 |
| Борис А. Ђорем, књижевник |
(Стојан Богдановић, Све К(к)рајина до К(к)рајине, па Украјина. Поезија. Ниш: Ревнитељ. 2023)
Колико се нама бар чини, да би било којем пјеснику или прозаисти пошло за руком да искаже свој став о неком од друштвених и политичких питања, када се већ и прихватио таквих тема, поготово ако се ради о оним и те како актуелним и горућим питањима, а да притом у свом промишљању и предочавању, у својим доприносима разумијевању и људске природе и (бјело)свјетских дешавања (макар и покушајима разумијевања), поврх свега и упркос дневнополитичком слоју, не „склизне” у памфлет, у агитацију, у чисто политичко штиво и средство, него, пак, да напише истински умјетничко дјело, вишезначно, вишеслојно, и естетски и идејно задовољавајуће, али и надахњујуће и за критику и за „обичне” читаоце – потребно је, првенствено, да буде и да остане довољно поштен, беспоговорно честит и добронамјеран, да остане трезвен, да буде и аналитичан, као и да из пријашњих (својих) искустава домишља и шта се крије испод првог утиска о нечему и које су могуће посљедице по све стране (па и по привидно неутралне и изузете из тога, са нагласком на „привидно”, јер је илузија то да по било кога нема посљедица, макар тај био и изван директних збивања), али и да му душа остане неукаљана призорима и развојима догађаја одабраних за (литерарну) обраду, те да, поред испољених свјесности и самосвијести, истински има и ону величанствену способност да од неугледног пијеска уобличи бисер, тј. да буде истински стваралац, стваралац нечега на ползу свеколиког рода.
Горе истакнуте услове за умјетнички вриједан приказ историјско-политичких прилика, својом је, барем за сада посљедњом у низу, пјесничком збирком, (још једном) испунио (и) Стојан Богдановић (1944), стваралачки ветеран из Ниша – мада је једнако и Боњинчанин, Књажевчанин, Панчевац, с обзиром на она мјеста која су га, ипак, и посебно обликовала, и животно и стваралачки. Он је свестрани српски књижевник, пјесник, приповједач, књижевни критичар, затим и писац многобројних есеја о различитим друштвеним, политичким, те књижевним и културним феноменима, али је и пензионисани универзитетски професор математике, при томе прегалац у алгебри, па и на пољу информатике, уза све ово аутор великог броја књига у свакој од споменутих области. Ауторова, у сваком смислу широка, интересовања могла би, на неки начин, и да појасне поједине поетичке особености збирке, а то ћемо назначивати успутно, притом имајући на уму да се можда приступ и методологија код Богдановића уопште разликују од саме врсте, природе и намјене одређеног дјела, али да се сваки аспекат његовог стваралаштва, и научни и умјетнички, изнове баве вјечним питањима у вези са животом, његовим смислом, у вези са односом човјека и према себи и према свијету који га окружује, али и у вези са човјековим опредјељењем да ли ће се трудити да буде ближе Богу или ће имати сумануту, грдну замисао да се игра Бога.
За ову прилику одабрана, Богдановићева, само обимом невелика, збирка пјесама, објављена у другој половини 2023. године, код нишког Ревнитеља, носи наслов Све Крајина до Крајине, па Украјина. Сасвим јој могуће наслов написати и овако: Све крајина до крајине, па Украјина, као што је на неколико мјеста у књизи, али и на крају, у ЦИП-у. Могуће је обоје, са извјесним, мањим или већим, разликама у значењима – то је нама, како се то чини, бар остављено да сами размотримо, сами одредимо. На први поглед, самим тим, тј. док још не зађемо у свијет дјела, може се примијетити да крајина као термин представља пограничено подручје, пограничну територију, често и зону између двије зараћене стране, област која је и стално мијењала свога господара, па да нас то асоцира на све оне историјски посвједочене крајине: од оних према турским и аустријским царствима, на Балкану, и то на српским просторима, до оних сјевернијих и источнијих, разапетих између интереса народа рускога и њемачкога. Примјећује се, самим тим, и да су код словенских народа (Срба, Руса, Пољака) многобројни топоними који садрже у себи тај знаменити израз, те да и сам појам Украјина значи баш онакво подручје каквом смо му сврху назначили. А онда раскрилимо ове корице, додуше пажљиво, како треба поступити са сваком књигом, а притом је ова Богдановићева готово и брошура, смислом и духом сабијена, сва искричава на маломе простору, и између корица проналазимо баш све те крајине, те се нама Словенима ту, изгледа, указује и на то како ништа нисмо научили из све те историје крајина, из свих тих сукоба, свих мучних искустава, и свих тих тампон-зона, док смо се лажно уљуљк(ив)али да је крајина постала само топоним, дакле Крајина, тј. да је постала само дио историје – док су неки други ту видјели могући потенцијал за нове фронтове. А заборавити ништа не смијемо, не само због данашњих, ововремених, историјских, културних, (гео)политичких и економских прилика, већ и због тога што смо ми, Срби, са просторима данашње Русије и данашње Украјине, ма колико данас више и по много чему везани (и) за Запад, са Истоком ипак повезани преко вјере, духовности, образовања, добијеног преко вјерских проповједника и црквених књига са тих страна, преко заједничке старословенске прошлости, преко историје књижевног језика, преко заставе-тробојке, али и преко многобројних, изразито значајних геополитичких и друштвених односа у не баш толико давној прошлости.
