РАДУЈЕМ СЕ ШТО НИСАМ БОГ
Ако сте мислили да ћете овде
наћи неку логику,
саветујем
да се одмах манете ћоравог посла.
1
Кажу да је овако било.
Песник је у рукама држао живот,
Створио је Бога.
Живог Бога.
Када је мали порастао
Уграбио је тренутак,
А то је вечност,
Отео је творцу вечни живот
Како би се поред песника
Провукао у славу.
Због те ујдурме разапели су га.
Песника још увек распињу
Због те мале несмотрености.
2
Песник је Бога измислио.
Годинама контао је
и није сконтао како је настао свет,
Ко је створио свет,
Где је почетак?
Творац био му је потребан.
А онда се потајно надао
да ће се тај присетити како,
када и зашто је
створио овај свет.
Зар му је био мали
па је морао да прави
и оне друге?
Међу толиким световима
стварао је и унутрашње.
Из њих су излазили нови и нови светови.
Тај човек никада да стане.
Као да је живот бесконачан.
3
Као да је живот његова
(без)лична својина.
Зато се људи и понашају
Тако неодговорно према животу
Јер он није њихов.
Они га само живе
И то на одређено време.
За то плаћају велику кирију,
Велика је цена
За кожу у којој је смештен
Тај јадник.
Ако почне да пуца кожа,
пукла је мисао.
Рана се не може закрпити парама.
Често је добро да исцури мисао
и да настави живот.
4
Песник је створио Бога
из љубави.
Није знао шта ће
ни како ће с љубављу
и реши да створи њега.
Да може стално
да излива љубав
а да то не шкоди другима.
Песнику паде на памет,
а коме би другом,
да њега прогласи за творца свега лепог.
Као да је лепота његова приватна ствар.
Али лепота има свој век.
Иако се ни за њу не зна
када је створена.
Она се увек негде промакне,
кроз неку рупицу,
и када се нико не нада
она се насмеши.
Као да је она сам стих.
Лепота се ствара,
и песник као сваки
добар родитељ
који воли своју децу,
своје стихове,
пушта је да иде у свет.
5
И када је Бог створио жену,
онда нико више није морао
да сања и да машта о лепоти.
Песник је требало да је дочара,
да је ваздигне.
Тако почињу муке са поезијом.
Поезија је велика мука.
Срећом, људи,
бар већина њих,
то не знају.
А неки и не схватају.
6
Жена је одмах умислила
да је она најлепша,
и то не само на овом свету,
Да њој припада сва поезија.
Ако јој то и признамо,
шта онда да кажемо
другим женама из других светова?
Шта ће рећи други људи
из других светова.
Да ли се све једнако види из тих светова?
Ако би се видело све једнако,
онда би то било ружно.
Свет би постао један,
Грозан, силан и ружан,
Човек би био стално тужан.
7
Поред песника и остали су почели
да измишљају богове.
Најпре су то радили кришом.
Када су се богови намножили као данас,
онда су почели да негодују.
Најзад, после силних перипетија и ратовања
нашли су решење.
Из те гомиле једнога су
прогласили за поглавицу.
Дошли су на песниково.
Нису се усрећили.
Чинило им се
да је то решење најбоље.
8
Појавили су се и филозофи.
Они су неке богове ликвидирали.
Неке су живе закопали.
Неки филозофи су смислили
да им Бог није ни потребан.
Вртели су се у кругу,
по кругу,
на кругу.
Вртели су кругове
и ништа.
9
Неки од њих,
Они виђенији,
који су се међу првима сетили ове теме,
тврдили су да су да су га видели,
да су с њим разговарали.
Један је чак набавио неко камење
на коме је било као нешто урезано
и тврдио је да му је то Бог поклонио.
После је тврдио да му је Бог наредио
да се држи тога
што је на камену урезано.
Али није умео да то прочита.
Када су то неки прочитали,
испоставило се да су прочитали
тога преваранта.
Али протумачили нису
шта је тамо било урезано.
Још се заказују гозбе
на којима се расправља
да ли је он био у праву
или је успео да обмане цео свет.
Сви знају,
У камен се урезује само време.
10
Руља је на препоруку веровала
да је Бог свемоћан.
Да му се треба стално молити.
Да му треба приносити жртве.
