.jpg) |
| Књижевници Мирослав, Мићо и Милијан |
Мићо Цвијетић (1946, Кушлат код Фoче - Београд, 6.
март 2023.)
Мићо Цвијетић, књижевник је из ратног Сарајева избегао страшне 1992. Да би се „...као слепи путник без некаквих дозвола и папира / од ратних власти, на јеврејској лађи спаса..“ домогао Београда. С торбом на рамену и главом у торби, како је то описао у песмама „Повест о библиотеци“, „Спасоносни брод“ и целој књизи „Свет и кућа[1]“.
Из сарајевског пакла, у Србију, у којој су почели страшни догађаји, инфлација, приватне банке, Jugoskandik, Dafiment,... бомбардовање, пропаст привреде, пљачкашка приватизација, преживљавање, да би пошаст звана корона потврдила како и од црњег има горе... Балканска кланица је прорадила, сеоба народа кренула, Југославија се комадала... Распадала се држава, породице, пропадали људи, еворпске државе брисале границе, на балканској крвници постављале. . У Србију су стизале избеглице, на ратиште одлазили младићи а враћали мртвачки сандуци, политичари хушкали, ватру рата распламсавали…
.jpg)
Новац се обезвређивао, били смо бедни милионери, милијардери... И данас имам новчанице са 9, са 12 и више нула... Сећам се да сам испред зграде СПС у Нишу видео бачене новчанице. Као да сам био у кошмарном сну. У фабули страшног романа који никада неће бити написан.
„Живели смо у временима сасвим очајним”, написао је пре 1988. Јован Христић.
„Стигла времена када памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати!” реченица је коју приписују Иви Андрићу, која осликава то страшне „време.“ Вунена времена што на овом простору трају од памтивека.
Шта је ту могла књижевност? Коме су потребни описи безнађа? Реализам о коме је Пол Кле написао: „Што је гнуснији свијет, то апстрактнија постаје умјетност, док сређенији свијет фаворизује реалистичкију уметност“
Писац Михаило Лалић је додао: Према томе нашем се реализму лоше пише. Наш реализам, као и све изгубио се у балканском хаосу.
Посмодернизам је створен да замагли опаку стварност, апстракција да се таква стварност не види. Коме је потребна истина живота човека у Србији. Све, па и уметност је била у служби политике владајуће идеологије...
Мићо Цвијетић се из сарајевског пакла обрео у београдском кошмару. Ухљебље је нашао „као стални сарадник Радио Београда, био запослен у листу Борба, у коме је дестак година уређивао недељни књижевни додатак „Свет књиге“. Од 2005. до 2020. године био је главни и одговорни уредник „Књижевник новина“.
 |
| У Ариљу |
Не сећам се када смо се упознали, али знам да сам, када смо се руковали, имао утисак као да смо се одувек знали. Сећам се година када сам на Сајму књига у Београду био „радник“ на Штанду Апострофа-а код Србе Игњатовића. Долазио сам из Ниша, боравио у Београду, дан проводио на Сајму. Код Србе, на штанд Апострофа су долазили бројни писци, пријатељи. Сајамски метеж је имао посебну арому. Брујало је као у људском пчелињаку. Тркуља, Адам, Мићо ... драга Данијела (Србина супруга), глумац, писац, сликар Мирко Петковић[2] је цртао портрете. На картонском послужавнику који је узимао са стола. Чувам његов цртеж из 1997. Штампан је у књизи „Земаљско и небеско“ (2004). Да призива оно време, људе, све што се неће поновити. Никад више. С осећањем старачке меланхолије, памтим и сада тимочке прилоге, вина и ђаконије које су доносили на сајмаски сто Апострофа писци са Истока (и других страна.). Долазио је и Мићо, овде и уз разговоре богоугодне заборављали смо све невоље. Многи од њих су променили светом...
Сарађивао сам у Свету књиге, објављивао приказе, и покадшто песме. Додатак је био садржајан и читан, отворен за писце унутрашњости, оне са лошом адресом. Имао је Мићо разумевања за писце који су „далеко од ватре“, који су стварали, и веровали у илузију – звану књижевност.
И данас у фасцикли чувам издвојене додатке Свет-а књиге (1995, 1996 год. ), пожутели, полако тону у сивило, што ће се временом у прах претворити. У то време прилози су хонорарисани, па је и та цркавица била добро дошла. Често ми је на уму био Мићов стих: „Где си залуд свој век провео?“
Предузећа су стала, упропаштена, па продата, моја печалба у Африци заробљена као стара штедња, отета и обезвређена. На позив Слободана Ракитића[3] био сам у Главном одбору Саборне народне странке. Долазио сам на састанке у Београд, али и та странка се поделила, и нестала у бари „пуној крокодила“. Био сам у инвалидској пензији која је била, и остала, понижавајуће мала.
Човек, шта је вредео човек, тада и данас на овим просторима? Као у Књизи о Јову: „Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?“ На десетине хиљада радника се нашло на улици, без посла, обезнађено, поражено. С неисплаћеним зарадама. Писах о берачима малина у ариљском крију, о стручњацима који су склапали аутомобиле, телевизоре.... како бауљају по малињацима. Текстове у Политици, он-лајн издања, су коментарисали читаоци из света, допуњавали их. Јавио се и Др. Сретен Божић[4] - B. Wонгар
(Одлично драги колега Тодоровићу. Живим у Аустралији али сам родом из Трешњевице код Аранђеловца. Пратим судбину малинара. Остаће упамћени верни селу и плодној земљи од које се нажалост Београд давно одрекао . Село ће ипак преживети али можда не и Београд у нади да ће ЕУ да их храни. Било би добро ако неко пише о њиховој судбини. Молим за Вашу адресу, хтео бих да вам пошаљем неку од својих књига. Нажалост, ја пишем на (Енглеском. Политика, 31. дец. 2017,1. и 2. јануар 2018.).
Писање ми је олакшавало живот, поезија била као и за Кавафија који каза:
У теби, Уметности Поезије, тражим уточиште,/јер ти макар мало за лек знаш;/ за покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол.
