ЧИТАЈУЋИ ЕСЕЈЕ ДУШАНА СИМИЋА У АМЕРИЦИ НАРЕЧЕНОГ ЧАРЛС
 |
Песник Чарлс Симић (1938-2023)        |
Спремао сам се да нешто напишем о Чарлсу Симићу (1938 – 2023) и нисам. Више
пута сам почињао. Када бих сада почео да тражим разлоге зашто нисам сигурно бих
нашао бар неки, али то би било глупо. Једноставније је да признам да сам
направио грешку што нисам. Али ни то није оправдање. Не правдам се. Ни не кајем
се. Јер, вероватно би то што бих написао било мањкаво. Зато сам стално тражио
још нешто. Хтео сам себе да шокирам. Хтео сам да се надмашим. Нисам успео. Овде
ћу навести неколико фрагмената које сам забележио читајући есеје Душана Симића
у Америци нареченог Чарлс.
*
Не волим када читам нешто и чини ми се да сам то ја написао, мада сам
налазио своје текстове испод туђих имена, није о томе реч, не волим када ми се
свиђа текст и нема ниједну грешчицу, то ми је одмах сумњиво, не због текста
него због себе, одмах помислим да нешто са мном није у реду.
*
Пре неки дан прочитах да Флориди недостаје 9.000 наставника и учитеља. Нико неће да буде учитељ. Школске програме одобравају неписмени родитељи. Они брину и о васпитању своје деце и како да малтретирају учитеље како да их исмејавју, а често и истуку, а да при том учитељи немају никаква права на одбрану, једино што имају то су мале плате од којих не могу да живе. То је стигло и код нас. То одговара политичарима, то је разлог што сам пренео део текста Чарлса Симића, једног од најзначајнијих савремених светских песника и есејиста.
Чарлс Симић
„Нема сумње да су интернет и кабловска телевизија омогућили разним политичким и корпоративним интересним групама да шире дезинформацје у досад невиђеним размерама, али да се у њих поверује потребно је необразовано становништво, навикнуто да прима здраво за готово све што му се говори. Где би другде на кугли Земаљској једног председника који је новцем спасавао велике банке од банкротства, дозвољавајући да сви ми остали изгубимо дванаест билиона долара у инвестицијама, пензијама и вредности некретнина – могли да назову социјалистом?
Некада је важило правило да сви игноришу онога ко не зна ништа и прича глупости. Управо тако. Сада се таквим људима удварају конзервативни политичари и идеолози, ласкајући им да су они „прави Американци“ који бране земљу од великог државног апарата и образовне либералне елите. Новинари с њима разговарају и озбиљно пренеосе њихове ставове, не указујући на имбецилоност њихових убеђења. Преваранти који манипулишу овим људима, штитећи моћне финансијске интересе, знају да их могу убедити у било шта, јер не образованим и глупим лажи увек звуче уверљивије него истина:
Хришћане у овој земљи прогањају.
Држава хоће да нам отме оружје.
Обама је муслиман.
Глобално загревање је лаж.
Председник намеће војсци отворену хомосексуалност.
Школе имају левичарске програме.
Социјално осигурање је незаслужено право, као и социјална помоћ.
Обама мрзи белце.
Живот на Земљи настао је пре 10.000 година, као и свемир.
Програми социјалне заштите подстичу сиромаштво.
Држава од вас узима новац и даје га сексом опседнутим студенткињама за контрацептивна средства.“[1]
О слободи се почело разговарати тек након су битанге схватиле да се човек може дресирати, те да би издресиран могао радити за некога ко би чак могао бити и његов власник. Тога ропства се човек није ослободио. А и неће. Усавршила су се средства дресуре. Родиле су се читаве школе, али има и нових занимања, ловци на људе посебних занимања. То је постао уносан посао, а за школе се сваки час измишљају реформе. Реформе подразумевају да робови треба да буду научени да ћуте, да буду продуктивнији, а њиховом зарадом да слободно располажу робовласници које сада зову бизнисмени. За то занимање нису потребне никакве школе. Школоване људе ће купити. Али до тих се школованих долази помоћу учитеља. Они су проблем. Таман сам пустио на Фејсбуку један део овог текста кад ми се јави једна пријатељица са вешћу да немачком образовању фали 65.000 људи! Лопова има довољно. Недостају учитељи и то у државама које зову озбиљним. Интереснатно је да у комунистичким диктатурама нема неписмених.
