Стојан БОГДАНОВИЋ: ПИКОЛИНА ЈЕ НАШЛА МОМКА

 

ПИКОЛИНА ЈЕ НАШЛА МОМКА 

Стојан Богдановић, математичар и песник

Сви смо пресрећни.

Пиколина још није напунила тридесет девет година а заљубила се. Најзад је и она нашла момка. Њена мама Лепосава, звана Лепка, била је пуковникова кћи. Лепка је ових дана боравила у Прaту. Рођендан једином њеном унуку. Тамо је срела и Пиколининог момка. Има браду, а и косу је свезао у репић. Репоња. Кажу има и клавир. Ради у банци. Пиколина га хвали. Много је добар. Није објашњавала у чему је добар. Али ако је њој добар мени је одличан.  

Пиколина је питала Лепку, а Лепка да пита мене, да ли може да доведе момка у Ниш. Одобрио сам. Почеле су припреме. Стан је данима чишћен. Купатило нарочито. Постављене су свуда водоотпорне траке да не може ни капка да изађе из туш кабине. Нова четка за брисање ве – цеа, нова кутија за употребљени папир. Сиво. Слаже се са плочицама у кабини. Фуге на поду у купатилу нису баш најбоље изведене. Али ваљда Жабац, Пиколина га не зове тако, неће да примети да су нове, да су сада рађене. Поклопац на шољи био је у браон боји, личи на дрво. Из Прата је Мара, старија Лепкина ћера, давала инструкције, да се износе кашике за сваку врсту јела. Још је додала, Италијани су много гадљиви. Прошао сам Италију уздуж и попреко, а и живео сам са Италијанима у Паризу. Коначно и зет је Италијан. Нисам приметио ту гадљивост на јело. Када је џабе, једу озбиљно као Швабе, у пристојним количинама и стално мрмљају, Боно, боно! Oвај наш је јео рукама, и на сва уста хвалио, Бонисимо, бонисимо. Ми остали смо користили есцајг.

Чим је Жабац сео, онај поклопац на ве-це шољи је  пукао.

*

Одлучили су да уштеде мало пара, требаће им, ићи ће на шишање код фризерке у Нишу. Ту је јевтиније. Ја сам ћелав и оно мало длачица са стране Лепка ми покупи машином за шишање. Предложих Жапцу, ако хоће да лепо изгледа као ја нека га Лепка. ошиша. Сви су се смејали. Нисам разумео зашто. Можда чова мисли да је леп. Пиколина је додала, Ја га волим овако са репчетом. Кад су кренули код зубара замолио сам их да понесу и моје протезе на избељивање. После посете зубару који их је саветовао да након третмана бар два сата не једу ништа, свратили су  у кафић на пиће. Тамо су заборавили моје протезе. Ево, три дана ништа не једем. Само пијем.

_*

За време ручка саопштише нам да је Пиколина трудна. Кажу боље је овако него телефоном кад оду у Фиренцу. Атмосфера је била пријатна. Весело. Пиколина је преводила и смејала се као луда. Да бих испао важан и да покажем како познајем Италију испричао сам им причицу о путовању у Бари мог рођака који је био неки грдан фунционер привредне коморе. Била је то делегација привредника. Кад су стигли у означени хотел дочекао их је један адвокат. У хотелу док су чекали распоред ко ће у коју собу један члан делегације начуо је да хотел припада неком мафијашу и он се узбунио. Неће у мафијашки хотел. И други чланови делегације су почели да гунђају. Адвокат који их је дочекао рече им нема проблема, могу да изаберу хотел који хоће, сви хотели у Бару су власништво истог човека. Буна је спласнула. Остали су ту где јесу. И Жабац се смејао. Није ми личио на мафијаша. Изгледао ми је питомо као папуџијски мачак.

*

Да не грешим душу, једном смо Лепка и ја позвани да идемо у госте у Фиренцу. Њена старија кћи је живела са својим момком у једном мемљивом ћумезу. Момак није био у Фиренци тако да смо у том ћумезу одсели и нас двоје. Мара је требала да добије 500 евра од неког типа за кога је радила дизајн. Тај преварант јој није дао новац на време тако да сам ја морао да вадим своје цркавице. Узгред, Лепка је по обичају заборавила новчаник. У ствари, не знам ни да ли је имала новчаник. Никада га нисам видео. Пиколина је била студент. Није имала кинту. Решиле су да нас изведу на вечеру. Мало смо прошетали па смо сели у једну баштицу. Наручили смо крилца. Једанпут, други пут, трећи... Наравно да сам платио, а и остали смо гладни.

