Мирослав Тодоровић „Тропрсте песме“,
Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2025.
Љубав према природи је посебна врста
духовне уметности коју откривамо њеном свемоћном руком док ствара слику,
калиграфију звук… а све кроз изненадни бљесак који треба песник да уочи. Круна
те уметности је и хаику. Мацуо Башо, јапански песник је био родоначелник,
уочилац хаику који је савршено добро знао гледати и видети без празнина и без
сувишка. Довео је хаику до савршенства.
Говорим
ово да би подсетио одакле је преузета ова форма коју данас називамо српски
хаику. Њен угледни представник је и Мирослав Тодоровић1 који после
неколике збирке хаику, све њих обједињује у једну целину – књигу „Тропрсте
песме“2. из самог назива ове књиге уочавамо посебну љубав према
природи спајајући изворни зен и нашу духовност кроз три прста („Тропрсте
песме“), показујући да уметност не зна за подвојеност у култури према природи и
свако „креативно људско доживљавање“ чини јединствен континент уметности кроз
живљење и уочавање свега оно што живот додирује, а Тодоровић записује своје
тростихајне слике уочене без филозофирања. Чему би то чинио кад има творца пред
собом са ким је стопљен. Он пише из природе а не наспрам ње.
На његово присуство упозорава
„Шум и лахор“3 (назив првог циклуса), збирка која је својевремено
најавила Мирослава Тодоровића као хаиђина са изузетним осећајем за мотрење које
га по критеријумима које је он поставио Мацуо Башо, сврстава у групу хаику мајстора. Његов уметничко
откривалачки раст има симбол цвета трешње. Онај који везује нашег песник за
цветање трешања у јапанском селу Јошино и српском селу Трешњевица:
РАДОСТ је трешња
коју засадих. Сада
цветамо заједно.
Потом се нижу слике маслачка,
коприве, „молитвене тишине“ на месечини, а посебно је занимљива сенка облака у
улози сликара:
СЕНКА облака
плови преко брда
досликава пејзаж.
СЕНКЕ облака
слику пејзажа
приносе небу.
Занимљиво је Тодоровића
тумачење (условно кажем – тумачење) како се улази у песму, на пример како то
чини детлић:
НА сломљено стабло
слеће детлић
куца улази у песму.
„Тодоровић не пише пјесме већ
их, заправо, ослушкује у природи (…) записује оловком или кљуном детлића,
сасвим свеједно:“ (Ранко Павловић)
„У овим хаику песмама „се
огледају и перцепција и сензација и емоција и (…) оне представљају значајно
богаћење српског хаикуа.“ (Драган Ј. Ристић)
Та врста песмоказја само једно
од оних усклика – гле! Оног што смо у данашње време тока цивилизације несвесно
отуђили од себе.
„Можда ће песничка знања о
природи бити опет потребна генерацијама које долазе јер отуђеност од природе
није човеку донела ништа добро. Песничка знања о природи унапређују културу
срца и срчаности а то значи и посебне душевности. У томе ја видим посебна значај
поезије Мирослава Тодоровића не само за човека данашњице већ и за поколоња која
долазе.“4
Када помињемо небо коме
Тодоровић упућује мисао па поглед вратимо чудесној лепоти природе, и тако
наизменично, он уствари покушава да „језиком траве слуша видело“, да сваку
уочљиву значајку региструје. У своје хаику ниске увезао је мноштво често
неуочљивих детаља из нашег живота, који узлеће и прхне као птица, али остаје
„шум крила“ (плодови рада руку човека) – остаје записано оно што је осећај и
доживљај за понети собом понављајући његов садржај. У њима се налазе „Тропрсте
песме које све знају и памте, сажимају је језиком природе говора и, с његовом
поезијом дозивају васколико.“5
Поезија све памти, сваку врсту
изражавања у природи и природи човека. У свему томе присутан је песник да као
индивидуално биће подсећа на човека а човек на биљку или бубице, или… што све
пролази кроз мене живота и времена (младост – старост). Један од тих доживљаја
је и овај:
НА шумском стаблу
давно палом, већ трулом,
старац се одмара,
Посматрајући како:
НА з/гаришту куће
у цик праскозорја
кукуриче петао.6
И вратимо се „Лепету крила“7,
птицама и гнезду са којима Тодоровић уводи хаику у аскезу уметности. Човек је себи направио крила и злоупотребио њихову
снагу, птице своја крила љубе нашим дивљењем за њихов поглед одозго на доле где
су драги гости и симбол слободе.