Такозвани
синдикати су свуда мафијашки орагнизовани.
*
„Велики пољски песник Збигњев Херберт говорио је да на овом свету постоје две врсте песника – песник во и песник мачка. Песник во свако јутро излази и оре њиву, док се песник мачка поваздан дремљиво излежава и лови плен само када огладни. У разговору са Ларијем Левисом, Џастису[2] је постављено питање којој врсти песника он припада. Одговорио је: „Ја сам она мачка што завиди волу.““[3]
Није ми познато шта је Збигњев мислио о песницима на оном свету.
*
Ричард Вилбер[4]: „Могуће је написати добру песму у слободном стиху, какве већ постоје, али у поезији значајан ризик није питање саме форме, него и усаглашавања мисли, тона, дикције, звучности, каденце и свега осталог што се примењује приликом настанка песме.“[5]
Читам есеје Чарлса Симића
о америчким песницима.
Врућина.
Повремено одем до купатила,
умијем се и погледам у огледало,
чини ми
се да изгледам сасвим нормално.
*
За почетак песме потребно је да човека нешто узбуди. Да га измести. Да му помери мисао од свакодневнице или да му укаже баш на њу. Некада је довољна само реч. А некад је потребна Реч.
Нисам још срео песника који би признао да о песми коју је написао није знао ништа, и да је почео потпуно без везе са оним што је испало. Једино је Бернард Шо говорио да је почео страга. Критичари тврде да је Шекспир конструисао драме. То би се могло рећи и за Његоша. А докази? Само пажљиво, „превише доказа шкоди убедљивости“, каже Емили Дикинсон.
Сад су се појавили педери који су изнашли педерастију у Гилгамешу.
Тога је било свуда. Али поезије није.
*
ПЕСНИЦИ, СВЕТСКИ И НАШИ
Сада се пишу ситне песме.
Можеш да прођеш поред ње и да је не видиш.
Може и да те удари, а да не осетиш.
Не знам шта је овом свету,
Па нису сви људи Јапанци.
Американци су почели да разглабају,
У њиховим биографијама најважније су награде.
Српски песници лутају,
Од уредника до уредника.
Руси ратују са поезијом.
Лако је пољским песницима,
Гомбрович је заспао.
*
Чарлс
Симић је написао предговoр за превод Драгослава Андрића[6],
а у тој антологији нема песама Ричарда Вилбера о коме је написао релативно
опширан есеј под истим насловом као и књига: Анђели на жици за веш[7].
Текст је на тринаест страна, а скоро половина су стихови и то целе песме што ми
се посебно допада. Наши часописи, а и додаци за културу у новинама, по правилу
спречавају такве текстове, а не верујем да уредници у тим часописима не знају
шта значи извучено из контекста, јер ни пар стихова не дозвољавају, само штуру
информацју, којом се читалац не може информисати о садржају, или не дај боже о
домету (уметничком)! Не значи да се Симић увек сложио са потезима Вилбера и то
је успут образложио.
*
Да ли има у тексту нешто што би се ваздан могло цитирати?
Није смео да заврши текст отвореном тврдњом па је текст замумуљио. Али може да прође, додуше не увек и не код сваког читаоца. Решење је нашао тако што је на крају навео једну одличну Вилберову песму. Mислио је да ће тиме замазати онај коментар испред песме. Ево те песме, а коментар ћу изоставити:
ПРУГАСТА СОВА
Кад ноћни звук понесе совин хук
У мрачну собу и наруши мук,
Тешимо пренуто дете, тај зов
Кажемо, тек је чудан изазов
Шумске птице, загонетка нема:
„Ко кува вама?“ „Ко кува вама?“
Речи што могу да сеју стрепњу,
Имају моћ и да кроте зебњу,
И девојчици врате миран сан
У којем не слути лет утишан
Нити стварчицу на мрку грану
Принету канџом, живу смазану.
9.8.22.
*
Чарлс Симић је пишући да је своје песме писао у лежећем положају признао да ће га можда читалац посматрати истовремено као мајмуна и лудог доктора из песме Џејмса Тејта:
Учити мајмуна да пише песме
Нису имали много проблема
да науче мајмуна да пише песме:
прво су га приковали за столицу,
затим су му ставили оловку у шаку
(папир је већ био прикуцан за сто).
А онда се др Блуспајер нагнуо преко његовог
рамена
и шапнуо му на уво:
„Изгледаш као Бог док тако седиш.