Неки су га замишљали као оног пијаног,
брадатог,
Руса са Кавказа,
који је надживео многе своје саплеменике
и који
је имао доста потомака
да њима покрије већи део Русије.
Срби који не знају одакле су дошли,
а ни куда иду,
такође мисле да су потомци овога Руса.
У ствари важи обрнуто.
Јер Руси су од јужних народа
примили писмо и са њиме су дошле
и разне друге подвале,
па и веровање
да је Бог створио свет.
Недостаје и њима тај кључни стих
који би био доказ о Творцу.
И боље је тако.
Због песника.
Не због Творца.
Боље је и због Срба,
бар имају неку илузију.
А песника је у нас увек било
више него људи.
11
Боље је што се не зна
за почетак света.
Ако га до данас нико није пронашао
ми ћемо веровати да он и не постоји.
А то би значило да је свет бесконачан,
тј. без почетка.
А то пак значи да нема ни краја.
Ако би са ове стране био крај,
онда то не би представљало
никакав проблем за нас,
ми бисмо се окренули назад.
Могли смо ићи натрачке
и без окретања.
То је свет често радио.
Кад год је ушао у тупик.
И ништа се није десило.
Зато што је то све мисао,
Чак и поезија.
Без песника нема поезије,
па нема ни Бога.
12
Поезија не може без душе.
За то је потребан и крик.
Тако постаје човек.
Сваког човека је створио бол.
И крик.
Крик.
Тако је постала и мисао
коју сада зовемо песник.
13
Наш песник
одавно умро је,
али жив је.
И све је живљи.
Што се чудите?
Када је Бог створио нашег краља
Препознавали смо га по венцу и аури.
Жене су га знале по мушкој лепоти.
Чим имате лепоту,
одмах се ту створи и љубомора.
Зар се не сећате?
Дошли су неки из света
а међу браћом нашом пронашли су
и неке своје.
Кренули су да отимају нашу земљу,
наше жене,
убијаху људе,
браћу нашу.
Напокон дошао је наш песник.
Измислио је нашу српску душу.
Удахнуо нам је душу.
Наша је душа почела да се распростире по пољима.
Наша душа је била обележје наше земље.
Она се вијорила на сваком крсту
који је био забоден у нашу земљу.
Наша је душа на свакој крстопутини.
Она је наш путоказ.
Наша душа је наша застава.
Наша мучена душа је наш грб.
Не зна се какве везе имају грб и грбина.
Ваљда је грбина велики грб
на коме је наш песник изнео
нашу српску душу на видело.
Наш је песник
од српске душе направио себи кућу.
Иако ништа није вечито
његова је кућа вечита,
јер је он своју душу поклонио српској души.
И она је његова кућа.
Во веки векова.
14
Душа није ствар коју бисмо држали у фрижидеру.
Северни и јужни пол су природни фрижидери.
Тамо се земља споро врти.
Просто се не чује њена шкрипа.
Не чује се ни на екватору
јер је у комшилуку велика галама.
15
Велика је брзина живота.
Бржа од звука,
али не достиже сунце.
Њен домет је земља.
И живот се мора тиме задовољити
иако неки мисле
да ће им фрижидер продужити живот.
Заблуда је то велика.
Лед није живот.
16
Погрешно је било и то
што су неки мислили
да магарац може преносити мисао.
Тако су га и натоварили.
Мисија је пропала
јер је та мисао створена
да иде за овцама,
а да о свима њима брине господар.
Уз помоћ паса.
Испада да су у животу веома важни пси.
И њих су упрегли.
Пси ће убудуће вући магарце и коње,
А све ће њих човек носити
У својој глави,
Као успомену на живот.
17
Пси ће човеку бити потребни
да на чистац из шуме мисли
истерају праву.
И да му покажу која је.
Права ће бити она на коју лају,
а не она коју не познају.
18
Пси су некада били чувари.
Били су дресирани.
Дошло је неко друго време.
Пасје време.
Они више не лају само на непознате.
Лају на све и свашта.
Лају се и међусобно.
Жестоко.
Само да би могли да једу
Као богаташи.
Али да нешто остане и да сакрију.
А за то им је потребна
растресита земља.
У озбиљној држави све је то
Немогуће.
Али и најозбиљније државе
Пропале су.
