Поводом књиге ЉУДИ са којима сам пио[1] Небојше Богдановића, али не само о њој. У ствари, овај мајстор приповедања, ретко писмен човек, бави се бизнисом, директор је филијале ДДОР-а у Нишу, а бави се и политиком. Не чудим се. Волим да видим у политици и паметне и писмене људе. Или како он каже, Ако се политика бави нама зашто се ми не бисмо бавили њоме.
 |
| Милош Гроздановић, Велибор Петковић, Небојша Богдановић и Александар Ђорђевић |
Већина људи када погледа наслов књиге који је веома интригантан мисли да је у овој књизи реч о пијандурама. Прво, није случајно истакнута реч ЉУДИ. Реч је о њима. И то о врхунским ствараоцима какави су били, на пример, Перица Донков, Светислав Пешић Кари, Шабан Бајрамовић, Карлос Менем, Слободан Јовић... А онај додатак у наслову је покривао уживање у божанском пићу, у вину. Реч је о најбољим винима и о најбољим људима, најбољим зналцима вина, од Чилеа и Аргентине преко Израела до Ниша.
Морам овде да наведем део из књиге, што ми тешко пада, јер морам то да прекуцавам, а од крста до пете ме кљуца ишијас. Али атмосфера из књиге се не може другачије дочарати, нити се може видети о каквим људима и о каквом пићу је реч. А не може се видети ни врхунска приповедачка уметност аутора.
„Друштво се још загревало, ситуација се разигравала, кад пиротски градоначелник Владан Васић саопшти да је дошао из Израела и донео за ову пригоду израелско вино. Прво ће рече, Небојша да проба да видимо која је сорта и какво је вино, па ћемо знати уз које кобасице да га пијемо, јер се са етикете на хебрејском језику ништа није разазнавало. Разли конобар у моју чашу мало вина и ја још у млазу према чаши осетих карактеристичан мирис каберне совињона. Међутим, када сам га пробао остадох затечен особеностима тероара Јужне Америке. Сви погледаше према мени, јер су приметили зачуђеност на мом лицу и чекали шта ћу да кажем. Ја узех још гутљај на већ овињене рецепторе укуса и рекох:
- Да Владан није устврдио да се ради о израелском вину, да сам пробао на слепо, јабих категорички изрекао да је ово каберне совињон из Чилеа или Аргентине. Не могу да верујем да тероар Израела може толико да сличи Јужној Америци, да изнедри вино са истоветним карактеристикама. Додуше, никада до сада нисам пробао ниједно израелско вино, нисам знао ни да га производе.
Владан рече:
- Добро, шта је ту је. Ја сам купујући нагласио да буде израелско.
Међутим, како је ситуација остала енигматична, а на неки начин је доведена у питање моја репутација, нађоше у ресторану неког ајтијевца, он дође, скиа етикету, провуче је кроз неку апликацију и саопшти нам превод:
- Каберне совињон из Чилеа, пуњен у Израелу!
Настаде чуђење међу присутнима, а Кари не издржа већ поскочи уз речи:
- Па како, Керло, како си препознао?
- Шта како, Кари? Па кад си ти победио Америку у Индијанополису, сви су се питали, како? Па знањем, Кари.
- Е сад га мало претера. Није ово светски шампионат, одговори Кари, не дајући са девалвира његово освајање светског трона.
Надаље смо јели немачке кобасице и пили „израелско“ вино рођено подно Анда у долини Маипо!“
 |
| Кари Пешић и Небојша Богдановић |
Свакаквих људи има на овом свету. Разликују се по изгледу, једни имају косе очи, други имају дугачке носеве, има дебелих, мршавих, паметних, тупавих, недотупавних, има људи са великим шапама, има оних са танким прстима, није реч о чачкалицама за зубе, него за нос, људи се разликују по боји коже, по нарави, по отисцима прстију, по отисцима душе...
Овде је реч о онима са којима је писац пио. Знам човека од рођења. Није са овима пио воду. Воду мрзи из дна душе. Не знам ни да ли је писао о свима са којима је пио. Али знам да је писао о вину. А о чему би другом писао међународни енолошки судија. Једно време је увозио чај „Мате“ чак из Аргентине. Убеђивао ме је да је то одличан чај. Пију га аргентински Индијанци. Само није пакован у кесицама како га је паковао Миле Јумис. Имали су Индијанци конац за пакерицу, али Миле је покушао да удене неки свој конац да би уштедео. Конац није одговарао машини. Чим ставиш други конац машина га покида тако да си морао уз чај да купујеш и аргентински конац. Дакле, аргентински Индијанци су доакали Јумису. А мени је чај био одвратан. Боља је ракија „Боњинка“. До тог закључка је мало касније дошао и наш писац књиге Људи... Увертира му је била виски, али „Боњинка“ је „Боњинка“. Најзад је дошао до Људи... са којима се дружио педесет година. Отварањем прича из ове књиге аутор је отворио своју душу. Он је наравно издвојио пријатеље које је волео, које је поштовао и са којима је уживао у плементиом пићу, са којима је отварао вино.