Што не покушаш нешто да напишеш?“[1]
Притом се позвао и на стих Андре Бретона:
Поезија, попут вођења љубави, настаје у кревету.
Напоменуо је да је стих из једне надреалистичне песме. Хм, и реалност је надреализам.
*
О Џејмсу Тејту Чарлас Симић пише и овако: „'Једна од великих дивота и мистерија добре поезије', записао је Тејт[2], 'јесте та што она дословно може говорити ни о чему...'“ Потом Симић наводи то Тејтово 'ни о чему': „о сањарењу у магновењу, о успутном оговарању...“ Ето шта значи Тејтово „ни о чему“, мада је навео о чему је. Дакле, и 'ни о чему' је 'о нечему'.
*
Размењивао сам мисли са неким књижевницима о Чарлсу (Душану). Има и оних
који тврде да је био против Срба у последњем рату. Мислим да је био против
национализма, и то против сваке врсте национализама. Писао је текстове за
немачке новине против Милошевићеве политике, па му замерају да није подржао
своје племе. Нисам имао увид у те текстове. Више ме је занимао његов стил
писања есеја. Добио је разне награде. Није био моћан ни пре, а
ни после добијања награда. Нећу спомињати
награде. Пишем о стилу. Кад сам овде за неке наше часописе или новине наводио
стихове уредници су редовно тражили да то избацим, а он наводи целе песме...
*
Сада бих требао да оценим Чарлса (Душана) Симића, а то се обично ради упоређивањем. Ја бих то хтео да избегнем.
Људи су навикли да мере помоћу коначног еталона, упоређивањем, а онда мисле да могу и бесконачно тако мерити. Морам их разочарати: Бескончано се мери бесконачним. „Упоређивање“ се врши пресликавањима. А ако нема пресликавања, онда га треба потражити или га треба конструисати.
Ако је магла густа онда је видљивост слаба. Требало би бар мало разгрнути.
Ако су врата затворена, онда су она много интригантнија. Тако је мислио Бодлер. Нема разлога да се споримо са Бодлером. Само ћемо ући на друга врата, на наша. Кад их отворите, свашта ћете видети. Отварајте очи!
Чим почнете некога да упоређујете, овај пут мислим на књижевнике, пре
свих на песнике, одмах се зна да ту нешто не ваља или са еталоном или са
субјектом кога мерите. Ја мерим душу субјекта која се простире, која се
излежава, као млада на белом чаршаву. Има их који виде само објект. Најбоља
мера је, свиђа ми се.
*
Да видимо да ли Чарлс Симић и ја исто видимо стојећи испред Бошовог триптиха, Искушење светог Антонија. Симић за Боша тврди следеће:
„Он је био визионарски колажиста. Сликао је као да се стварност најлакше може досегнути ако се најпре штрпка по парче од свега, а онда се све то поново пресложи.“[3]
Бошова слика је утемељена на апсурду. На њој су фрагменти који су несагласни, а често и нису из истог времена, али њигова зајденичка појава на слици дочарава гледаоцу неку реалност из морбидних снова. Апсурд је и да су снови реалност. Нико не може порећи њихову егзистенцију. Убацујући Антонија у слику и то у више пузећем него у клечећем ставу, на централном паноу, а и у наслов слике, поред високих достојанственика који седе за трпезом док у позадини гори село, Бош потврђује да власт не мари за своје поданике. Тема је стара колико и цивилизација и данас је актуелна.
С друге стране, раскалашност нема граница, а маске које су ових дана
послужиле у спречавању пандемије ковида на Бошовој слици су разни костими. Да
ли се недостаци човека могу сакрити, или је у питању скривање спољашности док
се скривеност човекове унутрашњости подразумева. Чини се да је Бош решио и
изнео на видело грозоте, подлости, свирепост људи откривајући симболику костима
– маски у разним наизглед апсурдним ситуацијама. Чарлс Симић пише овако: „Свако
од нас је синтеза стварног и нестварног. Сви ми носимо маске. Чак и у властитом
уму, стално се напрежемо не бисмо ли се сакрили од себе самих, да бисмо одмах
потом стално откривали себе.“[4]
Нема никаквих разлога да се са Чарлсом не сложимо. Реч је o апсурду.
А песник рече, Ко нађе себе нашао је цео свет. Бош је очито успео у трагању.
Нешто је нашао. А Чарлс је у фрагментима нашао Боша.
