МИЛА МАЈКО МОЈА
 |
| Стојан Богдановић |
Још увек се такмичим са собом. Курчим се кад (ме) нико не види.
Знам да ћу изгубити дуел, али не морају други да виде. Ништа ново. И досад сам
губио. Чак сам и падао. Није била нека висина, али сам се добро угрувао. Због
тога сам постао опрезнији. Подизала ме понека изненадна мисао, давала ми је
наду. Ишао сам данима за њом. Био сам срећан да сам жив. Захваљивао сам се за
то Богу. Разговарао сам са собом, а нисам био свестан да је то био разговор са
њим. Нисам знао, а не знам и ни сада каква је његова улога у свему том. Шта је
он томе допринео, а шта ја? Дошли смо дотле да само ћутимо. Ћути он, ћутим ја.
Чудим се зашто одговора нема ниоткуд. Претпостваљам да он све то посматра и
ликује. Мисли да је победио. Али, вара се. Каткад стигнем ону мисао, таман да
је ухватим а она штукне у густиш као стих. Да бих ухватио плементи стих морао
бих да се пењем високо по врлетима, да глумим орла, да посматрам змије и да их
хипнотишем, ако буде било тесно, зграбио бих змију и бацио је у бездан, после
видим да је у том сну змија била стих. Он се јадан бранио од мене. Иначе, горе
се стиже промицањем кроз шипраг, кроз трње. Не можеш проћи неизгребан и неизбоден.
Није свеједно да ли се пењеш или силазиш. Силазак има два путића. Један је
онај којим сам већ прошао, кроз драч, а други је пречица: скок. Признајем пред
собом, јер сам ја једини сведок тим глупостима, други људи немају такве дилеме,
бољи је скок увис него скок у бездан. Док сам ово писао мисао ми је побегла.
Није први пут. Шта остаје од свега? Нада да није ово био последњи пут. Изгледа
да сам забасао. Мораћу да будем стрпљив као Рамонда српска. Можда ћу дочекати
да ме стрефи кап. Само једна кап и ето мене. Мила, Мајко моја!
30.6.19.
