Мирослав ТРЕШЊЕВИЦА
ПОЕЗИЈА ЈЕ КОСМОС
СЛОВО О НАСТАНКУ ЗБИРКЕ
"ПЕСМЕ ИЗ ТРЕШЊЕВИЦЕ"[1]
 |
| Мирослав Тодоровић и Стојан Богдановић, Свеловина, 10.9.2020. |
У походе Трешњевици стигао је у осмој деценији живота са својом животном сапутницом Биљаном. Стојан Богдановић, професор математике у мировини, активан писац, творац бројних жанровски разнородних књига. Математика - космичка поезија, била му је хлеб насушни, пoeзијa коју је деценијама писао смисао живота, стварања, постала уточиште од земаљских зебњи, прибежиште од стварности, одбрана од старости.
Ишао је кроз живот двема стазама, деценијама су једна поред друге биле да би се у линију поезије слиле.
Боравио је тих дана у кући испод брда Остреш које се догледала са брдом на коjем сам живео. Гледао је пејзаже где сам рођен и детињство провео, одакле сам у свет одлазио и којима сам се враћао. Са годинама сам осећао да сам све више завичајни пејзаж, помишљао да сам храст на стени брда Клик.
Како ће се Он, питао сам се, у овим пределима осећати? Да ли ће га прихватити, омогућити да виђено у песму претвори? Колико ће на то утицати наше деценијско пријатељство, сусрети, разговори, поезија коју смо писали и читали, смутно време у којем живимо, и све што нам се догађало? Колико ће у овим пејзажима наћи сличног пејзажима свога завичаја? Да ли ће га ови препознати, примити „госта“ подстаћи прву реч песме?
Седели смо и зборили за столом под смреком коју сам давно с оцем посадио, фотографисали се на путу код Свеловине.
Видик се крилио на све стране. Ја сам ове пејзаже носио у себи, Стојан је, јамачно, осећао снагу првог доживљаја утискивао се погледом у пејзаже остајао тако у њима. Како ли ће виђено, и доживљено преточити у песму у којој ће бити и његово Велико Боњинце, порекло, ехо минулих година и времена, одблесци поезије коју је писао које су у мени траг оставиле, па се јављају кадкад и у мојим стиховима, и нашим судбинама што су нам укрстиле путеве у Књажевцу, и Нишу. И, ево, овде у Трешњевици.
Сада сам његов путовођа и сведок настајања књиге Песме из Трешњевице.
Посетили смо 10. септембра 2020. манастир Клисуру[2], црквицу Светог Илије на Градини[3], и цркву посвећену светом Николају охридском и жичком на Ливадама[4]. Са нама су биле супруге Љиљана и Биљана...
О овом дану може да се напише прича, а посебно о успону на Градину, и врлетној стази која је преко стена водила до црквице... Ходали смо по остацима града српског цара Рапана[5], по митологији у камен утиснутој, по времену што се на камен наталожило, по невидљивим остацима прошлости који су сведочили о судбини човека и његовим творевинама. Где су сада они што су пре нас овуда ишли, да ли су се у овај камен претворили? Сетим се клетве: „Да Бог да се у сињи камен претворио...“ Питао сам се: Како све то видети из перспективе данашњег ходочасника? Знао, због чега је, Стојан Богдановић, овде стигао... да имагинациојом оваплоти метафизику прошлог, да уобличи песму која ће доживљају и спознаји обезбедити снагу универзалног искуства, и наука.
Сутрадан, петак 11. септембар (Усекованије главе Светог Јована Крститеља), по договору срећемо се у порти манастира Светог Ахилија[6]“. У манастиру показујем Стојану, и госпи Биљани, фреску на којој је приказан арханђел Гаврило.