Да би се изградило
Нешто што ће се свима чинити
да је боље,
па чак и лепше
Било би добро све то срушити.
Поравнати рачуне,
Очистити и поравнати земљу.
Проблем је наћи лепо време
И погодити тачку ослонца.
Али постоје људи који то
Умеју, хоће и могу.
Ако већ морате целог живота
да изигравате пса трагача,
Тражите човека!
19
Никоме није потребан пас
који зна да чува само једну коску.
Расна будала би морала
да зна да чува
најмање 208 туђих костију,
то је просек.
Она би морала знати
да сачува и својих 208 костију,
то је просек,
иначе ће та мисао исцурити.
И овако и онако је будала.
Расан пас би могао да постане сфинга.
Али пас не зна да то не зависи од њега.
Да ли ће он то постати
зависи чија је то џукела.
Мора се наћи и уметник
који ће му наместити све
што му је потребно
да би пред туристима могао играти
своју улогу.
Да му пред туристима стоји
Ваздан укрућен.
За уметника је важна тишина и простор
у коме би могао да се разигра.
Да се игра са својим псима из главе.
За пса важно је да лаје и да ћути.
20
Када је човека стегла реума
сетио се и песника и бога.
Лутао је по мислима.
Био је у двоумици
да ли је затајио песник
када је створио Бога
или је Бог затајио.
Бог је створио разне псе.
Пси чувари здравља су оманули.
Нису довољно дубоко закопали коске.
Измакле су се
испод тананог покривача.
Навукле су влагу.
А негде је почела
нека рђа да их глође.
Њима ништа,
али човека боли.
Они који су се сретали са Богом
кажу да је он стално млад.
Ако и јесте,
не завидите му.
Али проблем је што га
никада нема у ординацији.
Човека највише боли
када нема дежурног,
Или за време викенда
Када су сви пси с милим богом
Отишли у лов на дивље
Патке, гуске...
Нема коме да каже
да је његов последњи
чувар здравља нестао
при преласку на летње рачунање времена.
Можда је човек у заблуди.
А можда су му ловци упуцали пса
зато што им је нападао жене,
а острвио се и на децу.
21
Болесници,
и не само они,
имају потребу
да као мисао уђу у туђу главу.
Њима то нешто значи.
Били би спокојни
када би били сигурни
да ће се то и десити.
А она глава само постаје тежа.
На крају када буде реч о њима
биће то о болесницима.
22
Тело је савршена организација мисли.
Не тече само крв кроз жиле,
Нити су црева олуци
кроз које се спроводи.
Организација тела би могла послужити
и за организацију мисли.
Мисао зависи од тела.
Али када изађе,
она би могла њиме и да влада.
Увек је проблем туђа мисао.
23
О смислу живота
би требало да размишља онај
који има намеру да га ствара,
па напосе и онај који га је створио.
Људски би било да у њега верујемо.
24
Човек ће ваздан носити мртве.
Чак и онда када му то није по вољи.
Љутиће се, залуд.
Са њима ће отићи
И његова мисао, такође.
Све те мисли ће бити заједно,
као што су увек и биле.
Неке ће постати митови.
Тамо.
Негде.
25
Пас је заврнуо бркове,
Подвио је реп
и скочио у контејнер.
Када је испретурао ђубре,
када је прегледао све пластичне кесе,
биоразградиве и оне друге,
ускочио је у шарене гаће,
шкотски каро.
Тако нагиздан шета шором
и навлачи комшијске кучке.
Редом.
Све тако док комшије не побесне.
Шта би са њим било да је мировао?
Моја парола је,
Ни рат ни мир!
Не вреди му ништа.
Ко сам ја?
Сазнадох једног дана
од комшике што је хранила туђе псе
да су га видели иза кривине
насред пута.
Вране вребају тренутке
између пролазака аутомобила.
Једне му развлаче црева,
друге му скупљају остатке џигерице.
Пролазници окрећу главу
од свог чувара.
Жене покривају очи.
Говорила је мени моја Надица,
Није добро да некога жале,
ни пре ни после.
Увек лебди та слика
и та могућност
може га и прежалити.
Постоји и потајна нада
да ће се то и десити.
Само да не виде
наши пријатељи и непријатељи.
Комшија лежи насред пута
смрскане главе.
Кучка му је дошла главе.