Сутрадан смо ишли у Фјезоле. Због Црњанског. Уби нас киша. Нисмо могли да видимо Фиренцу одозго. А нисам схватио ни зашто је Црњански изабрао баш то место. Можда због магле. Волео је да хвата маглу. У томе су се и други опробали. Ја написах целу књигу. Ни мој први уредник Милисав Савић Кум није био горе. Рекоше ми да је отишао у постмодернисте. Не верујем да ће се вратити.

*

Ишли су да ураде тестове да дете случајно не буде фалично. То је сада модерно. Изваде ти крв и пошаљу на анализу у Београд. Кажу да су раније материјал слали у Америку. Нису имали новце. Дао сам им 749,99 евра. У целој Европи је та цена. Е, баш ме заболе за Европу. Резултат је био добар. Дан-два, ево је Пиколина. Каже да тамо у Италији раде још неке тестове. Буше кроз стомак. Испитују присуство протеина. Мислим да је то било непотребно. Али ко мене шиша. Лепка је плакала. Узнемирила се. Уплашила се. Резултати ће бити за двадесетак дана. Не лези враже, Лепка је добила херпес зостер. Сад ћу ја бити узрок томе. Зна се.

*

Расправа је почела на широко. Рекох да ме Пиколина и њен Жабац ничим нису задужили. А Лепка ме опомену да ми је њена старија кћи помагала у припреми рукописа за штампу. Што наравно нема никаве везе са боравком Пиколине и Жапца код нас. Баш смо их дворили. Лепка мисли да то тако и треба. Можда.

Бангави старци само што су се вратили с пијаце, кад ето је Пиколина с питањем, Па што нас нисте звали?

*

Пиколина и Жабац су ми при одласку написали писмо: „Жабац је одушевљен Вама и много му се све свиђа.“ Јели су пиротско јагње. Оно које сам пазарио док је Лепка била у Прату код старије кћери. Био је рођендан њиховом сину Сави. Дакле, оценили су ме. Не знам како сам успео све ово да заслужим. Свака ми част. Питање је да ли смо успели да претупамо Жапца. Време ће показати, а можда пре њега покажу и пренатални тестови.

*

Што се старије кћери тиче ја сам јој дао пристојан поклон за свадбу. И госте из Ниша сам водио на ручкове и вечере. Њихових рођака и није било... По повратку у Ниш организовао сам ручак за педесетак људи. Младенци су добили паре и поклоне, а ја сам платио ручак. Сад Лепка мисли да сам ја дужан. И још, мисли да сам ја узрок зостеру. Прошло је дестак дана од кад су отишли. Не јављају ми се. Није ни хитно.

*

Два дана нисмо разговарали после онога када сам јој рекао да ме Пиколина и Жабац нису ничим задужили да би били царски дочекивани.

Зостер не пролази. Рече ми да мора да иде код кожњака. А и брат Лепкин, Рајко га зовем,  мора да иде у болницу. Нешто му није у реду са плућима. Имао је неку израслину на леђима. Мислио сам да то треба да оперише. Али изгледа да је нешто друго. Много је омршавио. На ивици анорексије. Лепка тврди да је он увек тако изгледао. Али ја нисам ћорав.

Брат је добро. Онај доктор је био пијан. Није видео да сенка која се на екрану појавила потиче од липома на леђима пацијента. Пијана будала није будала једино када од пацијента треба да узме паре. Ишао је поново на снимање. Зрачење уопште не интригира никаве докторе. Евентуално, лова. А може и виски. Наш инфаркт их не погађа.

