЛОНИШТЕ ОД СТВАРНОСТИ
Поезија је отров који лечи и када се не надате
Стојан Богдановић: Илузија, Ниш, Наиспринт, 2024.
Треба писати тако да мислима буде широко, а речима тесно.
Антон Павлович Чехов.
Као што домаћин у амбар оставља најбоље плодове да презими, тако је Стојан Богдановић у сандук - књигу „Илузија“ ставио есеје и записе о књигама које заслужују критичарску оцену. Осамдесет његових животних, и стваралачких, кругова се огледа у шест тематских целина. У овој књизи мудрости и лудости да се речју опомене свет, ослободи „страха од живота“ побегне у илузију звану је стварност...
„Човек може побећи у илузију, али и она је стварност. Песимистички филозоф Шопенхауер каже: „Заблуде су природан начин да се заштити ум од стварности која је превише ужасна да би се поднела.“ Ову двојицу мислиоца повезује иронијски поглед на свет, способност да луцидно изразе мисао, учине је занимљивом и пријемчивом . На питање „како успева да буде увек луцидан и мудар“ Шопенхауер је одговорио: „Ништа лакше. Помислим на нешто најглупље и кажем сасвим супротно“.
Помислим да је Богдановић српски Шошенхауер. Није. Он је Стојан који иронијски, хуморно и на свој начин саопштава универзалне истине што кроз времена одржавају ватру уметности.
„Живот је илузија и нико није успео да открије цаку како се прави, а претпостављам да је једноставна.“ Тврди „Ништа није тако сложено као једноставност“ о чему се може судиозније писати. Особена Богдановићева поетика карактерише његово стваралаштво. Иронијски дискуре, хуморна нота, инверзивно промишљање (посматрање) доприносе оригиналности и осбености стила. Стил је онакав какав је човек (Ниче). Богдановић је онакав какво је његово дело. Самосвојно и оригинално. Поетика његовог промишљња се огледа у исказу:
„Есеј мора да је луцидан. Писац есеја би требало да буде бар мало луцкаст. А читалац есеја би требало да буде закерало, џенабет, тврд и загуљен. А пожељно би било и да буде образован. Мислим на обојицу. Писцу је највећи непријатељ добар читалац. Зато га писац и воли.
Ако је писац образован, а читалац није, онда тиква одмах пукне. Али, може се наћи неки други читалац. Не треба журити. Ко жури пре добије боре. А и тешке мисли га мењају, и пролазе, као и моде, само је тело исто.“ Свестан те чињенице Стојан има сопствену поетику у коју су уткана сазнања која успостављају лук са исконскоим поимањима промишљања света.
Књигу „Илузија“ отвара трактат о илузији. Илузија С. Б. призива наслов романа „Изгубљене илузије“ Онора де Балзака. Што већи песник, већа илузија, пише Стојан. Слава је сунце мртвих (Балзак). „Све је створено на рушевинама. А имамо илузију да има неки нови темељ. У овом кратком осврту на илузију нећу се освртати на њено кретање током историје филозофије. Ако некога од филозофа и споменем то неће бити историјски осврт, пре ће бити исправљање криве Дрине.“
Синтагма исправљање криве Дрине сугерише Багдановићеву стваралачку поетику, и животну филозофију. Овај математичар је својим делом потврдио да је математика поезија. Поезија која је универзална уметност , „честица што уздиже људско биће.“ Древни мислицои су истицали „да је музика најважнија математика која брине о нашим душама“.
Мисао је за Богдановића Мајка Божја. Као кредо писања које му обезбеђује пуноћу, успоставља лук са исконским, потврђује божанску моћ Речи из које је све настало. Ехо свега што је било находи се у Илузији. Духовна вертикала стожерно успоставља везу између правремена и данас.
Поетика његовог промишљња се огледа у исказу: „Есеј мора да је луцидан. Писац есеја би требало да буде бар мало луцкаст. А читалац есеја би требало да буде закерало, џенабет, тврд и загуљен. А пожељно би било и да буде образован. Мислим на обојицу. Писцу је највећи непријатељ добар читалац. Зато га писац и воли.
Ако је писац образован, а читалац није, онда тиква одмах пукне. Али, може се наћи неки други читалац. Не треба журити. Ко жури пре добије боре. А и тешке мисли га савладају. Увек пред крај колабира.
Ако је писац необразован, а читалац јесте, онда читалац може кад је расположен да утиче на писца, али му неће написати дело. Најчешће читалац и не чита такве писце. Мада има поводљивих читаоца. Нарочито оних који читају само на плажи. За ту прилику потребне су лажи...“
Поетике се кроз времена мењају, и пролазе, као и моде, само је тело исто. Свестан те чињенице Стојан има сопствену поетику у коју су уткана сазнања која успостављају лук са исконскоим поимањима промишљања света. Његови саговорници су и хеленски филозофи. Скокне у прошло време, о чему стихови: „Зачас скокнем до Грчке / Поразговарам са Сократом / Нагрејем се и лепо вратим / За све то потребно ми је само да легнем,/ А понекад само да склопим очи.“
Време које је прошло као да није постојало. Кристалисало се у појам илузија. Илузија као ушће и извориште свега што човек мисли да постоји. Вечна тема, што се кроз времена јавља у свеколиком стваралштву. Богдановић је стваралац који не узима за сведоке мислиоце минулих времена. Он са њима води дијалог, они се у њему објављују. Потврђује се речи проповедникове. Дочим метафизичка магла прекрива текстове, и подстиче друге перспективе.