„Ко тебе није видео, тај не зна за себе!“ написао је песник Бранко Миљковић задивљен ликом Светог арханђела Гаврила. Док гледамо фреске у светости манастирске тишине чују се пламичци свећа, бруј литургије... имам осећање да и нас гледају свеци. Небројено пута сам овде долазио и то осећање узајамног посматрања све више ме је уверавало у постојаност метафизичког. И оностраног.
Како ли је овде било у време грађења Цркве? На месту где смо стајали стајао је краљ Другутин, стазама којим смо ишли ишао је Свети Сава, кроз минуле векове смењивале су се војске, рађало се и умирало, градило и рушило, а ова светиња је све то преживела. Фреске које гледамо су виделе рушитеље и градитеље...
Да ли су ти погледи још на овим фрескама, шта је остало од векова што су прохујали, шта још трепери испод свода цркве? Као да се сенке оних што су били налазе у полутами. То није обична тама коју смртник види. Као да ће сваког трена изаћи на светлост, да ће сене оживети и прозборити. Векови су прошли, слили се у метафизику тишине.
Шта ће песник Богдановић из свега чути, видети, у језик песме преобразити? Хоће ли му се песма јавити, дозволити да виђено упесми. Да ли ће виђено примити његов поглед? Да ли ће Глас у себи чути, хоће ли му се песма указати. Јер, песма се може написати, али песму треба доживети, и тек, ако дозволи, може да се запише. Песма се пише сама, кажу да је рекао Борхес. Песник је само бележи.
Песник Богдановић посматра на песнички, и филозофски, начин. У том погледу и оном духовном је искуство живота, све написане и прочитане књиге, и оно што носи у генима, и што ће се наћи у песми.
Читаоцу ће се учинити да с лакоћом исписује стихове, али иза те лакоће су непо-годе живота и времена, историја ... стваралачки немири и трагања, прочитано и непрочитано, велика ерудиција, искуства о којем је Рилке писао. Пола сата и 70 година сликања казао је чувени сликар купцу изненађеном ценом слике коју је маестро за пола часа насликао.
Стојан слика речима које еманирају енергију језика, метафизичка струјања кроз стихове опомињу на пролазност чији се ехо у написаном оглашава. Гледао сам га како стоји испред зида на којем је Арханђел Гаврило, како с њим у себи разговара, јер о разговору с Мајком Божјом је написао збирку песама „Разговор с Мајком Божјом“[7]. Припремао се за сусрет са Гласником Божје воље.
Шта се збивало у његовој души док је ћутећи пред њим стајао? Каже: Мисао је Мајка Божја, а песник Бог Отац. Чини ми се да стоји у спиритуалном оквиру светости места, да ореол око главе Плавог анђела светлији бива.
Повезано, све је повезано, успоставаљена веза небеског с меланхоличним медитацијама зрелог човека који је спознао, и старца Мирослава који га прати и покушава да записом сублимише тишину векова што се у манастирској находи.
Ко тебе није видео тај не зна
Себе, ко тебе не виде тај неће
Никуд стићи, јер бескрајан је пут[8]
...Шетали смо по порти манастира Светог Ахилија, са узвишења на ком се светиња налази, видела се зграда у чијем је приземљу боравио Добрило Ненадић[9]. Испред, на тераси, стоји астал за којим смо ранијих година седели и зборили. Стојану сам причао о томе, допуњавао раније казано. Истог дана смо обишли у Грдовићима храм посвећен архиђакону Стефану[10]. Настојатељ храма којег сам познавао Агапит бејаше на путу. Разговарали смо са монасима, фотографисали се. Они жељни разговара, а нас је пут чекао, те се растасмо са жаљењем. Још видим подигнуту руку млађег монаха како нас машући испраћа. Ни ја, а ни Стојан, на жалост, нисмо понели књиге да им дарујемо. Ову посету истог дана допуњује кратак боравак на тераси ресторана Млинарев сан. Жубор Рзава, у видном пољу је и кућа сликара Љубивоја Јовановића. Настојао сам да што више кажем о битним чињеницама, о ономе што ће песнику бити од вајде за песму. Да ли ће то што је видео, и што га је видело, што је ум његов стваралачки издвојио, бити материјал у који ће „дунути дух песнички“, из чега ће се објавити поезија.