Све ово ме је подсетило на време када сам ја кубурио са липомом. Познавао сам изврсног хирурга у Књажевцу др Дашка. Били смо пријатељи. Покажем му леђа, а он ће, Нема проблема, то ћемо зачас бриснути. Поверовао сам му. Каже ставићемо два конца. За пет-шест дана то је готово. После седам дана дођем ја код њега. Он погледа и рече сестри, Скините му ова два конца, а остало ћемо за два дана. Дођем ја кроз два дана. Он погледа и каже сестри скините му ова два конца, па нека дође за два дана. А онда ја њега питам, Добро докторе, па колико конаца има? Рече, пет. Па, ти рече да су само два, мало се побуних, а он, Јес, па да сам ти рекао да су пет ти не би пристао на операцију, а то је било на граници да пукне и да направимо белај. Слегох раменима, а доктор ме позва у свој кабинет на виски. Није то био онај виски који сам му донео, али био је одличан и био ми је потребан.

*

Чекамо извештаје, резултате тестова из Фиренце, да видимо како је наша девојчица. Чекамо позив од Лепкиног брата да чујемо шта би са његовим липомом. Стално нешто чекамо. Неко и дочека. Песник Нишавић ми јавља да ће пензију примити тек у новембру. Сигурно је обавештен да ће бити увећана и бенигна. Сметаће му, али неће бити опасна.

*

Гастарбајтери када хоће озбиљно да уштеде неку пару иду на годишњи одмор код рођака у Србију. Наши се уклапају у следећу лесковачку причу:

„Беше ми јучер фамилија из Беч. Донесоше ми неки кекс од евро, чоколатку и 100 грама кафу, а изедоше бабину пензију и пола женину плату“.

*

Рајко не одговара на моје поруке. Звао сам га телефоном. Сав је кисео. Видим да је изнемогао од ишчекивања. Нису га тек тако оставили да лежи  у болницу три – четири дана, због обичног липома. Јутрос су га оперисали. Кркнули су му и дрен. Остаће још који дан да се излежава. Ноћас нисам спавао због њега. Јутрос сам звао мог врлог братанца да посредује како би га оперисали.

Рајко је тек сада открио да је приликом одласка у Београд код своје пријатељице Б. обилазио разне клинике. Ми смо мислили да је његово путовање било из других разлога. Више пута се жалио да је Б. много дебела. Била је неки виши владин чиновник и добро је плаћена. То му је одговарало. У вези оних клиника, није ништа испало, биле су прескупе, а и његов страх од операције је био неописив. Бојао се и инјекција. Сада нису инјекције као некад, игле су мале, једва да се виде. Али он се плашио и помисли. Питао ме је како то изгледа. Нисам имао воље да му објашњавам. Само сам промрсио, није то ништа. Ја сам у пензији. Одавно. Не радим ништа, само се секирам да ми прође време.

*

Мара је мислила да ће се запослити, те да неће целог дана бити са свекрвом. У осталом, постављала је себи питање, зашто је студирала?  Муж је одлазио на посао и враћао се задовољан. Временом, падала је у депресију. Није читала ни (Контра)ендорфин ни Серотонин. У време Дантеа књиге су се продавале у апотекама. Књига је била лек. Али жене су упорне, успела је да наговори мужа да се одселе. Нашла je посао подно Алпа. Почела је интензивно да учи немачки. Тамо су и компјутери са немачком тастатуром. Џаба је Мусолини тамо насељавао Италијане.  А онда је светска криза изазвана пандемијом Короне учинила своје. Газде су затвориле фирму. Пребачена је на социјалу. Вратили су се у Калабрију. Непрекидно је тражила посао изван Калабрије. Упалило је. Ишла је на та силна тестирања. Скупила је потребне бодове и добила место у школи у Прату. Радост. Било је то близу Фиренеце где су она и муж студирали. Сад је проблем био стан. Муж ће радити приватно. Притисао је родитеље. Узели су кредите. Био је потребан депозит, а и гаранције. Све су то покрили родитељи, а кућу у Калабрији су уступили брату. Почео је нови живот. Опет је трудна. Пише да је на саветовању код гинеколога била пуна ординација. Све су биле жене које су биле прешле четрдесету годину. Кажу да су те ризичне. Очева није било у саветовалишту. Буздовани све знају.

