ДА ЛИ ДА ПРОМЕНИМ ШЕШИР ИЛИ ДА САВИЈЕМ ШИПКЕ?
Љутио сам се на Корону, после видим, није крива она, а можда она и не постоји. Сви нешто доказују, а нико нема праве доказе. Није то због теорије релативности, већ због неморала, због подвала и намештаљеки, због лоповлука, белосветског и нашег...
Ко бајаги због те Короне нисам могао да идем редовно код лекара, али сам редовно ишао у кафану „Парк“. Тамо сам се виђао са пријатељима. Било је и лекара међу њима. Јутрос дође један мој студент, баш се изненадих, дуго га нисам видео. Још веће је изненађење било кад ми рече да је био у Албанији, на универзитету у Корчи. Европски фондови, европске иницијативе, па правац Корча, а ја сам мислио да ће моји ђаци стићи бар до Кембриџа, ако не и до Ломоносова. Човек поче причу, онако тихо, учинило ми се да не би волео да неко са суседног стола чује да је тамо у Корчи имао велике проблеме. Имао сам утисак као да је хтео да ми се повери.
Усредсредих се, наћулих уши, уозбиљих се, стално су ми били у глави они Шиптари са Косова, они што свакога дана оскрнаве понеки споменик на српском православном гробљу, углавном и не постоје српска гробља на Косову која нису разрована и на којима споменици мртвим Србима нису поломљени. Човек, били смо блиски, решио да отвори душу. Каже, стегло га било нешто, а ја пожурих са питањем, Јеси ли вакцинисан?, помислио сам да није у питању она извикана Корона, он климну главом и показа ми два прста. Значи, две дозе. Ја се узврпољих, а он настави:
„Нисам могао да мокрим, па су ме одвели у болницу, и тамо је хаос због Короне, претрнуо сам, одмах ми је кроз главу прошла жута кућа. Наместили су ми катетер, немачки, те нисам ни морао да идем у тоалет због мале нужде. Мокрио сам где год сам стигао и сва та мочка је ишла у једну кесу. По повратку, отишао сам код уролога. Променили су ми катетер, ставили су неки кинески. Нећу да кажем да сам имао проблем са кинезом, али то је негде цуркало, ту где се шрафи. То сам решио. Купио сам у апотеци немачки катетер, исти онакав као онај што су ми наместили у Корчи. Пет евра. У нашим болницама ти намештају кинезе. Вероватно су јевтинији.“
Мој ђак је уредно долазио у кафану и причао ми о својим невољама са катетерима и са докторима. Најзад је некако избоксовао да га оперишу на ВМА. Пре неки дан рече ми да је добро. Нисам га питао да ли може да јебе, ионако је најебао.
Пандемија страха и лажних вести ме је натерала да слушам глупости. Нисам баш сигуран да је то разлог, али овог момента не могу да измислим неки други, па нека буде тај. Обично ђаци измишљају глупости на испиту. Али, ево, дође ред и на кафану. „Парк“ је дивно место можеш да седиш са пријатељима, да пијуцкаш, а можеш и до миле воље да шеташ по прошлости и да пребиреш по успоменама.
Раније смо разговарали о математици, филозофији, музици... Његове приче су утицале на моју простату... Почео сам да умишљам да ми нешто фали. Почео је да ме хвата неки страх.
Најзад сам скупио мало храбрости и отишао сам код моје докторице. Нисмо се дуго видели. Она воли моје књиге. Фина госпођа. А што се мене тиче и одличан лекар. Затражих да ми да упут за уролога. Даде ми упуте за лабораторију, и крв и мокраћа, а и да одем код уролога. На заказано. Баш на Бадњи дан! Пре тога, урино култура. Да би ме убедила рече, То ће Вам тражити и уролог.