Од 26 пјесама у слободноме стиху (од тога 20 насловљених, мада овај податак овдје и нема велику важност), час опширних поема, а час поетских минијатура, наста(ја)лих, према биљешкама испод пјесама, у раздобљу од средине зиме 2022. па до краја зиме 2023. године – састављена је у великој мјери, заиста, збирка ангажоване поезије, која је примарно непосредни одјек актуелних збивања у Европи, али и у свијету, а на различите начине рефлектованих (и) на Балкан, а поготово на пјесникову Србију, па тако и на његов град, Ниш. Али, у збирци, ова друштвено-животна стварност, саткана од разбукталог (и још постојаног) рата на подручју Украјине, па затим чак и короне која се, додуше, пред ратним сукобом повлачи из свијести јавности, али и из медија (прецизно, на једноме мјесту код Богдановића са снажном дозом ироније стоји и како је речени ратни сукоб „разбио” корону, управо тим ријечима), није приказана пропагандно, памфлетски, хушкачки, мрзилачки, нити у каквом сличном тону, ни према којој страни, већ је представљена на дубоко хуманистички начин, уз врло јасан и гласан отпор (према) разбратничком (раз-братском) међусобном убијању, као и убрзаном слому економије, културе и историје једног – у цивилизацијском смислу – изразито важног простора. Успутно, у појединим пјесмама, наилазимо и на (саркастично) освртање на поједине политичке „обичаје” и културно-књижевне прилике у Срба, са погледом и на то какво је у свијету чињенично стање на овим пољима, гдје нам се, тако, при средини збирке указује на то да моћници сваког дана пребројавају мртве душе на руско-украјинском ратишту, што се, пак, ради и у Србији пред сваке изборе, те, са друге стране, како стоји већ у првој пјесми књиге, да се данас пишу махом ситне пјесме и да нас могу и ударити, а да их чак и не видимо. При томе, Американци рачунају и виде само награде, Руси умиру са пјесмом на уснама, Пољаци могу и одахнути јер је одавно умро Гомбрович, највећи њихов савремени критичар пјесниковања уопште, док српски пјесници лутају по уредништвима. Ово је истовремено и геополитичи приказ, јер би се могло рећи како у тренутно најактуелнијем сукобу на планети ови народи имају интереса за праћење збивања, јер их се све историјски и те како тиче, али је ово унеколико и приказ односа ових народа према својим културама. Чак и у поетичко-културноисторијском прегледу, указује се и извјесна политичка нота, те се и тај аспекат усложњава, будући да се – у Богдановићевој визури – Србима, чини се, подцртава како неријетко траже туђа мишљења и вођства, умјесто да се позабаве сами собом, без тутора, Американцима је, рецимо, рат посебна прилика за корист и за показивање моћи, чиме је каткад могуће заслијепити и Пољаке, док Руси срчано улазе у сукобе за част и опстанак, макар и наслућивали да су неким већим сферама само топовско месо, или можда, ипак, према кулинарској терминологији ефектно искоришћеној на једном мјесту збирке, обична папазјанија. И све ове прилике разложене су, анализиране виспрено, готово математички, рекло би се стојан(о)богдановићевски, а притом ниједна није одбацила прилику да буде изузетно искоришћен мотив и изузетно искоришћена тема за пјесме, за стварну, истинску поезију.
Поруке и поуке, које се, дакле, не тичу само Русије и Украјине, него и Србије (а и уопште српских земаља), изразито су трезвене, имајући у виду да ни аутор, ни (његов) лирски субјекат који је пред нама у првом лицу једнине, не узимају дистанцу од догађаја, јер у Богдановићевом дјелу централни догађај, онај повод за писање књиге, заправо и даље траје. Онај који нам говори у збирци човјек је из Србије, Нишлија (поријеклом и/или живљењем), са очигледно великим животним искуством, које је и за потомке сврховито и практично примјењиво (за разлику од неких искустава појединих других старијих српских интектуалаца, али да без разлога не улазимо у такве детаље), а уза све то је и љубитељ шетњи поред, за њега спасоносне, ријеке Нишаве, која му и, с времена на вријеме, пружа мир и отклон од размишљања о друштву и свијету, као и од технологија (Стојану Богдановићу и пословно, научно, врло блиских), на којима слуша и гледа како се по свијету отварају нови ратови, умјесто да бар неки потпуно стане. Свјесни су, и пјесник и носећи глас у овој књизи, да се ту (примарно) опјевани рат не води само између Русије и Украјине, већ и у одбрану људскости, што заправо и не зависи од ове двије земље, већ од спремности друштва (~ свијета) у цјелини за то, али су врло свјесни и тога да су разлози овог сукоба много дубљи и мање докучиви од онога што нам је јавно, и то сасвим селективно приказано, али и тога да ово није судар само двије државе, већ и ширих свјетских интереса, такође тек селективно приказаних, и тога да дешавања никако не могу (и не смију) да не занимају и српски народ, народ и дуготрајно и многоструко везан за историју данас сукобљених земаља, али и традиционално на раскршћу и преплету различитих (бјело)свјетских замисли (планова).