*

Покушавам да се искључим од муке, од хромозома, од трудноћа, од хромозомопатија. Трудим се. Узимам Серотонин. Зову га хормон среће. Не знам да ли је срећа трајна или је то тренутак у животу. А и живот је само тренутак. Проклета бесконачност. Математичари мисле да је бескончно фиктиван елемент којим се крпи рупа у теорији бројева. Читам Уелбека. Потпун промашај. Не само што сам на ивици депресије због дешавања око мене, а и због старости која подразумева немоћ, нарочито код оних који се нису припремили за живот, за издају, него што је његов роман покушај дркања по читаоцу. Интересантно је десетак страница. Истиче се део када је главни лик припремао убиство четворогодишњег сина своје негдашње партнерке уз наду да би после могао опет да буде партнер некаашњој љубави. За тај чин аутор је направио озбиљну припрему да би без нарочитог објашњења ослободио главног јунака зле намере. Више од половине романа писац је форсирао дркање и пушење, а у другој половини је причао о покушајима дркања. Најзад је завршио роман. Као да је попушио. Психијатри, неофројдовци, кажу да је дркање понекад позитивно. О пушењу вам сада не могу ништа рећи. Одавно сам престао.

Био сам у заблуди да ће Серотонин изазвати серотонин. Знам поуздано да ми то није бил прва заблуда, а надам се да није ни последња.

Коликогод се Уелбек трудио да постигне рекорд у дркању и пљувању удаљ није успео да достигне Басару.

Необична је у роману једна стара идеја да аристократа брани сељаке (пољопривреднике). На лик тога Емерика, цело име му је Емерик д'Аркур-Олонд, Уелбек је утрошио доста простора. Гадно је што је одлучио да га ликвидира. Наместио му је самоубиство. Није размишљао да самоубиство просто значи убиство. Да не везујем сада ово за Јуду. Тај, до тог чина, релативно позитиван лик у роману, сада постаје жртва која је себе убила да не би пуцала у човека, макар да је тај човек био на противничкој страни. То би могло да држи роман на завидној висини. Очито да је Уелбек покушао да избегне тривијалност. Убиство му се учинило као добро решење. Ко зна можда је имао на уму да су и непријатељи наша браћа. Јуда је спасио себе, а Улебек је спасио непријатеље.

*

Пиколина је у Сијени, а њен момак је у Фиренци. Она је дакле ваздан на оном кривудавом и џомбавом путу. Сада је у фази испитивања хромозома. Мора се узети плодова водица. Опет ће је бушити. Па одмарање. Не може се живети без секирације. Нико не спомиње долазак у Србију. Србија је последње ћоше на које се увек можеш наслонити. Једини услов је да је човек спреман да пљуцка. Лепка плаче због тих хромозома. Поспешује херпес зостер. Од комшике изнад слива се низа зид. Буђ. Мајстори су једном били. Други пут су одбили да дођу. Кажу, она баба је много досадна.

Свет се убуђавио.

Преко буђи цури време.

*

Кад сам био млађи куповао сам цвеће за Лепку. Волела је цвеће. И Пиколина воли цвеће као и њена мама. Једнога дана одем у Тврђаву код познатог сликара Стојка Стојковића да купим слику за поклон једном пријатељу. Решио човек да се жени. Хтео сам да купим певца. Разгледам. Шеткам се по атељеу. Изаберем једног робустног певца који се пропиње и кукуриче. Видим и чујем да кукуриче. Одједном упали ми се сијаличка и кажем Стојку, Дајте ми неко цвеће, моја жена много воли цвеће. Док сам трепнуо Стојко је преда мном изнео вазу са једним дивним букетом, разбокореним цвећем. Жена се одушевила. Помислио сам, проблем цвећа је трајно решен. Идуће недеље нисам купио цвеће. Пита ме жена, А цвеће? Одговорих, па ено га на зиду.

Пиколина ми се није дуго јављала. Синоћ добих порукицу, Жабац ми је купио цвеће. У прилогу је и букет. То сам протумачио као добар знак. Данима чекамо вести о хромозомима. Додаде, ја волим свеже цвеће нисам му испричала како сте Ви решили проблем звани цвеће.

*

Начекасмо се. Резултати никако да стигну. Синдроми су ми се попели на главу. Најзад, стиже абер од Пиколине.

-   Све је у реду. Девојчицааа јеееееее!

-   Браво, браво. Ла мамма.

*

Не знам да ли сам завршио ову причу. Највероватније нисам. Кажу да поједине приче имају срећан крај. Ова ме је убила. Нећете имати прилику да читате крај. Стално сам тврдио да није тачна она народна, крај ће каже. Живот је фарса. Не зависи живот само од фарисеја. Животу је потребна мисао која га је произвела. Неко мора и да га љуља.