Спас је био да у родној Трешњевици засадим
малине. И данас, дубоко загазио у целац година, одржавам малињак који је, као и
ја, све слабији... који ће ускоро
појести трава и коров... Наше године нису „појели скакавци“, већ су године и животе појела политика, бахати, и обесни, политичари. У глави ми годинама
одзвањају Његошеви стихови: „А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога... Моје племе сном мртвијем спава ...“
 |
| Ристо, Елка, -, Мирослав, Мићо |
Нема више „Борбе“, нема „Света књиге“.
Прелиставам, у нишком стану, у зимском фебруарском дану, додатке, и, у додатку, „Борба“, Свет књиге, 11. мај 1995. Пише: Награда: Десанка Максимовић. Песма: Стеван Раичковић Post scriptum. Стихови:
„На живот бацах камен тако често.
Сада под земљом певам и гле: блатим смрт.
Са листом што пада мењао бих место.
Жиле, у мраку земље, тресу горњи врт“.
Пролазиле су године. „... И све се претвара у прах и пепео под топотом година“. [5]
И тек када прођу видимо колико брзо као да нису ни постојале. Биле, а као да нису биле.
Са Мићом сам се сретао приликом ретких боравака у престоници, али смо се чули телефонским путем.
Године 2005. је штампана моја књига песама „После свега[6]“. Покровитељи издања пријатељи: Проф. др Стојан Богдановић и доц. др Жарко Поповић. Рецензенти Жарко Ђуровић и Димитрије Николајевић. Мићо Цвијетић је написао приказ под насловом „О лепоти и поразу“[7]. Књижевно вече је одржано у културном центру библиотеке „Стеван Сремац“ 17. новембра 2005. Дошао је Мићо у Ниш, говорио о поезији збирке После свега , а књижевница Иванка Косанић о збирци „Земаљско и небеско[8]“. Водитељка програма Весна Црногорац. Пријатно вече, за сећање. Сећање које бледи и све је даље. И нејасније. Мићо је преноћио код мене у стану, а сутрадан је отишао за Трстеник. На дане „Српске прозе“. Имао је снаге да путује, да учествује на књижевним манифестацијама, да пише, да пише о књигама других. Сретали смо се на Смедеревској песничкој јесени, Сусретима писаца, Сајму књига...
Долазили смо из унутрашњости, виђали, разоварли „...утврђивали степен пропадљивости на нашим лицима“ како то једном рече Лука Штековић. [9]
Мићо, благородан човек, је имао времена за разговор, стрпљења да чује. Увек с торбом на рамену пуном књига, са теретом прошлости на души, оним који се претакао у стихове. Читао је моје текстове у „Политици“, написао у посвети књиге књиге Мала приношења, 2016.
„Драгом Мирославу, песнику, и сјајном колумнисти, ево нове књиге, путује према твојој завичајној Трешњевици…“
У књизи Критике и коментари [10] написао је „Драгом Мирославу Тодоровићу, са осјећањем најприсније блискости, Бгд. Мићо Цвијетић, 19. јул 2004.“
У књизи Свет и књига[11]: „Драгом Мирославу Тодоровићу, који такође самотнички усправља своју кућу и очајнички дозива укућане. Бгд. 9. јун 2015. Срдачно и братски Мићо Цвијетић.“
У књизи Племенити калемци[12] (Књижевни спорови и светови, тумачења и критике) пише : „Моме драгом Мирославу, на дар нова књига, у којој су уткани и твоји племенити калемци. Београд, 28. Новембар 2020. Твој Мићо Цвиетић“
У књизе је штампан текст: Сензибилне песничке струне („Егејске даљине и дубине Мирослава Тодоровића“, приказ књиге „Грчка свеска“ штампан у часопису „Градина“, Ниш, бр. 82 -83, 2018)
Део Мићових књига са посветама налази се у родној Трешњевици... Свака посвета је сажета прича о нашим тегобним животима. И сеобама. Она се све више згушњавала да би се објавила као песма. Тако је Мићо у песми „Самотни гласови“ (Политика, културни додатак, 24. јул 2021) исцедио из „суве дереновине“ живота стихове:
Самотним гласом јавља пријатељ и песник,
Из своје ариљске, завичајне Трешњевице,
У опустелим селима Србије,
Једина забава је нечија смрт.
Док невидљив злотвор копка по утроби,
Занемео човек, залудни чувар изгубљеног,
На пустом прагу ћути и рони горке сузе.
О Мићовој књизи Узалудни послови написао сам приказ: Дубље од понора и височије од неба. Више песама у збирци сам доживео као своје, и сам сам био, како то Мићо написа у посвети „распет(ом) између Ниша и Трешњевице“, био са две адресе, без адресе, са теретом теренског живота, из нужде бавио се земљорадњом, гајењем малина. Текст је штампан у часопису „Кораци,“ 1-3 / 2014. Мирослав Тодоровић: Дубље од понора и височије од неба (Мићо Цвијетић: Узалудни послови, Арка, Смедерево, 2012)
По објављивању текста Мићо ми је упутио писмо:
Београд, 17. дец. 2013.
Драги Мирославе,
Фасцинирало ме је са колико си критичког и песничког умећа ушао у стихове моје песничке књиге, колико си је дубински разумео. Како си је суштински протумачио, изабрао носеће песме и навео ударне стихове. Од којих се и сам најежим, кад их поново прочитам, подједнако као и од Твојих страшних тумачења. Поново доживљавам сву ону драму коју сам носио док сам их исписивао. Само неко, ко поседује слично животно искуство, а уз то је и песник могао је на прави начин доживети и тумачити њихове поруке и смисао.
И на самом почетку Твога сјајног текста („... песник у сопственој сенци вишеструког стваралаштва“) указао си на битну ствар. Из нужде сам радио многе узалудне послове,
да бих преживео, а поезију стављао устрану. То је цена и горког избегличког пртљага. Додатно дођу и други губици, које и сам носим.
Шаљем ти моју путописну књигу коју ћеш, уверен сам, добро разумети.
***
Драги Мирославе,
Хвала Ти на томе. Желим ти благородне новогодишње и божићне празнике, да Ти бар мало донесу ведрине у овом пустом свету.
Твој Мићо Цвијетић
***
Писао сам, и, о књизи „Свет и кућа“.