Какав је то пас био,
људи моји,
ниједан му раван био није.
Али свет се не гради претрчавањем.
Нити трчањем за сваком кујом.
Кад би се бар она смирила.
Опет смо на почетку.
Уосталом чему служи крај.
26
Човек се најгоре осећа
када га неко жали.
Дође му да штукне из овог света,
да се ратосиља светине
Па и себе.
Али, боље је да се мане ћорава посла.
Остаци пса су се испаравали
док се асфалт чудио,
зашто се све то ради преко његових леђа.
Могли су људи и да се ваздигну.
Тако је било некада.
Тамо.
У легендама док су постојале.
Умреш и одеш.
Неки те жале,
неки те псују,
а тебе баш брига за све.
За све њих
и за сву њихову жалост,
а и за псовке и негодовања.
Док су постојале легенде
у њима су песници
на почетку стваралаштва
правили богове.
Онако како се праве деца.
Баш тако.
И баш такве.
Лепе, добре, умиљате,
да знају свакоме да подиђу.
Тога више нема.
Остале су само коске
које је тешко наћи.
Пси су их дубоко закопали.
А без костура се не може.
Без њега се праве љигавци.
На историју је нападала прашина.
Требало би то обрисати.
Најлакше је бриснути све
и историју и прашину.
То већ одавно практикују
Европски народи.
То је њихов начин за покривање правде.
Али од тога за нас
слаба је вајда.
Ћар је никакав.
Шмокљан.
И њему су дали мач.
А не зна да се прекрсти.
Чека, такав усран, непријатеље
да се пред нову битку сладе женама.
Рат им није потребан,
а ни мир.
Сласт.
А, то ли је нека сврха?!
Зар за њом треба жалити?
Људи жале за животом,
а нико не жали себе.
27
Човек воли илузију о висини.
А његова судбина је дубина.
Вода је најмоћнија.
Она је овај живот.
Да је висина добра
не би киша силазила.
Да би се продрло у дубину
човек мора да буде
оштар као шприц.
Мора да буде мањи од маковог зрна
да би могао свуда да уђе.
Свашта мора,
а ништа не мора.
Дубина није у мору.
Она је горе.
Дубоко је горе.
Доле су они који пузе
или гмижу
или су се већ удрвенили.
Доле је црно.
И само се отуда види светло.
Отуда се може исклијати.
И искијати.
Светло је горе
И оно непрестано пада.
За разлику од дубине
Светло боде очи!
Јако светло вади очи.
(Шта ли офталмолози мисле о овоме?)
28
Снага је човекова
У таласима мисли
Којe преврћу светове.
Снага је човекова
У таласима љубави.
29
Шта год да сте мислили почети
чини вам се
да је то већ неко смислио,
па чак и почео.
Човек је одвајкада маштао да лети.
Углавном су људи летели
ако би се стрмекнули са литице,
из дрвета,
или ако им је неко помогао
гурнувши их у јаму,
у бездан.
Једно је када све то замишљаш,
а друго је када то смишљаш
како да оствариш,
или како да то другоме сместиш.
Једног дана,
дошао је и тај дан,
као и многи други што су
дошли и отшли,
човек је полетео.
Да ли да споменем,
Проблем био му је
слетање?
30
Песник пева док цео свет спава.
Песник није спавачица,
А није ни птица.
31
Углавном сам добро.
Све некуд журим
иако никуда не идем.
Никад немам времена.
Проклето време.
Нека су га затворили у клепсидру.
Али сада је на песницима
да је окрећу.
Они пак кад се маше за клепсидру
мисле да ће окренути свет.
Кад би клепсидра била песник,
или бар његова измишљотина: Бог,
па да време окрене наопако.
Не мора сваког дана,
али бар неки пут.
А она пресипа у празно.
И то не својом вољом.
Проклета била.
Човек би морао више да ради
на изналажењу неке боље клепсидре,
али тај лењивац
је заборавио на мене.
Дозвољава да песника нагриза време,
Као гладан миш када
наиђе на сакривену цркавицу
и ојади сиромаха.
32
Човек може променити мишљење,
и треба да га мења
кад год сазна нове чињенице
које му руше поставке.
Али не би требало да мења душу.
33
Ако неко мисли да би требало да се убије,
Добро би било да то учини одмах,
на време.
