Мирослав Тодоровић: Без излаза, Нишки културни центар, 2025.
Ево још једне књиге пјесника Мирослава Тодоровића чијим се
жанровским одређењем не треба бавити. У свједочењу о времену у коме живимо и
тражењу излаза из лавиринта који сами себи као друштвена заједница градимо,
трудећи се да ту грађевину премрежева сплет што замршенијих стаза и богаза,
овај ангажовани писац исписује дневничке биљешке, оно што данас називамо
колумном, кратке приче, пјесме у прози, приповијетке, записе, цртице, есеја,
путописе, хумореске, козерије... Писац богатог животног и књижевног искуства
све то сједињује у складну творевину каква никога не оставља равнодушним.
Дневничких записа што се тиче, покаткад се стиче утисак да се они некако
уланчавају у крхку аутобиографску
романескну форму.
Тодоровић врло добро зна да је живот сам по себи прича, само у њој
треба запазити оно што из појединачне и колективне судбине добија опште,
универзално значењско обиљежје, и то преточити у литерарно ткиво које ће
читалац доживјети као своје, другим ријечима – као аутобиографско проницање у
наоко сасвим јасне а суштински често непојмљиве појавности. При томе лако се
догоди да се писани траг о животу, баш као и сам живот, извргне у бјелину која
се болно усијеца у поглед и мисао.
Тематски подстицаји за исказивање емотивних рефлексија о свему „што
сањамо и што нам се догађа“ свуда су око нас: у пренатрпаним, загушљивим
чекаоницама амбуланти, нарочито оних у које је пандемија ковида сјатила
несрећнике што би макар још који пут да усркну који гутљај чистог ваздуха, у
мукама које човјеку на све немоћнија плећа товари старост, у некој чудесној
сличности судбине стараца и судбине поезије, ријечју у свему што нас подстиче
да помислимо како је живот заправо само привид нашег земаљског трајања.
За свједоке сопствених промишљања М. Тодоровић
позива блиску му лектиру и писце чије дјело је у њему оставило дубок траг.
Тако, чешће као мото, а понекад и као саставни дио његовог текста, у књигу Без излаза дубокоумне, врцаве мисли приносе, наводећи их по
редослиједу појављивања: Чехов, Буњин,
Андрића, С. Богдановић, Станеску, Милисав Савић, Кузњецев, А. Пуслојић, Св.
Сава, Д. Ненадић, Попа и многи други, а свему су додати библијски псалми и
максиме из Новог завјета. Све то не служи као некакав „украс“, као нешто што је
накнадно додано, него више као нуклеус из кога ће изнићи творевина испод
наслова. То ће на најбољи начин илустровати „Савршена прича“ која отвара књигу,
посвећена Стојану Богдановићу, због
Чехова. Она почиње овако:
„'По
мом мишљењу, када се напише прича, треба избацити почетак и крај.
Ту, ми,
белетристи, највише лажемо…
И што
краће, што је могуће краће, писати.'
Тако је
говорио Чехов, пише у својим успоменама Буњин.“
Ма
колико наведени цитат личио на Тодоревићево аутопоетичко промишљање, то је,
стиче се утисак, једино могући почетак кратке приче у којој ће, на топао,
искрен начин, баш као да сједи и уз кафу разговара са читаоцем, у неколико реченица саопштити истину о
животу, онакву каквом је он види. Дакле, напише причу о животу, избрише њен
почетак и крај, али наш писац иде даље од Чеховљевог „рецепта“, он избрише и
средину. И, шта се догађа?
„Гледам: Белину“, пише Тодоровић, па завршава:
„Савршена прича о животу“. Суштина је, дакле, у тој бјелини, у ријечи која у
причи о животу сасвим увјерљиво замјењује ко зна колико реченица, можда и
страница.
У
кратке приче о свакодневном, каква је „Градски људи“, о љетном подневу на селу
гдје мачка улови гуштера и поједе, гдје је с мјештанима и госпођа из града која
примјећује да њена мачка само чека да јој се сервирају грануле, што наратор
користи да каже да су такви и градски људи (Живот их улењи. Мало се крећу,
више седе, а то убија.), аутор уноси такве пјесничке слике које их
приближају пјесмама у прози. Титра
јара, дахће проза летњег дана по свему личи стиху лирске пјесме. У исто
вријеме Сенке се привијају уз стабла,
док На плећима брда злате се ливаде.
Насупрот томе, текстови који илуструју стање у умјетности и култури попримају
есејистичка обиљежја, а они о судским заврзламама садрже елементе психолошке
анализе са помало саркастичким погледом на ментални склоп људи који не могу без
судовања.