Ако се догоди.
И би песма.
У Драгутиновој ариљској цркви Светог Ахилија из Ларисе.
На позив Мирослава Тодоровића,
песника из Трешњевице
поред које се налази Ариље
Основна песма за збирку „Песме из Трешњевице.“ Датирана истог дана када је црква посећена 11. 09. 2020. Тема песме је исказана у самом наслову. Песник се у цркви среће са арханђелом Гаврилом, каже како га је до сада знао Као Миљковићевог анђела. Пише:
Сада видим да је он божји и наш
Бранко није био у арљској цркви Св. Ахилија
Зато сам ја ту.
Увек исправљам криву Дрину,
То ми није у опису радног места,
Већ у карактеру.
А и такав сам стигао до Рзава и до Моравице,
Мој брајко!
Песник је у песми коју пише. Он је посматрач и лирски јунак. Искусан је стваралац, вешт да скроји песму, да у епску основу утка лирску потку, своју душу, и карактер. Он је тај који исправља криву Дрину, не што жели већ што му је такав карактер.
Бранко није био у ариљској цркви, зато је он Стојан, песник и филозоф, дошао да песничком речју повеже времена, оно после потопа и ово када спозна да Гаврило није црн већ је светлост.
Само она отвара слепцу очи.
У том случају потврдило се,
Није важно да ли си глув,
Него да ли имаш слуха.
(11.9.2020)
Завршни стихови ове слојевите песме легитимишу особеност Богдановићеве поезије. Он је песник непредвидљивих обрта, смисленог апсурда, онеобичења и из-ненађења, поседује умеће да једном речју искаже оно зашто су потребне књиге, да иде својим трагом, буде сам себи узор. Да се разликује и када говори о истом и знаном. Знано опише на свој начин песмом. Канон је оно о чему собом казује.
Гацам после потопа
По земљи од које је Господ умесио песнике,
Брану[11] и Миркана
И није упрљо руке.
Глас из Књига Мојсијеве чује се у Богдановићевим стиховима, одзвон прошлости обезбеђује историјску (временску) вертикалу, а сам простор где се песма дешава постаје метафора која има универзалну вредност с ознакама поднебља и народа. Срео се песник у својој песми са Миљковићем, који је рођен у његовом завичају.
Миљковић је желео да његова поезија „буде ослобођена сваке интерпретације, које увек песму осиромаше и сувише је експлицирају“. Богдановићеву поезија интерпретација и читање богате јер друга визура и рецепција теми дају другачија значења. Она захтева обавештеног читаоца и тумача. Неупућен читаоц наћи ће се пред затвореним вратима. Кључ за разумевање је у студиозном промишљању и дубинском гонетању (читању) које захтева познавање како „природе поезије“ тако и песниковог укупног дела, што свакако захтева посвећеност и дар за разумевање поезије.
„Будале тврде да је то лако,/ а види шта је Стојан Богдановић написао“ гласи дистих из раније збирке као порука читаоцу, и тумачу.
O ходочашћу на Градину пише у песми „Из Трешњевице“
У песми је пророк Илија коме је црквица на врлетној стени посвећена чији глас чује. „Кад год бисмо посустали / Чули смо његов глас,/ Само још мало.“
За нама су ишле жене.
Њихова улога била је
Да се диве.
Своју улогу су сјајно одиграле.
Кажу да се лакше силази,
Ако вам се од нечега не заврти,
Земља ће вас свакако пригрлити.
Небо је, у време ходочашћа, било дубоко плаво, радовало је поглед, подстицало мисао и стих. Доживљај и боравак код црквице се претакао у песму:
Из Трешњевице се види цео свет.
Ви који нисте.
Не знате како то изгледа
Кад вас небо милује.