Боки, Крца, Столе, Пеки, Милован, на тој слици је недостајао само Чича. Издале га ноге.
 |
| Рецензент Ђорђевић, лик из књиге кум Милован Станковић и Чича |
Каткад човек мора да пије и ако му се не пије. Професор Дача Марковић ме је саветовао да не пијем када нисам расположен. Био је потпуно у праву. Али мени се омакло понекипут и када сам био нерасположен. Зна се после тога три дана нисам могао да се препознам. Упорно сам поглеђивао у огледало, али сваки пут ми се чинило да то нисам ја. Чувени професор, члан више десетина академија и почасни доктор наука на десетак универзитета описан је у књизи са великим пиететом. Описан је његоввеома присан однос са Јевгенијем Примаковим негдашњим председником Владе и председником Руске академије наука. Као потврду тога додаћу овде да је професор Марковић довео академика Примакова у Ниш, а да смо потом ишли на ручак код „Гурмана“ у Белу Паланку. Господин Јевгениј Примаков био је почасни доктор наука Универзитета у Нишу.
Знам да ће ми неки душебрижници замерити да сам субјективан када је реч о мом писању у вези ове књиге мог врлог братанца Небојше. Морам им појаснити, а ово што ћу написати односи се на сваког писца па и на мене, увек сам субјективан и када објективно пишем. Немам намеру ни под којим условима да преписујем туђа мишљења. Осим импресија друго писање и није књижевност. То би морали знати и они тзв. академски писци, тј. теоретичари књижевности. Разликују се књижевност и наука о књижевности. А ако ћемо се држати великог писца Владана Деснице, онда, прафразирам, и писање о уметничком делу мора бити уметничко а не и научно дело.
Књига има и историјску ноту, нису се сви људи дружили са Небојшом Богдановићем. Богат, садржајан, живот, немиран дух, виолентна личност... омогућили су аутору ову књигу...
Није реч о хроници, пре би се рекло да је реч о књизи сећања, о анегдотама, а понајпре, реч је о аутобиографском делу.
Има критичара, који тврде да је овде реч о роману. Велибор Петковић истиче: „Пред нама је најпиткији роман српске књижевности.“ Ако је Унутрашње море Данице Вукићевић роман, онда је књига Људи са којима сам пио романчина.
О отварању своје а и душа својих пријатељима са којима је уживао у племенитим пићима као што је вино. Вино није јучерашње пиће. Одувек се уз отварање доброг вина отварала и душа.
Отишао је најбољи човек наше
фамилије
По структури књига Небојше Богдановића подсећа на Михизову Аутобиографију о другима, чак је и сам Богдановић на једној књижевној вечери устврдио да му је Михизова књига послужила као модел. Међутим, за разлику од Михизове књиге Богдановићева књига не обрађује личности из Ниша као Михиз оне из свог београдског круга већ се третирају и ликови које је сретао путујући по свету.
Књига је оргинална и показује изванредан приповедачки таленат аутора. Нарочито се то односи на дефинисање карактера личности које су третиране у књизи, а ово моје тврђење се односи и на његов карактер о чему се аутор изјаснио у посвети: „Kњигу посвећујем својој преминулој супрузи др Горици Богдановић, рођеној Миловановић, која је брижљиво одгајала и васпитавала нашу децу и с љубављу подносила мој тежак карактер.“
Наравно да не могу у овом тексту заобићи онај део који се односи на мог брата Боривоја, Небојшиног оца и мене, а који до појаве ове књиге Небојше Богдановића нисам обелоданио ни у једном свом спису. За време студија у Паризу дружио сам се са Жан Пол Сартром о чему сам писао, а и са Хосеом Луисом де Вилалонгом кога је у једном свом спису о свом професору математике спомињао Ненад Стефановић, директор гимназије „Бора Станковић“ у Нишу. Небојша Богдановић овде први обелодањује моје дружење са Александром Прљом, Банисадром и моје познанство са мудрацем који је знатно утицао на политику у двадестом веку, па у овом још и више, а то је био имам Хомеини:
Отац Боривоје и стриц Стојан
„У време студија у Нишу, почео сам интензивније да се дружим са својим стрицем Стојаном. Он је тада радио као професор математике на ПМФ-у у Новом Саду и почео често да долази на Универзитет у Нишу, јер је учествовао у прављењу нишког ПМФ-а из групе за математику при Филозофском факултету. Наравно, спавао је код нас. Моја мајка је била жена посвећена породици и свом позиву учитељице (ђаке је звала, моја деца) и угађала је свакоме ко уђе у нашу кућу, а камоли деверу. Спремала је фантастична јела, а пили смо пробрана вина, јер је мој отац имао добру колекцију, а чича (како сам увек звао стрица Стојана) је из Париза, где је био на докторским студијама као стипендиста француске владе, донео енолошку културу коју сам упијао.