Не би требало да замајава свет.
Нарочито је опасно по свет
ако он то чини док гладна светина
чека у реду за јучерашњи хлеб.
34
Опхрвани коначношћу
стања коме су дали име живот
поједини мудраци предвиђају смак,
други се позивају на велике
и старе књиге и предвиђају потоп.
Штавише, тврде да је тога било.
Али историја је непоуздана.
Њихова предвиђања страни посматрачи,
то су они који све посматрају са стране,
називају пророковање.
Пророци су се из планинских пећина
преселили у нове комфорније пећине
које називају друштвеним мрежама.
Из ових пећина не излазе ни у пролеће.
Звезде виде само када их неко звекне.
Читају из покварених карата,
које су нагризли пацови
и друге домаће и стране животиње.
Никако да се дозову памети.
Сепаратисти нагризају небо
и загађују ваздух.
Националисти кидају мреже.
Дебили се подсмевају народу.
Руља језди на замишљеном белом коњу.
Песници су уморили пегаза.
Постао је права рага.
Лети кроз паучину
која му је премрежила сунце
и то на оба ока.
Крила су му атрофирала.
Богаташи-лопови,
купују нове аутомобиле, авионе,
телохранитеље, утериваче, нове жене
и мобилне телефоне.
Техника је усавршена,
Само покажеш прстом.
Не мора човек да зна да чита и да пише.
Не мора ништа да зна.
Нема никаквих говоранција.
Одмах се смеју.
Лудаци.
Чему све то,
ако ће се свет вртети
и после нас и после њих?!
35
Први је дан пролећа 2017.
Јутрос са сунцем изађох
Поред Нишаве човек
Наслоњен на штап
Пева
Први дан пролећа
Спрам човека
Тужна песма
Славуј који је певао
Прошле године
Није се гласнуо
Као некадашњи учитељ
Бележим изостанке.
Нема правдања,
Пролеће све оправдава.
36
Домаће и стране животиње,
Једне на земљи,
друге на небу.
Лије киша бомби.
Падају бомбе.
Падају људи.
Обогаљена земља једва се креће.
Шкрипи.
Сирене у ушима.
Бог је побегао.
Људи су глуви за туђе муке.
Свет је коначно пао.
И доктрина је на коленима.
37
Разумем да се људи сахрањују
на једном месту,
на гробљу,
из хигијенских разлога.
Да се не би разносиле болести.
Да мисао о животу
не би развлачили пси, вране, пацови.
Последњих дана видим
И голубови су се извештили том занату.
Има и вештина које упражњавају голубови
док друге живуљке то само посматрају.
Искрену шију и блену.
Голуб се преврће,
а мени се преврће у стомаку,
све ми се чини да ће се чути,
Буп!
У последњем тренутку,
он шири крила.
Познајем доста људи
који су се угрували.
Начисто.
Њих спустају у посебне рупе,
на посебно за то одређеном простору.
Не кажу да су самоубице.
Кажу да су дали живот.
Онај што им је поклоњен.
А да није тако,
било би оно прво.
38
Код нас је обичај
на гробљу да се ћути.
Да не би узнемиравали душе,
или духове.
На данашњи дан почело је
бомбардовање Србије.
Избори су у току.
О бомбардоавњу сви ћуте.
Баш сви.
И они што су на нас бацали бомбе
и они који су морали гробље почистити.
Србија ћути.
Срамота је голема.
Наша земља је гробље.
39
Идем у Књажевац на књижевно вече.
Кад већ не могу да певам,
идем да урлам.
Идем да се расправљам са Богом,
али сумњам да ће доћи.
Откад га је Ниче ликвидирао
његов страх је још већи.
Ни ђаво не зна како ће се понашати.
Ни ја не знам како ћу се понашати.
Крије се од људи.
Засад успешно.
40
Када се расправљам са собом,
а дешава се,
у ствари, расправљам се са Богом,
само што он о томе нема појма,
а ја не успевам да га нађем
да му то кажем,
да му скрешем у брк.
Још се крије.
Најсигурније му је у песмама.
Као у густишу.
Као у шумама.
Ту ће дочекивати наше потомке
који ће му певати,
Боже мој,
Ту ће дочекати старост.
41
Око пет сати буде ме голубови.