Желео је да и овде сретне Реч, да с њом прозбори и, потом, отвори нови тематски круг који се обзнањује из промишљања и схватања да је реч „сишла дубоко у песму“. Она казује да је Богдановић на Градини доживео просветљење. Схватио је суштину трансценденталног које се слутило у плаветнилу понад Светиње, спознао како „небо милује“ видео како се историја таложи на стенама и да је она Тишина. Она камена. Зато пише дубоко „дубоке песме“ у којима се налазе догађаји што говоре о богохулницама и страдалној души која „живи у главама верника“. О метафизичкој светлости која нас обасјава и чува од заборава.
Поезија је космос,
Зато у њој има места за све,
Па и за битанге.
Нажалост!
(12.9.2020)
Аутопоетички ставови су расути у Богдановићевим песмама, записима, есејима, оне су својеврсне обзнане духа. Афоризми. Мисли. Занимљиви за читање, инспиративни за тумачење. Снаже и усложњавају песму.
Песничка тема је и предах испред куће његовог домаћина Мирослава Тодоровића. Сусрет са својом књигом „Ехо“ која „штити од досаде и самоће“ и иницира певања што сублимирају знано и доживљено. Оно што види унутрашњим очима отеловљује речима песме које су у вези са виђењим. Речено на начин песника филозофа. који зналачки у стихове баштини и прошлост на чијем фону исписује промишљања виђеног, стапа метафизику с дозираном интелектулношћу и поентама какве само он може да осмисли. О којима може посебно да се пише. Оне су су со његове поезије.
У песми „Творац мира и тишине“ тематизује се даровани штап. И ова песма има све одлике његове поезије о којима је песник говорио у аутопоетичким текстовима: прича, иронија, хумор и онај његов поглед искоса, способност да смислено обесмисли на свој начин и да казаном да други смисао. Тако је штап „песничко жезло“, а стиховима се сеже до древних времена када је штап био симбол повезан са многим видовима живљења.
„И промисао је штап“ каже песник, доследан сажимању и афористичком промишљању тема.
Штапом се терају овце, говеда...
Штапом се васпитавају пси,
Енглези га третирају као васпитно средство...
На штап се и патаријарх наслања.
И Архимед је размишљао о штапу.
Фалио му је ослонац,
Зато што је наопако посматрао свет.
Архимеду из Сиракузе је био потребан ослонац да подигне земљу, Стојану из Великог Боњинца тема, и надахнуће, да је преобрази у песму. На свој начин. Собом. У дарованом штапу нашао је ослонац који постаје мотив кроз који исказује особеност своје поетике... и песничке филозофије.
Види песник из порте манастира Светог Ахилија зграду и затворене прозоре стана Добрила Ненадића. Песма се разгранава у казивање о малинама, о пишчевом ходу по малињацима, са назнакама које отварају и друге тематске сфере, а када загусти хода и по води. Политика ће отровати свет, јави се мисао као жигање у песниковом размишљању да опомене на промене у времену.
Стоји: На месту где је Свети Сава стајао.
Казује:
Стрепим шта ће људи учинити
Српским светињама.
Уздам се у Господа!
Кад год је густо, /
Само је Он ту.
А погани језици говоре,
Кад је потребан
Нема Га!
(30.9.2020)
Онеобичења и наративне обрте у причи песме могу постићи само мајстори каквих код нас готово да нема. Можда, песник Бранислав Петровић, али Богдановић је толико личан да нема места поређењу. У песми „Сусрет с Плавим анђелом“ види како Плави анђео силази са зида, јер „Ништа се овде не дешава онлајн“. Сцена је надреална, песма потпуна, наглашен је особен стваралачки дискурс.Чудо у цркви Светог Ахилија се догодило, објавили стихови:
...Спазих га како силази са зида,
Лебди, ту пред мојим очима
Почињемо разговор уживо,
Примећујем како колута очима,
Мислим да покушава да ме одобровољи
Да се окренем према Сунцу
Како бисмо за успомену на наш сусрет
Направили заједничку фотку
Која његовим крупним црним очима зрачи
Не знам зашто у кафићу преко пута цркве
Надобудни момци о плавом анђелу
Говоре као о глупачи.