БДЕЊЕ, 45 / 46, год. XII, јул – децембар 2015. Стр. 93 – 104. – Живот/на лирика епског ткања ( Мићо Цвијетић: „Свет и кућа“, СКЗ, Београд, 2015.)
Читао сам Мићову поезију, бројне песме доживљавао као своје. Имале су универ-залну ноту, говориле у човековој судбини с библијским дахом страдања, искупљења, и катарзе. Ма колико теме личне биле су свевремене. Метафоре.
Мићове песме су биле као смола коју засечено дрво лучи, да би се само излечило и опстало. Стављао је свој живот и време у стихове. Претакао у епску лирику. Његове песничке књиге нису награђиване. Неко није дао о чему је с резигнацијом говорио. А био је у „средишту књижевног живота“, видео како се послује. Какви се све проглашавају за великане. Једном приликом док сам био у редакцији „Књ. Новина“ свратио је „национални песник“ Д. за бесплатан примерак.
„Па ти имаш националну пензију, можеш да купиш,“ казао му је Мићо. Не хају они што имају, хоће још више. Само Мићо, и његова душа, зна како је све то, и много штошта друго, подносио.
Имао је снаге и времена за нас са стране. Са лошом адресом. „Као човек који се и сам тешко пробијао и на животној и на књижевној сцени, Цвијетић је увек био спреман да пружи подршку младима или онима који су се тек опробавали као писци. Добронамеран и скроман, волео је највише да пише о књигама које су му се посебно допадале, као и о делима оних аутора који су дуго и неправедно остајали у сенци.”[13]
О уређивачким тешкоћама говорио је на Годишњим скупштинама УКС.
У тексту „Уредници, свеци или мученици“[14] написао сам:
У „Књижевним новинама,“ јануар – фебруар 2018. главни уредник, велики песник, књижевни критичар, преводилац др Мићо Цвијетић у тексту „Принудно стање“ пише:
„Можда некоме са стране изгледа велика почаст и привилегија уређивати „Књижевне новине“. У постојећим материјалним неприликама није тако, већ велика мука, на коју се нажалост навикавамо...
Већ је крај године, а грца се у дуговима. Главном уреднику и секретару редакције дугује се по осам месечних хонорара, а сабирају се финансијске обавезе, према штампарији, за коректуру и припрему“.
Али, и поред тога, Књижевне новине су излазиле, Мићов трећи мандат уређивачког рада текао.
Време је тутњало.... И све се претвара у прах и пепео под топотом година.
Све ређе сам одлазио у престоницу, била ми је све даља. Све више је било оних којих нема, све мање којих има. С Мићом сам се повремено чуо телефонским путем...
С чуђеном, и неверицом, примио сам вест да је смењен са места Главног уредника Књижевних новина. При крају трећег мандата.
Изјавио је: „Основано сумњам да је кап која је прелила чашу да будем смењен са чела Књижевних новина била то што нисам на „истакнутом месту“ објавио разговор о „Књизи о Београду“ Горана Весића. У Управном одбору УКС то негирају, наводећи да је разрешење последица "лошег финансијског пословања и неактивности Редакционог одбора... Милован Витезовић[15] рекао ми је да објавим текст Видака Масловарића о књизи Горана Весића[16] на истакнутијем месту. Вероватно је мислио на првој или некој од првих страна. У шали сам питао: „Па не очекујеш ваљда да тај текст објавим на насловној страни, уз Хандкеа и Матију Бећковића”. Рекао ми је да не, али да то буде истакнутије место. Схватио сам то као добронамерну сугестију, али испало је да је то нека врста наредбе. Текст сам објавио на 9. страни, у врху, на више од пола стране – прича Мићо Цвијетић, доскорашњи главни уредник “Књижевних новина”, гласила Удружења књижевника Србије, напомињући да “нема ништа против Весића лично” и да је то “можда послужило само као један од мотива да буде смењен”.
„ Нејасни су ми разлози смене, никад ме нису позвали, а свашта су ми натоварили. Уредништвом се бавим од пре рата, још од Сарајева, уређивао сам и „Свет књиге“ у „Борби“… За главног уредника „Књижевних новина“ три пута сам биран на конкурсу.“
Цвијетић је формално смењен 19. фебруара, 2020. неколико дана пре него што је из штампе изашао број за јануар и фебруар, последњи који је уређивао. То би било сасвим логичан доказ да то што није објавио поменути текст на „истакнутом месту“ није био разлог за смену. Међутим, Цвијетић на то каже да су завршене стране стајале у рачунару пре слања у штампу и „свако из УКС ко је имао шифру могао да их види“.
Послао ми је мејл:
cvijeticmico@yahoo.com
From:cvijeticmico@yahoo.com
To:Miroslav Todorovic
Sun, Mar 8, 2020 at 1:27 PM
Dragi moj Miroslave,
dosta mi se svega skupilo, pa ne stigoh da ti ranije odgovorim. Pored toga, zovu mnogi prijatelji, šalju poruke... Sve to beležim i skidam, dobra i aktuelna građa za neku knjigu o beščaću i beščasnima u UKS. Čas i od onih koje smatram prijateljima i kojima sam sve objavio što su ponudili, pa čak više nego što su zasluživali. Kao Adamu[17] i Mraoviću[18], koji ti saopštavaju laži da mi je čak i mandat istekao, a on u rešenju koje posedujem ističe tek krajem juna. Ali, sledili su neke naloge, a nije teško prepoznati čije, pa su požurili.
Ovo je meni dragocena i pikantna građa za buduću knjigu, ali samo da Gospod da zdravlja i života. U njoj je biti i dragocen tvoj udeo. Vidim da si ti dobar deo ovih reakcija podsticao, ali me zanima i da li sve. Ili si neke samo preuzimao. To će mi trebati kao podatak kod plasiranja materijala. Govorio si mi da je Bojana osporila besramnu Mraovićevu tvrdnju da su KN običan bilten, ali je nisam pronašao. Bila bi dobar argument. Dobro bi bilo da ovaj slučaj bar pomeneš u tvojoj kolumni u “Politici.”
Toliko sam rastrzan i od svega deprimiran, nemam snage da pišem o tvojoj novoj zbirci. Ali u novu knjigu koju pripremaм uvrstiću onaj tekst o dve tvoje knjige iz Gradine.