Уместо да се радујем тим птицама
размишљам како очистити
симс поред прозора.
Поред свих прозора.
Не разумем зашто сам ја у кавезу
а усран голуб је слободан.
Власт ми прети.
Кажу да ће ме затворити
ако нападам голубове превртаче.
Остају ми голубице.
Голубови се ничега и никога не плаше.
Шетају усрани.
Серу где хоће.
Серу као грлице.
Серу када хоће и када неће.
Тапкају по лименом симсу као по мојој глави.
Гучу.
Љубе се без срама.
У тој сцени заборавим на сва њихова срања.
Замишљам да је то љубав и слобода истовремено.
За љубав и јесте потребна слобода.
Када померим завесу
голубови одлете до другог прозора.
Можда се иза њега воле људи.
Померам завесу до краја.
Уживам у сцени која се одвија.
То је онај прозор
на коме се огледају комшике
када пођу у варош.
Голубови слабо памте.
Воле се пре и после рата,
и за време рата.
Реч је о обичним голубовима који се воле.
Реч је о томе да се вода одавно повукла.
Да су се голубови намножили.
Али вести не допиру до нас.
На починак полазим
јата врана кад врате се.
Смештају се високо у крошњама.
Креште.
Имам утисак да се гуркају
као пред борбу.
Као да испитују сопствену и туђу моћ,
Као да по мраку траже место на грани
на коме је до сутона стајао голуб.
Ујутру када ме голубови пробуде
не мили ми се усрани аутомобил.
Покушавам да проникнем
зашто ми вране то раде по ноћи,
а голубови по дану.
Покушавам у људе да проникнем.
Неке смо испратили.
Забили смо клин.
Јављају се.
Узнемиравају ме
као старе комшије
када опомињу децу.
Несаница је последица гриже савести.
Не морате веровати,
Јављају се чак и када сандуци иструле.
Никако да докучим,
На који начин се излази у свет.
А дрводеља га нема.
Увек касни на посао.
Нико га видео није да трчи за аутобусом.
Излежава се негде,
по обичају,
са туђом женом.
Голубова има разних врста,
Гаћан, гушан, српски високолетач,
превртач, прелетач, писмоноша...
Ови поштари обилазе домаћице
док се њихови мужеви баве политиком,
Док мозгају у коју ће странку
Догодине.
Шта су ти голубови?!
А на нашем грбу
Бели орлови!
42
Сви лажу,
навелико и на мало,
једино је поезија истина.
Месец је стари воајер
и сви воле да му се показују.
Указују му разне почасти.
Певају му.
Стављају га на почасно место у песмама.
Он се и даље бави својим послом.
Заводи младе.
Стари могу само да сањају.
Облаци прикривају његову старост.
После грмљавине појављује се
и као младић.
43
Све је у поезији.
Истина је у поезији.
Једнакост је у математици
и у правним списима.
А Правда не постоји.
Она је само илузија.
У томе је и њена чар и њена лепота.
Истина и Правда су рођене сестре,
а Једнакост им је млађа сестра.
Поезија им је мајка.
Отац је непознат.
Стругнуо је када је почела расправа
ко ће бринути о туђој деци.
Баш када су деца почела да се шминкају.
Ствари су преузели старатељи.
Од онакве лепотиње испадоше караконџуле.
Таква је улога оних који пишу историју.
Боље је било да су помогли Мајчицу Поезију.
44
Правда је почела да флертује
са зликовцима именованим као Судија и Тужилац.
Можда би их и завела,
можда би се везала за једног од њих,
да се није појавио њихов поочим.
Био је то сам цар.
Намера Правде изјаловила се.
Судија се определио за моћ и богатство,
а Тужилац је тужио по систему:
„Ко да мање, то је срање.
Ко да више, лоше му се пише.“
Цар им је био и бог и отац.
Бог Отац!
У таквој држави Правда мора у илегалу.
Штета за лепотицу.
А и за народ.
А можда ће дуго одсутво Правде
изазвати мисао и машту?!
Изазов ће бити и за мотке.
Мораће да се укруте и да крену из раја.
45
Људи који јуре кроз живот
не виде небо као ја
који га посматрам кроз прозор.
Зашто неки небу одузимају лепоту.
Чак тврде да је и Бог на небу.