Може бити да нису при свој памети
Или је реч о неком другом.
(7.10.20)
Песник је мајстор онеобичења, његова песма „уме да врцне“, „зна да се подвуче“, да „заведе читаоца“... да се из личног вине у лирску васколикост универзалног. „Мудрост смирује човека, / Ослобађа га страха од висине“ сублимира песник искуства која подстичу на мисао песме. Стојећи пред зидом на којем је фреска са представом Плавог анђела Песник се обрео у 13 веку. У његовог визији анђео силази са зида да би за успомену направили заједничку фотку. Та фотка је песма, и поезија, коју песник исписује са свим симболизацијама и космогонијским визијама речи.
Изашавши у порту „вратио се“ песник у ово време. Отуда завршни стихови песме о догађају у кафићу преко пута цркве. Између два описа у песми налази се седам столећа о чему белина као метафор и симбол што опомиње.
Студиозније рашчитавње указује на зрелину, и густину, поезије што конкретни догађај - доживљај преображава у песнички говор.
Минијатуре у песмама су језгра из којих се песма разгранава и у која враћа. Његове особене терцине максиме речито потврђују казано.
Не поставља се више питање
Како је Господ успео да створи човека,
Већ, зашто?
или
Крушка, јабука, трешња, вишња, кајсија, малина...
Не ваља када трешња постане топ.
Сви су мислили да је то време прошло,
А оно тек долази.
или
Дрво зна како да се претвори у крст.
Није криво дрво што су Христа на њему разапели.
Дрво је Крст Божји
Оне, и низ других минијатура, унутар песама, говоре више од било каквог тумачења. Упечатљиво, на његов начин, казаним „зауставља читаоца“ и подстиче да размишља о песми. О истинама које поезија казује и подтекстуалностима саме песме. О асоцијативним призивима што упућују на укорењеност ове поезије у поднебље, и историју. О епској димензији лирских пулсација. Јер, „поезија је начин мишљења с толиким релацијама да се никада до краја не могу објаснити“.
И песма „Шифоњер од ораховине и дозодоранс од дуња“ је песма чија драматургија карактерише Богдановићеву поезију. Песма има причу, прича је проткана аутентичним исказима са снажним дамарањима живота и судбина. Биографски подаци јој обезбеђују посебну боју препознатљиву по завичајном поднебљу, топонимији и ликовима. На фону приче о шифоњеру:
Мати га је добила као мираз.
Нико од старијих није умео да каже
Како су га довезли из Београда.
Воловском запрегом из Јаловик Извора
Пренесен је у Велико Боњинце.
Неколико година после Миодрагове погибије,
Шифоњер се домогао камиона
И отпутовао за Књажевац.
Шифоњер је, на крају, морао да се сели у пећ, јер стигла је смена, нови регал који ће, када одслужи своје, појести сипац. Остала је песма о томе са асоцијацијама које опомињу и на судбину човека. Као и реминисценцијама на прошлост. Комуникативна је и сугестива, отворена за допевање, и студиозније гонетање. И сећање које песма ова-плоћује, а стварност застрашује:
У Великом Боњинцу,
Дуње су попадале,
Али нема ко да их сабере,
А нема ни птица.
Нема живо пиле.
Шифоњер је изгорео,
А од сећања се једим и ледим.
(15.11.2020)
У видном пољу песме су дуње којих више нема. Евокација и медитација боје поезију и са аутобиографским подацима обезбеђују аутентичност и сведочанство једног времена. „Ко би песника да схвати, тај / мора поћи у песников крај“ казао је Гете. Песник је ходочастио у Трешњевицу, виђено и доживљено у поезију на свој начин преобразио. Три земаљска дана проведена у Трешњевици су активирала песнички вулкан. Успостављен је лук са древним, у Реч песме преображени су векови, дахом песничким оживљен дух времена. Није било места за речи о пошасти званој корона. Све што је виђено, и што се испод виђеног налазило било је понад свакодневног па и овог зла.