Danas je sveta Nedelja, pokušavam da povratim dušu.
Verujem i ti. Bratski pozdrav Mićo
Nedelja, 7. mart 2020.
Miroslav Todorovic
From:mirtod2008@yahoo.com
To:mico cvijetic
Tue, Mar 17, 2020 at 9:44 AM
Dragi, Mico,
pozdrav iz niškog kaveza. Nažalost, ova pošast - božja, ili ko zna čija, kazna me zatoči pa ne znam šta da činim. I još više, dokle će trajati, šta će biti i našta će sve ovo izaći?
U međuvremenu ukazala se prilika pa mi je štampana knjiga, ovde u Nišu, na srpskom i grčkom jeziku. Na korici je rečenica iz tvog prikaza. Nadam se da se ne srdiš zbog toga.
Ostaje nam, dragi Mićo, da se sklanjamo, i rane vidamo, u poeziji.
Nje nema u "ljudima" ovog vremena.
Javi kako si, javi da si dobro, a ja ti želim svako dobro,
Tvoj bratski, Miroslav
cvijeticmico@yahoo.com
From:cvijeticmico@yahoo.com
To:Miroslav Todorovic
Tue, Mar 17, 2020 at 11:39 PM
Драги Мирославе, ја сам мислио да си ти у својој Трешњевици, где би се верујем
све ово лакше издржало и завидео ти на томе, а ти се јављаш из нишког градског
казамата. Страхујем како ће се све ово издржати, нарочито ја који сам доста уздрман зверским поступцима егзекутора из УКС. Јасно ми је да су то појединци, као што је Мраовић раније прижељкивали, а сада је дошао њихов тренутак. Такви су спречили и да добијем Ракићеву награду, коју су у међувремену и неки аматери добили. Немам никакве везе са том братијом и некад славном адресом.
Радујем се твојој књизи на грчком, како видим опрема веома лепо изгледа, а представља ми велико задовољство што се моје речи налазе на корици.
Такође, братски поздрав у ове ситне сате,
Мићо
Thu, Jun 4, 2020 at 10:20 AM
Драги Мићо,
поздрав из Ниш(та) где остајем пар недеља пa поново у Трешњевицу. У Ариљу јe установљена манифестација "Добрилови дани" која ће се одржати крајем октобра ове године. Библиотека - Ариље штампа моју књигу "Добрило Ненадић, неопозиво" чија ће се промоција тада и одржати. Волео бих да дођеш, да збориш о књизи и Добрилу. Радови ће бити штампани у Зборнику. Уколико се слажеш, можеш - потврди да директорки Библиотеке дам списак, да би они учеснике обавестили, позвали и остало договорили. За промоцију књиге предложио сам: Милијана Деспотовића, Анђелка Анушића, и Мићa Цвијетића. У прилогу је књижни блок, а корица ће бити измењена. Уместо фотографије на којој смо ја и Добрило биће слика Милана Туцовића[19] „Градитељ Сифноса“.
Са жељом да те овај јав нађе у добру. Твој, с пријатељством, увек Мирослав
***
cvijeticmico@yahoo.com
From:cvijeticmico@yahoo.com
To:Miroslav Todorovic
Fri, Jun 5, 2020 at 7:55 PM
Драги мој Мирославе,
Веома се радујем да си јавио, лепо је чути добре гласе о теби од тебе. Видим да си поново у Нишу, стигао са своје Трешњевице, а ја једва чекам да побегнем од свега у завичај. Ако се нешто не поремети, било би то половином јула.
Свега ми је доста, огорчен од свега, нарочито књижевне чаршије из Француске 7. То ме и даље прогони, не могу да одгонетнем потпуно разлоге. И додатне, измишљене обеде, да су свој срамни чин накнадно допунили, како би пред јавношћу деловао уверљивије.
Уђи на сајт УКС, па ћеш видети све гадости које је Мраовић написао, 1. марта ове године, наводно у име Управног одбора. По коме испада да сам био веома моћан човек, када сам, наводно, успео да нанесем толике штете. А са муком сам склапао Књижевне новине, био без икаквих финансијски утицаја и надлежности. И све што је наменски долазило, од претплате или продаје листа ишло је у заједничку касу и по туђој вољи. Овим желе на огаван начин да пониште толики мој рад и труд, да од свега направе моје "узалудне послове".
Ипак, остатак живота треба радити књижевне послове, по мери властитих могућности. Радујем се што ти излази књига управо о Добрилу. Радо ћу о њој говорити, такође учествовати на планираној сесији о великом писцу. Могу ме ставити на списак. Ја сам о њему писао још давно, у много млађим сарајевским годинама, а и прошле године говорио на скупу на Ћоровићевим данима у Билећи, где му је достојна пажња била посвећена. И мени би до јесени требало да изађе књига есеја и критика, међу којим је и текст о теби, објављен у "Градини". Али, и излагање о Ненадићу.
Драги мој, из тмурног Београда срдачно те поздрављам.
Ево и моје кућне адресе, за библиотечке потребе у Ариљу, јер ону у Француској 7, заувек поништавам.
М. Ц. Видиковачки венац 21, стан 9, 11090 Београд
cvijeticmico@yahoo.com
From:cvijeticmico@yahoo.com
To:Miroslav Todorovic
Mon, Jun 8, 2020 at 9:53 AM
Драги мој Мирославе,
После дуже времена, поново читам у "Политици"[20] твоју јадиковку, потресну и људску. Као да видим себе у моме завичају, где је такође одавно све опустело. Само се још појединци, још ако су песници као што си ти, шаљу свој глас и узалуд упозоравају. Пустиње и самоће, где је некад врвило од живота и људи. Нажалост, у томе смеру иде цео свет. Колико је самоће у и Београду, код толико људи. И сам живим такву самоћу.
Наше генерације, драги мој, живе иначе у "туђем веку", како је за себе говорио Добрица Ћосић, а тако насловио и једну своју књигу.