Али, обојица се – и сам аутор и његов глас (или, можда, гласник) – издижу изнад повода за стварање: мада они на глобалном нивоу нису „фактор” који може промијенити било исход физичког сукоба било свијест моћних, тј. „оних који се стварно питају у свијету”, макар би могли да, „на локалном нивоу”, апелују на људскост, на његовање врлина, на част, на поштење, на хуманост, на срдачност, те на захвалност Богу што им је дао и још један нови дан да га живе чинећи нешто на добробит свима, а не да се, на ђаволово сјетовање, трву и затиру међу собом. Дјело које је пред нама током сагледавања главнога предмета, који је дио сурове и тмурне свакодневице, „циља” заправо баш оно суштинско, а и универзално, при чему се не губи из вида ни то како је књига написана углавном језгровито (тако је, чак, и у поемама, да овако одредимо оне нешто дуже пјесме), мјестимично и малтене афористички, а све са успутном иронијом, те са успутним непопустљивим сарказмом према друштвеној збиљи.
Притом, поред тога што је темама и идејама крајње према људству и људскости оријентисана, јер се ту у јеку потенцијално озвјеравајућег сукоба тражи људскост и позива се на људскост, док су навијање и бука нежељени – ова пјесничка збирка Стојана Богдановића, из 2023. године, јесте и богонадахнута, с обзиром на то да су, како би књига добила и један узвишени смисао, између њених корица смјештене (и) неколике својеврсне молитве Богу да не заборави оне, недужне, као и за сукобе и за тензије невољне, људе који су у свакоме рату, ма ко год био на било којој од страна, управо само страдалници, управо они који и страдају за рачун виших циљева и интереса (поготово жене и дјеца – а у једној пјесми се каже, уз, на самом крају, лајтмотив провучен кроз цијелу збирку, и: „ми Нишевљани / на Михољске задушнице / мислимо на покојне / и на жене и на децу. / Ред се изгубио одавно, / а сузе смо изгубили. / Рат за ратом / Крајина по Крајина / па Украјина”). Али, у овим стиховима је смјештена и посвједочена искрена вјера у Бога Живога и његову правду за људски род, вјера у Божју промисао, ма колико се на неким мјестима лирском субјекту и пјеснику самом чинило да „Разбојници и лопови звоне / а свеци се повукли / у дну цркве светлуцају, / призивају!” – цитирајмо опет из исте те пјесме, која је, иначе, и поетски коментар на, и Београдом и (поготово) позивом на причешће обремењену, пјесму „Јутрење”, ауторке Тихане Тица. Уосталом, да себи прилагодимо још једно Богдановићево упјесмљено упутство из овдје тумачене збирке: знамо да моћници-крвопије зараћенима обећавају искључиво оружје, свијеће слабо коме пале (Задушнице њих (или: Њих) не обавезују, а у вјечност ти овоземаљски моћници и не вјерују), а хљеб и лијекови и не спомињу се никако, али нас овдје, ипак, ништа не спречава да будемо једни другима лијек, те да се причешћујемо Хљебом, Тијелом Христовим (и Вином, Крвљу Христовом) у славу Бога, и за наш мир и њихов мир, међусобно зависне, у сваком смислу, и да у будућности Вјера и Саборност буду наше оружје против зала, а не да се – као, у случају низа отпалих од Истине, толико пута у историји – окрећу леђа најближима зарад овосвјетске испразне славе коју обећава Зло.
Пратећи, да и ово кажемо на крају овог нашег текста, (и) кључ богонадахнутости, а и боготражитељства, није ни случајно то што се, ипак, збирка пјесама Све Крајина до Крајине, па Украјина (или: Све крајина до крајине, па Украјина) завршава поетским дијалогом са романом Небо, тако дубоко, ауторке Весне Капор, још једним дјелом у славу Бога, али и у част оних који нас, чврсто вјерујемо, чекају на ономе свијету. А ту код Богдановића стоји, пак, да, колико год се неко можда и трудио да се ријеши Неба, оно ће му увијек стајати над главом, те да све дубље можемо утонути у Њега онда када смо и заиста спремни за Сједињење.
2.2.2025.
Источно Сарајево