Многе
прозе у овој књизи засноване су на фикционалној основи са чврстом стварносном
потком, а неке имају прстенасту композију (прича у причи), каква је одлична
приповијетка „Роман у раму приче
'Блажена смрт' са епилогом“ у којој се разлистава неколико значењских,
тематских и емотивних, прије свега психоаналитичких слојева. Читаоцу представља
посебно задовољство трагање кроз више преплетених рукаваца за основном
наративном нити. Уосталом, на то упућије и сам аутор у причи „Истина о тајанственом нестанку археолога Г. Т.“, која
би се лако могла преточити у роман у коме би у складној симбиози битисали
елементи фантастичног, стварног, ововременог, историјског, мистичног,
антиратног и ко зна чега још. Уводећи читаоца у врло занимљива збитија
Андрићевом мишљу: A свака прича је, на свој
начин, и у одређеном тренутку, искрена и
истинита, и као такву треба је саслушати и примити, Тодоровић
открива „алхемију“ своје књижевне радионице: Прича за то и постоји, да осветли једну страну, да отвори врата, уведе читаоца-госта у кућу, а
после ће му показати ако је вредан тога шта зна.
О књижевном поступку када је ријеч, врло је илустративна
аутобиографска „Прича о светогорском
штапу“. Почиње по обрасцу класичног путописа, да би, након описа доживљаја
усхићеног туристе онога што пружају манастири на Светој гори, „заврлудала“
неким другим грчким мјестима, па преселила у Трешњевицу, Ариље, Нишку Бању,
добијајући при томе призвук који ће читалац, не знајући да ли се то баш тако
догодило или је измаштано, доживјети као
неку врсту фантастичног реализма. Ово није усамљен примјер у књизи Без излаза.
Знамо како се осјећа човјек који цијелог живота скупља књиге а не стигне
да их све прочита. А како ли се осјећају те непрочитане књиге? Као неузорана земља. Тужне, попут оцвалих девица које су провеле век узалуд чекајући свог
просца. Сјећајући се таквог размишљања из једног текста
Добрила Ненадића, Мирослав Тодоровић, тврдећи да све схватиш када не можеш више ништа да промениш, пише о стању душе
када се нађе у сличној ситуацији: Мисли
о томе и бол у мени су се рвали.
Дакле, могу мисли и бол да се рву као гладијатори, али кад инат освоји
човјекову душу, онда он поприма својства тврдичлука и освете: Не бере наша докторка Сања орахе што
јој требају него што нама требају. Пишући кратком, проходном реченицом,
разумљивим „народским“ језиком, Тодоровић и нека филозофска промишљања на
једноставан начин искаже: Све је трајало само трен. А колико је тај
трен трајао? Зна у таквим приликама да у помоћ позове и древног филозофа: „Једном
сам ја, Чуанг Це[1], сањао да сам лептир. Лепршајући
наоколо, срећан и весео, радио сам шта ми се прохте. Не бејах свестан да сам
Чуанг Це. Одједном, пробудих се, и гле, поново бејах Чуанг Це. Сада не знам
јесам ли човек који је сањао да је лептир, или лептир који сања да је човек?
Између човека и лептира мора постојати разлика! То је оно што се назива
преображај ствари.” А о преображавању и
прерушавању у овој књизи налазимо неколико врло успјелих кратких прича о
људском карактеру у који у себи нози камелеонске особености.
Књигу Без излаза затварају двије врло кратке приче које би се,
да су објављене на почетку, могле схватити и као препорука за њено читање.
Претпосљедња, „Тачка“, сублимира сва размишљања о смислу живота у овој књизи.
Из ње сазнајемо како се, у метафоричном смислу, човјек на крају овоземаљског
бивствовања, петаче у таму тачке, другим ријечима, како сва истина о његовом
трајању може стати у три реда у књизи и у ону тачку иза њих:
„Коначно је завршио животопис. Иза брда речи ставља тачку. Запањен гледа
како тачка оживљава и расте, плави рукопис, испуњава собу и све унаоколо.
И Он се, ни сам не знајући како,
нађе у мраку у коме се ни прст пред оком не могаше видети.“
За посљедњу причу, насловљену
„Животна“, која само потцртава истину исказану у претходној, неки ће рећи да је
филозофема, други ће је назвати афоризмом, трећи ће тврдити да је стих истргнут
из неке пјесме, а она јест све то, али највише савршена кратка прича, па
пружамо прилику читаоцу да сам то потврди или оповгне:
„Шумски путељак као реченица о животу која уместо тачке има клупу
на крају.“
Треба ли од ове
кратке кратке приче боље препоруке издавачу и читаоцу за објављивање и читање
књиге Без излаза Мирослава Тодоровића?!