Најсрдачније,
твој Мићо
***
cvijeticmico@yahoo.com
From:cvijeticmico@yahoo.com
To:Miroslav Todorovic
Thu, Oct 1, 2020 at 12:40 PM
Драги мој Мирославе,
Не знам где си, у Нишу или родној Трешњевици? И како си? Ја сам се коначно вратио из завичаја, остао сам преко два месеца. Побегао из Београда као из вишеструког казамата, и нисам га се нимало пожелео. Једино ми је недостајала веза са пријатељима. Пошто са овом мејл везом нисам имао комуникацију, а да прелазим на босанску, учинило ми се сувишним. Једино је функционисала телефонска веза. Ретко сам гледао ТВ, а далеко био од дневне штампе.
Изузетно ми је одговарало, да дођем себи, "после свега", на кућном прагу, и са блискима. Иако су и моји крајеви такође опустели, преко лета је било веома живо. Било је драго друштво, имала се са ким попити и чашица ракије.
Понешто сам читао и писао, а највише враћао снагу и лечио душу. Сад сам се поново вратио у тамницу београдског стана.
Срдачно те поздрављам,
твој Мићо
***
From:mirtod2008@yahoo.com
To:cvijeticmico@yahoo.com
Fri, Oct 2, 2020 at 9:27 AM
Драги Мићо,
у Ниш(у) сам већ недељу дана. Имао сам мучно лето о чему сам се јадао у неким објавама - текстовима. Писао као човек који спушта тешко бреме са леђа. Све мање имам воље за писањем, за овај "узалудни посао". Итд. Шаљем ти нешто у прилогу, јер како написа, ниси пратио штампу. Ових дана треба да изађе књига "Добрило...", треба да ти се јаве и књигу пошаљу. Надам се да ће ТО бити у реду и да ћемо се видети у Ариљу, 23. 10. А шта данас није, добри Мићо, упропаштено? Али, сирак тужни о томе залуд слово ово теби пишем.
У здрављу да се видимо, вазда Твој Мирослав
***
Sat, Oct 3, 2020 at 11:22 PM
Драги Мирославе,
Стигло је све и све сам разумео. Међутим, хитно ми је потребнода провериш да ли је већ фиксиран датум, 23. октобар. Јер ме је данас звао Небојша Лапчевић из Крушевца, да говорим на промоцији његове нове песничке књиге. Управо помиње 22. или 23. октобар. У овом времену осамљености, радо бих дошао у оба места и код драгих људи. Ако је у Ариљу већ утврђен тачан датум, замолио бих Небојшу да термин промоције за који дан помери. Са Ристом сам на вези, радује ме да смо ти једногласно доделили Аркину награду.
Срдачан поздрав,
Мићо
***
„Добрилови дани“ су одржани 18. октобра 2020. Страшна корона је почела. Шта ће бити Бог свети није могао знати. Мићу сам дочекао у Ариљу, и заједно смо отишли у Вигоште. Где је Добрило саградио кућу и где смо се окупили. Меланхолија јесењих боја је плавила околна брда. Неколико фотографија су остале да подсећају на тај дан. У библиотеци смо говорили о Добриловом делу и књизи „Добрило Нендадић, неопозиво“. Мићо, Милијан Деспотовић и ја. Јавио се преко скајпа Анђелко Анушић. Водитељка програма, Ивана Стјепановић. Било је то, због короне, вече без публике, вече посвећено Добриловом делу. Вечера и дружење у хотелу „Млинарев сан“ је остало као драга успомена, вече када је сурова стварност на кратко заборављена. Ја сам се исте вечери вратио у Трешњевицу, а Мићо је сутрадан отишао у Београд. Јавио се телефоном, задовољан пријемом, радостан што је био у Ариљу.
Жалим што није био у мом селу, остало је то за следећи сусрет .
Када изађе Зборник, који још није изашао, али су текстови поводом књиге „Добрило Ненадић неопозиво“ штампани у Књизи: „Завештајно“[21] . У њој је Мићов текст:
ПИСАЊЕ КАО ПОСЛУШАЊЕ
О спомен књизи и поводом књиге: Мирослав Тодоровић: Добрило Ненадић неопозиво, Разговори, 1999 – 2013...(Ариље, Вигоште, Трешњевица, Ариље...), Библиотека Ариље, 2020.
...Међу корицама књиге Мирослава Тодоровића, Добрило Ненадић неопозиво, много је других важних састојака, који осветљавају живот и дело великог романописца: факсимила рукописа, дописа, посвета... Добрилових слика и цртежа, који је уметнички дар такође поседовао. И фотоса са верном љубом Петканом, десном руком, која је бдела над његовим рукописима, записује Мирослав. Упознао сам је на прагу њиховог дома у Вигошту, крајем октобра 2020. Кад ми се указала част да суделујем на првим Данима Добрила Ненадића, и суделујем у промопцији књиге Добрило Ненадић неопозиво. Лепа жена Петкана, необичног имена, блажени Божји створ. Већ је господарила пандемија корона, а време тмурно јесење подсећало ме је на атмосферу Добриловог Каравиља, из романа Киша.
Добрило Ненадић је отишао „међу своје књижевне јунаке“, бележи Мирослав Тодоровић. који је на свет донео ову спомен књигу о своме Ариљцу. „За њега је писање било послушање, спољашње и унутрашње“. Ово дело заувек и даље повезује два блиска човека, писца и пријатеља, и две људске и књижевне судбине.
Мићо Цвијетић
(Одломак)
27. фебруара 2021. Дијагностикована ми је корона... Преживео сам, Господ ме опоменуо оставио да завршим још неке послове, видим колико је живот слабашан, да је човек само трска која мисли. Да ли мисли? Написао сам неколико прозних текстова који су окупили у књизи „Без излаза,“ и циклус песама у збирци „Дах и прах“[22], Пустоши црне белине (Ниш, 27. Фебруар – 19. март 2021). Истинска песма се пише из доживљеног, из бола као што су и Мићове песме. Дубоке, аутобиографске. Наше.
Дубоко погођен због дешавања и организованог смењивања са места Уредника Књижевних новина Мићо је написао књигу:
Лица и образине[23].
(Драгом Мирославу Тодоровићу, књига у којој је запажен и твој улог, пријатељу! Београд 22. април 2021. Најсрдачније Мићо Цвијетић).