*
Наравно да је Чарлс Симић био значајан амерички песник, и уопште интелектуалац, ипак није реч о краљу, улазећи у лавиринт америчког енглеског језика улазио је и у културну мисао Америке. Каткад се чини да се уклопио. Јесте.
*
РЕАКАЦИЈА НА СТИХОВЕ ДУШАНА СИМИЋА АЛИЈАС ЧАРЛСА СИМИЋА
Лежао сам у свом ковчегу,
Било је тесно,
Нисам могао да се окрећем,
Да се вртим.
Могао сам само да слушам тишину
Чарлса Симића
После оних његових стихова:
„док сам посматрао своју мајку
Како из своје плаве спаваћице извлачи дојку и
постаје ми све ближа.“
А њега није било срам
Да опонаша Американце.
Сетих се и својих:
„Иди Едипе,
Јеби си матер!“
10.1.2023.
*
Страх и гађење изазивају најаче емоције. То је знао Бош, а и Чарлс. Није реч о краљу.
*
Чарлсове баљезгарије о српском национализму ме нису интересовале. Неки писци мисле да је требало. Чак су ми то и тајно саопштили. Они су знали и пратили Чарлијеве написе, али нису се оглашавали. Мислили су да је Пулицерову награду заслужио тим текстовима. То ме је натерало да проталашкам по тим Чарлијевим опањкавањима родине које је писао петнаестак година после ратова на просторима Југославије и двадесетак година после добитка награде. Писао је и о другим национализмима. Многи му и ове текстове рачунају у есеје, ја бих рекао просто да су то политички памфлети. Немам намеру да браним Душана. Иако је преминуо, (жалим!) он ће се одбранити сам, али само ако је стварно био песник и интелектуалац. А ако није то ће га стићи кад-тад. Текстови су му објављивани и у немачким новинама. Мислите да се Хитлер због тога померао. Јок. Есеји су му добри, нарочито они о америчким песницима, а има и добрих песама. Не може све да буде добро. Апсурд јесте, али увек у пару иду добро и лоше.
Прочитах у једном интервју да је одлазио у Париз, да је разговарао са Батом Михајловићем о ситуацији у Србији. Нису били на истим позицијама. Залагао се за рушење Милошевића, чак из Америке, и пањкао је редом све, па и своју фамилију, који су били против Клинтона и против тзв. америчке демократије. Лепо су му у Паризу говорили: „Ти ништа не разумеш.“ Није да није чуо шта су му говорили Срби из Париза.
Сетио сам се ситуације у вези Црвеног оркестра кога су чинили руски обавештајци који су били белогардејци или њигови потомци на које је рачунао Хитлер. Али десило се да је Хитлер превидео да су то ипак били Руси. Они су били против Стаљина, али не и против Русије. Шта је било са Чарлијем?
Признајем, није исто размишљање о Србији под бомбама и гледајући ситуацију из Америке, па и из Париза.
12.1.23
Кад се све сабере, или боље речено кад почнемо да пребиремо, испада да најмање познајемо себе. А и склони смо да то не признамо, не само себи, никоме. Није далеко од овога одгурао ни наречени Чарлс Симић. A можда се и правимо луди – добаци ми једна комшика док је за песником просипала прљаву воду испраћајући га у паклени рај.
Ја сам стварно уживао читајући његове есеје о поезији. Веома сам му захвалан и за превођење српских песника. Да се не курчимо много, слабо нас преводе. Не зато што смо лоши песници, него зато што не ваљамо. Душан Симић, наречени Чарлс, је тога био свестан. Хвала Ти, Чарли!
[1] Чарлс Симић, Гледај дуго и нетремице, Београд, Ахипелаг, 2013, стр.147.
[2] Џејмс Тејт (1943), Канзас Сити, Мисури.
[3] Види [8], стр. 107.
[4] Види [8], стр.109.
[1] Чарлс Симић, Гледај дуго и нетремице, Боград, Архипелаг, 2013, 84-85.
[2] Доналд Џастис (1925 – 204), амерички песник
[3] Види 4, стр. 173.
[4] Ричард Вилбер (1921 – 2017), амерички песник
[5] Чарлс Симић, Анђели на жици за веш, Београд, Архипелаг, 2021, стр. 178.
[6] Драгослав Андрић, Америчка поезија данас, Антологија, Нови Сад, Прометеј, 2003.
[7] Чарлс Симић, Анђели на жици за веш, Београд, Ахипелаг, 2021.