Сада сам, као студент, имао равноправан третман за столом. Отац и чича су се надгорњавали у познавању вина, а ја сам учио, пијуцкао и памтио. Тата је лепо слагао вина са храном. Имао је увек сва велика вина тадашње СФРЈ. Дингач и поступ са Пељешца, вранац из „13. јула“ ЦГ, жилавку из мостарског „Хепока“, малвазију из Истре, грашевину из Kутјева, вугаву са Виса..., а омиљено страно вино му је био мавруд из Бугарске. Око тог вина су се нарочито ломила копља. Чича је имао изразиту аверзију према Бугарима, а тата је говорио да је то зато што је рођен под бугарском окупацијом, али велики ауторитет старијег брата, што је мој отац био у односу на њега, преовладао је и пили смо мавруд повремено. Мени се то вино свидело и пренећу очеву причу о њему. Елем, отац је често службено боравио у Бугарској, јер је у три узастопна мандата од тадашње савезне владе Југославије постављан за председника комисије за решавање спорова са Бугарском, којих је вазда било. Председник са бугарске стране био је неки генерал Јотов, командант софијске армијске области, познавалац и љубитељ вина. Тата га је у Југославији током многих сусрета упознао са нашом енолошком понудом, а овај је узвратио у Бугарској. Звезда бугарског винарства међу црвеним винима био је тај мавруд. Према тој причи, Черчил је међу винима које је волео, стално имао у свом поседу и буре Мавруда. Kажу да испорука није престајала ни за време Другог светског рата, иако су били на супротстављеним странама. Тата је говорио да га не би зачудило да је то тачно, јер Бугари никад нису играли само на једну карту. Уосталом, пред крај рата, променили су своја нацистичка знамења у комунистичка и придружили се „Црвеној армији“ у походу на Берлин, против свог дојучерашњег савезника. Хитлер је био згранут! Никада до тада у историји ратовања се није десио случај да док рат још траје, једна држава промени страну и заигра за противника. После рата, Бугарска је затражила од Енглеске да једна линија мавруда понесе име Винстона Черчила.
Била је велика привилегија дружити се се присно и често са та два човека. Обојица су имала фантастично образовање, велико животно искуство, а преда мном нису имали тајни. Причало се о политици (отац је био дипломирани политиколиг са београдског ФПН-а и бавио се политиком), историји, фамилији, вину... Интересантно је да је мој отац на свадбама, славама, већим кафанским дружењима, пио шприцере, а код куће искључиво врхунска вина, ракију и коњаке. То је објашњавао тиме да не жели да се експонира пред ширим аудиторијумом који је био у то време шприцерашки. Такође, није хтео, кад други плаћа, да наручује скупа пића. Ја се нисам навикао на шприцере. Никад ми се нису свиђали. Чак ни пенушавце никада нисам волео, укључујући и велики шампањац „Дом Перињон“. Некако мислим да вина морају бити мирна, а не музирајућа. Уосталом, шампањац је настао грешком у мацерацији. Оцу сам говорио, какво је то вино које се поправља сода водом? Он се смешкао, знајући боље од мене да је то тачно.
Тата је пио веома умерено, али са уживањем. Цитирао је рекламу једног задарског произвођача алкохолних пића, чији је директор био његов цимер са студија, „пиј мало, пиј добро! Бадел“. Говорио је да веће количине алкохола, као и све велике серије било чега, бивају инфлаторне, а то неминовно девалвира пиће и узима му посебност. Чича се није слагао са тим, а ја сам се позиционирао између.