Дивљачки стегнем онај упут и кренем код тог уролога. Професор. Директор клинике. Тамо у ходнику милион врата. Једва сам се пробио до броја један, ту је уролог. А код оних даље стиже се једино ако имате срећу да преживите ту гужву. У ходнику хаос. Доносе болеснике на носилима из целе јужне Србије. Богме из тих соба изнесу понеког. Не види се да ли је жив или мртав. Срећом није врућина па нема мува. О оном растојању од два метра између људи због те проклете Короне нема ни говора. Ови су набијени овде као сардине. Они су пацијенти. Њих и не рачунају у људе. Поготову ако су мало старији као ја, на пример.
Дадох упут медицинском брату који се као горила појавио на вратима. Сачеках два-три минута и он се поново појави рече ми да ме има на списку и да ће ме ускоро прозвати. Тако је и било.
Уђох. За столом седи један ћелави господин, осредњих година. Личио ми је на ћату из мог села. Ћате су исте у свим селима. А ево сад видимо и у болници. Ћате су приучили компјутере. Грицкају по њима. У стању су да избуше сваку државу. Стално нешто кљуцкају, чепркају као кокошке по буњишту и никада ништа не нађу. Погледах где бих могао да окачим јакну, а он ми одсечно рече да не треба да скидам јакну и нареди ми да седнем на жуту столицу која је од њега била удаљена три-четири метра. Седох, он прозуби, Хајде, а ја питам, Где? Причајте, шта Вам је. Причам, он пише и не подиже главу. Однекуд се лево од њега на столицу два-три метра удаљену од ћате појави неки човек, онај ћелави прича, а овај други само клима главом. Разумех да је климоглавац професор. Гледа ме упорно и каже ми да имам занимљив шешир. Ја му рекох како је мој деда Никола говорио да би се дошло до шешира потрено је пет генерација, а да би се изградила кућа потребне су три, а сада се куће стичу преко ноћи. Најбољи су шешири од зечје длаке, не пропуштају воду. Кад пада киша, капи само склизну. Професор наставља причу:
„Ја сам имао један такав и оперисао сам једнога са уметничке академије,
он је био запео да му дам тај шешир, и уместо да он мени да поколон ја сам га
дао њему.“
Разумео сам његову причу. Онај ћелави ми је у извештају који треба да однесем код докторице написао да би требало да урадим ПСА и ехо абдомена. Препоручио ми је и Тамсол. И профа се сложио. Извештај је закуцан профиним печатом. Наравно, наопако!
Чим сам дошао кући, укључим компу. Да видим ја чему тај Тамсол. Понад главе ми се натрапила комшика. И њу интересује. Ево шта он ради, тај Тамсол: „Делује тако што опушта глатке мишиће простате (кестењаче) и уретере (мокраћне цеви), и на тај начин омогућава лакши пролаз урина и олакшава мокрење. Додатно, смањује нагон за честим мокрењем.“ Ово сам преписао из упутства и гласно сам читао пред комшиком док сам прекуцавао текст. У даљем тексту писало је да Тамсол може да изазове вртоглавицу... Комшика се запрепастила када сам јој прочитао да у нежељена дејства спадају и „продужена ерекција“. Право да вам кажем баш смо се зачудили. Она више. Јер, ја сам давно чуо следећу причу, коју сам као један наш познати писац могао да гурнем у фусноту, али фусноте не читају сви па сам решио да направим једну дигресију:
„Продужена ерекција“, то смо ми Панчевци звали „надрк“. Једном приликом у чувеном ресторану „Парк“ усред Панчева седели су шеф ресторана Пера Стајић, звани Штиклер, и доктор Ива Пандуров. Улази трговац Лаза Браћан и седа код њих. Само што је Лаза сео, Штиклер се хвата за џеп и брзо одлази пут ве-цеа. Само што је сео, брзо устаје и опет одлази пут ве-цеа. Кад се вратио Лаза га пита, Побратиме, шта ти је? Овај ћути, а доктор Ива каже нешто на латинском. Лаза поново пита Штиклера, а овај ће, Не могу да ти кажем, ти ћеш то да разгласиш, знаће цело Панчево. Лаза се куне да ће чувати тајну побратима, а доктор поново истртља нешто на латинском. Најзад, Штиклер се нагну према Лази и каже му, Побратиме, болестан сам, лечим се, а доктор поново промрмља латински, Па шта ти је? Штиклер каже, Имам „надрк“, Па, шта ти је то? Да простиш, побратиме, дигне ми се она ствар и неће да спадне, лечим се. Ево, Ива ме лечи. Доктор опет латински. Лаза их гледа збуњено и одједанпут одвали, Будала једна, па где се то лечи?!