У књизи "Лица и образине" Цвијетић је, поред осталог, навео и писма подршке које је добио од писаца, али и оних који су одобравали његову смену. Међу онима који су критиковали његов присилни одлазак из "Књижевних новина" били су Мирко Магарашевић, Давид Кецман Дако, Властимир Станисављевић Шаркаменац, Мирослав Тодоровић, Љубиша Ђидић... док је Зоран Радисављевић, у знак протеста, поднео оставку на место члана редакције "Књижевних новина".
Новембра 18. године 2021. У Новостима, на страници Култура, вест:
ЗБОГ КЊИГЕ ИЗБАЧЕН ИЗ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА:
Чланови Управног одбора УКС "пресудили" песнику и есејисти Мићи Цвијетићу
КАКО "Новости" незванично сазнају, већином гласова чланова Управног одбора Удружења књижевника Србије, песник, есејиста и путописац Мићо Цвијетић избачен је из ове асоцијације!.. (Драган Богутовић).
У писму које ми је упутио Драган Мраовић[24], који се највише залагао за избацивање Миће Цијетића, написао је: „Нетачна је ваша тврдња да је Мићо Цвијетић „избачен“ из УКС, већ је искључен (молим вас да правите ту правну разлику) по Статуту за који је и он гласао и то по члану 11 који је прекршио на начин на који се то не памти у историји нашег Удружења...“ Био је инициран речима моје залудне подршке и неслагања са поступком смењивања М. Ц. са места уредника Књижевних новина . Одговорио сам му да не приличи Дантеовом саговорнику да се тако а писмо сам проследио
Ивану Ивановићу[25]. Писцу који је прогањан, и осуђиван због романа „Црвени краљ“. Иван је написао и послао ми Оглед: „МОСКОВСКИ ПРОЦЕС У БЕОГРАДУ“. Завршава га речима:
„Да закључим сторију о истеривању Миће Цвијетића из Удружења књижвника Србије. Чињеница је да се данас УКС више не залаже за демократију, владавину права, „европске вредности“... одбрану слободне речи и аутономију уметности, што је чинило чак и под Титовом диктатуром. Уместо тога, у УКС се одржавају „московски“ процеси у међуфракцијском обрачунавању.
Удружење пчелара је донело правила да може да искључи појединог пчеларе из пчеларске организације ако је стекло моћ да то чини. Стога случај Миће Цвијетића доживљавам као свој, иако су на сцени други актери. Црквена инквизиција, комунистичке чистке, књижевничке свађе – све је то иста историја.“
У Новостима[26] Мићо је између осталог казао:
"Са толико накупљене жучи, примењујући силу, обест и бахатост, једног су безобзирно свргнули и одстранили, јер им је одавно био трн у оку и жуљ у ципели. Оперативци првог књижевног ешалона и охоли господари, операцију су извели мучки, иза леђа, каква приличи превејаним мајсторима оваквих послова."
Мутна река звана време је отицала, живот пролазио, у свету гужвало, на Балкану као увек врило. И даље сам био распет између Ниша и Трешњевице, гајио малине, јер од пензије се није могло опстати. Као и Мићо у песми „Мировина“ сам сам се питао:
„Од чега да приштедиш макар сумицу,
Олакшаш својима у судњем часу.
Коначни рачуни премашују земаљске.
У себи одмотаваш и премотаваш,
Где си залуд свој век провео.“
Обрео сам се у зими живота суочио са суровом стварношћу и људском природом. Пријатељи песници који су добили националне пензије су се повукли у илегалу, о некима, њиховим књигама, писао сам приказе које су, на моју радост, уврстили у своја сабрана дела. Али, на моју жалост, престали су да се одазивају. И тако ми све јавили. Чујем моју мајку: „Немаш, не види те нико. Не можеш, неће ти помоћи нико.“ И она, коју приписују, Меши ми је на уму: „Чувај себе. Јер, бићеш потребан само себи када ти сви оставе:“
Упознао своје, касно схватио мајчине речи „нико те неће видети као што мене моја ђеца не виде“. „Знаш ти њега, али зна ли он тебе,“ питала је веселница.
С Мићом сам се поврмено чуо телефонским путем, размењивали смо мејлове.
cvijeticmico@yahoo.com
From:cvijeticmico@yahoo.com
To:Miroslav Todorovic
Fri, Nov 19, 2021 at 2:40 PM
Драги Мирославе,
радује ме о тебе глас. Ваљда ће и супрузи бити добро.
Ја сам мој текст давно послао "Бдењу", обећали су да га објавити у првом броју. Међутим, у томе броју се појавио твој обиман дневнички блок. Питање да ли ће се мој текст уопште појавити, а непријатно ми да их питам.
Након срамног избацивања из УКС, јавило ми се доста пријатеља.
Ристо ми рече да је на Фејсбуку читао сјајну Стојанову[27] реакцију.
Пошто ја немам фејсбук, замоли Стојана да пошаље текст на моју мејл адресу.
Важно је да смо још живи, мада нас никаква благост не очекује.
Још ћемо ми свакојаке гадости доживети.
Твој Мићо
Срамно избацивање из УКС-е га је морило, чула се у његовом гласу туга, осећало разочарење. Притискао га је терет неправде, гушио, удавиће га. Био је у шоку. У завичају, казивао је, питали су га „шта је то тамо, јадан, направио да су о томе новине писале.“ Стигао рђав глас до родног места, допуњавали га, више са оним што није, него што су чули. То га је страшно погађало, и раздирало... И како записа у једном стиху, у песми посвећеној Стевану Тонтићу:
„Није се, као ни ја, никад потпуно сабрао у цело.“
Никад више...
**
vijeticmico@yahoo.com
From:cvijeticmico@yahoo.com
To:Miroslav Todorovic
Fri, Jul 15, 2022 at 11:24 AM
Драги мој Мирославе,
Прође доста времена без иједног гласа међу нама.
Верујем да си у својој Трешњевици, окрепљујеш, уз тугу и сету, душу и тело.
Ја сам још у ужареном Београду, једва чекам да се докопам мога завичајног планинског ваздуха. Упркос успоменама које морам одболовати. А када ћу отпутовати то је још неизвесно. Спутан сам већ пет месици болешћу, а прате ме и неки веома тешки породични проблеми. "Зарадио сам" Тромбоцитопенију, са последицама од којих се лечим.