Еруптирала је поезија која је указала и на митологију пејзажа и моћ песничког говора несумњиве препознатљивости. Симболи унети у поезију, манастири и фреске сугеришу безвременост песничке речи и безобалност поезије.
Песник Богдановић је надопунио свој опус у којем је ехо свега што је минулих деценија стварао чије је значење после ове збирке другачије.
И песник је после ове збирке друкачији. Његова поезија се чита и памти. Није досадна, јер је садржајна и самосвојна, мења читаоца као што, како то каже Борхес, читалац читањем богати књигу. Ако је читање по Монтењу „облик среће“ онда је то читање књиге „Песме из Трешњевице.“ Оне су као пуцањ који одјекује понад гора Трешњвице и Великог Боњинца. Уверљиво потврђују:
Поезија је космос
Зато у њој има места за све,
Па и за битанге.
Нажалост!
Трешњевица – Ниш, септембар 2020 – јануар 2021.
Трешњевица, Свеловина, 10. септ. 2020.
[2] Манастир Клисура или раније познат као Манастир Добрача је активан женски манастир који потиче из средњег века. Налази се у атару села Добраче, 13 километара јужно од Ариља, у клисури Моравице. Манастирска црква, посвећена св. архангелима Михајлу и Гаврилу, подигнута је крајем 13. века
[3] Црквица Светог Илије смештена је на стеновитом врху узвишења Градина (653) изнад клисуре Моравице. Према мишљењу Феликса Каница, црквица је подигнута остацима стражарске куле из доба Римљана, а на постојање утврђења на том месту указује и сам назив Градина, како се обично називају рушевине старих утврђења, чија су се имена изгубила током векова. Сам локалитет се налази на месту које контролише путни правац долином Моравице, а у његовом подножју смештен је манастир Клисура (Добрача), чија црква је подигнута у Рашком стилу, крајем XIII века
[4] Црква на Ливадама у Трешњевици посвећена светом Николају охридском и жичком. Освештана 2016.
[5] Стевана Уроша Првог (1243 – 1276) који овде подигао Град народ је звао „храпави краља“ због храпавог гласа.
[6] Црква Светог Ахилија је смештена на узвишењу у средишту данашњег Ариља и задужбина је краља Драгутина (краљ Србије 1276 — 1282, краљ Срема 1282 — 1316) са краја XIII века. У задужбини је анонимни живописац насликао анђела Гаврила (Плави анђео)како, готово нематеријалан, лебди високо на зиду олтарске преграде. Познаваоци уметности и иконографије већ оцвалог монументалног стила својственог позном 13. веку, препознаће у том ванредно лепом лику, заогрнутом у етерично плаву тунику сву од неба и светла, арханђела Гаврила доносиоца благе вести, односно оног арханђела повлашћеног да и Девици Марији, али и васколиком свету најави зачеће Христово.
[7] Стојан Богдановић: Разговор с Мајком Божјом (српски и руски језик) Ниш; Наис-принт, 2019.
[8] Бранко Миљковић (1934 – 1961) песник, стихови из песме „Ариљски анђео.“
[9] Добрило Ненадић (1940 – 2019) књижевник, аутор 18 романа међу којима је најпознатији „Доротеј“, „Деспот и жртва“, „Гвоздено доба“...
[10] Црква Светог архиђакона и првомученика Стефана. Освећена, 15. 08. 2013.
[11] Бранислав Петровић, Бјелуша (1937 – 2002) српски песник и новинар. Важније збирке песама: Моћ говора, Градилиште, Све самљи, Трагом прах, Жежевасион.