 

 (Темишвар, Књижевни живот, 1/2025, 61-70)

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: СОРТЕ УМЕТНОСТИ И УМЕТНИКА

Уметности од сорте, а и уметника, богме. О њима је писао  Срба Игњатовић, уважени песник, писац романа,  критичар, приређивач... Заиста би требало да прочитате књигу[1], а на крају је на „свега“ четири стране наведен кратак избор из биобилиографије. У овом тексту ћемо се осврнути на неке његове текстове и по обичају додаћемо своје опсервације и што шта још.

 

Сорте уметника могле би бити, племените, корови, хибридне, вештачке, налицкане, напрскане, непрскане, напумпане, надуване, старе сорте, (намерно их нисам разврстао по некој номенклатури)... Постоје уметници дуваџије и дркаџије и уметници који су уметници. А има и оних само дувају. Најбоље успевају признате сорте. Брзо се размножавају. Дају велики принос. Жилав. Тврд. Није за јело. Није ни по мирису ни по укусу. Али људи гладни уметности гутају и негодују. Сорте признате од државе углавном се не (до)тичу људи.

 

Какав je уметник, таква му је и уметност.

 

Постоје зрели песници. Они падају као крушке.

 

Песма кад узри падне сама.

 

Стари уметници тону.

Време кад му се прохте каткад избаци неког од њих на површину. Најчешће их гура надоле.

 

1

Срба Игњатовић пажљиво бирао је уметнике о којима је писао у тридесет и осам медаљона ове књиге. Ту има песника, прозних писаца, критичара, сликара, графичара... Увек је изабран неки посебан повод, али никада није изостала дубина психолшке скице портрета уметника. Први текст у књизи по коме је насловљена књига гвори о дружењу аутора књиге и Радета Марковића, стрип-цртача, уметника графичара. Јасна је алузија на познату изреку „за танго су/је потребна/ потребно двојица/двоје. Нажалост, речју „последњи“ Срба је пред читаоце истоварио сумњу да се дружење  као оно о проведеном дану са Марковићем у башти кафане „Стари град“ неће поновити. Ту сумњу је поткрепио дајући опширне описе друштвене и политичке ситуације у Београду.

 

2

Марин Сореску означио је 20. век као „доба исписане хартије“. Значи да смо уметност „попапирили“ и како рече Срба Игњатовић: „Велики број данашњих уметника заиста представља тек неку врсту отправника нарочите врсте информација.“ (75).

 

Марин Сореску биће тема у још једном тексту ове Србине књиге.

 

3

О Јоану Флори имамо, што се ове књиге тиче, подужи аналитички текст. Јоана сам и лично познавао док смо живели у Панчеву. У неколико наврата преводио је моје песме на румунски, Lumina (Панчево). Био је то млад, образован, човек. Брзо је живео и одлично је писао. И то на румунском и на српском. Био је и изврстан преводилац. Панчевачку поезију неуморно је презентирао румунској јавности. Није ми познато да су му се Панчевци одужили. Можда ће. О овом великом песнику Срба Игњатовић пише:

 

„Испитивање смислености живота, многи писци говоре о мисији човека у космосу, а ако постоји микро космос, онда се испитивање смислености може односити на властити живот, али и живот уопште – и то с ону страну постојања... Ово је замисао дотојна једног Кафке. Наравно, и песника Јоана Флоре. Она Флору узноси у ред најволшебнијих, најодрешитијих бојовника спремних да се с апсурдом суоче као са апсолутом.“ (83)  

„Песник другачијег сентимента овде би увео појам „душа“, или нешто слично. Подлегао би напасти „општег места“. Јоан Флора то не чини, јер је он песник „ране језика“, онај што је изједначио меснати орган у устима с безграничним чудом живога говора и изражајног језика, односно знао да постави властиту међу – високу, особену и избирљиву.“ (89).

Јоан Флора

 

4

Изгледа да ће у будућности песнике опрашивати вештачка инетлигенција. Она ће сама читати своје песме и сама ће се задовољавати. Песници од формата мораће да се попну на дрво. Биће у великом проблему. Треба наћи дрво.