Стојан пише: „Илузија је мотор. Али и мотор има свој век.“ И она се мења кроз времена, а суштини њена улога је иста. „И рај су људи измислили, као што је песник измислио Бога“. Бога као метафору. И она има свој век трајања. Богдановић је од прве објављене књиге „биг бен“ (1977) другачији. Субверзивнији. Није служио књижевним модама, нити се придруживао групама. Отуда оригиналност опуса који оличава његову стваралачку и људску природу. Инициран је доживљеним, проживљеним, промишљањем и „исправљањем криве Дрине. “ Илузијом да је исправља исписујући афоризме („Трунке“) који сажимају теме о којима се пишу читаве књиге.
Књигу под насловом Илузија је склопљена у шест кругова: Страх. Поезија. Романи. Приче.Господин Хандке. Слике. Овој књизи, по композицији, тематској разуђености, стилу, и богатој садржајности претходе Ехо, (Ниш, 2019), Грозница, (Ниш, 2021).
Тројство књига потврђује моћну ерудицију аутора, умеће да изрази суштину на оригиналан начин. Који есеју обезбеђује животност и садржајну пуноћу.
Тематски разуђена на занимљив начин казује о човеку и уметности, о његовом погледу на све/т. О илузији званој уметност. Потврђује да је наслов монограм садржине. Ерудита снажне имагинације, блистав ум, што инверзијом онеобичава појмове и омогућује има нова значења. У којима пулсира сушт теме. За њега „Стих је Бог. Он покреће свет. Свет је мисао и ништа више. У томе је смисао.“
За Богдановића „Поезија је отров који лечи и када се не надате“. Есеји у једној реченици сумирају искуства и лично поимање поезије која је извор свеколике уметности. На свој начин води расправу са писцима о чијим делима пише. Пише о Никосу Казанцакису. О Сиорану. Није лако бити Стојан Богдановић док расправља са Сиораном, ни Сиорану док га Богдановић расклапајући склапа. Пише песнички есеје који се читају.
У текст сплиће животне нити и искуства из других сфера чиме се текст богати и постаје занимљив. Животан. Пише: „Сваки текст се мора читати критички. То не значи да не верујете аутору текста. Напротив, критички читате зато што верујете да је аутор нешто озбиљно написао, али задржавате право да тумачите написани текст... И када чиатате књижевно дело ви тажите оно између, и оно иза. Оно што узбуђује. Букванима ништа не значи читање. Реч је о умећу читања. О чему је казивао Флобер: Читати се може на много начина, и зато човек треба да има много памети да би могао добро да чита.... Богдановић уме да чита, још више да о томе пише. Пише, полемише са писцем. Са његовим делом. Прочитана књига има друго значење, у њу се читалац утискује (Борхес). Мења се књига, мења књига и читаоца. Критичар разоткрива писца, и писањем умножава књига. Отуда књига има верзија колико и читалаца.
У мини есеју „Борхесов калуп“ есејиста Богдановић открива Борхесова тајну писања, Конструкцију, причу која остаје. У есеју „Пост“ пише: „ Чисту мисао требало би спаковати у стих, и оставити да одстоји, да надође, потом је треба испећи, затим је разломити на једнаке делове и поделити“. Асоцијација сугерише да је писање мешење хлеба. Или глине док се не постигне облик који уметник види. Живот. Време. Мисао. Песници. Филозови, сликари, знани и незнани, разговори са Господом , „расправа“ са песникоом Ранком Павловић у писању о књизи „Варљиве висине“ и „Страшни суд. Есејистички тематизује се читање романа Немање Ротара, Весне Копар, Набокова, М. Анђелковића, Васе Павковића...Хандкеа... сви су у Стојановом сандуку за будућа читања... наглашава да „треба разгрнути текст да би се виделе морске дубине мисли“. Разгрнуте су приче Љубише Ђидића, док је класик Милисав Савић у овом читању откривен и новим тумачењем прикзан као писац којег треба поново читати. Стојаново есејизирање му је омогућило ново значење. Са тзв. друштвене мреже огласили се читаоци. „Богдановић пише убедљиво и директно. Данас многи тактизирају и фразирају. Често су то небулозни осврти без чврстих ставова. Користе се туђице, како би се прекриле шупљине. Оно што је глупо вазда је глупо.“ (Миломир Краговић).
Богдановић је овом књигом приредио „гозбу за читаоце“ коју је „затворио“ изложбом текстова о сликарима (Драгослава Живковића, Сргеја Муравјева, Казимира Маљевича, Срећка Здравковића, Милорада Степанова и Перице Донкова) који су о/сликали своје илузије.
За увек....
О Спасовдану, 2024.