Иначе, управо ми је објављена нова путописна књига, са траговима моје некадашње душе. Негде ми се твоја адреса из Трешњевице загубила, пошаљи је да ти књигу проследим. Можда је и за тебе, у предасима, бити лековита.
Већ дуго намеравам да напишем текст о твојој књизи "Дах и прах". Направио сам
иницијалну белешку, дошла је на ред. Али, коме га послати, периодика у Србији
ретко излази, а у већини часописа чекају и моји раније написани текстови.
Ипак, одлучих, послаћу га за бањалучки часопис "Нова стварност", чији је
издавач УКС Републике Српске већ две године. Изузетан је, шаљу ми га
у електронској форми. Тим пре што ова твоја књига остварује блиски, људски
и песнички дијалог са Ранком П.
Заувек твој, Мићо
Miroslav Todorovic
From:mirtod2008@yahoo.com
To:cvijeticmico@yahoo.com
Fri, Jul 15, 2022 at 6:21 PM
Добри мој Мићо, данас сам био у Ариљу, свратио код Петкане Добрилове. Ишли смо у Добрилов легат (Ево фотоса.). Помињали смо те, планирано је да се у октобру, у време Добрилових дана окупимо. Шта ће бити видећемо. Жао ми је што имаш здравствених проблема, жао, јер знам како је, јер сам и сам на мукама. Установили су ми оштећење срца - последице короне, па сад све мора(м) спорије, и теже... 21 јула имам прегледе, па ћу знати, или не знати, шта даље. Дошао сам у стање да касно схватим значење изреке „Питаће те старост, где ти је младост?“ Писаћу ти када будем у прилици, сада се јављам преко туђег телефона. Радујем се твојој књизи.
Адреса: М. Т. 31236 Дивљака, Трешњевица.
Очекујем. Братски, поздрав, уВЕК Твој Мирослав
Када завршиш приказ пошаљи да га дам Градини. Тамо, надам се, неће чекати.
Свако добро. Мирослав
cvijeticmico@yahoo.com <cvijeticmico@yahoo.com>
To:Miroslav Todorovic
Sun, Jul 17 2022 at 8:58 PM
Драги мој Мирославе,
Коначно ти шаљем текст о твојој
драматичној и болно диљивој
дирљивој књизи[28] поезије.
Срдачно, твој,
Мићо
Miroslav Todorovic
From:mirtod2008@yahoo.com
To:cvijeticmico@yahoo.com
Mon, Jul 18, 2022 at 9:01 AM
Стигао приказ. Збркан, с много грешака.
Мићо, погледај, исправи, врати.
Братски, Твој Мирослав
Фасцикала, 18. јул 2022.
МЕЈЛ, ПИСМО
Драги Мирославе,
Хвала ти, ти си спасио мој текст о твојој књизи.
Срећа што се преко тебе шаље за часопис. Пошто само ретки уредници читају критичке текстове у целини, и овај би, верујем, био објављен са уобичајеним и непримећеним
грешкама, штампарским, стилским...Обојица би били много оштећени.
Не могу да се сетим, шта се са мном догађало, пре него што сам га теби
послао. У каквом сам био менталном и општем стању!? Не знам да ли сам
га по окончању завршне верзије уопште прочитао, као што обично чиним!
Твој М.
Miroslav Todorovic
From:mirtod2008@yahoo.com
To:mico cvijetic
Tue, Aug 30, 2022 at 7:14 AM
Драги Мићо,
поздрављам те и желим да те овај глас нађе у здрављу и сваком добру.
Не знам да ли ти тамо где си стиже "Политика" и зато ево послатка. Надам се виђењу у Ариљу крајем октобра у време Добрилових дана. Надам, али све је у туђим рукама. Ја ћу у Завичај, поново 10. септембра јер у Ниш(у) живот је све неподношљивији. Па ни тамо, на овамо, а старост притиска. Неко рече да је старост самоћа. Срце се у кавезу груди устрептало. И све је као у песми мог земљака Божимира Пилчевића:
...дошло неко тешко време
На леђима немаш ништа,а осећаш тешко бреме.
Братски, Твој увек, Мирослав
Back
Thu, Aug 4, 2022 at 2:26 PM
Драги мој Мирославе,
Синоћ сам ти одговорио на СМС поруку, али остала
непрослеђена, дуго на чекању. Очито, није стигла.
Знам да душу напајаш својомТрешњевицом, без обзира
на самоћу, сету и тугу. Да је све било како сам прижељкивао,
и ја бих већ био у мом Кушлату. Обично сам одлазио око
25. јула. Међутим, већ више од четири месеца Тромбоцитопеније,
при чему сам прошао силне прегледе, налазе итд. Што ме је у
сваком случају пореметило, нарочито у вољи за писањем.
Сутра путујем, сам мном иде и терапија. Надам се даће ми
завичај и родна кућа бити лековити.
Буди ми здрав колико се у нашим годинама може.
Срдачнан поздрав,
твој Мићо
Мићо Цвијетић је с овог пустог света отишао 6. марта 2023.
У В. новостима, 7. Марта, текст[29]
Критичар добрих намера:
ИСТАКНУТИ писац - песник, књижевни теоретичар, критичар, путописац и новинар Мићо Цвијетић, преминуо је јуче у Београду после тешке болести с којом се дуго носио. Као човек који се и сам тешко пробијао и на животној и на књижевној сцени, Цвијетић је увек био спреман да пружи подршку младима или онима који су се тек опробавали као писци. Добронамеран и скроман, волео је највише да пише о књигама које су му се посебно допадале, као и о делима оних аутора који су дуго и неправедно остајали у сенци. Као врсни зналац српске књижевности, био је дугогодишњи ревносни члан Великог жирија за награду "Меша Селимовић" у чије се критеријуме није могло посумњати. Гласао је и ове године, а његов избор пет најбољих књига, уз кратка и луцидна образложења, био је један од последњих текстова које је стигао да напише.“ Опште место: да је испунио судбину, да је издражао што су му одредили богови, што су му нанели „људи“ је излишно. Све је у његовој поезији...