 

Кад сам био мали саветовали су ме да се за време грмљавине не склањам испод дрвета. Сад видим да се у рату скривају по шумама као хајдуци. И дронови и их тешко проналазе. Тамо негде шуме се и саме запале. Не мислите ваљда да је то Велики Песник смислио.

 

Сигуран сам да ће се свет једног лепог дана вратити старим сортама семена.

 

Права поезија је ваздан била лековита.

 

Постоје нове сорте поезије. Оне се мукотрпно добијају.  Али није немогуће.

 

Теме могу бити и старе, а поезија нова.

 

Постоје модерни писци и писци који су увек модерни.

 

5

Постоје и часни писци. Многи су скончали под необјашњивим околностима, у разним коморама. О Едуарду Лимонову навешћу део Србиног текста:

 

„„Излет“ до Вуковара и линије фронта који му је код нас, између осталог, уприличен, Лимонов је, како показују његови написис у недељној Борби, доживео као својеврстан пут у време, заправо повратак налик оном могућем у негативним утопијама наклоњенној књижевној фантастици. Као наснажнији утисак, и рефрен, он у својим написима понавља: „обрели смо се у 1941. години. Тај утисак је веродостојан и уозбиљујућ, поготову када га изриче један частан аутор.

 

Едуард Лимонов

Међутим, Лимонов не би био то што јесте – заправо прозни мајстор с осећајем за детаљ, један од ретки писаца који данас  нуди значајне новине у домену прозног израза – када не би , негде на рубу свог закључног текста о посети Вуковару, саткао ванредну минијатуру. Вративши се с излета у 1941. годину, он примећује у Београду интелектуалце који и даље настоје „да буду објективни“.

 

Један такав позива га на вечеру у Клуб књижевника. Лимоновљеве „вуковарске опсервације“ слуша с повшном пажњом, настојећи да разговор скрене на свој некадашњи боравак у Америци, а Лимонов узгред пита у којем су хотелу у Вуковару он и његове путовође били смештени!“ (28)

Повремено се сунем за „Боњинку“, па наставим да читам Србу.  Нисам знао да човек мора толико да остари да би могао да чита врсног критичара. И он је остарио, али не признаје. Можда тако треба. Многи су ме питали ко је тај кретен који је позвао Лимонова на вечеру. Али Срба је господин па није написао, а ја нисам хтео да га питам.

Имам утисак да сам почео да се отимам од живота.

Живот је у суштини гадан, опасан, пакостан, самољубив. Видели сте какав је онај кретен што је извео Лимонова на вечеру. Зар се он не уклапа у неку од ових мојих, и не само мојих, категорија. На срећу то био је Лимонов. Хвала Срби за детаље. Мајсторски, нема шта.

6

Георгије Власенко (1955, Јасенутски) предавач је руске литературе на универзитету у Сан Франциску. Срба пише: „Сваки његов стих вреди цитирања – управо због тога што већ јесте нека врста цитата. Умеће цитатности, тај темељ постмодерне, овде се разбокорио у скоро савршен систем.“ (33).

Власенко се појавио са старим ламентирањем и плачем. Што се израза тиче, то је ново, а што се тема тиче, све је старо, већ сто пута виђено, у свету, а и код нас.

 

Што више мислим о Русији, мени се

све више плаче, птице руских непрегледности,

гусани, лабудови, жути косови.(36).

 

Руси су велемајстори у плакању. Мислим на песнике.

 

Носталгија је гадна работа. Напада све људе који се одметну од своје земље,  а Русима се чини да је носталгија само њихова.

 

7

У овој књизи сећања и критичких текстова Србе Игњатовића која је насловљена Последњи танго у Београду, није реч само о Београду. Запажен је текст „Мементо 1989“ у коме Срба пише о двојици сликара из Књажевца, Добривоју Иванковићу и Драгославу Живковићу, о посети Добривоја и Србе Драгославу, којом приликом су га затекли у дворишту испод дрвета са шаховском таблом испред себе, решава неки шаховски проблем.

 

 

„Под својим, рекло би се јабуковим стаблом, у дворишту, Драгослав Живковић решава шаховске проблеме, а слика и црта нешто ниже, у помоћној, дворишној зградици.“

..................

Ако овај градић, из којег су се изнедрили и моји младалачки ауторски фантоми, икада буде имао своју галерију, најмање једна просторија у тој хипотетичкој институцији припашће, негде у дубини времена, Драгославу Живковићу.“ (18).