Овде је слику гнезда,
обездомљавање и обескућје чији је „симбол“ празна кућа („празно гнездо“) пред
којом песник „ћути у тишини о томе“. Дакле Тодоровић види и дубоко промишља
потом, све оживљава чији га жагор гласова прену и он је већ на следећим сликама:
СЕНКА мог штапа
одмара се у трави
песма је на путу.
СКУПЉА погледе –
букет ружа у
рукама старице.
СЛУШАМ из траве –
шум речи небне плаве
о Мирославе.
Поред искуства у коме се
природа одзива Мирослав Тодоровић је у себи наталожио „животно и литерарно
искуство језика којим је задојен на сиси
(…) језика књижевног, сложеног у магичан број три, као свето тројство срца, ума
и језика.“ (Миленко Д. Јовановић)
И тај закључак доноси
тропрстност: љубав, лепота, бљесак слике. Све то се разраста код читаоца у
односу на прво читање, али се читањем не завршава, читалац и сам учи себе
вештини гледања. Без те вештине и спознаје да и он у души мора по мало бити
хаиђин није упутно хаику ни читати. А види сад:
БУБИЦА
преко листа неста
у запису о трави.
Тодоровић је своје записе
учинио тако да делију као да „изнутра збори“ док хода са бележницом у руци све
док га не заустави камичак неки или глас суварка из тишине, када би се сагнуо да га поздрави и он
закључује да много тога што није видео пролази поред њега и каже: „Али се не
сретосмо.“
Књигу затвара циклус који је
дао наслов овој књизи („Тропрсте песме“) у коме се наставља али и не завршава
песниково путовање са штапом док прелиставају пејзаже пуне светлости љубави
која живи у нама и којом треба осветљавати унутрашњи а не само спољашњи свет.
„Свештенослужећи Природи на
Олимпу своје Трешњевице, Мирослав Тодоровић заправо, врши духовну
рекапитулацију својих послова и дана.“8
Слике за „Тропрсте песме“
углавном је стварала природа из песникове родне Трешњевице , код Ариља, а
српска хаику Трешњевица је на сваком месту где је поглед хаиђина благодатан. Уз
све то Мирослав Тодоровић нас заветује да чувамо природу – себе и себство природе.
„Мирослав Тодоровић је „један
ариљски анђео из Трешњевице, умрљан с три црвене боје од црвених малина, помаља
се са златним пером између три прста и крсти њеном религијом.“9
Иза нашег песника је изузетно
књижевно искуство, запажено али и недовољно запажено, искуство коре времена
које је нехотице (ипак не случајно) приказао у хаику слици:
НА стаблу букве
кора – нечије лице
радознало ме гледа.
Тај сусрет се догађа у духовно
зрелом тренутку – тренуцима спознаје која потврђује да су и песник и природа
стопљени једни са другим.
У Субјелу,
18. октобра 2025.
_____________________
1)
Мирослав Тодоровић (Трешњевица, код Ариља, 1946) пише поезију, огледе, књижевну
критику и прозу. Објавио је тридесетак књига, награђиван и превођен на више
страних језика. Члан је УКС и Словенске академије књижевности и уметности. Живи
у Нишу и Трешњевици.
2)
Мирослав Тодоровић: „Тропрсте песме“, Народна библиотека Стеван Сремац, Ниш,
2025.
3)
Мирослав Тодоровић: „Шум и лахор“, самиздат, Ниш, 2013.
4)
Димитар Анакиев: „Разговор са каменом и друга чуда“, из поговора збирци „Тропрсте песме“, стр. 78.
5)
Из посвете у овој књизи коју је 16. маја 2025. у Трешњевици Милијану
Деспотовићу написао Мирослав Тодоровић, додајући ово: „Братски, увек Мирослав
Тодоровић. Трешњевица – Субјел.“
6)
Из хаику венца „Црно пролеће 1999“ Песме одишу снагом рода нашег пред наумом
бездушника који су проклетство и природи и човеку, а осликано је контра сликом
кад „из крошње полеће јато птица“. Небо које птице бране је небо небеског
народа.
7)
Пре него је овде унета као циклус, књигу „Лепет крила“ објавила је Уметничка
академија „Исток“, Књажевац, 2018.
8) Анђелко Анушић: Песниково
свештено служење природи“, из поговора књизи „Тропрсте песме“, стр. 81.
9)
Љубиша Ђидић: „Тропрсти откуцаји“, из поговора књизи „Тропрсте песме“, стр. 80.
Нема коментара:
Постави коментар