Због чега загађују небо?
46
Тешко питање се поставља
онда када знаш одговор.
Млади људи имају одговор на све.
Младост је то.
Како је успео да се наметне,
да потчини остале богове?
Како је Господ успео да постане Господар?
Вероватно их је надмудрио.
То била је сила његова.
Сада они раде за њега,
неки чак тврде да то добровољно чине,
у расадницима његових мисли.
Неке је богме и бриснуо.
Обично се то чини по мраку.
Постојали су читави векови мрака.
У њиховим одајама није се могло
Лапрдати о демократији.
Шта кажете на ово, ви што све знате?
Око њега су све мученици-лењивци,
и разбојници-свети ратници.
Уденуо им је веру у оно
у шта он сам не верује,
а он влада.
Њихово је да верују,
а његово је да влада.
47
Не постоји цар који није умислио да је Бог.
Штавише, нико од царева
није хтео да буде мали бог.
Цара су извикали војници
А поставили су га патријарси.
Хришћански патријарси су били
као пауци.
Као крсташи.
Плели су мреже.
Од Петра на овамо учили су
и друге како да штрикају.
То су изводили уз помоћ мученика,
великомученика и светих ратника.
За неке су говорили такве гнусне лажи
да су људи морали да поверују
у њихове истине.
У мале лажи нико не верује.
Мала лаж се брзо открије.
Велика лаж све покрије.
Неки од споменутих су прецртани.
Тако уцртани у иконе
урамљени су и обешени.
На зидовима ће дочекивати
погледе забезекнутих људи
и црве и мољце.
Довека.
Не његовог,
до краја свог века.
На тим иконама смешили су се.
Смејали су се до лудила.
Публика се заценила.
Било је лудо.
Још траје то лудило.
Тешко се лечи.
А млади песници и врачи
преметнули су се.
Једни у католике,
други у протестанте.
Има и трећих.
Преметачина је била општа,
Као народна милиција када ти
У кућу уђе,
Свет се преокрене,
Онда и комунисти постану монархисти.
Нека су сви живи и здрави.
48
Сви на крају погну главе
Пред временом,
Неки и клекну,
А неки поклекну.
Као да је време Бог.
Ко је измислио време,
Ко га је пустио да вршља?
Доста сте му се молили,
Време је да се попије
Нешто жестоко против тираније.
Сваки цар мисли само о пењању.
О силаску нико не помишља,
А има толико лепих ствари на земљи.
Лако је отићи на онај свет,
Али како се вратити
Кад вам људи измакну стубе.
Како, Господе!
49
Тишина није мир.
У њој се припремају ратови.
У тишини се,
на тихој ватри,
Крчкају највеће подвале.
Трговци су као мољци,
избуше свако царство.
Као вируси људско тело.
Бактерије после дођу
Да све докусуре,
Да разоре,
Да душу истерају
Кроз нос, као кроз оџак.
И гле апсурда,
Паразити ће припремати терен
За нови свет!
То ће се дести оног тренутка
Када све поједу,
Када песник васкрсне,
Када песник измисли Бога.
Остало је у Његовим рукама.
50
Песнику је Бог био потребан
Да му покрије мисао,
Да му закрпи рупе на путу,
Да изгледа све глатко
И да му покрије остале трошкове
У вези са измишљотинама,
У вези са трачевима,
У вези са црним рупама.
Богу је песник био потребан
Да га лепо измисли
И да га урами.
У данашње време
Нико никоме није потребан
И свако је свакоме добар
Само док му је потребан,
Тада му је и најбољи.
Ко ствара увек је на почетку.
Радујем се што нисам Бог,
Не бих могао да поднесем крај.
51
А шта мени фали
Да бих био свој бог?
Можда мислите да нисам луд,
Или мислите да нисам довољно луд?
Можда мислите да нисам стар,
Или мислите да нисам довољно стар?
Зато вас и не питам,
Зато што знам:
Ја сам онај који јесам и нисам
И када он јесте и када није.
И мени је то довољно
И вама би то било довољно.
Довољно је то себи признати.
52
Будућност је извесна
само као мисао.
Иначе, све је неизвесно.
53
Добро је понекад човек да буде против.
Није добро да стално буде погурен.
Оде кичма.
Није добро ни дуго да клечи.
Болеће га колена.