Сијасет ствари сам сазнао слушајући њихове интелектуалне двобоје, а описаћу два, са сумарним нерешеним исходом.
Чича је, дошавши из Француске где је на Сорбони добио понуду да остане (мислим да се кајао што је одбио, али никада није признао), причао занимљиве догодовштине, које су увек имале ширу поенту. Једном је изнебуха саопштио да ће Иран врло брзо доживети револуционарне промене и да ће власт преузети имам Хомеини. Мог оца је зачудила та констатација и тражио је објашњење. Чича рече да се у Паризу дружио са Бани Садром, најближим сарадником Хомеинија и да је преко њега упознао врховног имама лично[2]. Видео је његову харизму и знајући исламски верски фанатизам Ирана, веровао је у ту промену.
Мој отац, искусни политичар, познавалац блоковских стратегија и њхове нужне равнотеже, рече да ни Москва, ни Вашингтон то неће дозволити. Такође, истакао је вешту позиционираност иранског шаха, Резе Пахлавија који лавира између два блока, чак и оружје има у паралелизму заједно са резервним деловима. Мени је очево објашњење изгледало врло сувисло и не мало ме је изненадило кад се стварно десило преузимање власти у Ирану од стране Хомеинија. Чичин париски пријатељ Бани Садар постао је министар иностраних послова! Први интервју, у конкуренцији новинара из целог света, дао је београдској „Политици“, свом другару, новинару из истог париског друштва, Александру Прљи. Отац је чичи признао невероватно предвиђање.
Други догађај збио се доста касније. Чича је био већ стациониран у Нишу. Радио је Kао редовни професор математике на Економском факултету Универзитета у Нишу и хонорарно предавао на ПМФ-у, који је био оформљен. Иза њега је већ била блистава каријера математичара светског ранга. Поред осталог, направио је „Нишку школу алгебре, аутомата и полугрупа“, надалеко чувену и признату. Имао је већ преко 150 радова у најзначајнијим светским часописима... Пожелео је да се бави политиком. Тражио је савет од свог старијег брата, мог оца. Тата му је рекао да то треба да уради у Kњажевцу[3], а не у Нишу. Онда му је врло прецизно елаборирао технолошки поступак освајања власти, а ја сам оперативно учествовао у процесу. Остварио се очев сценарио да чича постане председник општине. Био је успешан у свом председниковању. Тема ове цртице није то, већ покушај да освоји други мандат. Тада је дошао и рекао мом оцу да ће поднети оставку да би сви такмаци на место председника имали исте стартне позиције у кампањи. То је поткрепио негативним примером Анта Марковића на савезном нивоу, који је за своју премијерску кампању користио државне ресурсе. Мој отац му је рекао да мора да разграничи да ли жели други мандат или високоморални чин оставке без верификације другог избора за председника? Једно искључује друго. Ако у кампању пође као председник, изборе ће сигурно добити. Ако да оставку, изборе ће изгубити, јер бирачи то доживљавају као слабост, а не као етички чин. Тада се отвара „Пандоријина кутија“, долази до анархије у службама који утичу на изборе, расту крилца противкандидатима... Чича је дао оставку и изгубио изборе.
Недуго потом, мој велики отац, а за њим и моја племенита мајка, напустили су нас заувек услед неизлечивих болести. Чича је рекао:
- Отишао је најбољи човек наше фамилије.“
***
Обично не читам и не спомињем рецензенте, овај пут ћу одступити од тог мог правила јер ови нису имали намеру да ме заведу, да ме наведу као читаоца на погрешан пут.
Рецензент проф. др Александар Ђорђевић тврди да је на прецизност и аналитичност текстова утицало образовање аутора – правник, а неко време бавио се и детективским послом. По тој логици поезија познатог српског песника Миодрага Павловића би требало да врви од медицинских термина, јер је Павловић по образовању био лекар, а то није случај. И још, Павловић је био одличан аналитичар и одликовао се прецизношћу. Има велики број писаца који демантују рецензента. Али, животно искуство свакако спада у образовање, те се под тај део може говорити у смислу тврђења рецензента. Можда је он на то и мислио, а да ја нисам био добар слушалац. Ако је тако ја му се дубоко, дубоко извињавам.
 |
| Небоша, Чича и Александар - Доцент Ђорђевић |
Други рецензент, књижевник Милош Гроздановић је истицао драмски момент у
причама Богдановића, нарочито онај део о дијалозима, те да се многе приче из
ове књиге могу уз минималну дораду сценаристе изводити на бини.
На Свету Тројицу, 2024. Ниш