 

И сам сам се петљао у Драгослављев живот. Дивио сам се његовим сликама. Писао сам о њима и Драгославу. Путовао сам и по неколико стотина километара да бих присуствовао отварању Живковићеве изложбе. Када сам постао председник општине Књажевац посетио сам Драгослава у његовој кући у улици Гавре Аничића. У истој улици сам и ја одрастао. Био сам непријатно изненађен сазнањем да општина Књажевац није хтела да уплаћује уметнички стаж Драгославу Живковићу иако је као члан УЛУС-а испуњавао све услове. Са госпођом Душицом Живковић, директорком Завичајног музеја сам постигао договор да Драгослава запосли у Музеју. Изненађена питала ме је: „А шта би он радио у музеју?“ Мој брзи одговор био је: „Он је сликар, радиће свој посао, сликаће!“ Драгослав је недавно из Музеја отишао у пензију. Музеј је обогатио својим сликама. А ових дана се у старој Књажевачкој чаршији зида зграда за легат Драгослава Живковића.

 

Стојан Богдановић и Драгослав Живковић

Да бих дочарао карактер врхунског уметника додаћу следећа причицу из једног мог ранијег списа:

 

„У оквиру културне сарадње Србије и Француске Министарство за  културу, у време министра Којадиновића, позвало је пет српских сликара да учествују својим делима на једној изложби слика у Паризу. Међу изабраним сликарима био је и наш Драгослав Живковић. Требало је, са делегацијом Министарства, на отварање изложбе за Париз да крену и сликари. Но, видедвши да је све било аљкаво, да је Министарство то организовало првенствено због туризма и још које чега,  Драгослав је одлучио да не иде у Париз. Господин из министарства који је био задужен за организацију путовања звао је телефоном Драгослава. Објашњавао му је надугачко и нашироко да ће они, тј. држава, покрити све трошкове боравка и пута итд. Драгослав се снебивао, знојио се, потом је тихо, готово шапатом, промрсио: ,,Нема ко да ми чува куче“.“

8

О парадоксу писања Игњатовић даје мишљење неколико значајних писаца и филизофа, који саветују како писати. Сиоран каже – скроман човек не може да пише. Ово је нека врста парафразе Декарта које говорио да не може да мисли, ако није у свили. Фуентес тврди да је – смрт прави анђео писања. Ефрос каже: „Човек може да пише стихове, али да не буде песник.“ Дарел саветује; „Песме, попут попут акварела, треба оставити да се темељито осуше пре него што мењате нешто – шест месеци, или шест сати, зависно од коришћене боје.“ који саветују како писати. Наравно да ћемо овде дати мишљење аутора књиге са којим се не морате сложити:

 

„Мењање, дорада, рад на тексту највиши је облик ауторске самосвести и аутокритичности. Ваљда је управо та свеаст оно што правог писца разликује од неуког почетника и безнадежног дилетанта. Прави писац преиспитује исписане редове, сумња, истражује. Аматер је, напротив, сваким властитим редом подједнако бескрајно задовољан или дословце усхићен.“ (74).

 

Углавном бих се сложио са закључком. Али рекао бих, шта ми се дешавало када сам писао, преправљао сам, исправљао, резао, скраћивао... најзад је мој текст изгубио душу. Значи нисам добро то урадио, или није ми ни био добар текст, па нисам имао шта да одрежем да бих бацио, а да нешто и остане. Иначе писао сам само зато што ме изнутра терао неки ђаво. А и они споменути, па и аутор књиге, тако су радили. А зашто то нису признали? Е, то је њихово право.

 

9

Песму би свакако требало окачити на жици, да се просуши и проветри. Сунце нарочито отвара очи.

 

Да би се видели божури како цветају,

Морају се скинути гаћице.

Морају се разголитити стихови.

 

*

Кад проперете речи,

Окачите их на жицу,

Оставите их да се мало просуше

И да их комшије виде,

Потом испеглати

Да се жабице не примећују ни из авиона

И огласити на сва звона:

Поезија није рутина.

 

Поједини креатори

Претерано облаче своју песму,

Натрпају све што знају

И угуше је.

Кад је човек загледа,

А она бледа,

Модра, скоро зелена.