А после и глава.
Не буди стрпљив као старац
јер старац и нема другог оружја.
Стрпљење је мудрост.
Стар човек је спор,
зато га сви стижу и престижу.
И болести га стижу.
И смрт.
Све је то природа удесила,
као што му је и здравље одузела.
У таквом телу не станује здрав дух.
Било би добро да се човек позабави природом.
Успротивити се, наравно.
54
Себи сам говорио,
а и друге сам убеђивао
да је сласт људска
и да је треба узимати.
Кад год сам био беспослен
тврдио сам и да је то здраво.
Убеђивао сам као родитељ,
Узмите то је добро за здравље.
Али родитељ није увек у праву...
55
Ниједан цар није сањао о силажењу,
па ни Бог Отац – Цар.
Вековима су нас учили о царевима.
Сва је историја о њима, о принчевима и принцезама.
Све бајке су о њима.
И сви су сањали да постану принчеви или принцезе.
Гладни су мислили да је принц онај који има да једе.
Болесни су мислили да је принц ваздан здрав.
Сиромашни су мислили да је принц богат.
Обесправљени су мислили да је принц праведник.
Робови су мислили да је принц ослободилац.
Само су песници знали да је реч о илузији.
Само су они подгревали машту.
Изгледа да је то било све њихово богатство
и они су га са вама поделили.
Зато сте богати,
Ви који имате машту.
56
Мало је рећи,
Не таласај!
Веслај!
Снажно,
И нагоре и надоле!
Веслај док можеш,
А после,
Нек те ђаво носи.
57
Све што је човек старији
све је ближи Богу.
Неко ће од њих двојице
платити главом.
58
Цару и Богу би требало одузети вечност,
Можда би се мало тргли из летаргије.
Неки су их већ стигли и престигли,
А кажу нема Бога.
59
Кад је реч о њему,
не могу ништа лоше да кажем
осим да ме је замајавао,
а понекад и засмејавао својим изјавама,
бар оним које су допрле до нас.
Много је тих таблица и папира.
Скоро све су исте.
И све се злоупотребљавају
Од власти, наравно.
И умножавају се.
И даље се говори о преписивању,
а писање су већ многи напустили.
Па и читање.
Па и певање.
Час-час па се појави неки пијанац
Тврди да му се сам Бог обратио.
Ако тај маштовити објави,
Изрече, или наслика нешто,
За њим крену масе људи,
Гомила меса,
Као на демонстрацијама у Београду,
Нишу и Новом Саду
Против Натоа,
А ових дана и против оних
Који су Нато зазивали и изазивали!
Мати ми га је представила.
Њој сам све веровао.
Њена је љубав безгранична,
као што живот није.
Једна је Мати Божја.
После сам га носио са собом.
Свуда.
Када сам улазио у школу
крио сам га у срцу.
Неки учитељи нису били расположени према њему.
Они из власти су више волели
прасиће, свиње и говеда
Него Господа нашега.
Узели су му и магарца.
И-а, и-а, и-а!
И-а, и-а,
Ој!
И-а, и-а,
Оооој!
Узели су душу магарцу.
То им је било мало.
Музли су магареће млеко.
Правили су најскупљи сир.
Мислите да су то магарећа посла,
Али они су га продавали као лек.
А болесници су морали да верују.
Када је млеко пресушило,
магарца су измешали са свињама.
Правили су кобасице.
Пили су Господу крв и
издалека лајали на месец.
Разлога је било још,
а у питању је била и моја глава.
Срамота је,
али сакривао сам га дуго и дуго.
Није се наљутио на мене.
Није рекао ни да ни не.
Када сам остарио и све изгубио
сетио сам се и њега,
али касно је било.
Уосталом, видео је и сам да сам немоћан.
Уосталом, ја му нисам ни отац ни мајка.
Изгледа код оваквих људи да није имао избора.
Васкрснуо је и отишао код својих родитеља.
Нека буде мир на небу.
Ако је икако могуће,
за име Божје!
60
Једног дана кажем себи,
Матори,
Не прди узалуд,
Не гурај стих у мртвачки сандук!
Пусти да њиме испирају уста
Против бактерија,
Против поганих речи.
Стихови су пастиле,
Они ублажавају задах поганих речи,
Али горчина остаје.