Не знам зашто за тај проклети ПСА све људе шаљу тамо на одељење за Нуклеарну медицину, кад они никада немају реагенсе за то. А ако пацијент има рак, он може да чека, али на оном свету. Те ја одох, као сви који имају муку, код приватника.
За ехо абдомена сам отишао неприпремљен. Нисам се напио воде. А воде мораш да пијеш док ти се бешика не напне и не почне да пуца, а ти само цупкаш. Одем преко пута Дома здравља, те у трафици купим две велике флаше негазиране воде. Слистим то на брзака. Али то треба да сиђе у бешику. Једна сестрица, не изгледа лоше, мало је здепаста, али да сам млађи, могла би да прође, покушава да ме упути, Шетајте, шетајте, идите горе – доле уз степенице и низ степенице, а ја јој снисходљиво рекох, па ја сам се једва попео уз те степенице. Шетао сам скоро два сата по ходнику. Људи који тамо нису били помислили би да сам свима докурчио шетајући, али ови који су се ту затекли имају исте проблеме и сви су некако као покисили, сагли главе и ћуте као муле. Кад је вода коју сам попио почела да ме притиска почео сам да стискам ноге. Гледам како да се домогнем неке сестре да је питам како и где да уђем за то ултразвучно снимање абдомена. Али зајебанција никада није усамљена. Кад је вода коју сам попио почела да ме прогања, баш у то време, дошла је друга смена, сестре су се полако смењивале. Смена је потрајала. Срећом набасах на једног болничара, питах га, он се муну у један ходник и ето га зове ме отуда, те некако уђох код докторице која седи за том машином, тим ултразвуком. Ослободих стомак, легох, намаза ме нечим и поче да вози по стомаку, чујем како показује специјализанту један бубрег па други, па надоле, уретере, каже му да су чисти, нема камења, а ни песка, вози даље док не стиже до бешике, ту мало застаде, а ја јој кажем, Докторице, охрабрите ме мало, она се насмеја и поче да прича, Није страшно, на ивици је, али морате да узимате лекове... Измерила ми је и простату, волумен, димензије, колико урина је остало после мокрења. Узе ми меру. Поштено. А мени лакну.
Време је жива несрећа.
Време изможди сваког човека.
Време у свакој кући расплаче некога.
Време једе све живо и мртво!
Време не зна ко су му родитељи!
Време свакоме узме меру.
Време је заробљеник простора.
После те јебачине у Дому здравља дођох кући. Није ми било ни до чега, био сам толико уморан, само сам хитао да легнем.
Кад сам поново дошао код моје докторице како би спровела процедуру, пита ме, Шта је било тамо, мислећи код уролога, кажем, Ништа, Како ништа, Тако, разговарали смо о шеширима.
Уосталом, ко је икада видео покислог зеца. А да бисте се домогли шешира, и то квалитетног, довољно је да одете код правог уролога, а да би вам се то десило потребно је да се не пењете на Титаник. Да не гњавим више, со зецу на реп и готово.
Сад сам у недоумици, ево већ неколико дана дубоко размишљам, да ли за следећи сусрет са професором треба да променим шешир, или да савијем шипке и да му однесем поклон.
Контрола је заказана баш на Светог Саву. Можда ће тада из шешира изаћи нова прича.
31.1.22. Ниш
(Панчево, Свеске, 148/2023, 29-32)
Нема коментара:
Постави коментар