Ристо Василевски је написао:
Растанак од пријатеља“[30]
Одлазак Мића Цвијетића, писца, песника и преводиоца
Нећу да кажем да је отишао него да се само преселио у други свет, који имену и ономе што је оставио тај свет ништа не може. Нећу, јер је то име др Мићо Цвијетић - увек благ, тих добронамеран човек; радознао и свевидећи путописац; врстан есејиста и тумач песништва и, најзад, песник ранга коме многи (само) извикани песници могу само да завиде. Нећу ни о његовој библиографији, мада сам неке његове књиге уређивао и објављивао. Нећу чак ни о његовим путописним и песничким књигама у којима ме помиње или ми посвећује песме или целе циклусе песама. Али не могу да прећутим оно што је он доживљавао а ја осећао када је после готово три мандата на месту главног уредника „Књижевних новина“, само месец и по дана пре истека последњег мандата смењен, само да би био понижен и изопштен из Удружења књижевника Србије. Не знам да ли ће се његови егзегутори који су пре њега заузели места у царству небеском, када га виде постидети због тога или ће наставити игру којој су били склони у животу. Ово нећу да прећутим зато што је то било нешто од чега је трајно оболео и чему није могао наћи лека.
Са академиком Мићом Цвијетићем , чланом Словенске академије књижевности и уметности, не једном сам путовао у Македонију, Бугарску, Русију, Украјину... И не једном сам био изеннађен када су се иза тих путовања појављивали његови песнички бисери или лирски путописни медаљони о ономе што је само он видео и доживео. Ти бисери и медаљони указивали су и на једну чудну, изгледа само Цвијетићу својствену природу. Наиме, за оног који је био сведок бар неких повода за те бисере и медаљоне, стиче се утисак да Мићо Цвијетић поседује невидљивог двојника који делује независно до њега - просејава историјско време стално га доводећи у контекст са тренутком живљења, премерава небеску арабеску и уграђује се у пејзаж актуелне топонимије , маркира сличности и разлике између удаљених простора , снима и карактерише личности до најситнијих детаља.
Овде морам да истакнем и Мићину жеђ за временом и простором. Увек би на крају рекао: „Ех, да нам је бар још један дан да будемо овде.“
(Исечак сам оставио у Мићовој књизи: „Критике и коментари“)
***
Минуше две године од Мићовог одласка, а толико тога је могао, и требао још, да уради. Да ли ће имати ко да среди рокописе који су иза њега остали, да ли ће икога заболети нанете ране које није преболео? Које су га на онај свет одвеле.
Мићо Цвијетић, пјесник, и послушник речи. „Ја сам превасходне пјесник“ рече једном приликом, и то је у суштини био. У Летопису Матице српске , бр. 4 /2023 штампан је циклус песама Миће Цијетића: Мићо Цвијетић (1946 – 2023) Трагање за човјеком, Из рукописа Сарајевски реквијем и друге боладе (1992–2022).
Завршни стихови пјесме као звук звона одјекују:
У злом вакту није се твој унутрашњи вапај чуо,
У сумраку чаршије залуд си трагао за човеком.
Слепи Едип каже да Човек мора да поднесе оно што му одреде богови
Издржао је Мићо, мученик и праведник, отишао, али је остао у тематски страшним песмама које су његова биографија и свједочанство злог времена које под овом капом небеском од памтивека траје.
Где „Утуљена и Вечна ватра, пламеном не светли.“ Страшан је живот, Буњин. Песник Тонтић коме Мићо посвећује песму рече:
чудесни
[...] и грозоморни живот...
Специјална болница Бањица, Сокобања, 4-10. Дец. 2024.
[1] Свет и кућа, Српска књижевна задруга, 2015.
[2] Народна библиотека „Доситеј Обрадовић“, Неготин ми је доделила Књижевну награду „Мирко Петковић“, 31. 10. 2008. год.
[3] Слободан Ракитић (Власово, код Рашке, 30. септембар 1940 — Београд, 1. јануар 2013) био је српски песник, есејиста и политичар.
[4] Сретен Божић (Горња Трешњевица, 1932) je српски и аустралијски писац и антрополог, хуманиста и борац за права аустралијских Абориџина познат под књижевним именом Б. Вонгар (енгл. B. Wongar).
[5] Е. Паунд
[6] СВЕН, Ниш, 2005.
[7] У Српски југ, Ниш, 4/2005. И Књизи „Тамно и дубоко“НКЦ 2010.
[8] МБ графика, Ниш, 2004.
[9] Лука Штековић (1935 - 2011) новинар, песник...
[10] Јавна установа Књижевна задруга , Бања Лука, 2004.
[11] Српска књижевна задруга , Београд 2015.
[12] Свет књиге, Београд – Фоча, 2020.
[13] Драган Богутовић: В. Новости, 7. 03. 2023.
[14] У: Политика, 8. јун 2018; пОгледи из Трешњевице, НКЦ, 2020
[15] Milovan Vitezović (1944–2022), srpski pisac
[16] Горан Весић (Крушевац 18. фебруар 1969) је правник, новинар, политичар, који је био на функцији министра ...Смењен, притваран... омрзнут.
[17] Адам Пуслојић (1943 – 2022), Песник
[18] Драган Мраовић (1943 – 2022), Песник, преводилац
[19] Милан Туцовић, (1965 – 2019) Сликар
[20]Политика, 8. јун 2020. – Сеоска свеска из пустог малињака
[21] НКЦ, 2023.
[22] ДАХ и ПРАХ, Галаксијанис, Ниш, 2022.
[23] Свет књиге, Београд , 2021.
[24] Драган Мраовић (Нови Сад, 4. октобар 1947 — Београд, 19. март 2022)
[25] Иван Ивановић (Ниш, 19. децембар 1936) српски је књижевник. Забрањиван, осуђиван, без хлеба остављан. Изјавио је: Власт која ме је осудила у исто време ме је и ослободила. Велика се борба водила да ја не идем на робију јер је то била срамота за српску књижевност и за Србију, интелигенцију.
[26]
Драган Богутовић
[27] Стојан Богдановић (Велико Боњинце, 21. јун 1944) српски је писац и математичар .
[28] Приказ књиге „Дах и прах“, Мићо Цвијетић: Узбудљива драма живота и певања, у Савременик, број 315-316-317/2022. и Књизи „Завештајно“ Нишки културни центар, 2023
[29] Драган Богутовић
[30] Вечерње новости, 9. Март 2023.
.jpg)