 

Из мртве песме

Не може исцурити ни мисао

Ни крв.

 

10

Постоје писци који "пишу за себе",

Постоје писци који за живота нису ништа објавили.

 

Постоје песници који властиту поезију „уписују у ваздух“. Такав је Никита Станеску. Који одавно није са нама, али је увек ту са својим песмама. О њему Срба Игњатовић пише: „Иако је, као заговорник идеје тоталног песника, своју поезију годинама радије изговарао него бележио – односно дословце је уписивао „у ваздух“ – папири с необјављеним, непознатим Никитиним песмама непрестано израњају и после читавих деценија. Carta canta. Песме имају sua fata, своју судбину. То нам посведочује, као новонађеница, и Никитина нова песма Споменик речи, четвороделна , елиптична попут даха и уздаха, асоцијативна и алузивна, карактеристично надахнута творевина. Наводимо четврти сегмент:

 

Никита Станеску

Крива линија Карпата,

Какав гробни

Споменик Богу,

А ти, Београде,

Каква жудња за Богом

 

Постоје писци који пишу за новац.

Постоје државни писци.

 

Занимљив је коментар проф. др Велибора Петковића:

Пре три деценије, у атељеу Перице Донкова, поставих наивно питање, за "Народне новине": „Како знате да сте слику завршили, да треба престати са сликањем?" Фоторепортер Душан Митић Цар се засмеја, а Донков се уозбиљи: "То је најтеже знати. Многе сам слике упропастио јер сам хтео само још нешто да додам. Па онда све премажем бојом и сликам поново". Мислим да је слично и у књижевности, на тексту треба радити али не сецирати га као жабу.

 

11

Одлична је прича о поезији Радета Томића. Сецирање било је до на „ситна цревца“. Навођени су стихови, веома стручно, да би се поткрепила мисао критичара. Нажалост, није наведена ниједна песма Радета Томића како би читалац могао стећи неки утисак о његовој поезији. Штеди се на папиру. Нисам неки љубитељ америчке критике, али ми се веома допадају текстови у којима има и по неколико песама песника о коме се пише.

 

Овде Срба Игњатовић истиче нове врсте песника.

 

Постоје познати песници.

 „Познатост, уосталом, и није књижевна категорија. Она угађа личној таштини – привремено, ефемерно – и тек ретко подразумева пратећи вредносни суд.“ (128).

 

Постоје ваљани песници.

„Ваљан песник, жив или упокојен, заслужује непрестано нова, откривалачка читања. То је једини прави вид потирања нехаја и заборава.“ (128). И овај Србин текст доказује да је Раде Томић ваздан „приправан, поготову данас , да издржи и подстакне нова, откривалачка читања.“ (132).

 

12

Постоје водећи есејисти.

„Есеј, оглед, расправа и студија лагано – и то у светским размерама – постају најутицајније форме. Ваљда зато што нуде одговоре каквих у савременој белетристици готово да нема.“ (56). То би био разлог зашто је Срба Милована Данојлића поставио на „часно место једног од водећих есејиста српске књижевности.“ (56). Наизглед скромно. Да бисмо поткрепили тврђење навешћемо још и књиге огледа Милована Данојлића: Наивна песма (1976), Мука с речима (1977), Чишћење алата (1982), Писати под надзором (1987), Мука духу (1996), Тешко буђење (1996), Велики испит (1999), и друге.  Овај списак сам поставио овде као мамац. Можда се неки читалац одважи и суне се за неку од ових изврсних књига Данојлића.

 

Милован Данојлић

***

Сигурно је да нисам обухватио све сорте уметника које је Срба Игњатовић обрађивао у овој књизи, у кратким есејима, записима. Књига може послужити и као историја једног временског периода Српске књижевности иако су третирани и неки страни књижевници, али они су били у блиској вези са Србом. Ова књига би могла послужити и као уџбеник онима који би наумили да се баве озбиљном критиком уметности. Ту би могли сазнати како се на малом простору може извршити дубинска психолошка анализа, скенирање неког лика или дела.

 

Срба би се могао проучавати тамо где је важан стил, ерудиција, а човечност посебно.

 

2.6.2025. Агија Тријада

---

[1] Срба Игњатовић, Последњи танго у Београду, Младеновац,  Пресинг, 2025.